Negdje na netu se vrtio onaj zip sa svim alan fordovima...Ima li neka dobra dusa da mi proslijedi link posto googlanje nije urodilo plodom
Hvala!
alan ford
Moderator: Chloe
-
mrak
- Posts: 373
- Joined: 25/06/2002 00:00
- Location: Sarajevo-Vienna
- Contact:
-
progDVB
- Posts: 806
- Joined: 03/04/2004 12:15
#2 Re: alan ford
Moze se nabaviti i CD sa 112 epizoda Alan Forda 
.. mada se mora reci da je dobar tek za citanje sa ekrana.. ne vjerujem da bi se dao pristonjo printati:( 
-
manijak1
- Posts: 47640
- Joined: 16/01/2003 00:00
- Location: https://www.klix.ba/
- Contact:
#8
Kako se snima bez mene , isti sam Bob Rock 
-
Bas_ta
- Posts: 90
- Joined: 03/06/2002 00:00
- Location: Sarajevo, BiH
#11
Nekad je bilo na http://www.bujrum.net, ali danas prijavljuje gresku (na "galerija" - "stripovi")...
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#12 Re: alan ford
http://www.alanford.co.bamrak wrote:Negdje na netu se vrtio onaj zip sa svim alan fordovima...Ima li neka dobra dusa da mi proslijedi link posto googlanje nije urodilo plodom
Hvala!
posalji im mail i budi kulturan
-
Better Man
- Posts: 18678
- Joined: 01/10/2006 20:10
#14 Re:
To je iz epizode "U strahu su velike oči".RPM wrote:...siroti slijepi pas, sin slijepca (psa), kod vlasnika takodje slijepca, darujte bez okolisanja ...
-
slayko
- Posts: 7
- Joined: 03/12/2008 23:29
#15 Re: alan ford
Meni je skrnavljenje to citanje sa cd-a 
Nema mi nista ljepse neg uzeti AF u ruke zavaliti se i citati, a da pritom osjecam smrad olova ...
Nema mi nista ljepse neg uzeti AF u ruke zavaliti se i citati, a da pritom osjecam smrad olova ...
-
Dori
- Posts: 3318
- Joined: 07/03/2007 09:36
- Location: Rajvosa-X.com
#16 Re: alan ford
slayko wrote:Meni je skrnavljenje to citanje sa cd-a
Nema mi nista ljepse neg uzeti AF u ruke zavaliti se i citati, a da pritom osjecam smrad olova ...
-
mostarac
- Posts: 8416
- Joined: 03/03/2005 13:47
#17 Re: alan ford
slayko wrote:Meni je skrnavljenje to citanje sa cd-a
Nema mi nista ljepse neg uzeti AF u ruke zavaliti se i citati, a da pritom osjecam smrad olova ...
super ukoliko imas mogucnost da imas strip u ruci, a ako nemas onda daj sta das jbg.
-
slayko
- Posts: 7
- Joined: 03/12/2008 23:29
#18 Re: alan ford
mostarac wrote:slayko wrote:Meni je skrnavljenje to citanje sa cd-a
Nema mi nista ljepse neg uzeti AF u ruke zavaliti se i citati, a da pritom osjecam smrad olova ...
super ukoliko imas mogucnost da imas strip u ruci, a ako nemas onda daj sta das jbg.
a to jeste, al jbg ima na kioscima.. svakog mjeseca po 3 i po marke izdvojiti za ovaj kult - nije previse!
al opet ko nema bas nikakve mogucnosti, cd
-
d2
- Posts: 6237
- Joined: 15/03/2007 04:52
- Location: Grbavica
#19 Re: alan ford
http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=21114
Fenomen „Alan Ford“Objavljeno: Pon, 12. 01. 2009. 15:47 SVE JE STVAR OSVETLJENJA
„Alan Ford“ je, što je poseban fenomen, osim u rodnoj Italiji, još jedino u staroj Jugoslaviji dosegao status simbola modernog života i, čini se, više uradio na urbanizaciji naših zaparloženih nazora, nego svi dirigovani partijski projekti, sletovi i zanosi. Čitaoci su pobožno čuvali te knijžice stripa koje su u mitologiji svagdanjeg života imale status relikvija i bile pažene kao Faberžeova jaja. Prosečan posvećenik ovog stripa će vam i danas, ukoliko ga barutni ili deputatski smrad nije odvojio od vredne kolekcije, radije ponuditi četkicu za zube, kolekciju ploča, poslednji džoint ili, u posebno škakljivim slučajevima, vlastitu ženu – nego neki primerak stripovanog ciničnog haosaPiše: Predrag Ž. Vajagić
„Napravili ste strip koji se sviđa samo vama”, nestrpljivo je negde potkraj sedme decenije prohujalog veka u pismu autorima reagovao jedan čitalac „Alana Forda” – i omašio u svojoj proceni. Ali, zbilja, prvi brojevi ovog satiričnog albumčića nisu naišli na srdačan prijem. Publika je, prepoznajući zdepasti format takozvanog „crnog stripa” (fumetto nero, rekoše mi znalci) verovatno očekivala više čemera i provokacije, a dobila je nejasnu melasu apsurdnih likova i naivnih zapleta, začinjenu paprenim sarkazmom. Bili su to meseci kada su crtač Roberto Raviola (alias-Magnus) i scenarista Luciano Secchi (u bogomolji stripa zamonašen kao Max Bunker) oblaporno trošili aspirine protiv glavobolje. Prodaja je išla vrlo loše. Prva sveščica zgasla je u skromnih 20.000 primeraka, ali to se još bila pomama u odnosu na tričavih 8.000 prodatih primeraka drugog broja. Ali, autorima je data šansa da zakrpe dronjke čitalačkog razočaranja. Tek negde nakon dve godine uspeli su namamiti svoju zlatnu koku Superhika da, kako to već samo on ume, alkoholnim dahom dune u jedra bolje prodaje. Kada je brojčanik tiraža prešao 100.000 primeraka, počela se, u letopis supkulture, upisivati legenda o grupi TNT!
Osnovna želja autora bila je da, izvrćući smisao, parodiraju jamesbondovski svet špijunaže. Cedeći stereotipe, smeštajuči oštre kamenčiće u praćke inverzije, mešajući žanrove kao špil karata, a oslanjajući se na duhoviti scenario i volšeban crtež, stvorili su ovaj satirični utuk i verovali u njega.
Alan Ford (naizgled, glavni junak) kreiran je (u smislu facijalnom) kao blagi rastvor glumca Pitera O' Toolea, a u njegovu karakternu perjanicu dodato je koje perce naivnosti, spretnosti i stidljivosti. Prvobitno, hteli su ga uštirkati u nekakav prugasti sako i ukrasiti leptir-mašnom, ali su konačno, kao mali omaž egzistencijalizmu, svog junaka upakovali u crnu rolku i pantalone. Za njim su, dalje, došli nečuvena napržica Bob Rock (Magnus ga je prekopirao iz svog zrcala), kostoboljni Jeremija (naoružan hladnim sartrovskim pogledom), Debeli Šef, lakoprsti i hitronogi Sir Oliver, a uskoro su ovaj duhovni i fizički kalambur obogatili pronalazač Grunf i, na prestolu svoje paralitičke škrtosti, Vrhovni – Broj Jedan! Konačno, ruiniranu tevabiju trebalo je smestiti u odgovarajući depresivni prostor njujorške podružnice, koju je, svojom beznačajnošću, baš kao i u gangstersko doba Al Caponea, zamaskirala jedna obična cvećara.
„Alan Ford“ je, što je poseban fenomen, osim u rodnoj Italiji, još jedino u staroj Jugoslaviji dosegao status simbola modernog života i, čini se, više uradio na urbanizaciji naših zaparloženih nazora, nego svi dirigovani partijski projekti, sletovi i zanosi. Čitaoci su pobožno čuvali te knijžice stripa koje su u mitologiji svagdanjeg života imale status relikvija i bile pažene kao Faberžeova jaja. Prosečan posvećenik ovog stripa će vam i danas, ukoliko ga barutni ili deputatski smrad nije odvojio od vredne kolekcije, radije ponuditi četkicu za zube, kolekciju ploča, poslednji džoint ili, u posebno škakljivim slučajevima, vlastitu ženu – nego neki primerak stripovanog ciničnog haosa. Kad sam ja bio mlad (eh!), više vremena smo provodili u poređenju kvaliteta Azrinih ploča i finoj analizi AF gegova, nego u plićaku svih ostalih priča u koje posebno ubrajam palamuđenja o ljubavi, ratovima, naciji i budućnosti. A većina generacijskih štosova, što već decenijama opstaju, žilice svog korenja pružaju do stranica Alan Forda.
PHOT:www.stripoteka.com
Od kakvog su brašna, dakle, umešani naši heroji? Za kormilom – Njegova Visost – Broj Jedan. Stari paralitik brine za duhovni odgoj ekipe i stara se da ne osete nikakve blagodeti civilizacije. Agentima namenjuje usmene pohvale i pismene diplome, a u svoje lepljive prste slaže dolare. Doduše, nije ljubitelj raskoši i počešće deli sirotinjski ugođaj sa svojim posilnim, što ga abolira čitalačkog prezira. On brine da njegovi momci, ako nisu naoružani do zuba, budu bar naoružani – zubima. Njegova Visost je poznata po svojim beskrajnim istorijskim tiradama, u ime kojih nestrpljivi slušaoci često zarade pokoju ćušku. On vešto zavrće mit na čekrk, ismeva ga, prazni od ćara i šićara i gasi mitske opasne varnice od kojih lako plane slama u praznim glavama. Često upotrebljava i rečenicu koju su seniolozi postavili na sve grbove naših propasti: „Ja sam deco star i umoran, ali vama ostavljam priliku...” Ko se nakon ovoga ne priseti SANU neka odmah odloži svoje lupe i pečate, ostavi ovaj tekst i pođe negde zakuvati kavgu! Naposletku, Visost je osmislila manir tako drag svim vlastima – tajne crne sveske pune kompromitujućih podataka o svakoj ličnosti koja je više od jedanput kročila iz svog zabrana u javni život. A svaki režim voli ladice iz kojih ispadaju opasni papiri koji se daju pretvoriti u rezance ako to gazdama odgovara ili ako im se priskrbi zelena banknotna trava zaborava!
Centralni štoper svih poruka ovog stripa je Bob Rock. On je epski stradalnik, pravedni Bob. Autori su Bobu natovarili najteži krst – kompleks niže vrednosti. Premda njegov otac tvrdi da sve što je preko 1,30 m ne valja, Bob se ne miri sa svojim džepnim formatom. Posebno je njegov nos upadljivo izložen na braniku dostojanstva. Iako za njega kažu da nije te pasmine da bi podlegao osećanjima, uspeva se i zaljubiti, ali u pogrešnu osobu, što je uostalom ljubavna kob i njegovog krakatog pandana Alana Forda. Zanimljivo je da Bob zbog svog stasa i „grčkog profila” uglavnom biva ismevan i provociran, a njegov eruptivni temperament na to bljuje lavu unaokolo. Ali, i kada pokuša okoristiti se svojim manama (recimo glumi dječarca, bebu u kolicima), sve se okrene naopačke i opali ga po nosu (evo, sad bi i na mene kidisao da je tu).
Alan Ford je oličenje lakovernosti koju često smućka sa svojom zaljubljivom prirodom u koktel koji, kao što kaže Rundek, „miriše na smolu”. Carlo della Corte je tačno zapazio da se u „Alanu Fordu“ „likovi uvijek doimaju kao da se čitateljima žele ispričati zbog svoje neprimjerenosti, nesposobnosti da se uzdignu do herojskog mita, da narastu bar nekoliko centimetara”. Otuda i crtačevo često senčenje crvenila srama i izvinjenja na njihovim licima. I najokoreliji zlikovac u stanju je da se zbog nečega pomete, zbuni, a to nam te junake čini bliskijim. Zbog toga što prečesto upada u pipave kontekste, Alan Ford je najbolji dokaz za ovu tvrdnju.
Lakoprsti Sir Oliver je kolopletom okolnosti udaljen od rodne domaje, gde bi mu se inače obradovali kao Mladiću na Baščaršiji. On je meštar svih lopova i uvek od nekog beži, zahuktano zavaravajući trag pred zajapurenim trgovcima ili tupim čuvarima reda, koji su svetli primeri kakvi policajci ne bi smeli biti (a uglavnom uvek i svugde – jesu). U ludim trkama, kakvih ima u svim epizodama, njegovi mačiji instinkti sprečavaju veće katastrofe. Ceo AF i jeste sitnim rukopisom načičkan brevijar podlosti i obmana. Kaldrmama prevara krstare vešti falsifikatori koji štampaju novčanicu od 25 dolara (na kojoj piše Sjedinjene Države Aljaske) da pokriju troškove proizvodnje, dok drugi smutljivci kao nagradu nude okrugle čekove od krutog kartona. Oliver se, da mu se vratimo, jedini uspeva ogrebati i za malo raskoši i ženske pažnje, ali i on često ostaje bez plena, uglavnom spretnošću Njegove Visosti. Iako su mu džepovi uvek puni uspomena na drage ljude kojih se, avaj, više ne seća – uvek se žali na rugobnu ćud sveta gde „ne možeš ništa ukrasti, a da te neko ne pokrade”.
PHOT:www.stripoteka.com
Debeli Šef u prvim epizodama ponešto i radi. Kasnije, s pojavom Broja Jedan, gubi oreol naredbodavca, neko vreme pred ogledalom uvežbava autoritativne tirade koje nema kome izreći, a zatim se povlači u neki kut „gdje samoća se zbraja” (Darko će me još tužiti) i, zagrljen s Jeremijom Lešinom, mirno spava.
Hipohondrija je pakosna bolest koja je izlečiva samo svojim ostvarenjem. Od Jeremije se samo očekuje da legne u sanduk i obavi tu formalnost. Njegova Visost na jednom mestu definiše prazametak transakcione analize rekavši za njega da „ne bi bio živ kad ne bi morao zbog nečeg umirati”. Ovom ostaje da spava, farba latice lažnog cveća, kuva čorbuljake u kojima plutaju čepovi namesto sanjanog mesa i, dobro skriven, izbegava najčešću bolest tajnih agenata – trovanje olovom.
Autori „Alana Forda“ rado se sprdaju sa nacističkom ikonografijom. Većina pompeznih neprijatelja poretka i grupe TNT napaja se neuvelim idejama „herojskog” Rajha. Cenzorske škarice su sa zida radionice pronalazača Grunfa isekle Hitlerovu sliku, uz koju je pažljivi nostalgičar prineo i malo kandilo. No, Grunf do besvesti, pod raznim izgovorima, rabi nacistički pozdrav trpko uzdižući ruku. Osim ove istorijske nastranosti, on je pozitivan lik. U stanju je da, osokoljen bedno malom crkavicom, patentira hvale vredne izume uživajući u vragolijama savremene tehnike. Koristi sve razastrte resurse: pritisak vazduha, solarne hirove, povoljan vetar i, posebno, ubrzanja nizbrdice. Ali ono na čemu Grunf ubire simpatije svakako su njegovi znakoviti natpisi na majicama koji trepere žmirkavom suštinom. „Bolje planski uzmak, nego nečasni poraz”, recimo, istina je koja je i nama mogla poslužiti da je se neko setio namesto stupidnih pokliča tipa „Bolje grob nego...” I tako to.
Odavno je „skazano i spisano” da je Nečastivom dosadilo da bude reinkarnacija Zla, te se on okrenuo Apsurdu. AF je gnezdo razboritog apsurda. Iza svih primera groteske i apsurda, samo ako se malo zagrebe noktom, nalazimo naš svagdanji život. E, zato je bilo lako presaditi strip iz Italije na naše tlo. U stripu pripiti poštari kasne sa dopremom i po 30 godina („Jučer sam dobila brzojav od sina, javlja mi da su se iskrcali u Normandiju”), na svakoj tržnici prodaju se bombe, u senf se dodaje cement, hirurzi greškom pile udove pacijenata, koji se ne bune previše, u vojsci dele splačine psu da kuša, pa ako preživi, to šalju vojnicima, takmičar pobeđuje u kvizu 36 godina uzastopce... I da nije tog nokta sve bi bilo i zabavno.
PHOT:www.stripoteka.com
Ambijentalno, AF je jedna velika elegija o siromaštvu. Tu ljudi maštaju kako će otplatiti 68. ratu za TV, probati koji kesten, dobiti na tomboli supu sa rezancima, preseliti iz ruine prizemlja u sjajne odaje visokog prizemlja. Kao sredstva plaćanja koriste se dugmad, ogrisci jabuke, kopriva, rabljeni žetoni. Licemerni bogataši koji u paketima donose „malo mesa, malo sira, malo pekmeza i veliku fotografiju ljudi velikog srca” tu samo mogu da odmognu. Na bedne životne uslove baždareni su i članovi grupe TNT. Oni mirno tavore, katkad im „naviru suze na usta”, ali ne znaju za bolje i to je sve. Utvare bogatstva rasprše se brže nego što su i nastale. Zvuči poznato? Tako je to valjda svugde. Ili, možda, ne?
Sudstvo je u „Alanu Fordu“ organizovano po najsavremenijim principima revolucionarne pravde. Elitni advokati čitaju „Zakon u 100 lekcija”, sudije prazne sudnice mecima iz bazuke, a presude se, budući da su krcate pravnim frazama koje niko ne razume, potpisuju bez prethodnog, tako dosadnog, čitanja.
Poseban buke (na bazi cvičeka i antifriza) atmosferi „Alana Forda“ daju neverovatna egzotična konačišta (Kod Dlakavca, Kod konačne šanse, Poslednje utočište). Tu sobarica ne stiže udesiti sobu jer se u međuvremenu mora obesiti, a prezrenima i odbačenima („koji podnose alkohol, ali noge ne podnose njih”) služi se piće spravljano po posebnim receptima. Upravo na ovom tlu Max Magnus i Bunker sarkastično zasecaju u nezdravo tkivo društva. Tu je sve dogurano do paroksizma, a tako blizu prepoznavanja.
Bolesnička zbilja u AF-u podseća na naš zdravstveni sustav pre ove poslednje uspešne reforme. Mogućnosti za izlečenje su neizmerne, naravno ukoliko ima materijala i treznih primarijusa. Doktori su pokadšto malo napetog živčanog sustava, ali slama se menja svakog četvrtka i sve odiše mirom i nadom. Policajci su smušeni, korumpirani, plašljivi. „Ravni tabani” se trude neštedimice, ali i ti kriminalci neće da se sami predaju, a i nešto se slabo međusobno ubijaju. Vojnici uživaju u opasnim manevrima (gde vrcaju bojeve i prave glave) i s ponosom naređuju: „Preživjeli neka sakupe i pokopaju ranjene, a mrtve neka prenesu u bolnicu!”
PHOT:www.stripoteka.com
Ipak, vrhunski užitak za sve one koji se vole smejuljiti „s omčom oko vrata” je tiho ironično prisustvo autora stripa. Oni se često pojavljuju u epizodnim rolama („tek kao usputni prolaznici, turisti kroz produkte vlastite mašte, samo kao jedan dodatak općoj otkačenosti kompletnog imagea”, kako to kaže Dario Grgić), obećavaju bombone onima koji pogode ko se krije iza nekih vrata, preporučuju čitaocima da odlože knjižicu i čitaju je danju u društvu hrabrijih. Najbistriju i najizoštreniju sliku postižu „divnim neskladom” između reči i prizora što uz njih kaskaju. Podjednako vole vruće šamare zbilji zalepiti i kroz natpise na zidovima, nadgrobnim pločama, omotima knjiga, plakatima, naslovnim stranama novina, etiketama. Od tih iveraka duha mogla bi se sklopiti beskrajna priča o našim nedosegnutim ciljevima i paučinastim, pospanim iluzijama .
Konačno, moramo pomenuti čoveka koji je više uradio za naše krhko pobratimstvo sa zapadnim susedgradom nego sve partijske sekcije zajedno. Naravno, reč je o prevodiocu Nenadu Brixyju. Ko bi se još tako vešto dosetio da kola nazove škrebetaljkom, konduktera kartodrpcem, pertle – žnirancima, a nervoznog Boba Rocka – starom napržicom. Pristojan deo zasluga na podmazivanju šarki ovdašnjih vrata percepcije pripada upravo njemu! Možda bi mu jedino mogao parirati veliki Stanislav Vinaver, da se nije, desetak godina pre pojave Alan Forda, otkačio sa svoje jezičke i životne vrteške.
A nama ostaje zajamčena ona sloboda koju štedro Njegova Visost obećava Bobu Rocku kad se ovaj žali da je ugnjetavan – da vrištimo kad nam se vrišti. A možda pometnji i panici nema mesta, već je sve, kako reče Sir Oliver pokušavajući da nekom naivku uvali limeni sat namesto ukradenog zlatnog, stvar osvetljenja!
Fenomen „Alan Ford“Objavljeno: Pon, 12. 01. 2009. 15:47 SVE JE STVAR OSVETLJENJA
„Alan Ford“ je, što je poseban fenomen, osim u rodnoj Italiji, još jedino u staroj Jugoslaviji dosegao status simbola modernog života i, čini se, više uradio na urbanizaciji naših zaparloženih nazora, nego svi dirigovani partijski projekti, sletovi i zanosi. Čitaoci su pobožno čuvali te knijžice stripa koje su u mitologiji svagdanjeg života imale status relikvija i bile pažene kao Faberžeova jaja. Prosečan posvećenik ovog stripa će vam i danas, ukoliko ga barutni ili deputatski smrad nije odvojio od vredne kolekcije, radije ponuditi četkicu za zube, kolekciju ploča, poslednji džoint ili, u posebno škakljivim slučajevima, vlastitu ženu – nego neki primerak stripovanog ciničnog haosaPiše: Predrag Ž. Vajagić
„Napravili ste strip koji se sviđa samo vama”, nestrpljivo je negde potkraj sedme decenije prohujalog veka u pismu autorima reagovao jedan čitalac „Alana Forda” – i omašio u svojoj proceni. Ali, zbilja, prvi brojevi ovog satiričnog albumčića nisu naišli na srdačan prijem. Publika je, prepoznajući zdepasti format takozvanog „crnog stripa” (fumetto nero, rekoše mi znalci) verovatno očekivala više čemera i provokacije, a dobila je nejasnu melasu apsurdnih likova i naivnih zapleta, začinjenu paprenim sarkazmom. Bili su to meseci kada su crtač Roberto Raviola (alias-Magnus) i scenarista Luciano Secchi (u bogomolji stripa zamonašen kao Max Bunker) oblaporno trošili aspirine protiv glavobolje. Prodaja je išla vrlo loše. Prva sveščica zgasla je u skromnih 20.000 primeraka, ali to se još bila pomama u odnosu na tričavih 8.000 prodatih primeraka drugog broja. Ali, autorima je data šansa da zakrpe dronjke čitalačkog razočaranja. Tek negde nakon dve godine uspeli su namamiti svoju zlatnu koku Superhika da, kako to već samo on ume, alkoholnim dahom dune u jedra bolje prodaje. Kada je brojčanik tiraža prešao 100.000 primeraka, počela se, u letopis supkulture, upisivati legenda o grupi TNT!
Osnovna želja autora bila je da, izvrćući smisao, parodiraju jamesbondovski svet špijunaže. Cedeći stereotipe, smeštajuči oštre kamenčiće u praćke inverzije, mešajući žanrove kao špil karata, a oslanjajući se na duhoviti scenario i volšeban crtež, stvorili su ovaj satirični utuk i verovali u njega.
Alan Ford (naizgled, glavni junak) kreiran je (u smislu facijalnom) kao blagi rastvor glumca Pitera O' Toolea, a u njegovu karakternu perjanicu dodato je koje perce naivnosti, spretnosti i stidljivosti. Prvobitno, hteli su ga uštirkati u nekakav prugasti sako i ukrasiti leptir-mašnom, ali su konačno, kao mali omaž egzistencijalizmu, svog junaka upakovali u crnu rolku i pantalone. Za njim su, dalje, došli nečuvena napržica Bob Rock (Magnus ga je prekopirao iz svog zrcala), kostoboljni Jeremija (naoružan hladnim sartrovskim pogledom), Debeli Šef, lakoprsti i hitronogi Sir Oliver, a uskoro su ovaj duhovni i fizički kalambur obogatili pronalazač Grunf i, na prestolu svoje paralitičke škrtosti, Vrhovni – Broj Jedan! Konačno, ruiniranu tevabiju trebalo je smestiti u odgovarajući depresivni prostor njujorške podružnice, koju je, svojom beznačajnošću, baš kao i u gangstersko doba Al Caponea, zamaskirala jedna obična cvećara.
„Alan Ford“ je, što je poseban fenomen, osim u rodnoj Italiji, još jedino u staroj Jugoslaviji dosegao status simbola modernog života i, čini se, više uradio na urbanizaciji naših zaparloženih nazora, nego svi dirigovani partijski projekti, sletovi i zanosi. Čitaoci su pobožno čuvali te knijžice stripa koje su u mitologiji svagdanjeg života imale status relikvija i bile pažene kao Faberžeova jaja. Prosečan posvećenik ovog stripa će vam i danas, ukoliko ga barutni ili deputatski smrad nije odvojio od vredne kolekcije, radije ponuditi četkicu za zube, kolekciju ploča, poslednji džoint ili, u posebno škakljivim slučajevima, vlastitu ženu – nego neki primerak stripovanog ciničnog haosa. Kad sam ja bio mlad (eh!), više vremena smo provodili u poređenju kvaliteta Azrinih ploča i finoj analizi AF gegova, nego u plićaku svih ostalih priča u koje posebno ubrajam palamuđenja o ljubavi, ratovima, naciji i budućnosti. A većina generacijskih štosova, što već decenijama opstaju, žilice svog korenja pružaju do stranica Alan Forda.
PHOT:www.stripoteka.com
Od kakvog su brašna, dakle, umešani naši heroji? Za kormilom – Njegova Visost – Broj Jedan. Stari paralitik brine za duhovni odgoj ekipe i stara se da ne osete nikakve blagodeti civilizacije. Agentima namenjuje usmene pohvale i pismene diplome, a u svoje lepljive prste slaže dolare. Doduše, nije ljubitelj raskoši i počešće deli sirotinjski ugođaj sa svojim posilnim, što ga abolira čitalačkog prezira. On brine da njegovi momci, ako nisu naoružani do zuba, budu bar naoružani – zubima. Njegova Visost je poznata po svojim beskrajnim istorijskim tiradama, u ime kojih nestrpljivi slušaoci često zarade pokoju ćušku. On vešto zavrće mit na čekrk, ismeva ga, prazni od ćara i šićara i gasi mitske opasne varnice od kojih lako plane slama u praznim glavama. Često upotrebljava i rečenicu koju su seniolozi postavili na sve grbove naših propasti: „Ja sam deco star i umoran, ali vama ostavljam priliku...” Ko se nakon ovoga ne priseti SANU neka odmah odloži svoje lupe i pečate, ostavi ovaj tekst i pođe negde zakuvati kavgu! Naposletku, Visost je osmislila manir tako drag svim vlastima – tajne crne sveske pune kompromitujućih podataka o svakoj ličnosti koja je više od jedanput kročila iz svog zabrana u javni život. A svaki režim voli ladice iz kojih ispadaju opasni papiri koji se daju pretvoriti u rezance ako to gazdama odgovara ili ako im se priskrbi zelena banknotna trava zaborava!
Centralni štoper svih poruka ovog stripa je Bob Rock. On je epski stradalnik, pravedni Bob. Autori su Bobu natovarili najteži krst – kompleks niže vrednosti. Premda njegov otac tvrdi da sve što je preko 1,30 m ne valja, Bob se ne miri sa svojim džepnim formatom. Posebno je njegov nos upadljivo izložen na braniku dostojanstva. Iako za njega kažu da nije te pasmine da bi podlegao osećanjima, uspeva se i zaljubiti, ali u pogrešnu osobu, što je uostalom ljubavna kob i njegovog krakatog pandana Alana Forda. Zanimljivo je da Bob zbog svog stasa i „grčkog profila” uglavnom biva ismevan i provociran, a njegov eruptivni temperament na to bljuje lavu unaokolo. Ali, i kada pokuša okoristiti se svojim manama (recimo glumi dječarca, bebu u kolicima), sve se okrene naopačke i opali ga po nosu (evo, sad bi i na mene kidisao da je tu).
Alan Ford je oličenje lakovernosti koju često smućka sa svojom zaljubljivom prirodom u koktel koji, kao što kaže Rundek, „miriše na smolu”. Carlo della Corte je tačno zapazio da se u „Alanu Fordu“ „likovi uvijek doimaju kao da se čitateljima žele ispričati zbog svoje neprimjerenosti, nesposobnosti da se uzdignu do herojskog mita, da narastu bar nekoliko centimetara”. Otuda i crtačevo često senčenje crvenila srama i izvinjenja na njihovim licima. I najokoreliji zlikovac u stanju je da se zbog nečega pomete, zbuni, a to nam te junake čini bliskijim. Zbog toga što prečesto upada u pipave kontekste, Alan Ford je najbolji dokaz za ovu tvrdnju.
Lakoprsti Sir Oliver je kolopletom okolnosti udaljen od rodne domaje, gde bi mu se inače obradovali kao Mladiću na Baščaršiji. On je meštar svih lopova i uvek od nekog beži, zahuktano zavaravajući trag pred zajapurenim trgovcima ili tupim čuvarima reda, koji su svetli primeri kakvi policajci ne bi smeli biti (a uglavnom uvek i svugde – jesu). U ludim trkama, kakvih ima u svim epizodama, njegovi mačiji instinkti sprečavaju veće katastrofe. Ceo AF i jeste sitnim rukopisom načičkan brevijar podlosti i obmana. Kaldrmama prevara krstare vešti falsifikatori koji štampaju novčanicu od 25 dolara (na kojoj piše Sjedinjene Države Aljaske) da pokriju troškove proizvodnje, dok drugi smutljivci kao nagradu nude okrugle čekove od krutog kartona. Oliver se, da mu se vratimo, jedini uspeva ogrebati i za malo raskoši i ženske pažnje, ali i on često ostaje bez plena, uglavnom spretnošću Njegove Visosti. Iako su mu džepovi uvek puni uspomena na drage ljude kojih se, avaj, više ne seća – uvek se žali na rugobnu ćud sveta gde „ne možeš ništa ukrasti, a da te neko ne pokrade”.
PHOT:www.stripoteka.com
Debeli Šef u prvim epizodama ponešto i radi. Kasnije, s pojavom Broja Jedan, gubi oreol naredbodavca, neko vreme pred ogledalom uvežbava autoritativne tirade koje nema kome izreći, a zatim se povlači u neki kut „gdje samoća se zbraja” (Darko će me još tužiti) i, zagrljen s Jeremijom Lešinom, mirno spava.
Hipohondrija je pakosna bolest koja je izlečiva samo svojim ostvarenjem. Od Jeremije se samo očekuje da legne u sanduk i obavi tu formalnost. Njegova Visost na jednom mestu definiše prazametak transakcione analize rekavši za njega da „ne bi bio živ kad ne bi morao zbog nečeg umirati”. Ovom ostaje da spava, farba latice lažnog cveća, kuva čorbuljake u kojima plutaju čepovi namesto sanjanog mesa i, dobro skriven, izbegava najčešću bolest tajnih agenata – trovanje olovom.
Autori „Alana Forda“ rado se sprdaju sa nacističkom ikonografijom. Većina pompeznih neprijatelja poretka i grupe TNT napaja se neuvelim idejama „herojskog” Rajha. Cenzorske škarice su sa zida radionice pronalazača Grunfa isekle Hitlerovu sliku, uz koju je pažljivi nostalgičar prineo i malo kandilo. No, Grunf do besvesti, pod raznim izgovorima, rabi nacistički pozdrav trpko uzdižući ruku. Osim ove istorijske nastranosti, on je pozitivan lik. U stanju je da, osokoljen bedno malom crkavicom, patentira hvale vredne izume uživajući u vragolijama savremene tehnike. Koristi sve razastrte resurse: pritisak vazduha, solarne hirove, povoljan vetar i, posebno, ubrzanja nizbrdice. Ali ono na čemu Grunf ubire simpatije svakako su njegovi znakoviti natpisi na majicama koji trepere žmirkavom suštinom. „Bolje planski uzmak, nego nečasni poraz”, recimo, istina je koja je i nama mogla poslužiti da je se neko setio namesto stupidnih pokliča tipa „Bolje grob nego...” I tako to.
Odavno je „skazano i spisano” da je Nečastivom dosadilo da bude reinkarnacija Zla, te se on okrenuo Apsurdu. AF je gnezdo razboritog apsurda. Iza svih primera groteske i apsurda, samo ako se malo zagrebe noktom, nalazimo naš svagdanji život. E, zato je bilo lako presaditi strip iz Italije na naše tlo. U stripu pripiti poštari kasne sa dopremom i po 30 godina („Jučer sam dobila brzojav od sina, javlja mi da su se iskrcali u Normandiju”), na svakoj tržnici prodaju se bombe, u senf se dodaje cement, hirurzi greškom pile udove pacijenata, koji se ne bune previše, u vojsci dele splačine psu da kuša, pa ako preživi, to šalju vojnicima, takmičar pobeđuje u kvizu 36 godina uzastopce... I da nije tog nokta sve bi bilo i zabavno.
PHOT:www.stripoteka.com
Ambijentalno, AF je jedna velika elegija o siromaštvu. Tu ljudi maštaju kako će otplatiti 68. ratu za TV, probati koji kesten, dobiti na tomboli supu sa rezancima, preseliti iz ruine prizemlja u sjajne odaje visokog prizemlja. Kao sredstva plaćanja koriste se dugmad, ogrisci jabuke, kopriva, rabljeni žetoni. Licemerni bogataši koji u paketima donose „malo mesa, malo sira, malo pekmeza i veliku fotografiju ljudi velikog srca” tu samo mogu da odmognu. Na bedne životne uslove baždareni su i članovi grupe TNT. Oni mirno tavore, katkad im „naviru suze na usta”, ali ne znaju za bolje i to je sve. Utvare bogatstva rasprše se brže nego što su i nastale. Zvuči poznato? Tako je to valjda svugde. Ili, možda, ne?
Sudstvo je u „Alanu Fordu“ organizovano po najsavremenijim principima revolucionarne pravde. Elitni advokati čitaju „Zakon u 100 lekcija”, sudije prazne sudnice mecima iz bazuke, a presude se, budući da su krcate pravnim frazama koje niko ne razume, potpisuju bez prethodnog, tako dosadnog, čitanja.
Poseban buke (na bazi cvičeka i antifriza) atmosferi „Alana Forda“ daju neverovatna egzotična konačišta (Kod Dlakavca, Kod konačne šanse, Poslednje utočište). Tu sobarica ne stiže udesiti sobu jer se u međuvremenu mora obesiti, a prezrenima i odbačenima („koji podnose alkohol, ali noge ne podnose njih”) služi se piće spravljano po posebnim receptima. Upravo na ovom tlu Max Magnus i Bunker sarkastično zasecaju u nezdravo tkivo društva. Tu je sve dogurano do paroksizma, a tako blizu prepoznavanja.
Bolesnička zbilja u AF-u podseća na naš zdravstveni sustav pre ove poslednje uspešne reforme. Mogućnosti za izlečenje su neizmerne, naravno ukoliko ima materijala i treznih primarijusa. Doktori su pokadšto malo napetog živčanog sustava, ali slama se menja svakog četvrtka i sve odiše mirom i nadom. Policajci su smušeni, korumpirani, plašljivi. „Ravni tabani” se trude neštedimice, ali i ti kriminalci neće da se sami predaju, a i nešto se slabo međusobno ubijaju. Vojnici uživaju u opasnim manevrima (gde vrcaju bojeve i prave glave) i s ponosom naređuju: „Preživjeli neka sakupe i pokopaju ranjene, a mrtve neka prenesu u bolnicu!”
PHOT:www.stripoteka.com
Ipak, vrhunski užitak za sve one koji se vole smejuljiti „s omčom oko vrata” je tiho ironično prisustvo autora stripa. Oni se često pojavljuju u epizodnim rolama („tek kao usputni prolaznici, turisti kroz produkte vlastite mašte, samo kao jedan dodatak općoj otkačenosti kompletnog imagea”, kako to kaže Dario Grgić), obećavaju bombone onima koji pogode ko se krije iza nekih vrata, preporučuju čitaocima da odlože knjižicu i čitaju je danju u društvu hrabrijih. Najbistriju i najizoštreniju sliku postižu „divnim neskladom” između reči i prizora što uz njih kaskaju. Podjednako vole vruće šamare zbilji zalepiti i kroz natpise na zidovima, nadgrobnim pločama, omotima knjiga, plakatima, naslovnim stranama novina, etiketama. Od tih iveraka duha mogla bi se sklopiti beskrajna priča o našim nedosegnutim ciljevima i paučinastim, pospanim iluzijama .
Konačno, moramo pomenuti čoveka koji je više uradio za naše krhko pobratimstvo sa zapadnim susedgradom nego sve partijske sekcije zajedno. Naravno, reč je o prevodiocu Nenadu Brixyju. Ko bi se još tako vešto dosetio da kola nazove škrebetaljkom, konduktera kartodrpcem, pertle – žnirancima, a nervoznog Boba Rocka – starom napržicom. Pristojan deo zasluga na podmazivanju šarki ovdašnjih vrata percepcije pripada upravo njemu! Možda bi mu jedino mogao parirati veliki Stanislav Vinaver, da se nije, desetak godina pre pojave Alan Forda, otkačio sa svoje jezičke i životne vrteške.
A nama ostaje zajamčena ona sloboda koju štedro Njegova Visost obećava Bobu Rocku kad se ovaj žali da je ugnjetavan – da vrištimo kad nam se vrišti. A možda pometnji i panici nema mesta, već je sve, kako reče Sir Oliver pokušavajući da nekom naivku uvali limeni sat namesto ukradenog zlatnog, stvar osvetljenja!