#1 Još jedna melodrama...
Posted: 24/10/2011 04:05
Budući da je svaki drugi forumaš iznosio svoje lične, ljubavne melodrame, s ciljem traženja savjeta od ostatka forumaške populacije, odlučio sam se na isti korak. Naime, svašta mi se izdešavalo u zadnjih mjesec dana, pa sam našao za shodno otvoriti ekskluzivnu temu, čisto da vidim šta drugi imaju reći. Naime, prvo moram istaći sljedeće stvari: Ja uopšte nisam zaljubljive prirode, dapače, jako se teško vežem za mjesta i za ljude. Razlog najvjerovatnije leži u činjenici da mi je dosadašnji život bio velika pustolovina, budući da sam se konstantno selio, da sam živio u 5 različitih država(moja životna priča nije tipična dijasporska, no, nebitno) i da sam, samim tim, stvorio jak odbrambeni mehanizam. Naprosto, kad cijeli život mjenjaš prijatelje, mjesta, poznanike...postaješ hladan k'o špricer, što bi se u narodu reklo, i gradiš neke Vavilonske kule oko sebe da ne bi bivao ranjivan svako malo. Kao veoma mlad sam donio ličnu odluku koja se ticala mog odnosa prema suprotnom polu, izgrađenoj na mojim, veoma liberalnim shvatanjima života, muško-ženskih relacija, seksualnosti itd. Ko je god ovdje upratio moje ranije postove se sigurno mogao uvjeriti u te moje, pa možda i, neortodoksne poglede. Pomenute odluke su se prvenstveno odnosile na buduća, hipotetička vezivanja. Naime, odlučio sam da ću se samo zezati, da se neću vezivati, da ću pobjeći čim nešto ''osjetim'' itd. Te dogme sam se pridržavao. Naravno, imao sam, kao i svi mi, neke veze ali su one najčešće bile puka floskula bez ikakvog sadržaja. Još jedan od aparata mog, već pomenutog, odbrambenog mehanizma jeste da se teško otvaram, idem linijom manjeg otpora - to što mene interesuje baš i ne interesuje većinu, samim tim, naučio sam vješto mjenjati maske, uvijek imajući u vidu krajnji cilj, krajnu distancu na koju sam spreman i krajnju, suštinsku razliku između mene i tog mog predstavnika, skrivenog iza kabuki maske. Upravo je taj aparat normativnog skrivanja sinkretički povezivao sve moje odlike i predstavljao paradigmu moje dogme. Vremenom sam, naravno, postao vuk samotnjak u nekom emotivnom smislu - jedino što me činilo živim jeste bila ta požuda za nečim trenutačnim, karnalnim...ali opet, nigdje sadržaja. Ipak, dovoljno puta ponovljena laž postaje istina - Takvim životom sam vremenom odvojio sebe od svog predstavnika - po danu Clark Kent, po noći Supermen, ili obratno - kako vam je volji. S jedne strane duboka i iskrena želja za stvarnom ljubavlju, za nekim minimalističkim, ispunjenim životom, uz stihove Pabla Nerude, vjetrom u kosi ploveći duž sedam svjetskih mora, dok s druge strane puka, dosadna, apatična realnost popodnevnih kafa, priče o moralu i dostojanstvu i suludih noćnih tuluma. Najbitnije je sljedeće: Nisam svega ovoga uopšte bio i svjestan!
Vratimo se priči - Prije jednu mjesec dana, najbolja mi prijateljica javi da će njena rodica iz SAD-a, koja je bila upravo došla u posjetu, izaći s nama tu noć. Izašli smo svi mi zajedno, upoznao sam tu njenu rodicu i otišli smo u jedan pab. Zvaćemo je Aida. Prvi utisak koji sam stvorio jeste bio da je željna pažnje, da je glasna i da je, što bi se reklo, 'In your face', što me dosta odbijalo. Uopšte mi nije padalo napamet da nešto pokušam - Veomaaa je lijepa i veomaaa zgodna, ali naprosto nisam imao želje - bilo je ćao za ćao haman cijelu noć. Pred kraj većeri, ona prilazi meni i prokomentariše nešto što sam rekao tokom noći, i tako mi po prvi put malo konkretnije popričamo. U prvi mah, djelovalo mi je kao neki bezvezni razgovor o banalnim stvarima, saznao sam da ima momka u Americi, saznao sam da je jedavno diplomirala na međunarodnom pravu i Španskom jeziku isl. stvari. Sutradan, opet svi izađemo(nas petnaestak), zezancija, razgovor...U jednom trenutku Aida i ja sjednemo na samo i nastavimo razgovor od noć prije. Postepeno se počinje otvarati i počinjem kapirati da uopšte nije baš neka plitka mamina i tatina curica iz Amerike, već da je jakooooooo načitana, da je veliki idealist, jako nezavisna...razgovor je tekao tako da smo razglabali o svemu od Magičnog realizma, preko francuskog novog vala, pa do toga da ona misli da je nikad niko nije stvarno upoznao. Pričala mi je o svom bratu koji je bolestan, o snovima, o tome da voli svog momka ali da ni u jednom trenutku nije bila zaljubljena u njega, što je jako boli. Postepeno sam se i ja otvorio, prepričao cijeli svoj život, vrijeme provedeno kao vagabund-bekpeker, pričao o svojim životnim ciljevima, strahovima, nedostacima...pričao o najljepšim životnim trenucima koji su mahom bili na nekim dalekim, ne baš turističkim, mjestima pod palmom ili stijenom, na plaži ili na nekoj arhaičnoj pijaci...Nismo se ni okrenuli, prošlo je 4 sata i svi su otišli. Ostali nas dvoje. Odlučili smo otići i uzeti flašu vina u dragstoru, i k'o kakvi srednjoškolci, otići u parkušu, sjesti na travu i nastaviti seansu. Dočekalo se svitanje u razgovoru ali bez ikakvog dodira. Naprosto, prijateljski. Dogovorili smo se sutradan vidjeti na samo, što smo i učinili, odlazeći na večeru, pa poslije na par pića u jedan noćni bar. Fantastično je bilo, nastavili gdje smo stali noć prije, da bi opet završili u parkuši, opet k'o kakvi srednjoškolci, opet s flašom vina i opet u doček jutra, s tim da su neke varnice proradile i uveliko se prešla crta prijateljstva. Nastavili smo se svaki dan viđati - otišli smo na izlet na Skakavac, gdje smo proveli cijeli dan, ganjali neku štenad po livadama, uz piknik na travi - otišli za Beograd na vjenčanje jednog momka s kojim sam bio u Africi - zašto sam nju poveo? Ne znam, ali jesam...dočekali neke moje srednjovječne prijatelje iz Ljubljane na večeri kod mene i kasnije otišli svi zajedno u neku kolibu na opijanje i zezancije - Zašto sam nju poveo? Ni to ne znam...samo znam da je u jednom trenutku taj moj drug iz Ljubljane me pitao 'koliko sam dugo s Aidom', na šta sam ja naravno odgovorio da uopšte nisam s njom, da sam je faktički tek upoznao itd. Dobio sam zauzvrat čudan pogled, rečeno mi je da je gledam dok priča na neki specifičan način. Tek sam tad, valjda, skontao da mi je stalo. Morate shvatiti, sve je tako brzo išlo da uopšte nisam razmišljao o tome šta je to sve zapravo - mnogo sam imao 'avanturica' u životu, i nikad nisam pridavao mnogo značaja istim, ali nekako me spucala činjenica da stvarno i gledam na nju ''drugačije''. Jednu noć izađemo opet s njenom rodicom/mojom najboljom prijateljicom i tim društvom i ja, iz čista mira, nadrkan k'o nikad odem kući. Šalje ona meni poruke: ''Šta je bilo?'', ''Jel' sve ok?'' itd. itd., da bi me nazvala kad je došla kući. Po prvi put me presjeklo da ne želim biti nečija avanturica, iako su sve cure s kojima sam imao nešto bile moje - bezobrazno s moje strane? Slažem se. Prvi put sam joj rekao to na telefon - rekao sam da ne želim biti njena avantura, da ne želim biti ''onaj ludi, zanimljivi momak o kojem ćeš jaranicama pričati kad izađeš s njima na kolače, nakon što ti momak javi da je rezervisao sto u restoranu'' - ona je, naravno, izrevoltirano rekla da se ne trebamo više viđati i spustila mi slušalicu - moram priznati, dosta sam agresivnu i ružno rekao to što sam rekao....htio sam je nazvati opet, ali mi ponos nije dozvolio...nisam mogao spavati tu noć nikako, da bi me 3h kasnije opet zvala - tad sam joj rekao da mislim da sam se zaljubio u nju, nakon čega je počela da plače na tel. Sutradan smo se opet vidjeli, došli smo kod mene, i ponovo je počela ista priča - ponovo sam rekao isto, i ponovo se ona raplakala, govoreći da se i ona zaljubila, ali da ne želi to...da ima momka 3 godine, da ga voli, da imaju savršen život zajedno, ali da se prvi put osjeća živom od kad je mene upoznala...nisam nikad u životu takvu noć , kao što je bila ta, doživio. Elem, da skratim...prošlo je još par fantastičnih dana i onda njena oproštajna noć, okupila je svo društvo, sve njene rodice i rođake, neke prijateljice koje su došle maksuz iz Zagreba da je vide itd. Svi su na kraju otišli, i ostali nas dvoje - naravno, završili u parkuši, onako, trudili se da ne bude tmurna atmosfera, otpratio je na taksi i vratio se kući apsolutno nikakav. Nisam htio da joj šaljem ikakve poruke, niti se ona meni ikako javljala...samo je kratko, podosta formalno javila na fejsu da je stigla kući i da ujutro ide u Las Vegas s momkom, prijateljicama i nijhovim momcima na neku proslavu. Ja nisam ni odgovorio...trudio sam se vratiti u kolotečinu, furati svoje...poćeo mi faks, imao sam niz nekih projekata, snimanja...morao otputovati par dana, na silu se tjerao da izađem s nekim curama s kojim sam se prije Aide viđao, ali nije nikako išlo. Umjesto da mi je bilo bolje iz dana u dan, sve je bilo gore i gore - nevjerovatan paradoks. Na kraju sam izašao s najboljim jaranom, s kojim se veoma rijetko viđam zbog činjenice da obojica imamo jako zgusnute rasporede, i koji ju je samo jednom, na kratko, vidio i sve sam mu rekao(do tad nisam nikome) - napili smo se k'o majke tu noć. Došao sam kući, i k'o zadnji balavac-pačenik napisao kilometarsku poruku na fejsu, na koju, naravno, nije odgovorila danima. Slijedio je neki hladan, distanciran odgovor koji sam ignorisao. Jovo na novo, ponovo se pokušao okrenuti obavezama, ali opet, nije išlo. Odjednom, odčepilo, tri noći zaredom smo na Skajpu pričali do kasnih sati - ona je plakala, ja se sjebav'o...dosta, dosta teško...ipak, momak..3 zajedničke godine, njen je život tamo, moj je ovamo - ona treba ići u Kolumbiju na ljeto, i provesti godinu dana tamo, predavajući Engleski u nekom selu kao volonter, prije nego što se vrati u Ameriku za postdiplomski...zvala me da je posjetim, ja nisam dao odgovor. Elem, sve je to tako trajalo sedmicu-dvije, ona je bila jako nadrkana na početku kad bi se god čuli, govorila bi da živi laž, da je skroz druga osoba od kad se vratila, da igra predstavu u kojoj mora biti nasmijana i vedra, iako vene iznutra...s druge strane, ja nisam znao gdje udaram i, kao što sam rekao, sve je bilo gore i gore. Neki dan smo se čuli na kratko, da bi mi rekla da je ostavila momka i da moramo razgovarati čim se vrati s nekog puta. Trebala se sinoć vratiti, a mi se još nismo čuli.
Dakle, u životu sam prošao i sito i rešeto, i avanture i neke miki maus veze, pa i par ozbiljnih veza...upoznao sam mnogo ljudi i mnogo mjesta...ali se nisam nikad ovako osjećao...S distance gledajući unazad, shvaćam da sam godinama bježao od sebe, da sam godina i godina proćerdao na gluposti, da sam sve svoje bazirao na tuđe riječi, na tuđe misli, na tuđa iskustva, pretenciozno citirajući, opjevavajući i parafrazirajući nešto što nisam uopšte poznavao. I onda, kao grom iz vedra neba, desi mi se da za par sedmica doživim isto ono klišejno iskustvo koje sam godinama prezirao, doživljavajući samo takvu katarzu. Od jednom su svi ti neki moji ciljevi i planovi postali providni i ni blizu toliko sveti, ako već ona nije dio mog života. Ipak, koliko god bio idealista, toliko sam i realista...nepotrebni su umjesni komentari s ciljem tješenja i ukusnog spuštanja lopte. Slobodno, budite direktni. Interesuje me šta vi mislite, i šta bi vi uradili da ste u ovoj situaciji?
Hvala na čitanju, i oprostite zbog mogućih tipografskih ili gramatičkih grešaka - kasno je.
Vratimo se priči - Prije jednu mjesec dana, najbolja mi prijateljica javi da će njena rodica iz SAD-a, koja je bila upravo došla u posjetu, izaći s nama tu noć. Izašli smo svi mi zajedno, upoznao sam tu njenu rodicu i otišli smo u jedan pab. Zvaćemo je Aida. Prvi utisak koji sam stvorio jeste bio da je željna pažnje, da je glasna i da je, što bi se reklo, 'In your face', što me dosta odbijalo. Uopšte mi nije padalo napamet da nešto pokušam - Veomaaa je lijepa i veomaaa zgodna, ali naprosto nisam imao želje - bilo je ćao za ćao haman cijelu noć. Pred kraj većeri, ona prilazi meni i prokomentariše nešto što sam rekao tokom noći, i tako mi po prvi put malo konkretnije popričamo. U prvi mah, djelovalo mi je kao neki bezvezni razgovor o banalnim stvarima, saznao sam da ima momka u Americi, saznao sam da je jedavno diplomirala na međunarodnom pravu i Španskom jeziku isl. stvari. Sutradan, opet svi izađemo(nas petnaestak), zezancija, razgovor...U jednom trenutku Aida i ja sjednemo na samo i nastavimo razgovor od noć prije. Postepeno se počinje otvarati i počinjem kapirati da uopšte nije baš neka plitka mamina i tatina curica iz Amerike, već da je jakooooooo načitana, da je veliki idealist, jako nezavisna...razgovor je tekao tako da smo razglabali o svemu od Magičnog realizma, preko francuskog novog vala, pa do toga da ona misli da je nikad niko nije stvarno upoznao. Pričala mi je o svom bratu koji je bolestan, o snovima, o tome da voli svog momka ali da ni u jednom trenutku nije bila zaljubljena u njega, što je jako boli. Postepeno sam se i ja otvorio, prepričao cijeli svoj život, vrijeme provedeno kao vagabund-bekpeker, pričao o svojim životnim ciljevima, strahovima, nedostacima...pričao o najljepšim životnim trenucima koji su mahom bili na nekim dalekim, ne baš turističkim, mjestima pod palmom ili stijenom, na plaži ili na nekoj arhaičnoj pijaci...Nismo se ni okrenuli, prošlo je 4 sata i svi su otišli. Ostali nas dvoje. Odlučili smo otići i uzeti flašu vina u dragstoru, i k'o kakvi srednjoškolci, otići u parkušu, sjesti na travu i nastaviti seansu. Dočekalo se svitanje u razgovoru ali bez ikakvog dodira. Naprosto, prijateljski. Dogovorili smo se sutradan vidjeti na samo, što smo i učinili, odlazeći na večeru, pa poslije na par pića u jedan noćni bar. Fantastično je bilo, nastavili gdje smo stali noć prije, da bi opet završili u parkuši, opet k'o kakvi srednjoškolci, opet s flašom vina i opet u doček jutra, s tim da su neke varnice proradile i uveliko se prešla crta prijateljstva. Nastavili smo se svaki dan viđati - otišli smo na izlet na Skakavac, gdje smo proveli cijeli dan, ganjali neku štenad po livadama, uz piknik na travi - otišli za Beograd na vjenčanje jednog momka s kojim sam bio u Africi - zašto sam nju poveo? Ne znam, ali jesam...dočekali neke moje srednjovječne prijatelje iz Ljubljane na večeri kod mene i kasnije otišli svi zajedno u neku kolibu na opijanje i zezancije - Zašto sam nju poveo? Ni to ne znam...samo znam da je u jednom trenutku taj moj drug iz Ljubljane me pitao 'koliko sam dugo s Aidom', na šta sam ja naravno odgovorio da uopšte nisam s njom, da sam je faktički tek upoznao itd. Dobio sam zauzvrat čudan pogled, rečeno mi je da je gledam dok priča na neki specifičan način. Tek sam tad, valjda, skontao da mi je stalo. Morate shvatiti, sve je tako brzo išlo da uopšte nisam razmišljao o tome šta je to sve zapravo - mnogo sam imao 'avanturica' u životu, i nikad nisam pridavao mnogo značaja istim, ali nekako me spucala činjenica da stvarno i gledam na nju ''drugačije''. Jednu noć izađemo opet s njenom rodicom/mojom najboljom prijateljicom i tim društvom i ja, iz čista mira, nadrkan k'o nikad odem kući. Šalje ona meni poruke: ''Šta je bilo?'', ''Jel' sve ok?'' itd. itd., da bi me nazvala kad je došla kući. Po prvi put me presjeklo da ne želim biti nečija avanturica, iako su sve cure s kojima sam imao nešto bile moje - bezobrazno s moje strane? Slažem se. Prvi put sam joj rekao to na telefon - rekao sam da ne želim biti njena avantura, da ne želim biti ''onaj ludi, zanimljivi momak o kojem ćeš jaranicama pričati kad izađeš s njima na kolače, nakon što ti momak javi da je rezervisao sto u restoranu'' - ona je, naravno, izrevoltirano rekla da se ne trebamo više viđati i spustila mi slušalicu - moram priznati, dosta sam agresivnu i ružno rekao to što sam rekao....htio sam je nazvati opet, ali mi ponos nije dozvolio...nisam mogao spavati tu noć nikako, da bi me 3h kasnije opet zvala - tad sam joj rekao da mislim da sam se zaljubio u nju, nakon čega je počela da plače na tel. Sutradan smo se opet vidjeli, došli smo kod mene, i ponovo je počela ista priča - ponovo sam rekao isto, i ponovo se ona raplakala, govoreći da se i ona zaljubila, ali da ne želi to...da ima momka 3 godine, da ga voli, da imaju savršen život zajedno, ali da se prvi put osjeća živom od kad je mene upoznala...nisam nikad u životu takvu noć , kao što je bila ta, doživio. Elem, da skratim...prošlo je još par fantastičnih dana i onda njena oproštajna noć, okupila je svo društvo, sve njene rodice i rođake, neke prijateljice koje su došle maksuz iz Zagreba da je vide itd. Svi su na kraju otišli, i ostali nas dvoje - naravno, završili u parkuši, onako, trudili se da ne bude tmurna atmosfera, otpratio je na taksi i vratio se kući apsolutno nikakav. Nisam htio da joj šaljem ikakve poruke, niti se ona meni ikako javljala...samo je kratko, podosta formalno javila na fejsu da je stigla kući i da ujutro ide u Las Vegas s momkom, prijateljicama i nijhovim momcima na neku proslavu. Ja nisam ni odgovorio...trudio sam se vratiti u kolotečinu, furati svoje...poćeo mi faks, imao sam niz nekih projekata, snimanja...morao otputovati par dana, na silu se tjerao da izađem s nekim curama s kojim sam se prije Aide viđao, ali nije nikako išlo. Umjesto da mi je bilo bolje iz dana u dan, sve je bilo gore i gore - nevjerovatan paradoks. Na kraju sam izašao s najboljim jaranom, s kojim se veoma rijetko viđam zbog činjenice da obojica imamo jako zgusnute rasporede, i koji ju je samo jednom, na kratko, vidio i sve sam mu rekao(do tad nisam nikome) - napili smo se k'o majke tu noć. Došao sam kući, i k'o zadnji balavac-pačenik napisao kilometarsku poruku na fejsu, na koju, naravno, nije odgovorila danima. Slijedio je neki hladan, distanciran odgovor koji sam ignorisao. Jovo na novo, ponovo se pokušao okrenuti obavezama, ali opet, nije išlo. Odjednom, odčepilo, tri noći zaredom smo na Skajpu pričali do kasnih sati - ona je plakala, ja se sjebav'o...dosta, dosta teško...ipak, momak..3 zajedničke godine, njen je život tamo, moj je ovamo - ona treba ići u Kolumbiju na ljeto, i provesti godinu dana tamo, predavajući Engleski u nekom selu kao volonter, prije nego što se vrati u Ameriku za postdiplomski...zvala me da je posjetim, ja nisam dao odgovor. Elem, sve je to tako trajalo sedmicu-dvije, ona je bila jako nadrkana na početku kad bi se god čuli, govorila bi da živi laž, da je skroz druga osoba od kad se vratila, da igra predstavu u kojoj mora biti nasmijana i vedra, iako vene iznutra...s druge strane, ja nisam znao gdje udaram i, kao što sam rekao, sve je bilo gore i gore. Neki dan smo se čuli na kratko, da bi mi rekla da je ostavila momka i da moramo razgovarati čim se vrati s nekog puta. Trebala se sinoć vratiti, a mi se još nismo čuli.
Dakle, u životu sam prošao i sito i rešeto, i avanture i neke miki maus veze, pa i par ozbiljnih veza...upoznao sam mnogo ljudi i mnogo mjesta...ali se nisam nikad ovako osjećao...S distance gledajući unazad, shvaćam da sam godinama bježao od sebe, da sam godina i godina proćerdao na gluposti, da sam sve svoje bazirao na tuđe riječi, na tuđe misli, na tuđa iskustva, pretenciozno citirajući, opjevavajući i parafrazirajući nešto što nisam uopšte poznavao. I onda, kao grom iz vedra neba, desi mi se da za par sedmica doživim isto ono klišejno iskustvo koje sam godinama prezirao, doživljavajući samo takvu katarzu. Od jednom su svi ti neki moji ciljevi i planovi postali providni i ni blizu toliko sveti, ako već ona nije dio mog života. Ipak, koliko god bio idealista, toliko sam i realista...nepotrebni su umjesni komentari s ciljem tješenja i ukusnog spuštanja lopte. Slobodno, budite direktni. Interesuje me šta vi mislite, i šta bi vi uradili da ste u ovoj situaciji?
Hvala na čitanju, i oprostite zbog mogućih tipografskih ili gramatičkih grešaka - kasno je.
