#1 Bio sam Maršalov bodigard-Ne barkajte Maršala
Posted: 28/12/2004 20:33
MEMOARI
Bio jednom jedan maršal koji je imao svoje tjelohranitelje. Svaki tjelohranitelj je imao svoju priču. Danas nema ni maršala, ni telogranitelja, ni njihovih priča. Osim jednog koji je došao niotkud i donio svoju priču...
NE BARKAJ MI MARŠALA
Prisjeća se: drug Lunjo Telibečirević u FAN-u(1998.g.), prvom bh. magazinu za mlade.
Jednom smo se odmarali na onim ostrvima – Brioni, tj. Brijuni. Tu je bilo previše nakih zvijeri za moje senzitivne i kao sankcije oštre živce. Taj dan smo opet očekivali delegaciju pionira, ali onako prijateljski, neoficijelno. Znao sam da neću imati puno posla, mada sam više bio nervozan kad se ti klipani približe predsedniku nego državnici iz onih nestrpanih zemalja. Pioniri ga stalno ljube i svega ubale i to po jednom istom obrazu. Čit'o sam negdje da neprijatelj može tako da ubaci kakav virus.
U opisu mog radnog mjesta bilo je i degustiranje hrane za svečane prilike, kao što bješe i ova, pa sam svratio u kuhinju da probam sve sa trpeze za pionire – goste, dok nisu stigli. Jedno pola sata poslije progutanih zalogaja , mor'o sam trčati do wc-a jer je šumadijska mučkalica bila tako zapaprena da zamalo nisam fasovo i hemoroide.
Vratio sam se do kuhinje da se agresivno ophodim prema kuharici Cmilji koja je bila udana za Rusa pa smo je svi zvali kao što ju je njen muž zvao Cmiljkitočka. Ona jadna mi objasni da pioniri vole da umoče malo u papreno, pa se tako sjetila šumadijske mučkalice. Pošto je Cmiljkitočka znala da ponekad i ja volim u nešto umočiti, sjetila se usput i mene, te joj se ja izvinih za moju agresiju na njenu nevinost, tj. nedužnost.
Izađem malo proštetati oko brionske rezidencije dok ne stigne ta dječurlija. Moja šetnja se pretvorila u frku, jer me nagarila antilopa sa livade samo zato što sam diro mladunče od azijskog međeda. Nikako nisam mogao da se naviknem na to, da po maršalovoj ideji, razne svjetske zvjeri i životnje slobodno hodaju po ovom ostrvu i paze jedni na druge. To se u mom kraju zove ''hajvanska demokratija''.
Konačno je stigla i pionirska delegacija na čelu sa nekim štreberom. Rek'o sam mojim pomoćnicima da ih prerove, prepipaju i prekontrolišu im stvari, jer ja nisam volio da to radim, zato što bi me raja onda zajebaval kako ja, da izvinete, rovim, tj. pipam djecu. Ne volim, brate, da me zovu ono pederfili ili tako nešto. Kasnije ih je maršal primio u svečanoj sali i prvo su ga neki uljepili onim balavim djetinjim poljupcima, pa su sjeli za sto. Pri ljubljenju neke sam bio prinuđen neprimjetno klepati po rukama ako bi je primakli maršalovom džepu previše, jer su voljeli da mu klepaju ordenje, a onda bi se to poslije meni odbijalo od plate. Ali prokont'o sam ja to, a opet, šta bi on da mu mene nije bilo.
Kako su došli kasnije su pioniri tako i otišli, samo što su se jedan sa visokim zaliscima i jedan sa krivim ustima potukli.
Mi smo svi dobili slobodno veče. Ja sam izašao malo da prošetam, ali me zaganjala kamila od Muamera El Gadafija, zato što sam joj uz'o malo zobi. Od te zobi htio sam da nam Cmiljkitočka zamijesi tepsiju kljukuše, ali je ona otišla u Pulu da gleda Zlatnu arenu. Ja, šta ću, odem u svoju sobu kad tamo pod jorganom leži ova jedna glumica iz... i nešto govori: ''Sinjore Lunjoni, prego amore mio'', tako nešto. Onda uzmem rječnik da to prevedem, kad opet belaj.
Iza svojih leđa čuo sam signalno zujanje sa kontakt aparata u sobi. To je bio znak da me Stari hitno treba. Još nije zaspao.
TO BE CONTINUED...
U NAREDNOM BROJU:
U pitanju je pokret nestrpanih.
Samo su nenamazani vazelinom po glavi mogli razgovarati sa Maršalom bez moje dozvole:
Bio jednom jedan maršal koji je imao svoje tjelohranitelje. Svaki tjelohranitelj je imao svoju priču. Danas nema ni maršala, ni telogranitelja, ni njihovih priča. Osim jednog koji je došao niotkud i donio svoju priču...
NE BARKAJ MI MARŠALA
Prisjeća se: drug Lunjo Telibečirević u FAN-u(1998.g.), prvom bh. magazinu za mlade.
Jednom smo se odmarali na onim ostrvima – Brioni, tj. Brijuni. Tu je bilo previše nakih zvijeri za moje senzitivne i kao sankcije oštre živce. Taj dan smo opet očekivali delegaciju pionira, ali onako prijateljski, neoficijelno. Znao sam da neću imati puno posla, mada sam više bio nervozan kad se ti klipani približe predsedniku nego državnici iz onih nestrpanih zemalja. Pioniri ga stalno ljube i svega ubale i to po jednom istom obrazu. Čit'o sam negdje da neprijatelj može tako da ubaci kakav virus.
U opisu mog radnog mjesta bilo je i degustiranje hrane za svečane prilike, kao što bješe i ova, pa sam svratio u kuhinju da probam sve sa trpeze za pionire – goste, dok nisu stigli. Jedno pola sata poslije progutanih zalogaja , mor'o sam trčati do wc-a jer je šumadijska mučkalica bila tako zapaprena da zamalo nisam fasovo i hemoroide.
Vratio sam se do kuhinje da se agresivno ophodim prema kuharici Cmilji koja je bila udana za Rusa pa smo je svi zvali kao što ju je njen muž zvao Cmiljkitočka. Ona jadna mi objasni da pioniri vole da umoče malo u papreno, pa se tako sjetila šumadijske mučkalice. Pošto je Cmiljkitočka znala da ponekad i ja volim u nešto umočiti, sjetila se usput i mene, te joj se ja izvinih za moju agresiju na njenu nevinost, tj. nedužnost.
Izađem malo proštetati oko brionske rezidencije dok ne stigne ta dječurlija. Moja šetnja se pretvorila u frku, jer me nagarila antilopa sa livade samo zato što sam diro mladunče od azijskog međeda. Nikako nisam mogao da se naviknem na to, da po maršalovoj ideji, razne svjetske zvjeri i životnje slobodno hodaju po ovom ostrvu i paze jedni na druge. To se u mom kraju zove ''hajvanska demokratija''.
Konačno je stigla i pionirska delegacija na čelu sa nekim štreberom. Rek'o sam mojim pomoćnicima da ih prerove, prepipaju i prekontrolišu im stvari, jer ja nisam volio da to radim, zato što bi me raja onda zajebaval kako ja, da izvinete, rovim, tj. pipam djecu. Ne volim, brate, da me zovu ono pederfili ili tako nešto. Kasnije ih je maršal primio u svečanoj sali i prvo su ga neki uljepili onim balavim djetinjim poljupcima, pa su sjeli za sto. Pri ljubljenju neke sam bio prinuđen neprimjetno klepati po rukama ako bi je primakli maršalovom džepu previše, jer su voljeli da mu klepaju ordenje, a onda bi se to poslije meni odbijalo od plate. Ali prokont'o sam ja to, a opet, šta bi on da mu mene nije bilo.
Kako su došli kasnije su pioniri tako i otišli, samo što su se jedan sa visokim zaliscima i jedan sa krivim ustima potukli.
Mi smo svi dobili slobodno veče. Ja sam izašao malo da prošetam, ali me zaganjala kamila od Muamera El Gadafija, zato što sam joj uz'o malo zobi. Od te zobi htio sam da nam Cmiljkitočka zamijesi tepsiju kljukuše, ali je ona otišla u Pulu da gleda Zlatnu arenu. Ja, šta ću, odem u svoju sobu kad tamo pod jorganom leži ova jedna glumica iz... i nešto govori: ''Sinjore Lunjoni, prego amore mio'', tako nešto. Onda uzmem rječnik da to prevedem, kad opet belaj.
Iza svojih leđa čuo sam signalno zujanje sa kontakt aparata u sobi. To je bio znak da me Stari hitno treba. Još nije zaspao.
TO BE CONTINUED...
U NAREDNOM BROJU:
U pitanju je pokret nestrpanih.
Samo su nenamazani vazelinom po glavi mogli razgovarati sa Maršalom bez moje dozvole:
