Ja sam tu. Gledam reprize SP-a i saću tipkat kilometarski post.
Šalim se, neću, istrošila sam se na drugoj temi.
Reći ću samo malo: Sviđa mi se tema. I ja o ovome razmišljam ponekad, kad mislim na neke događaje iz prošlosti.
Nije nimalo zdravo. Desilo mi se to. Zaljubila se u tipa za kojeg su svi rekli: Ti si luda, bolja si od njega i fizički, i karakterom, i obrazovanjem... šta vidiš u njemu? On sam me ozbiljno pitao: Šta ti vidiš u meni?
Vidjela sam budućnost, ali nije bilo tako. Nisam ga vrednovala kao niže vrijednog, puno sam davala da ne bi bio nesiguran i desilo se da on počne mene tretirati kao manje vrijednu. To se uvijek desi kad previše daješ a rana je faza veze. Ja sam odmah uletjela u fazon: Ti si onaj pravi, ti si wow, i lik se, je li, prepao. I onda sam ja krenula analizirati, secirati sebe i njega, a samopouzdanje je išlo lagano dolje... pa svađe... on hladan kao led, ali još je tu. Ja se borim da spasim vezu, ali ne ide jer pričam sa užasno hladnim muškarcem. Na kraju, vezem monologe, bukvalno. Ja sat pričam, a on kima glavom i to je to. Ja u nadi kontam, dobro je, bar sluša. Nije neki brbljivko. Posle skontam da me ne sluša nego čeka strpljivo da se pofatamo.
Vidim, izaziva me da ga ostavim. I onda puknemo nakon glupe svađe.
Dešava se čudo: ja se osjećam sjajno nakon prekida. Jesam mislila da je on Pravi. Ali, srozavao me da bi se sam osjećao bolje. Nije govorio ništa jer zapravo nije imao šta ni reći. Ja sam se dovela u situaciju da me neće lik koji sebe smatra bezveznim i neupadljivim, i okolina ga takvim smatra. Naravno, tad se počneš gristi i misliti o sebi da kad te on neće, pa ko te hoće? Oporavio mi se ego kad sam shvatila da mi se udvaraju i ljepši, i pametniji, i pričljiviji od njega... Zaljubljiviji. A onda sam shvatila da nema veze ko mi se udvara, a ko me neće. To je sve nebitno. To je sve periodično. Kad sam jednom nabacila par kila bilo je i manje udvarača. Ali to sam isto bila ja. Shvatila sam da se mogu zaljubiti samo u osobu koja će uzvratiti, jer neko tako glup da me ne cijeni mi i ne treba.
Onaj ko ne vidi tvoju unutrašnju ljepotu, snagu, pa i tvoju fizičku posebnost, bez obzira jesi li mršav, debeo, s nosem prćavim ili kukastim itd. taj ti i nije par. Idealiziraš ga, jer si usamljen, željan ljubavi. Ti njega ne voliš, nego si zaljubljen u ideju ljubavi.
To treba ukinuti, i uvijek najviše voljeti sebe. To nije sebično, nego pravilno. Moraš voljeti sebe da bi volio druge. Ne trebaš ulaziti u tuđe glave, i misliti šta on misli, nego samo posmatrati njegovo ponašanje. Ljubav se uvijek vidi, a i ako te ne cijeni i to se vidi, ne treba zatvarati oči. Kad te neko neće jedino što trebaš je okrenuti se i otići, jer ostajanjem s osobom koja te ne voli daješ ono što pripada tvom budućem, kojeg još nisi upoznala, ali zaslužuje te lijepe riječi, osmijehe, seks, a ne taj balvan koji te ignoriše. Kad te neko neće, prvo se upitaj: šta će mi onda on/a? Da me muči svojom hladnoćom i narednih mjeseci? Godina? Svaka minuta provedena s krivim jednaka je minuti koju nisi proveo s pravom.
A ta Prava osoba si uglavnom ti sam/a. Kad sretneš nekoga od suprotnog pola pa se međusobno zavolite, super. Ali dok čekaš, nauči voljeti sebe jer pazi, niko te i ne razumije kao ti sam sebe. Izvor ljubavi je u nama, a ne u drugima. Kad si toliko duhovno narastao da ti ne treba tuđe obožavanje da bi se osjećao fino, tad si na konju.
I da, strpljenje je ključno.
Opet sam se raspisala...
Još zvučim ko Barbara de Andželis...
Vrijeme je za dremku.
odbijam da se mijesham u taj brak, a ona gotov' da preklinje. 
and move on 