K.G Jung Tumačenje snova
U ranoj fazi svoje karijere Jung je opčinjen Frojdovim Tumačenjem snova stupio u prepisku sa njim, da bi ga 1907. godine i posetio u Beču. Nakon intenzivne saradnje do prekida je zbog nepomirljivih razlika po pitanju shvatanja prirode libida i koncepta nesvesnog došlo sedam godina kasnije.
Jung je 1913. godine doživeo izvanredno snažnu viziju. Imao je seriju snova u kojima čudovišan potop prekriva sve severne zemlje i nizije između severnog mora i stepa. Na kraju se celo more pretvara u krv. Ta vizija se ponavlja u snovima nekoliko nedelja kasnije praćena glasom koji je rekao da je sve to "sasvim stvarno i da će tako biti". Usledio je niz sličnih zloslutnih snova koji se završio u junu 1914. godine. Kada je u avgustu 1914. izbio Veliki rat , Jung je shvatio da njegovi snovi nisu bili lični i poželeo je da razume mehanizme u kojima se njegovo lično iskustvo podudaralo s iskustvom čovečanstva u celini. Analizirajući kako svoje, tako i tuđe snove Jung je 1917. godine došao do rešenja u vidu ideje o postojanju nadličnog nesvesnog.
Kolektivno nesvesno predstavlja riznicu sveukupnog ljudskog iskustva, trezor u kome su pohranjena duhovna iskustva hiljada generacija naših predaka koja se prenose sa generacije na generaciju. Ovim otkrićem Jung vraća čoveka carstvu mita kao onoj jedinstvenoj prapostojbini skrivenoj pod suncem kolektivnog nesvesnog, kao onom mestu koje je ljudskom biću dostupno u snovima i mašti.
Kolektivno nesvesno je kreator sna, a sam san je kao neko mitsko biće – polusvesno, polunesvesno – u kome se Ja sreće sa arhetipskim predstavama i simbolima kolektivnog nesvesnog. U snovima Ja se približava nečem univerzalnom, istinskom, većem čemu čovek neumitno stremi u tami primordijalne kosmičke noći. Modernim rečnikom govoreći, san je kao veliki kompjuter koji integriše naše mikrokosmičko self sa makrokosmosom i potom štampa podatke.
Zašto? Pa, zato što je istorija, po Jungu, pokazala da u pojedinim životnim situacijama čoveku vrlo često individualno iskustvo sadržano u individualno nesvesnom ne doprinosi u razrešenju nekih njegovih dilema. Stoga se u tim graničnim situacijama javljaju arhetipski simboli sadržani u kolektivnom nesvesnom (Jung) i "figure predaka" iz familijarnog nesvesnog (Leopold Sondi, 1937) koji pomažu da se lično utopi u kolektivnom da bi se potom otkrilo u ličnom.
Arhetipski san
U kolektivnom nesvesnom nisu prisutna potiskivanja, već sadržaji prisutni pre svakog individualnog iskustva. Te arhaične ostatke snova predaka sadržane u kolektivnom nesvesnom Jung naziva arhetipovima i to su u svakom od nas pohranjene "mudrosti iskustava bezbrojnih milenijuma" (Arhetipovi kao animus, anima, senka se manifestuju u snovima u vidu simbola ili figura starca, mladića, đinovskog pauka u zavisnosti od situacije do situacije). Kada snovi imaju arhetipski kontekst pre arhetipskih paralela tumač snova mora da iscrpi sve mogućnosti iz ličnih asocijacija snevača kako bi se saznalo šta taj simbol znači za osobu koja ga je sanjala. Tek potom posežemo za opštom arhetipskom simbolikom, to jest metodom objektivne amplifikacije.
U suprotnom ako bismo prilikom tumačenja nekog simbola zanemarili lične asocijacije snevača interpretacije bi bile neadekvatne (jer zmija u snu za svakog ima različito značenje). Na nivou amplifikacije bitne su informacije iz okoline koje su nepoznanica za snevača. Ako se pokaže potrebnim nakon toga se ide na amplifikaciju u mitologiji, arheologiji, ritualima praljudi, hemijskim eksperimentima i naravno nauci čime se otkriva arhetipski smisao datog simbola. Metodom objektivne amplifikacije otkriva se, dakle, arhetipski smisao sna. Ali čist arhetipski san je redak. On se javlja samo u "prelaznim situacijama" našeg života – u ranom detinjstvu, pubertetu, srednjem dobu i pre smrti "kada postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može, ili ono što se samo sluti i oseća" i u naročito kritičnim trenucima, kada arhetipska mudrost treba da pomogne tamo gde individualna zakazuje.
Rezultat tumačenja arhetipskog sna je poput gledanja autoportreta u simboličkoj formi, a
dva osnovna cilja arhetipskih snova su uvećanje svesnosti koje je dovedeno u harmoniju sa prirodom čoveka, tj. ucelovljenje duše i osećaj manje izolovanosti od drugih ljudi.
Plod ovakvog tumačenja vidimo u snu jednog Jungovog pacijenta, armijskog oficira koji je imao bol u levoj peti, a u čijem snu se pojavljuje zmija koja ga ujeda. Jung je pretpostavio da je on možda načuo ili pročitao negde u Bibliji priču o zmiji koja je postala neprijatelj žene i njenog potomstva praćenu izjavom da moraš da udariš njegovu petu, ne smeš da ga razmaziš jer mora da oseti nešto što nije prijatno u procesu osamostaljenja i kasnije separacije. Ispostavlja se da paralele postoje i u Knjizi postanja i u pacijentovoj istoriji. Pacijent je zaista razmažen majčinim odnosom. Paralele se takođe pronalaze i u staroj egipatskoj pesmi koja ima isti smisao, a u kojoj je žena uzrok paralize.
Interesantno je videti i kako posmatrano iz frojdovske perspektive Jung greši u tumačenju snova na primeru jednog svog slikovitog sna. Sanjajući jednom prilikom kako ubija velikog nemačkog mitskog heroja Zigfrida Jung nalazi da je došlo vreme da napusti svoj herojski idealizam. Iz ugla frojdovske psihoanalize Zigfrid zapravo predstavlja Zigmunda oca psihoanalize. On je ubijen nesvesnom agresijom izazvanom megalomanijom Junga koji je želeo da zauzme Zigfridovo, odnosno, Zigmundovo mesto.
......................................
Jung je za razliku od Freuda bio mnogo normalniji....pa su vjerovatno i njegova tumačenja normalnija , nisu zasnovana na isključivosti kao kod Freuda.(ovo je moje skromno mišljenje)
, ona se više ticala tumačenja snova sa raznih aspekata. Ova se tiče snova kao mentalnog fenomena. Šta su oni zapravo? Zašto sanjamo? Gdje nastaju snovi? Iako bih volio da se fokusira na naučna gledište moguće se i osnvrnuti i na druga, kao recimo filozofska i religijska....Zbog toga temu ne stavljam na Nauka & Edukacija već na Razne Diskusije....
ovo je čovječe fenomen 
odnosno isključivo druge osobe 
bitno je sta si ti na toj palubi