#1 Konacno...
Posted: 07/05/2010 13:57
Konacno da na jednom od foruma susjedne nam zemlje procitam komentar koji evo tolike godine ocekujem. Ono sto me raduje je da je komentar pisao neki obicni gradjanin-forumas, a ne politicar okruzen sa 10 savjetnika koji su mu nasavjetovali kako bi takva izjava koristila ulasku Srbije u EU. Preuzeto sa B92 foruma.
Schultz wrote:Oprosti nam Sarajevo
Juče je obeležena osamnaesta godišnjica napada na kolonu JNA u dobrovoljačkoj
Ok, zločin je to, ubijen je osamnaestogodišnji mladić.... treba obeležiti
Međutim, srpski mediji (valjda u pokušaju relativizacije) dižu toliku halabuku kao da se radilo o holokaustu. Mogu ja da shvatim tu halabuku ako je ona iskrena, ako je cilj da se zaista obeleži jedna strahota, tragična smrt i da se stavi ljudima sa prostora EX-YU na znanje da u ratu svako gubi i da se takve stvari više nikada ne ponove.
U čemu je problem? Problem je u tome da se pre mesec dana, tačnije 5.4.2010. obeležavala godišnjica početka sramnog, užasnog, antiljudskog, bespotrebnog, divljačkog granatiranja Sarajeva. Je-bote, to nesrećno Sarajevo smo granatirali i držali pod opsadom 1300 dana, što je najduže u istoriji modernog ratovanja!
I što je najmorbidnije u celoj toj priči, ni jedan medij u Srbiji se nije oglasio povodom toga. Znači mi kao društvo nismo izvukli pouke ni posle 18-17-16-15 godina!
Kada kažem mi smo granatirali... hm... nisam ja granatirao, ali je činjenica da je ratovano i u moje ime (Srbin sam), da je moja zemlja SRJ/Srbija ćutala pa čak davala moralnu i materijalnu podršku. Glavni krivci za divljaštvo nad Sarajevom su general Stanislav Galić (presuđeno) i politički inspirator Radovan Karadžić (sudski proces u toku). I finansijer Slobodan Milošević (koji je otimao pare od građana Srbije i finansirao bespotrebne bratoubilačke ratove) se takođe nalazi na listi čerečitelja Sarajeva.
Mene je lično sramota što smo u tome učestvovali. Nama Srbima je izgradnja bila kult, važan činioc nacionalnog identiteta, naša poezija se time bavi (Zidanje Skadra na primer, gde se prinela i ljudska žrtva da bi se sagradio grad). Pitajte etnologe i balkanologe, oni će vam to potvrditi.
Mi Srbi smo bili opsednuti gradnjom, mi imamo puno običaja i rituala za svako useljenje, za svaku sagrađenu kuću. I takav narod je došao u poziciju da RUŠI Sarajevo, Vukovar i Dubrovnik. Dakle, nešto što se direktno kosi sa našim nacionalnim principima.
Mi Srbi, čiji je glavni grad Beograd bio rušen ili paljen do temelja četrdeset puta kroz istoriju.
Najstrašnije je što smo ubili grad na Miljacki, uspeli smo da ga ubijemo, i tu nikakva izvinjenja i pokajanja neće pomoći. Ne ubija se grad samo fizičkim rušenjem zgrada i ubijanjem određenog procenta stanovništva, nego menjanjem mentaliteta i celokupne kulture.
Nikada više nećemo vratiti ono staro Sarajevo, one stare otvorene Sarajlije, onaj tipični sarajevski mentalitet. Ko poznaje Sarajevo sedamdesetih i osamdesetih zna o čemu pričam. Oni su pre svega bili ljudi i tako su se osećali na prvom mestu (pa tek onda bosanci, bošnjaci, muslimani, srbi, hrvati, jugosloveni).
Granatiranje, zločini i migracije, odnosno posledice bespotrebnog rata izmenile su Sarajevo. Danas je Sarajevo prepuno izbeglica, majki čija su maloletna deca ostavljala sopstvene kosti po Zvornicima, Omarskama, Višegradima, Srebrenicama, itd... Da li će majke čija su deca po sarajevskim školama ubijana od VRS granata da podrže politiku osvete i radikalnog islamizma ili politiku starog Sarajeva, pitanje je sad.
Da li treba da se čudimo što se u Sarajevu trotoari farbaju u zeleno? Naravno da ne, jer smo mi za to najviše krivi, jer smo uništili pravo Sarajevo za 1300 dana granatiranja. U Banjaluci, istočnoj Hercegovini i istočnoj Bosni danas gotovo i da nema muslimana. Neki su pobijeni, a većina je proterana ili otišla. Gde otišla? Pa upravo u Sarajevo, Tuzlu, Zenicu, itd... Poznato je da su ljudi iz pasivnijih krajeva uvek radikalni i zatvoreni, a iz gradova otvoreni i kosmopolitski nastrojeni.
Slično imamo u Beogradu, prokleti rat kao posledicu doneo je gomilu izbeglica iz Krajine i pasivnih krajeva Bosne. Užasni rat doprineo je da Beograd koji je nekada bio čuven po otvorenosti (što je najbolje opisao Đorđe Marjanović u pesmi Beograde) od devedesetih pa sve do danas je stecište i balkanski centar najgoreg ljudskog taloga i šljama (mislim na gomilu šovinističkih organizacija), a to se manifestuje u prebijanju i ubijanju njegovih turista, kao i ostalim najodvratnijim fašizoidnim oblicima mržnje.
Nemojte me pogrešno shvatiti, ja ovde ne želim da generalizujem i ocrnim izbeglice! Ali činjenica je da je beograski mentalitet izmenjen dolaskom Arkanovih "sinova" kojima je dotični bio duhovni uzor.
Youtube Video -> http://www.youtube.com/watch?v=sRtcr_fA ... r_embedded
Normalna Srbija nije mogla da se suprotavi ratu i nasilju. U svom tom sivilu obični, opljačkani, izbezumljeni, isceđeni ljudi u Srbiji su beznadežno živeli od danas do sutra, išli ulicom kao zombiji, neanimiranih faca. Kao da je iz naroda neko isisao životnu energiju.
U vazduhu se osećla propast i stravična društvena dekadencija. U Beogradu su dopirali jauci i krici ljudi 100-150-200km dalje, koji su u prokletom ratu izgubili sve za šta su živeli.
Baš zato me čudi da se danas prema devedesetima odnosimo relativizatorski, pa čak i glorifikatorski!
Da, prava Srbija devedesetih je bila zla, vlast joj je bila takva, vlast predstavlja državu.
Zato što je moja država vukla zle i pogrešne poteze u prošlosti, zato što se danas niko ne seća Sarajeva, ja kao pojedinac želim da kažem: OPROSTI MI SARAJEVO!
ĆUTALI SMO!
S obzirom kakvo je još uvijek raspoloženje u srpskom društvu, što se vidi po medijima, političkoj sceni, skupštini i parlamentu, anketama, javnim skupovima itd., opet kažem nažalost, ovakvi će glasovi razuma ostati samo usamljeni vapaju ugušeni u jeci masovnih i gromoglasnih urlika nacional-šovinističke, mržnjom ostrašćene rulje, kako nekad prije 20 godina tako i danas 
Možemo se samo nadati da će se nekada stanje promijeniti i da će ovakvi glasovi u Srbiji postati jači i brojniji, pa da živimo kao normalni ljudi i da mirno spavamo. U međuvremenu nam ne preostaje ništa drugo nego veliki veliki OPREZ 
