Forum Klix.ba

Selam i pozdrav,

da li imaju dokumenti o broju i ucescu Bosanaca za vrijeme prvog svjetskog rata u srpskoj vojsci? Negdje sam nasao podatak da je u Dobrovoljackoj diviziji srpske vojske sluzilo oko 5,000 ljudi iz Bosne, a iz Hercegovine je bilo u crnogorskoj vojsci oko 3 bataljona vojske.

Pretpostavljam da su to vecinoma bili pravoslavni, ali interesuje me da li iko od vas ima vise podataka o ovome? Hvala vec unaprijed.

Ahmed

Mislim da bi nacionalne arhive u Beogradu mogle imati dosta podataka o tome. Samo je vrlo teško doći do istih, treba se najaviti za termin.

da li je nikola nešto u rodu.

osa wrote:da li je nikola nešto u rodu.

Jel' ti to meni, jel' ti to meni?

Eborg wrote:

osa wrote:da li je nikola nešto u rodu.

Jel' ti to meni, jel' ti to meni?

oprosti, greška, to je bilo namjenjeno postavljaču teme.

osa wrote:

Eborg wrote:

osa wrote:da li je nikola nešto u rodu.

Jel' ti to meni, jel' ti to meni?

oprosti, greška, to je bilo namjenjeno postavljaču teme.

Nije. Koliko znam, Nikola Pasic je bio porijeklom iz Bugarske a ja sam rodom iz Krajine, pa ti povezi, ako mozes.

A Sandzaklije u srpskoj vojsci ww1.Pa i Sandzak je do nesto pred ww1 bio u sastavu Bosne



Neznani junak je Sulejman Balić?
Nekoliko uglednih istoričara iz Beograda i Sarajeva tvrdi da je neznani junak sa Avale Bošnjak iz Duge Poljane između Novog Pazara i Sjenice

I posle pola veka polaganja venaca i cveća na grob neznanog junaka na Avali, ostaće dilema: da li je reč o Bošnjaku Sulejmanu Baliću, kako tvrdi nekolicina uglednih istoričara iz Beograda i Sarajeva, ili o nekom drugom.

Prema njihovim tvrdnjama, koje su objavljene u novopazarskom listu "Parlament", kao i u nekim naučnim studijama uglednih istoričara, Sulejman Balić je rođen u mestu zvanom Duga Poljana, koja se nalazi između Novog Pazara i Sjenice. Kako se navodi dalje u tekstu, Balić je hrabro poginuo na Avali, boreći se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske.


Bezimeni

Neznani junak na Avali verovatno je stajao na osmatračnici, gde ga je pogodio neprijateljski šrapnel. Po obliku lobanje, stručnjaci su utvrdili da je reč o mladom čoveku, ne starijem od 19 do 20 godina, vrlo krhke građe.
U grobu nije pronađena ratnička značka, niti pločica s imenom. U pitanju je bio mlad vojnik, na brzinu mobilisan, pa nije uspeo da dobije identifikacionu pločicu.





Okupan u vinu

Po starom običaju, kosti neznanog junaka na licu mesta su oprane u belom vinu, zavijene u platno i položene u plehani sanduk, a potom sahranjene u blizini mesta pogibije. Krst sa groba neznanog junaka danas je u porti crkve u Belom Potoku.
Spomenik neznanom junaku na Avali, po narudžbini kralja Aleksandra, podigao je poznati vajar Ivan Meštrović.




Na naučnom skupu u Novom Pazaru dr Šefket Krcić, profesor na ovdašnjem Univerzitetu, takođe tvrdi da je neznani junak bio upravo Sulejman Balić.
- Primer zapostavljenosti Bošnjaka kroz istoriju od bivših srpskih režima jeste spomenik neznanom junaku na Avali. To je spomenik Sulejmanu Baliću, koji je sa grupom vojnika Sandžaklija, lojalnih srpskoj državi, hrabro poginuo braneći Beograd od austrougarske vojske. O tome do sada niko ništa nije napisao - kaže Krcić.

Na Pešteru i danas živi nekoliko porodica s prezimenom Balić. Neki od njih, poput Ramiza Balića, iz priča svojih predaka tvrde da je u grobu neznanog junaka u stvari njihov rođak Sulejman.
- Još su naši stari za Titova doba pričali da je naš Suljo taj neznani junak, ali se niko nije usuđivao da o tome javno progovori. To je bila tajna, zbog politike i zato se ćutalo. Možda bi sada, kad se o svemu otvoreno govori, trebalo i ova dilema da se rasvetli. Naravno, za nas nije dilema, ali jeste za javnost. Mi nemamo konkretnih dokaza za ovu tvrdnju, ali s kolena na koleno se prenosio amanet starih da se ne zaboravi gde počiva naš Sulejman - kaže Ramiz.

Oni koji tvrde da je Sulejman Balić neznani junak sa Avale podsećaju da i na srpskom groblju na Zejtinliku mnogi grobovi nose ime Bošnjaka. Reč je o vojnicima Bošnjacima iz Sandžaka, koji su prošli Albaniju i kosti ostavili na Krfu i na solunskom frontu.

Ahmed Pasic wrote: Koliko znam, Nikola Pasic je bio porijeklom iz Bugarske

Iz Zajecara je, ne iz Bugarske.
Vereovatno si pomesao sa vremenom kada je pobegao iz Srbije u Bugarsku jer je bio optuzen za organizatora Timocke bune od strane kralja Milana.

_majevica_ wrote:Pa i Sandzak je do nesto pred ww1 bio u sastavu Bosne

Sandzak je bio mozda administrativno u sastavu BiH pod Turskom. Medjutim, 1908. je BiH anektirana od strane AU, mada fakticki jos od Berlinskog kongresa(1878) ne pripada Turskoj, a Sandzak ostaje u Turskoj(bili su tu neki AU garnizoni) sve do 1. balkanskog rata.


Sad, sto se teme tice, imas te podatke verovatno u nekim vojnim arhivima, ali nisam siguran da li moze na netu da se nadje.

Sasvim je moguće da je u grobu neznanog junaka pokopan neko od hrabrih muslimanskih boraca iz Raške, koji su se časno borili za svoju zemlju. Na žalost, nikada nećemo saznati. Sve što znamo je da su srpski borci, pošto su oslobodili Beograd, pronašli grob u kome su njemci sahranili srpskog borca, i napisali na njemačkom "nepoznati srpski vojnik". Kralj je odlučio da na tom mjestu podigne spomenik- mauzolej svim srpskim borcima koji su negdje anonimno sahranjeni

Osam mostarskih Ćemalovića bijahu dobrovoljci u srpskoj vojsci.

Mustafa Golubić



Rođen je 24. oktobra 1889. godine, u siromašnoj porodici, u Stocu, u Hercegovini. Školovao se u Stocu, Beogradu i Tuluzu.

U ranom detinjstvu prelazi da živi u Srbiju gde ga je zatekao Prvi balkanski rat. Kao dobrovoljac srpske vojske odlazi na ratište i izlazi sa činom narednika srpske vojske. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ga je odlikovao ordenom "Obilića" za hrabrost.

Za vreme Prvog svetskog rata, 1915. godine, iz Rusije u Srbiju je preveo oko 1000 dobrovoljaca. Učestvao u svim borbama, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju i učestvuje u probijanju Solunskog fronta.
Crna ruka [uredi]

U Solunu se sprijateljio sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i na Solunskom procesu pripadnicima organizacije "Ujedinjenje ili smrt", bio je svedok u korist Apisa.

Izvestan broj "crnorukaca" postaju, već 1. decembra 1918. godine Apisom, zakleti neprijelji Kraljevine SHS. Najznačajni među nima je Mustafa Golubić (on se javno zakleo da će osvetiti ubistvo Apisa, Vulovića, Malobabića), zatim, tu su pukovnik Božin Simić, pukovnik Velimir Vemić, pukovnik Vladimir Tucović i drugi. Golubić i Simić su odlučili da služe interesima Kominterne.

Posle rata dolazi u Beograd, jer je još ranije izbačen iz vojne službe kao simpatizer Apisa.
NKVD [uredi]

Razočaran posle Prvog svetskog rata, odlazi na studije u Švajcarsku. Tu se povezao sa Kominternovskom organizacijom i počeo je da radi za nju. Odlazi na školovanje za oficira NKVD u Moskvu. Tu dobija i sovjetsko državljanstvo. Tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a je bio član sekcije IV uprave GPU za likvidacije političkih ličnosti. Pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala atentate.
Atentati [uredi]

Po tvrdnjama Stevana Dedijera, Mustafa Golubić je bio jako aktivan, ako ne i glavni agent NKVD-a u SAD tokom tridesetih godina. Golubić je bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog u Meksiku.

Za vreme rada Kominterne, kao čovek NKVD služio je za objedinjavanje komunističke organizacije koje su potpadale pod Kominternu.

U Moskvi je upoznao budućeg vođu jugoslovenskih komunista Josipa Broza Tita i imao je zadatak da vodi računa o njemu. Po raspuštanju Jugoslovenske KPJ, Mustafa Golubić je učestvovao u koordinaciji jugoslovenskih komunista koji su se borili u Španskom građanskom ratu kao interbrigadisti.
Crveni kamerni orkestar [uredi]

Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom nosila je ime "Crveni kamerni orkestar". Zvanično ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je Mustafa Golubić, koji je, inače, bio kordinator sovjetskih tajnih službi u Kraljevini Jugoslaviji.

Mustafa je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije.

U Kraljevinu Jugoslaviju se pojavio prvi put posle dužeg vremena 1932. godine, a u prestonici tek početkom četrdesetih. Tada je imao pedeset godina i status večitog studenta.

U Beogradskoj ispostavi "Crvenog kamernog orkestra", pod komandom Golubića, radila je Ljubica Đorđević Popović, radio telegrafista pod šifrom "Bauer". Koja je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Tu je bio i Pavle Popović Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin Gutić i dr. Miša Subotić.

U drugom obaveštajnom punktu "Crvenog kamernog orkestra" u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajić, Čedomir Popović, Nezir Hadžinizović, Čile Kovačević, Čeda Kruševac, Radivoje Uvelić - Bata, Mate Vidaković i Bora Prodanović.
Vojni puč [uredi]
Spomen ploča Mustafe Golubića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu

Golubić je preko Božina Simića bio u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Simić je posetio generala 26. marta (dan pred sam puč) i obavestio ga je o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe sporazum. Odmah posle vojnog puča 27. marta, Golubić i Božin Simić, zajedno, iz Beograda, avionom su otputovali za Moskvu kako bi prisustovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu Jugoslavije i SSSR-a. (Ovaj bezvredan akt je potpisan u zoru 6. aprila 1941. godine.)

Golubić se vratio u Beograd odmah pošto su ga Nemci zauzeli, kada se njihova uprava tek postavljala.

Početkom juna 1941. godine, neko je potkazao Mustafu nemačkom Gestapu. Gestapo je odmah provalio u stan gde se smestio Mustafa Golubić. Tom prilikom je ubijena ćerka vlasnika stana pod sumnjom da je špijun NKVD. Uhapšen je 7. juna i odveden u Banjički logor.

U šatorskom krilu je, 11. juna 1941. godine, donesen u Pionirski park, stavljen u stolicu i streljan. Na tom mestu je i sahranjen.

Vojnici Crvene armije, pronašli su njegov grob, oktobra 1944. godine. Otkopan je, autopsiju je izvršio dr. Vojislav Stojanović i tom prilikom je utvrđeno da su mu skoro sve kosti bile polomljene. Njegovi posmrtni ostaci su potom preneti u Moskvu, gde su sahrnjeni s najvišim vojnim počastima.

Muhamed Mehmedbašić



Muhamed Mehmedbašić je bio srpski nacionalista, pripadnik revolucionarne organizacije Mlada Bosna, koja je 28. juna 1914. godine izvršila atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Posle atentata je pobegao u Crnu Goru i kasnije u činu potporučnika učestvovao u povlačenju srpske vojske preko Albanije. Zajedno sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom vođom grupe Crna Ruka osuđen je 1917. godine u Solunskom procesu na 15 godina zatvora za učešće u navodnoj zaveri za ubistvo srpskog prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Amnestiran je 1919. godine i vraća se u Sarajevo.

Preminuo je 29. maja 1943. u Sarajevu posle mučenja od strane ustaša.

Onaj dirigent i pekar iz BL Muharem Inasanić često kaže da mu je otac ili djed bio Solunac.

michio wrote:Onaj dirigent i pekar iz BL Muharem Inasanić često kaže da mu je otac ili djed bio Solunac.

Za mene je Hakija Šarić iz Ljubinja jedan od najvećih junaka i životnih uzora.Tip je imao nezgodnu narav i boemski karakter.Mobilisan je u austrijsku vojsku i naravno odmah je prebjegao Crnogorcima pri tom ponjevši mitraljez.Kad je Knjaz kapitulirao,priključio se srpskoj vojsci i povukao se na Krf.Učestvovao je u proboju Solunskog fronta i u Ljubinje se vratio sa činom narednika i hrpom odlikovanja..Hakija nije htio zemlje,on je htio para,pa je unovčio obveznice..Kockao se,švaleriso,ženio duplo mlađom djevojkom,imao forda i plaćenog šofera, ali u pričama starih Ljubinjaca radio je to sa nevjerovatnim dostojanstvom i nikad nije bio dužan.Četersprve izvrijeđao je Juru Frencetića i Hermana Togonala na ustaškom zboru u Ljubinju i imao čast da prvi bude bačen u jamu Panduricu.Danas njegovi posmrtni ostaci leže u zajedničkoj grobnici u porti pravoslavne crkve u Ljubinju a podignut mu je i nišan