Jubileji raspada
Piše: Igor Gajić
Protekli praznici samo naizgled umrtvili su zagrejanu atmosferu u Bosni i Hercegovini i njenom najbližem okruženju. Nažalost, uz praznike je išlo i mnogo morbidnih “jubileja” koji su još jednom pokazali dubinu razdora u ovoj nesretnoj zemlji. Godišnjica “Bljeska” možda je i najmorbidnija. S ove strane Save, oplakivani su mrtvi, ubijeni u napadu Hrvatske vojske. To je učinjeno pod budnim okom pripadnika mirovnih snaga, koje su se pobrinule da debelim velom pokriju sve ono što su tadašnje snage Franje Tuđmana radile u Zapadnoj Slavoniji. Bez njihovog blagoslova ne bi bilo ni prostora za šepurenje HDZ-a, koji je od električara pravio generale, da bi se oni na kraju izmetnuli i pokazali pravo lice kao nemilosrdne ubice. Ali, u nedostatku Srba u Hrvatskoj, ubijali su ono što im se našlo pod rukom. Sunarodnike i komšije. Kako li su u njihovim rukama ili ruci, tek prolazili Srbi. Teško će se saznati.
Mrtva usta ne govore.
U Sarajevu su se ponosili ubistvima vojnika JNA u koloni koju je predvodio izvesni Milutin Kukanjac, koji je u svojim rukama držao Aliju Izetbegovića. Sva ubistva podivljalih sarajevskih bandi iz tog vremena stala su pod plašt “oslobađanja” pokojnog lidera Bošnjaka. Predvođen najvećim Jugoslovenom među muslimanima Ejupom Ganićijem, masakr nad redovnim vojnicima, tačnije decom, bio je legalizovan. Za sve osim za vojnike. Njihov zločin sastojao se u tome što su izlazili iz Sarajeva. Kao i 90 odsto svih Srba iz tog multietničkog grada.
Haris Silajdžić nije se mnogo osvrtao na to vreme. On se već ranije poklonio osvedočenom zločincu takozvanom Mehmedu Alagiću.
Za Aliju nije imao vremena.
Harisova žuč: Bio je zauzet rasipanjem žuči zbog potpisa Srbije sa Evropskom unijom. Starom Evropejcu iz Istanbula nikako nije jasno zašto je Srbija ka Evropi zakoračila daleko pre BiH, ne razumevajući činjenicu da je Srbija država, a ne tvorevina koja se održava isključivo zbog Evrope i Sjedinjenih Američkih Država koji nikako ne žele stvaranje islamske minijature u svom komšiluku. Zbog toga je pribegao staroj retorici o genocidu i agresiji u kojoj je potpuno nejasno i njemu samome šta time želi da postigne osim da se sve više naduvava kao žaba kojoj samo još koja sekunda fali da prepukne od svoje lažne važnosti. Ipak, u svemu postoji novina. Prvi put nakon toliko godina u Srbiji je našao i istomišljenike, a da se ne zovu Sonja Biserko, Nataša Kandić ili Petar Luković. Stao je u vrstu sa Vojislavom Koštunicom, Veljom Ilićem i Tomislavom Nikolićem i napokon svi zajedno mumlaju tirade osuda protiv Borisa Tadića i Božidara Đelića, koji su potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji u sebi sadrži i neke besmislene uslove postavljene od zemlje poznate po „Ajaksu“ i “cofee shopovima” i zemlje najpoznatije po broju pedofila na kvadratnom metru države.
Nažalost, ta ljubav biće kratkog daha verovatno do rezultata izbora kada će Silajdžić koji voli da ljubi mezarja bošnjačkih zločinaca ponovo ukrstiti ruke i poljupce sa starim i proverenim partnerima iz Beograda. Možda i odlikuje Sonju Biserko, koja se u svom histeričnom klimaksu obrušava čak i na banjalučku mrtvu decu samo zato što se ne uklapaju u njen šablon o svesrpskoj zločinačkoj zaveri. Ta liftingovana baba uz pomoć svojih saradnika idealan je partner bošnjačkom članu Predsedništva čiji članovi više od svega vole da tuku novinare i bilo koga ko im se ne uvlači u skladu sa postulatima njegovog istanbulskog bivstvovanja i postulatima njegovog privremenog rada u Predsedništvu BiH. Možda od njih zatraži i pomoć za svoju suludu ideju stvaranja bosanske pravoslavne crkve, a ako im položi dovoljno eura na oltar u nekoj od banaka sigurno je da će mu se pridružiti i u tom naporu. Bez obzira na to koliko odvratan bio.
Papirni brod: I iz toga se vidi da sve više gubi tlo pod nogama, pa čak ni njegovi osvedočeni američki prijatelji, kao što je to Del L. Dejlej, koordinator Kancelarije za borbu protiv terorizma u Stejt departmentu nisu više na njegovoj strani. Ako su ikada i bili. Ipak, koordinator nije propustio da u kontekstu terorizma, iz samo njemu znanih razloga pomene i RS, kao krivca što državni organi ne rade svoj posao, zaboravljajući da je taj segment isključivo u nadležnosti mudžahedinske marionete Tarika Sadovića. Tako prema tom “ekspertu” ispada da je RS krivac za mogućnost terorističke ekspanzije iz BiH ka Evropi i američkim destinacijama. U sledećoj formulaciji tog genija možda se pojavi i sumnja da ih je RS i dovela u BiH, samo da im napakosti. Sudeći po inteligenciji pokazanoj u poslednjem istupu nikoga to ne bi ni začudilo. Do neke mere je i u pravu, ali tačnija formulacija bila bi da su i RS i cela BiH zarobljenik te mogućnosti.
Pokušaj stvaranja unitarne države na celoj teritoriji BiH sa prevlađujućim islamskim stanovništvom, za što se zdušno zalažu svi sarajevski politički i verski lideri sa bošnjačkim predznakom, sprečava BiH da se normalno i funkcionalno organizuje prema potrebama svih njenih naroda. Upravo zbog takvog tumornog tkiva BiH i jeste skaradna igračka zalepljena po šavovima lepilom najlošijek kvaliteta, koje sve više popušta. U isto vreme popušta i privid zajedničkog života jer niko ne želi da bude kapetan na brodu od papira koji će sigurno potonuti, pocepan i nakvašen svim mogućim materijama sa kojima se eksperimentisalo na njemu.
Titova maza: Na trećoj strani, pomalo zaboravljeni Titov pionir u prazničnom raspoloženju oplakivao je godišnjicu smrti idola, kojeg uporno i dalje traži rascepljen između ljubavi prema Zlatku Lagumdžiji i fascinacije Harisom Silajdžićem. Ovaj, po majci, potomak dobojskih četnika koji se bezuspešno predstavlja kao Hrvat obišao je i Neretvu, ali suze koje bi mogao objasniti kao žal za Titom pre potiču iz činjenice da više nije ni smešan i da na njega više niko ne obraća pažnju osim kao na neuspešnog klovna koji je potrošio sve svoje “fore i fazone”. Željko Komšić nije više u milosti ni svoje partije, a nikada nije bio ni u milosti svih ostalih pa je saznanje da je korišten kao “pucvala” kod automehaničara BiH, koja je korisna samo za uklanjanje masnih naslaga a zatim se baca na smetlište veći razlog za suze nego što je to smrt Zagorca sa amputacijom. Za razliku od Broza, Komšić nigde neće ostaviti trag, osim na svom blogu. Zagorac je u svima ostavio dubok trag, koji osećamo i danas. Njegove prljave igre ostavile su nam rat, ubijanje, a sloga je nestala nestankom njegove iluzije o blagostanju. Ostavio je pre svega trag na Srbima. U Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj. Njegov teret i dalje leži na tim leđima. Čak i bez noge je težak.
Pa, neka mu nije laka zemlja.
Link: http://www.novireporter.com/look/report ... ticle=3336
sam je kriv