#1 Lajčak kupljen uz pomoć jednog "kontroverznog biznismena"
Posted: 06/05/2008 12:23
Kaze Svetlana u svojoj kolumni u zadnjem broju Dana, i to joj rekli Dodikovi takojevici.
Osmatračnica Kastel
Klistir za političke i sindikalne parazite
Vođin pragmatizam je poznat koliko i dogmatizam koji nameće. Nažalost, dogmatično nadvisuje pragmatično, a ne postoji vakcina koja će ga pelcovati od neimunosti na hvalospjeve, takojeviće i evet efendije
U prilog tome da nisam frustrirani marginalac čiji je zadatak da bude mrzitelj Lika i Dela čisto hobija radi (ne mrzim nikoga zaista!), moram malo neuobičajeno da započnem ovaj tekst - tako što ću pohvaliti brzu reakciju Velikog Vođe u jednom konkretnom slučaju (čisto tehnički problemi zbog praznika i računanja bankarskih dana u privođenju kraju privatizacije jedne proizvodne firme) kada su njegovi nazovisaradnici ne samo zakazali nego se debelo obrukali. Za veke vekova, što se mene tiče! Milencetu će zbog takvih saradnika počinjene greške biti računate na n-ti stepen. Sve što (ni)je uradio, sva "raskoš" njegovog grubog ponašanja, osionosti, obećanja, dilova u četiri oka i mnogo toga za šta je malo prostora u ovom tekstu, kad jednom bude podvučena crta njegove autodemokratije, saldo će biti pomnožen s ogromnim brojem neparnih minusa upravo zbog tih političkih pacova koji mu vire iz džepa, svih onih koji ustaju u njegovu odbranu tako da i najveći kritičari Lika i Dela poviču: "Ne brani ga više, majke ti!" Jer, i poslednja sednica Narodne skupštine, kada je Vođa nadmašio sam sebe u vređanju svega što nije SNSD ili njegov satelit, pokazala je da je još mučnije kada skoči podmladak da brani neodbranjivo i time pokaže da im je izgleda u partijskom programu kao pravilo broj jedan biti što drskiji, bahatiji, bezobrazniji, napadati čisto napadanja radi i tome slično. Kao da se utrkuju ko će više zadiviti ponašanjem i samog Vođu u pokušaju da se bude oholiji i od samog Vođe. Naravno, argumenata imaju koliko može stati na stranicu onog dobrog, starog Lipa bloka (ako se ko seća tih blokčića), ali to nema veze. Važno je uzeti reč i maltretirati sve živo nadobudnim izjavama s nadom da će njihovu žrtvu Vođa zapamtiti kod nove podele karata.
Moram priznati, moje najveće razočarenje nije Milencetov glavni kooperant, čiji mi nož još uvek viri iz leđa (tu sam nožekanju odavno predvidela), već Igor Radojičić, za kojeg sam nekad mislila da je retko sposoban, kulturan i obrazovan čovek. Na moju veliku žalost, mladom Radojičiću ili je voda ušla u uši ili su mu je ulili, pa ne reaguje na tolike izlive krajnje nekulture. Ali, šta se može. Čovek se uči dok je živ, a od devedesetih naovamo nagledala sam se toliko tih dečaka koji su obećavali, a onda se pretvarali u političke paunove, pa od jagnjetine pređoše na birana vina i škampe bez zadrške, kola im postala pretesna, vlastita država ispod časti, pa se vinuli da putuju i nadoknade sve ono što nisu imali, a o čemu su sanjali dok su se uspinjali na vlast. Pri tome, najteže mi pada kad mi neki još i drže predavanja o novostečenim navikama ili s prezirom gledaju oko sebe one smrtnike koji još uvek piju domaća vina, svejedno im je da li je Cohiba ili Morava, a ne pate od toga da budu viđeni kako izlaze iz skupocenih kola ili državnog aviona. Ali, Vođa je sam birao i saradnike i kooperante, pa kako je sejao, tako će i požnjeti. Odnosno, ko seje vetar, požnjeće oluju, po onoj latinskoj. U toj oluji prvo padaju glave koje strče, a one koje su se utrkivale da daju svoj doprinos u klizećem startu ka stražnjem delu i džepu Vođe, brzo se saginju i biraju sledeću ruku za celivanje.
Vođin pragmatizam je poznat koliko i dogmatizam koji nameće. Nažalost, dogmatično nadvisuje pragmatično, a ne postoji vakcina koja će ga pelcovati od neimunosti na hvalospeve, takojeviće i evet efendije. Uzgred, objašnjenja radi za neupućene članove svevladajuće stranke i kontrolisane opozicije, dogmatizam je slepo prihvatanje nekog učenja kao istine koju ne treba ili nije dozvoljeno proveravati, mišljenje po nepromenjivim obrascima i formulama. Čisto da se u definiciji prepoznaju, mada nemam velike nade da će shvatiti da bi njihovom Svevišnjem bolja pomoć bila da mu neko konačno otvoreno kaže da je preterao te da uzme kakav klistir za političke trakavice koje mu se vuku po crevima. Zašto se okolo žale kako je Vođa sada već "težak" 100 miliona evra, da se više trpeti ne da njegova osionost, da je kupio i Lajčaka uz pomoć jednog "kontroverznog biznismena", da se njegov najosioniji ministar žalio da mu je već dosta ceduljica s premijerovim nalozima, itd? Zašto se ne okrenu pa to kažu Vođi? Ili, da postavim i drugačije pitanje: zašto se sada žale kada su dobro znali u šta se upuštaju, a ne vidim da se bune na sve one beneficije koje su dobili?
Jer, ne znam da li je Svevišnji RS obavešten šta se sada, recimo, dešava u Hidroelektrani Trebinje (HET). Pošto su u minusu, rekoše da se plate zaposlenima moraju smanjiti. I smanjiše, pa obračunaše, pa se pojavi neki "višak" izazvan smanjivanjem, a onda brzo pade predlog da se on podeli rukovodiocima (i, naravno, članovima SNSD-a) na već potpisane menadžerske ugovore. Neviđeno inovatorstvo u upravljanju! To sve gledaju vođe sindikata baš uoči nečega što se zove Praznik rada. Nasuprot ovom primeru, u fabrici pomenutoj u prvim redovima ovog teksta grupa "sindikalaca" je prikupila pedesetak potpisa da tuži odmah novog vlasnika koji još ni u posed zvanično ušao nije (a da ne pominjem da su za zadnjih godina upravo novi vlasnici bili naručioci onog posla od kojeg je fabrika živela) za neisplaćen regres iz nekih godina. Naravno, ne treba nikakva mudrost da se pogodi da su ti potpisnici peticije i delegacija koja je otišla odmah kod advokata da se posavetuje, zapravo, ljudi koji ubedljivo imaju najveći broj dana bolovanja i odsustvovanja s posla, i to traktorom pravo na njivu u toku radnog vremena. Toliko o osvešćenoj radničkoj klasi, shvatanju sindikalne borbe ili šta je uloga sindikalnih vođa. Živeo Praznik rada! Živeo ovakav sindikat na ponos i diku vlasti koja ih plaća! Ili potplaćuje.
Na kraju, vic nedelje! Kaže ministar saobraćaja, veza, vezica i aneksa u Vladi RS-a sledeće (a preneo Press 26. 4.): "Autoput Banjaluka - Gradiška imaće godišnji prihod od oko 15 miliona evra, što znači da će se isplatiti za manje od deset godina." Ne znam gde je pomenuti ministar učio matematiku. Od Vođe sigurno nije jer Vođa dobro sabira i množi lično, a još bolje oduzima kolektivno. Ali, ako je suditi po onom komadiću puta do Klašnica, ne znam kako je došao, prvo, do cifre o prihodima, a onda, posebno, o godinama za koje će se taj put isplatiti. Deonica od šest kilometara od Banje Luke do Klašnica koštala je do sada 109 miliona KM, odnosno grubo 55 miliona evra. Naredna deonica do Gradiške od 29 kilometara u idealnim uslovima koštala bi minimum minimuma pet miliona evra po kilometru, što je 145 miliona evra. Znači, već smo došli do 200 miliona evra. I to sve bez Mahovljanske petlje, koja će koštati idealno nekih 25 miliona evra, kako se procenjuje, jer se planira na dva nivoa i savremenog rešenja. Dođosmo do 225 miliona evra očas i to, ponavljam, u najidealnijoj mogućoj računici i bez cifre koliko će koštati naknada za zemljište onima kroz čiju će njivu put prolaziti. Na sve to, postavlja se pitanje da li će uopšte donositi toliko prihoda jer ne verujem da će lokalno stanovništvo koristiti autoput da vozi seno, ide s njive ili u kupovinu u Banju Luku, niti međunarodni transport ako nema mosta na Savi, koji bi, navodno, trebalo da bude zajednički projekat Hrvatske i Republike Srpske, a cifra je još nekih 60 miliona.
Samo po ovom primeru vidi se kako nam u Vladi dobro računaju, a i zašto nam je ovako kako nam je. Ili da se Milencetu pod hitno nabavi klistir da se očisti od političkih i sindikalnih parazita, kad se već svojih mana ne može rešiti, ili da mi kolektivno uzmemo klistir za mozak kako bi se očistili od vijuga i samo poslušno kimali na vladajuću matematiku i naknadne anekse.
http://www.bhdani.com/default.asp?kat=k ... tekst_rb=8
