Slobodna Evropa- sustina problema

[pesak]

subota-nedelja, 7-8. jul 2007


LIČNI STAV


Bliski istok talac radikalnih islamista

Iran - glavni sponzor nasilja

Jafa Ben-Ari
Bliski istok se odskora pojavljuje kao opasan region: Hamas je preuzeo Pojasa Gaze, Hezbolah ne skriva aspiracije na vlast u Libanu a u Iraku vlada politička nestabilnost. Iako su sva ova pitanja lokalnog karaktera, ona su u suštini povezana sa težnjom Irana ka regionlanoj hegemoniji! Ali, čitavo čovečanstvo trebalo bi da se "probudi" pred opasnošću koju predstavlja Iran, sa nuklearnim naoružanjem u rukama radikalnog islamskog rukovodstva.
U suštini, iranska strategija je u njenoj političkoj agendi još od islamske revolucije 1979. godine, ali tek odnedavno ona je počela da funkcioniše i u praksi. Često pominjan cilj revolucije bio je da se od Irana stvori utopističko islamsko društvo i da se zatim revolucija proširi širom Bliskog istoka i čitavog islamskog sveta.
Dok danas svi iranski lideri daju principijelnu podršku ovom programu, treba napomenuti da je zemlja često bila vrlo oprezna, pogotovo usled dugogodišnjeg rata s Irakom tokom 1980-tih godina i zbog mogućnosti intervencije zapadnih zemalja. Ali sada, nekoliko događaja dalo je iranskom režimu novo samopouzdanje, a ekstremni stav predsednika Mahmuda Ahmadinedžada doveo je do drskog i nasilnog ponašanja.
Iran pokušava da proširi svoj uticaj na tri načina: propagandom i podstrekivanjem, promocijom njima srodnih grupa u regionu i projektovanjem sopstvene državne moći. Danas, Iran finansira radikalne islamističke grupe u Avganistanu, Iraku, Libanu, među Palestincima kao i u drugim zemljama. Dva njena najvažnija "klijenta" su libanski Hezbolah i palestinski Hamas.
Iako se ne može reći da zvanični Teheran u potpunosti kontroliše ove organizacije, niti diktira svaki njihov potez, Iran značajno finansira ove grupe, snabdeva ih oružjem i obučava, ohrabruje da izvode napade i oblikuje njihovu ideologiju. Bez podrške Irana ove organizacije ne bi imali najveći deo moći koje trenutno poseduju.
Dokazi ukazuju da je Iran ohrabrivao ove organizacije da budu još agresivnije i da izvode terorističke napade i pojačaju ofanzivu. Uzmimo kao primer Liban. Hezbolahu, velikoj šiitskoj muslimanskoj organizaciji, veoma je bliska iranska politika. Lider organizacije Hasan Nasrala je ujedno i zvaničnik predstavnik u Libanu iranskog duhovnog vođe - koji je najmoćniji državni zvaničnik. Hezbolah je prošle godine pokrenuo napade protiv Izraela, što je dovelo do velikog rata. Hezbolah se ne bi usudio na ovakve korake da njegove vođe nisu znali da Iran želi upravo ovakve akcije. Zaista, u aprilskom intervjuu za televiziju Al-Kavthar šeik Naim Kasem, Hezbolahov zamenik generalnog sekretara, rekao je da "se Hezbolah, kada je reč o verskim zakonima, prema osnovnom kursu i kursu džihada, oslanja na odluke "duhovnog vođe" (iranskog vrhovnog lidera)... U odnosu prema svemu ostalom - kad god su nam potrebna objašnjenje onoga što je dozvoljeno, odnosno zabranjeno, o pitanju džihada - mi pitamo, dobijamo odgovore i primenjujemo ih."
Još od kraja rata iz leta 2006. Hezbolah je nastojao da preuzme kontrolu nad Libanom, dok je istovremeno radio na jačanju svoje vojne moći. U više navrata, Iran je uhvaćen u krijumčarenju oružja preko Sirije, koje je bilo namenjeno Hezbolahu. Pored toga, Iranska revolucionarna garda se ponaša kao Hezbolahov vojni savetnik. Oponenti politike preuzimanja vlasti u Libanu, koju zagovaraju režimi u Iranu i Siriji, sistematski su ubijani u terorističkim akcijama, bilo da se radi o novinarima ili političarima. Sve je jasnije, a na to ukazuje i veliki broj Libanaca, da Iran nastoji da od Libana napravi državu-satelit.
Ista taktika primenjuje se i u slučaju Palestinaca. Hamas, kao i ekstremniji Islamski džihad potpuno podržavaju politiku Irana. Jedan od osnivača Hamasa i bivši ministar inostranih poslova Mahmud al Zahar rekao je u intervjuu za nemački Špigel 22. juna: "Ja sam lično jednom iz Irana u Pojas Gaze u akt tašni preneo 20 milona dolara. Ne, u stvari to sam uradio dvaput, drugi put sam preneo 22 miliona dolara." Pored toga što ih pomažu oružjem i obukom, Iran javno podstiče ove organizacije da izvode terorističke napade, dok u isto vreme propagira uobičajnu antisemitsku retoriku koju Hamas slepo sledi. Ovaj jun je bio prelomni trenutak za palestinsku istoriju. Hamas je preuzeo kontrolu nad Pojasom Gaze od rivalskog Fataha, ubijajući mnoge zbog njihovih političkih stavova ili aktivnosti, i jasno stavivši do znanja svoje namere da transforiše Gaze u islamističku državu, koja u osnovi prati primer Irana.
Veliki broj Palestinaca i drugih Arapa javno je izrazilo strahovanje i protivljenje ideji da će Hamas zastupati interese Irana da preuzme kontrolu nad njihovom zemljom i "idejom". Jaser Abed Rabo, visoki član Izvršnog odbora Fataha, političkog krila PLO, rekao je 20. juna da " je Iran pomogao pokret Hamas da izvede vojni udar protiv legitimnog palestinskog rukovodstva i preuzme kontrolu nad Gazom". "Iran podržava ovakve neprijateljske snage u Iraku, Libanu i na Palestinskim teritorijama s ciljem da realizuje svoje regionalne interese na račun naroda i nacija regiona", rekao je Abed Rabo. Nešto slično je u nedavnom govoru rekao i egipatski ministar spoljnih poslova Aboul Gheit istakavši da iranska pomoć aktivnostima Hamasa u Gazi predstavlja pretnju i egipatskoj nacionalnoj bezbednosti.
Dvojica najeminentnijih arapskih novinara takođe su se oglasili povodom ove teme. Tarik al-Humajd, urednik arapskog dnevnog lista "Ašark Alavsat" piše: "Izvor finansiranja je očigledno Iran. Danas niko nema kontrolu nad Hamasom osim Irana - njegovog ekonomskog patrona, i Sirije - saveznika Irana i države u kojoj se nalazi sedište Hamasa". Slično piše i Ahmad Al-Džaralah, urednik kuvajtskih novina Al-Sijasa: "Hamasovim preuzimanjem Gaze, iransko-sirijska osovina je uspela da sabotira izraelsko-palestinski mir i da postane glavni politički arbitar u regionu.
Da ne bude neke zablude, ovo je tek početak. Na horizontu se javlja pretnja iranskim nuklearnim arsenalom. Ukoliko Teheran dobije ovo oružje za masovno uništenje, okupiće oko sebe daleko veći broj radikalnih i terorističkih snaga za napade na Zapad, umerene arapske zemlje, kao i sam Izrael. Skrivajući se iza nuklearnog kišobrana, Iran sa svojim saveznicima biće, takođe, sposoban da napadne zapadne interese bez straha od njihovog odgovora. Konačno, stekne li veću moć u svojim rukama Iran će blokirati svaku šansu za mir i guraće region u nove decenije krvoprolića. Autor je ambasador Izraela u Srbiji



Most Radija Slobodna Evropa: Da li se Bosna i Hercegovina vratila u predratne devedesete godine

Poziv na borbu protiv nacionalista i tranzicijskih pljačkaša



Miodrag Živanović: Ko je zapravo za Bosnu i Hercegovinu? Ja moram, nažalost, reći da nije niko, i tu pada projekat koji se zove Bosna i Hercegovina



Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva profesora univerziteta: u Sarajevu Zdravko Grebo, profesor Pravnog fakulteta, a u Banjaluci Miodrag Živanović, profesor Filozofskog fakulteta. Na sceni je ponovo nacionalistička retorika, maše se nacionalnim zastavama, preti otcepljenjem, oživljavaju se sporovi iz prošlosti. Delite taj utisak?
Miodrag Živanović: Ja mislim da se ne radi o povratku u devedesete, već o povratku sto godina unazad. Naime, 1910. godine u Bosni i Hercegovini je donesen prvi izborni zakon, ja sam taj dokument vidio, on je bio isti kao i ovaj danas. U tom zakonu je pisalo koliko u parlamentu treba bude muslimanskih, koliko katoličkih, i koliko pravoslavnih poslanika. Danas je na sceni taj isti zakon, samo sa drugim predznakom - etničkim. Projekt koji se zove Bosna i Hercegovina danas je pod velikim znakom pitanja.
Zdravko Grebo: Situacija u Bosni i Hercegovini je, prema mom sudu, gora nego ikad. Na sceni je još uvijek ona ista matrica koja je trijumfovala devedesetih, na prvim, takozvanim slobodnim, višestranačkim izborima, kada su akteri koji su bili tek rođeni na etničkoj, nacionalnoj, što ne reći, nacionalističko-religioznoj matrici, zavezali svoje zastave da bi proizveli najveću katastrofu koja je viđena u Evropi nakon Drugog svjetskog rata. Imamo istu scenu, istu retoriku, samo što je ona sada pojačana.

Deklaracija ZAVNOBIH - najsavremeniji dokument

Zdravko Grebo: Pravo pitanje treba da glasi - ne ko je za Bosnu i Hercegovinu, nego ko je za kakvu Bosnu i Hercegovinu, Bosna i Hercegovina može postojati samo kao politička zajednica svih njenih građana koji pristaju na društveni ugovor koji ne sadrži ni nijansu prevare. Ova zemlja pripada svim njenim ljudima, kako god oni razmišljali. Deklaracija ZAVNOBIH-a o pravima građana BIH je najsavremeniji dokument koji mi imamo. Nemamo savremenijeg.
Miodrag Živanović: Ta deklaracija iznosi jednu stranicu teksta. Slažem se da je to je najsavremeniji dokument koji imamo, a donijet je 1944. godine na Drugom zasjedanju ZAVNOBIH-a. Taj dokument smo ti, ja i naši prijatelji svojevremeno javno objavili. Trebalo bi ga nakon toliko godina ponovo naglas pročitati.


Omer Karabeg: Zašto ljudi uporno glasaju za nacionalne stranke koje su ih uvele u rat i ništa dobro im nisu donele posle rata?
Miodrag Živanović: Danas je pobjeda nacionalnih partija daleko ubjedljivija nego 1996. godine. Samo se one sada drugačije zovu. Nažalost,

Zdravko Grebo: Ljudi koji su se pomalo umorili, kao Žile i ja, još jednom u životu moraju da pokušaju da naprave jedan politički projekat



ovo društvo funkcioniše po etničkoj matrici. Na sceni je plemensko uređenje - tribalizam. Naši zastupnici u parlamentu ne predstavljaju ljude, oni ne predstavljaju Zdravka, mene ili bilo kog pojedinca, nego predstavljaju etnos. Naš ustav je diskriminatorski. Ako ja ne želim da se izjasnim kao Srbin, Hrvat, ili Bošnjak, već hoću da budem samo Miodrag Živanović zvani Žile, meni je oduzeto najmanje pedeset posto mojih građanskih prava u ovoj državi.
Zdravko Grebo: Način na koji je razorena i srušena bivša nam domovina išao je po matrici stvaranja nacionalnih država. To je proces koji je Evropa završila prije sto ili dvjesto godina. Bosna i Hercegovina zbog svoje specifičnosti nije mogla da slijedi taj model. Slovenija, Hrvatska, Makedonija, kasnije Srbija, Crna Gora, pa na kraju i Kosovo, stvoreni su kao nacionalne države. Bosni i Hercegovini to jednostavno nije bilo dato. Bosna i Hercegovina je zbog toga morala biti krvavi kusur raspada Jugoslavije. To je prva stvar. Drugo, donosioci odluka, koje vrlo neprecizno zovemo međunarodnom zajednicom, su za svoje saveznike u rušenju komunizma izabrali nacionaliste, a ne ljude koji potpomažu liberalnu demokratiju, jer komunizam niste mogli uništiti ako ne upotrijebite jedan emocionalni obrazac. Ti momci koji su tada pobijedili, govorim o Bosni i Hercegovini, a to je primjenjivo i na sve bivše jugoslovenske republike, a sada države, bili su veoma ponosni na to što su uništili jednopartijski sistem. Šta smo dobili nakon rušenja jednopartijskog sistema koji je podrazumijevao samo jednu partiju u kojoj je postojao neviđeni spektar socijalnih, političkih i ideoloških koncepcija. Ono što smo dobili u Bosni i Hercegovini, govorim sada o situaciji neposredno prije rata, su zapravo bila tri jednopartijska sistema. Postalo je važno da smo Srbi, Hrvati i u to vrijeme Muslimani, kasnije transformisani u Bošnjake, a sve ostalo je bilo nevažno - da li sam ja bogat ili siromašan, jesam li mlad ili star, muško ili žensko.
Miodrag Živanović: Izvinite što vas prekidam. Pomenuo bih jedan primjer. U televizijskom dnevniku za gluhonijeme krajem prošle godine dogodilo se sledeće. Djevojka čita vijesti, u uglu ekrana jedna druga prevodi za gluhonijeme, to je bila jedna sarajevska televizija, i gledaoci su pitali na kom jeziku ona prevodi, da li na bosanskom, srpskom ili hrvatskom. I što je najgore, neki kantonalni odbor ili komisija, ne znam tačno naziv, donio je odluku da se angažuju tri prevoditelja za gluhonijeme.
Zdravko Grebo: Da li će ikada iko uspjeti da objasni u kom svojstvu su tri supotpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma potpisali taj dokument? Slobodan Milošević je, uz prethodnu saglasnost svih relevantnih političkih snaga u Srbiji, uključujući i patrijarha Pavla, to očigledno potpisao u ime svih Srba na planeti i u kosmosu. Franjo Tuđman je to potpisao u ime svih Hrvata, a Alija Izetbegović je to očigledno potpisao, ne kao predsjedavajući Predsjedništva BIH, nego kao predsjednik Bošnjaka. Međutim, ne postoji demokratski proces u kome možete da budete izabrani za predsjednika nacije. Možete biti izabrani za predsjednika države, za premijera, ali ne postoje izbori za šefa nacije. A ova trojica su to potpisali u ime nacija. Odatle nastaje sva tragedija koja nas prati i koja će nas pratiti do kraja života.
Miodrag Živanović: Mržnja je ušla u narode, mi to moramo javno priznati. A političke elite se sjajno slažu, one su samo deklarativno jedne protiv drugih. Svi prate duel Silajdžić-Dodik koji je zapravo virtuelni duel. Sa zebnjom se pitamo hoće li se oni konačno dogovoriti ili neće, kao da nam od toga zavisi sudbina. To je strašna stvar. Umjesto da probleme riješavamo u institucijama sistema mi pratimo duel Dodik-Silajdžić. To je pogubno za Bosnu i Hercegovinu, to je pogubno za naš život.
Omer Karabeg: Zašto Milorad Dodik i Haris Silajdžić sve više i više pojačavaju retoriku? Je li to njihova individualna želja ili to od njih traži etnička matrica kojoj pripadaju?
Zdravko Grebo: Mislim da su njih dvojica ljudi malog formata koji su proizvedeni u glavne aktere. Hrvati u Bosni i Hercegovini u ovom trenutku nemaju čovjeka koji bi se uključio u tu trku. Ali ono što je za temu ovog našeg razgovora bitno, sasvim je sigurno da su Dodik i Silajdžić paradigma ove katastrofe koju živimo. Oni apsolutno proizvode jedan drugog. Da li iza jedne i druge opcije stoje nekakve značajnije političke snage u susjedstvu ili u međunarodnoj zajednici, ja jednostavno ne znam. Nisam dio špijunske mreže i o tome nemam podatke. Ali ono što je meni u svemu tome bitno jeste da Milorad Dodik svaki put kad nastupa kaže, i to je tačno, on ne laže, da ima konsenzus svih političkih partija u Republici Srpskoj. Haris Silajdžić je proizveden u novog lidera Bošnjaka bez obzira na to što je on šef jedne političke stranke. Čak i ljudi koji su glasali za SDA smatraju da je Haris Silajdžić vođa Bošnjaka..
Omer Karabeg: Da li neko sa strane ohrabruje Dodika i Silajdžića? Ima li okruženje uticaja na sve to?
Zdravko Grebo: Naravno da ima. Evo, Milorad Dodik je prije mjesec-mjesec i po dana, prilikom otvaranju konzulata Srbije u Banjaluci, zatražio državljanstvo Srbije, kao što hrvatski građani u Bosni i Hercegovini imaju dvojno državljanstvo. Bosna i Hercegovina, kako god okrenete, trpi uticaje i Beograda i Zagreba. U stvari, nesreća Bosne i Hercegovine je u tome što ne postoji mogućnost da mi, kao ljudi koji živimo konkretne živote, kažemo - mi smo građani Bosne i Hercegovine. To je ono što nedostaje. I bojim se da momci koji su počeli rat i koji su ga tako krvavo vodili, a još nečasnije završili, kupuju vrijeme, jer tu jednostavnu rečenicu niko u Bosni i Hercegovini neće da izgovori. Bosna i Hercegovina se približava trenutku u kome je više niko neće voleti, što će reći da neće ni postojati.
Miodrag Živanović: Ko je zapravo za Bosnu i Hercegovinu? Ja moram, nažalost, reći da nije niko, i tu pada projekat koji se zove Bosna i Hercegovina. Mene su nedavno napali neki takozvani intelektualci iz reda Bošnjaka zato što sam rekao da ni Bošnjaci nisu za Bosnu i Hercegovinu. Nisu, jer i oni predlažu rješenja, da li gospodin Silajdžić ili neko drugi, nije bitno, koja nisu prihvatljiva za druge.
Omer Karabeg: Mislite li da bi se tenzije smanjile kada bi novi Visoki predstavnik Miroslav Lajčak smenio Dodika i Silajdžića? Šta bi se onda dogodilo?
Miodrag Živanović: Ništa.
Zdravko Grebo: I ja mislim da se ništa ne bi dogodilo. Možete mijenjati ljude koji simboliziraju određenu politiku, ali, ako ne promijenite uslove u kojima ti ljudi, očigledno, trijumfalno uspijevaju, niste ništa postigli - doći će neki novi ljudi koji će isto to raditi.
Omer Karabeg: Mislite li da će se nacionalne tenzije u Bosni i Hercegovini još više zaoštravati?
Zdravko Grebo: Pa šta drugo.
Miodrag Živanović: Naravno da hoće.
Zdravko Grebo: Nacionalistička retorika je pojačana. Govor mržnje je jači nego što je ikada bio. Živimo u jednoj zaista šizofrenoj situaciji u kojoj ljudi koji su na vlasti vrše tu vlast na taj način što izgovaraju najotrovnije rečenice i optužbe protiv drugih naroda. To je zaista nepodnošljiva situacija. Problem je u tome što trenutno ne postoji, ili je ja ne vidim, iako mislim da dobro vidim, politička snaga ili politički pokret, ne mora to biti politička partija, koja bi bila alternativa svemu ovome.
Miodrag Živanović: Koja društvena snaga može promijeniti ovaj tribalizam, plemensko uređenje, srednji vijek? Na to pitanje ja takođe ne znam odgovor.
Zdravko Grebo: Ako stanje ne valja, a vlast koju imamo jeste legalna, u šta nema nikakve sumnje, onda postoje samo dva odgovora. Jedan je - ako stanje u državi ne valja, a narod je glasao kako jeste, onda hajde da promijenimo narod. Druga mogućnost jeste da ljudi koji su se pomalo umorili, kao Žile i ja, još jednom u životu pokušaju da naprave jedan politički projekat, dakle, jednu političku partiju koja će vrlo jasno definisati koji je izlaz iz ove bijede i katastrofe i pozvati ljude da se opredijele za takvu opciju. Da budem sasvim konkretan, potreban je konkretan politički angažman. Dakle, hajdemo u borbu, pa ko koga.
Miodrag Živanović: Dok još imamo energije. Nešto malo. Pitanje je koliko.
Zdravko Grebo: Zaista mislim da nema drugog rješenja. Naši okrugli stolovi, naši paneli, naš NGO aktivizam, sve je to komforna pozicija. Trebalo bi stvarno krenuti u direktnu političku borbu protiv ovih hulja koji nisu samo nacionalisti nego i tranzicijski pljačkaši, ali to je sasvim druga priča.