#1 NIN o Srbima i Srbiji kako ih vide u BiH, presmiješno
Posted: 25/02/2008 14:13
Evo, čitajte i uživajte. Nema koristi logički odgovarati na nekoliko desetina budalaština. Kopiram samo dio teksta koji se odnosi na BiH. Tekst nosi naslov:
"Srbi i Srbija u očima suseda"; autor: Zoran Ćirjaković; broj 2982.; 21. 2. 2008.
На Западу особе као што је Брижит Бардо устају да бране животиње, па чак их и пазе боље него своју дјецу, а шта су (православци) учинили када су убијали сребреничку дјецу и шта сада чине”, пише у тексту под насловом “Сребренички холокауст” који је штампан јула 2004. године и чије је садржај доступан на Интернету. “Сребреница је највећи испит и највећа пријетња за Европу. Зло у човјеку није умрло и Хитлер није убијен. Боже немој им никада опростити, нека лутају у вјечном проклетству...”
У Србији није било мало оних који деведесетих никоме нису желели смрт и вечно проклетство, који су мислили да тада није било лепо бити Србин, који су се стидели злочина својих сународника. Колико год да нисмо волеле сами себе, наше комшије су нас мрзеле много више. Ипак, прошло је више од једне деценије од Вуковара и Сребренице, највеће српске срамоте.
Али, чак ни осам година после обарања Милошевића, међу нашим комшијама, бившим Југословенима, људима које смо звали “браћом”, са којима смо делили државу и историју, није мало оних који и даље користе речник који је пратио и оправдао злочине почињене деведесетих. Нажалост, неки од наших суседа су и током претходних неколико година наставили са осветничком дехуманизацијом Срба и антисрпском реториком која понекад превазилази најгоре примере шовинизма који су се могли чути током Милошевићевог доба.
С једне стране је очито да је интересовање за Србију и Србе видљиво опало у суседним државама. Можда и даље говоримо исте језике, али очито је да имамо све мање заједничких тема. У већини случајева вести из Србије су “закопане” међу вестима из света, а Срби су све ређе тема интернет-форума и блогова. Али, мржња и оптужбе за “колективну кривицу” нису закопани. Сваки избори у окружењу покажу да су негативни стереотипи о Србима и даље забрињавајуће јаки и да националистички кандидати са лакоћом “оживе” баук Срба и Србије као бабарога која ефикасно прикупља недостајуће гласове.
Приче о непоправљивом “српском злу” се, иако све ређе, редовно подгрејавају и оснажују. У случајевима када медији у окружењу не објављују краће, дневне вести из Србије, њихови дужи или аналитичнији текстови по правилу оснажују најгоре стереотипе. Најчешћи саговорници, или људи чије изјаве дате српским медијима бивају цитиране, по правилу су или српски ултранационалисти или “грађански” фундаменталисти који на разне начине сугеришу да се у Србији ништа није суштински променило од пада Милошевића.
Догађаји у Србији се најпажљивије прате у Сарајеву, мада је то извештавање углавном обојено тамним бојама и на разне начине сугерише да Срби или Србија представљају највећу претњу босанској државности и функционисању њених крхких институција. Фокус већине ових текстова, као и реакција јавности на интернет-форумима, јесте “разоткривање” нових кодова “српске агресије” на Босну и Херцеговину.
Изненађује чињеница да ћете данас неке од најгорих примера говора мржње према Србима наћи у медијима који важе за умерене или посвећене толеранцији. Оно што вас, на пример, чека на страницама сплитског “Ферал трибјуна” или сарајевских “Боснскохерцеговачких Дана”, магазина који се диче “либералном” оријентацијом и оданошћу “суживоту”, неретко превазилази садржај најгорих шовинистичких сајтова. (Најилустративније примере није пристојно цитирати.) Читајући неке сараднике, новинаре и саговорнике ових листова, закључили би не само да Милошевић није умро, већ да је овде данас много горе него деведесетих. Србија је ту редовно представљена као окамењена шума злочина, зона мрака са само пар (либералних) “светионика”, а српски политичари су осликани као чувари Милошевићеве крваве ватре, који се разликују само по степену камелеонства, жеље или способности да прикрију своју оданост злочинима и остваривању идеја Велике Србије.
Дехуманизација Срба је тако добила, поред оних старих, из ратних дана, и разне нове форме. Многе невладине организације су фокусиране на негирање кривице и порицање српских злочина. Али, на Балкану је дубоке корене пустило и опасно семе преувеличавања “српског зла” и нацификовања Срба, на које мало ко реагује. “Начертаније” је ту претворено у својеврсну српску верзију “Протокола сионских мудраца”, а недовршени нацрт Меморандума САНУ је добио место балканског “Мајн кампфа”. У државама насталим на рушевинама бивше Југославије појавили су се фалсификатори неславног периода српске историје који већ годинама упорно, у разним публикацијама и на Интернету, покушавају да поистовете седам хашких хиљада и седам нирнбершких милиона. Овакав историјски ревизионизам је чак легитимисао и дискурс који у сваком тренутку може послужити као оправдање или позив за будуће масовне злочине. У њему су, сасвим милошевићевски, ефикасно помешане ружне истине и неупоредиво ружније лажи.
Геноцид – који је преименован у холокауст – догодио се јер “тако је... Србија хтјела”, а извршили су га “чобани са брда”. “Наредба је била: побити све што је мушкога рода, затрти сјеме муслиманског народа, жене и дјевојке на силу оплодити тако ће морати 'Србе' родити”, како је злочин стиховима описао “А.М.” у поеми “Не заборави” објављеној у Тузли фебруара 2006. године. Само пар месеци раније извесни Адо је у бошњачком билтену, чије је издавање финансирала угледна међународна организација, своју “Пјесму Сребреници” завршио стиховима: “Стара прича говори истину, нема ниђе добра у Србину. И ја кажем, жива је истина, нема бољег од мртвог Србина”.
Упоредо са злочиначко-хушкачком поезијом могу се наћи и амбициозни, псеудонаучни и новински текстови који “свједоче” о српској генетској геноцидности, Србима као злотворима који се разликују само по жељи појединаца да прикрију своју крволочну суштину. Доктор Расим Муминовић се у тексту “Великосрпска идеологија”, који је објављен десетак година после Дејтона, бави “србизмом”. Он, позивајући се на Хегела и Фуада Мухића, код Срба налази “изопачену свијест која је несвјесна своје изопачености”. Ту некако нема изузетака – “владајуће структуре наметнуле су народу” апсолут који се скрива иза “привида објективности и хисторијске нужности”. Др Муминовић констатује да “недостатак критике у српском друштву има за посљедицу закржљавање и мистифицирање идеологије” која има “барбарске аспирације”. “Расистичким категоријама Блут унд Боден (крв и тло) одговарају српске категорије “небески народ” и „земља”. Муминовић наводи светосавље (“негацију религије”, како га описује) као само један од примера да је “србизам” у неким елементима гори и од најгорег – чак ни “њемачки нацизам” није “у стилу српства” стављао религију у “језгро идеологије”.
Доктор Муминовић с великом муком налази неколико “мислилаца типа Димитрија Туцовића” који омогућавају да се уопште спомене “постојање демократског ума... у српском народу”. Он открива да су код Срба у првом плану “трибално-рурални облик свијести” и “скромне разлике између српског сеоског и грађанског становништва”. Срби су скуп “подмуклих и свирепих појединаца” са “инсуфицијенцијом стида и људског страха”, па воде геноцидни рат “кад год им се укаже прилика... Wихова вјера може обожавати супериорну расу “небески народ”, социјализам, али њихова сила увијек ће бити изражена насиљем”. Српска свест, “србизам (који) инфантилно и барбарски заповиједа етничко чишћење” је, по Муминовићу, судбина (српских) појединаца.
Професорка докторка Џенана Ефендић Семиз је децембра 2005. године објавила текст “Српска аграрна реформа и колонизација 1918. године”. Професорка је у свом раду покушала да докаже да су Срби геноцид на муслиманима извршили чак и “аграрном реформом”. Она, између осталог, тврди и да су “у тијеку првог Балканског рата српске постројбе... починиле злочин геноцида над Албанцима, Бошњацима и Македонцима. Палили су читава насеља убијајући цивилно становништво на најпримитивнији начин, ножевима, сјекирама и тупим дрвеним маљевима. Такав злочин није забиљежен у Еуропи од Селидбе народа”. Аграрни геноцид, који је по госпођи Ефендић Семиз највећи злочин у последњих петнаестак векова, “представљао је почетак реализације политичког програма који је дефиниран у 'Начертанију' из 1844. године, Илије Гарашанина”.
Wен колега, доктор Исмет Грбо, тврди у тексту “Идеологија четничког покрета – извор геноцида над Бошњацима” да су “ликвидације, прогони и разарања бошњачког елемента” постали “саставним дијелом одгоја код Срба”. Господин Грбо, цитирајући Фридриха Енгелса, показује да је идеологија која је “код Срба перманентно развијана кроз посљедња два столећа” геноцидна. Он објашњава и како је “позитивни националистички набој” код Срба добио “карактер организираног шовинистичког стремљења”. “Четнички покрет је формиран на идеји уништења несрпских народа” и, како тврди Грбо, током “задње деценије XX столећа обухватио је већини српског становништва... Стога није случајно... што се код самих Срба није јавио готово никакав отпор према злочинима над несрпским народом”.
Вилдана Селимбеговић, главни и одговорни уредник “Босанскохерцеговачких Дана”, сарајевског “независног магазина”, сугерише прошле недеље да се “наш домаћи осама” можда зове Ратко. Емир Џанић тврди да у Босни живи “један конститутивни и два деструктивна народа”. Фатмир Алиспахић, бивши новинар “Ослобођења”, у тексту “Зашто су Срби геноцидни?” изражава песимизам о могућности “српске катарзе”. Могућност да се код Срба измени “трансгенерацијски геноцидни образац” он назива “научно-фантастичном варијантом”. “То није пошло за руком ни Јосипу Брозу Титу који је са идеологијом братства – јединства безмало пола столљећа владао... системом у Србији”, тврди господин Алиспахић.
“Штета, велика штета”, скоро је једнодушни коментар са којим је изборна победа Тадића над Николићем дочекана на популарном интернут-форуму Исламбосна. “Факат штета. Исти су они, само је овај Тадић прикривени четник, а овај (Николић) отворени, тако да знамо њихову позицију наспрам Босне”. И остали посетиоци овог популарног бошњачког интернет-сајта су изнели своје анализе председничких избора у Србији: “Босни је исто побиједио Тадић или Николић. Онда треба гледати шта је горе за Србију – значи Николић... Србији је требао Николић да је дотуче до краја, а нама да нас мало подсјети.” Међу Бошњацима који жале што је Тома изгубио (“Штета, требо је Николић”, “Николић је био рецепт за тотални крах Србије”, “Он би само лајао и инатио се, и тиме Србију опет довео до сукоба са међународном заједницом и изолацијом, а то нама одговара”...) Тадићев победнички говор је искоришћен да се извуче закључак: “влах је влах, у коју год га амбалажу умоташ“. (“Влах” је у Босни пежоративни израз за Србина. Многи од оних који га користе као увреду нису свесни да постоји народ са истим именом.) Иначе, Република Српска, чије становништво углавном једе свињетину, на овом је форуму недавно преименована у “Република крмска”.
Тадићева победа је разбуктала страсти и на грађански(ји)м бошњачким форумима, где се развила и расправа да ли треба српске учеснике у дискусији ословљавати са “фуј четникушо” или их се “не исплати псовати, нису вредни чак ни тога”. Уз констатацијm
"Srbi i Srbija u očima suseda"; autor: Zoran Ćirjaković; broj 2982.; 21. 2. 2008.
На Западу особе као што је Брижит Бардо устају да бране животиње, па чак их и пазе боље него своју дјецу, а шта су (православци) учинили када су убијали сребреничку дјецу и шта сада чине”, пише у тексту под насловом “Сребренички холокауст” који је штампан јула 2004. године и чије је садржај доступан на Интернету. “Сребреница је највећи испит и највећа пријетња за Европу. Зло у човјеку није умрло и Хитлер није убијен. Боже немој им никада опростити, нека лутају у вјечном проклетству...”
У Србији није било мало оних који деведесетих никоме нису желели смрт и вечно проклетство, који су мислили да тада није било лепо бити Србин, који су се стидели злочина својих сународника. Колико год да нисмо волеле сами себе, наше комшије су нас мрзеле много више. Ипак, прошло је више од једне деценије од Вуковара и Сребренице, највеће српске срамоте.
Али, чак ни осам година после обарања Милошевића, међу нашим комшијама, бившим Југословенима, људима које смо звали “браћом”, са којима смо делили државу и историју, није мало оних који и даље користе речник који је пратио и оправдао злочине почињене деведесетих. Нажалост, неки од наших суседа су и током претходних неколико година наставили са осветничком дехуманизацијом Срба и антисрпском реториком која понекад превазилази најгоре примере шовинизма који су се могли чути током Милошевићевог доба.
С једне стране је очито да је интересовање за Србију и Србе видљиво опало у суседним државама. Можда и даље говоримо исте језике, али очито је да имамо све мање заједничких тема. У већини случајева вести из Србије су “закопане” међу вестима из света, а Срби су све ређе тема интернет-форума и блогова. Али, мржња и оптужбе за “колективну кривицу” нису закопани. Сваки избори у окружењу покажу да су негативни стереотипи о Србима и даље забрињавајуће јаки и да националистички кандидати са лакоћом “оживе” баук Срба и Србије као бабарога која ефикасно прикупља недостајуће гласове.
Приче о непоправљивом “српском злу” се, иако све ређе, редовно подгрејавају и оснажују. У случајевима када медији у окружењу не објављују краће, дневне вести из Србије, њихови дужи или аналитичнији текстови по правилу оснажују најгоре стереотипе. Најчешћи саговорници, или људи чије изјаве дате српским медијима бивају цитиране, по правилу су или српски ултранационалисти или “грађански” фундаменталисти који на разне начине сугеришу да се у Србији ништа није суштински променило од пада Милошевића.
Догађаји у Србији се најпажљивије прате у Сарајеву, мада је то извештавање углавном обојено тамним бојама и на разне начине сугерише да Срби или Србија представљају највећу претњу босанској државности и функционисању њених крхких институција. Фокус већине ових текстова, као и реакција јавности на интернет-форумима, јесте “разоткривање” нових кодова “српске агресије” на Босну и Херцеговину.
Изненађује чињеница да ћете данас неке од најгорих примера говора мржње према Србима наћи у медијима који важе за умерене или посвећене толеранцији. Оно што вас, на пример, чека на страницама сплитског “Ферал трибјуна” или сарајевских “Боснскохерцеговачких Дана”, магазина који се диче “либералном” оријентацијом и оданошћу “суживоту”, неретко превазилази садржај најгорих шовинистичких сајтова. (Најилустративније примере није пристојно цитирати.) Читајући неке сараднике, новинаре и саговорнике ових листова, закључили би не само да Милошевић није умро, већ да је овде данас много горе него деведесетих. Србија је ту редовно представљена као окамењена шума злочина, зона мрака са само пар (либералних) “светионика”, а српски политичари су осликани као чувари Милошевићеве крваве ватре, који се разликују само по степену камелеонства, жеље или способности да прикрију своју оданост злочинима и остваривању идеја Велике Србије.
Дехуманизација Срба је тако добила, поред оних старих, из ратних дана, и разне нове форме. Многе невладине организације су фокусиране на негирање кривице и порицање српских злочина. Али, на Балкану је дубоке корене пустило и опасно семе преувеличавања “српског зла” и нацификовања Срба, на које мало ко реагује. “Начертаније” је ту претворено у својеврсну српску верзију “Протокола сионских мудраца”, а недовршени нацрт Меморандума САНУ је добио место балканског “Мајн кампфа”. У државама насталим на рушевинама бивше Југославије појавили су се фалсификатори неславног периода српске историје који већ годинама упорно, у разним публикацијама и на Интернету, покушавају да поистовете седам хашких хиљада и седам нирнбершких милиона. Овакав историјски ревизионизам је чак легитимисао и дискурс који у сваком тренутку може послужити као оправдање или позив за будуће масовне злочине. У њему су, сасвим милошевићевски, ефикасно помешане ружне истине и неупоредиво ружније лажи.
Геноцид – који је преименован у холокауст – догодио се јер “тако је... Србија хтјела”, а извршили су га “чобани са брда”. “Наредба је била: побити све што је мушкога рода, затрти сјеме муслиманског народа, жене и дјевојке на силу оплодити тако ће морати 'Србе' родити”, како је злочин стиховима описао “А.М.” у поеми “Не заборави” објављеној у Тузли фебруара 2006. године. Само пар месеци раније извесни Адо је у бошњачком билтену, чије је издавање финансирала угледна међународна организација, своју “Пјесму Сребреници” завршио стиховима: “Стара прича говори истину, нема ниђе добра у Србину. И ја кажем, жива је истина, нема бољег од мртвог Србина”.
Упоредо са злочиначко-хушкачком поезијом могу се наћи и амбициозни, псеудонаучни и новински текстови који “свједоче” о српској генетској геноцидности, Србима као злотворима који се разликују само по жељи појединаца да прикрију своју крволочну суштину. Доктор Расим Муминовић се у тексту “Великосрпска идеологија”, који је објављен десетак година после Дејтона, бави “србизмом”. Он, позивајући се на Хегела и Фуада Мухића, код Срба налази “изопачену свијест која је несвјесна своје изопачености”. Ту некако нема изузетака – “владајуће структуре наметнуле су народу” апсолут који се скрива иза “привида објективности и хисторијске нужности”. Др Муминовић констатује да “недостатак критике у српском друштву има за посљедицу закржљавање и мистифицирање идеологије” која има “барбарске аспирације”. “Расистичким категоријама Блут унд Боден (крв и тло) одговарају српске категорије “небески народ” и „земља”. Муминовић наводи светосавље (“негацију религије”, како га описује) као само један од примера да је “србизам” у неким елементима гори и од најгорег – чак ни “њемачки нацизам” није “у стилу српства” стављао религију у “језгро идеологије”.
Доктор Муминовић с великом муком налази неколико “мислилаца типа Димитрија Туцовића” који омогућавају да се уопште спомене “постојање демократског ума... у српском народу”. Он открива да су код Срба у првом плану “трибално-рурални облик свијести” и “скромне разлике између српског сеоског и грађанског становништва”. Срби су скуп “подмуклих и свирепих појединаца” са “инсуфицијенцијом стида и људског страха”, па воде геноцидни рат “кад год им се укаже прилика... Wихова вјера може обожавати супериорну расу “небески народ”, социјализам, али њихова сила увијек ће бити изражена насиљем”. Српска свест, “србизам (који) инфантилно и барбарски заповиједа етничко чишћење” је, по Муминовићу, судбина (српских) појединаца.
Професорка докторка Џенана Ефендић Семиз је децембра 2005. године објавила текст “Српска аграрна реформа и колонизација 1918. године”. Професорка је у свом раду покушала да докаже да су Срби геноцид на муслиманима извршили чак и “аграрном реформом”. Она, између осталог, тврди и да су “у тијеку првог Балканског рата српске постројбе... починиле злочин геноцида над Албанцима, Бошњацима и Македонцима. Палили су читава насеља убијајући цивилно становништво на најпримитивнији начин, ножевима, сјекирама и тупим дрвеним маљевима. Такав злочин није забиљежен у Еуропи од Селидбе народа”. Аграрни геноцид, који је по госпођи Ефендић Семиз највећи злочин у последњих петнаестак векова, “представљао је почетак реализације политичког програма који је дефиниран у 'Начертанију' из 1844. године, Илије Гарашанина”.
Wен колега, доктор Исмет Грбо, тврди у тексту “Идеологија четничког покрета – извор геноцида над Бошњацима” да су “ликвидације, прогони и разарања бошњачког елемента” постали “саставним дијелом одгоја код Срба”. Господин Грбо, цитирајући Фридриха Енгелса, показује да је идеологија која је “код Срба перманентно развијана кроз посљедња два столећа” геноцидна. Он објашњава и како је “позитивни националистички набој” код Срба добио “карактер организираног шовинистичког стремљења”. “Четнички покрет је формиран на идеји уништења несрпских народа” и, како тврди Грбо, током “задње деценије XX столећа обухватио је већини српског становништва... Стога није случајно... што се код самих Срба није јавио готово никакав отпор према злочинима над несрпским народом”.
Вилдана Селимбеговић, главни и одговорни уредник “Босанскохерцеговачких Дана”, сарајевског “независног магазина”, сугерише прошле недеље да се “наш домаћи осама” можда зове Ратко. Емир Џанић тврди да у Босни живи “један конститутивни и два деструктивна народа”. Фатмир Алиспахић, бивши новинар “Ослобођења”, у тексту “Зашто су Срби геноцидни?” изражава песимизам о могућности “српске катарзе”. Могућност да се код Срба измени “трансгенерацијски геноцидни образац” он назива “научно-фантастичном варијантом”. “То није пошло за руком ни Јосипу Брозу Титу који је са идеологијом братства – јединства безмало пола столљећа владао... системом у Србији”, тврди господин Алиспахић.
“Штета, велика штета”, скоро је једнодушни коментар са којим је изборна победа Тадића над Николићем дочекана на популарном интернут-форуму Исламбосна. “Факат штета. Исти су они, само је овај Тадић прикривени четник, а овај (Николић) отворени, тако да знамо њихову позицију наспрам Босне”. И остали посетиоци овог популарног бошњачког интернет-сајта су изнели своје анализе председничких избора у Србији: “Босни је исто побиједио Тадић или Николић. Онда треба гледати шта је горе за Србију – значи Николић... Србији је требао Николић да је дотуче до краја, а нама да нас мало подсјети.” Међу Бошњацима који жале што је Тома изгубио (“Штета, требо је Николић”, “Николић је био рецепт за тотални крах Србије”, “Он би само лајао и инатио се, и тиме Србију опет довео до сукоба са међународном заједницом и изолацијом, а то нама одговара”...) Тадићев победнички говор је искоришћен да се извуче закључак: “влах је влах, у коју год га амбалажу умоташ“. (“Влах” је у Босни пежоративни израз за Србина. Многи од оних који га користе као увреду нису свесни да постоји народ са истим именом.) Иначе, Република Српска, чије становништво углавном једе свињетину, на овом је форуму недавно преименована у “Република крмска”.
Тадићева победа је разбуктала страсти и на грађански(ји)м бошњачким форумима, где се развила и расправа да ли треба српске учеснике у дискусији ословљавати са “фуј четникушо” или их се “не исплати псовати, нису вредни чак ни тога”. Уз констатацијm
ne bi pasSmaslom, delegat je i Feral spomenuo (nadam se da je ustao pri tome) ciji pogled na desavanja i stanje u Srbiji najredovnije oblikuje Pero Lukovic 
