Ja sam bila skroz zaboravila cirilicu, pa sam je morala obnoviti...sad je to u Srbiji sluzbeno pismo. Sad mi se desava da mesam dok pisem, ali manje nego pre. Pre sam se bas mucila i nervirala. Kad ne moram, uvek pisem latinicom.
Evo vam jedan lep clanak na cirilici, mladog srpskog pisca Marka Vidojkovica , koji je prilicno OK momak. Sad ga jako napadaju ovi odavde - rezimski...napadaju ga sto pise "crno"..
Марко Видојковић
Правила
Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила.
Кад им је било годину дана, очеви су им се крили од војних позивара. Кад им је било две године, њихове мајке су на телевизији гледале почетак рата у Босни. Кад им је било две и по године, родитељи су им постали технолошки вишак у некада добростојећим друштвеним предузећима и привредним гигантима. Кад им је било три године, њихови родитељи морали су да продају замрзивач да би имали шта да једу. Кад им је било три године и десет дана, марка је вредела десет милијарди динара. Кад им је било три године и двадесет дана, марка је вредела сто милијарди динара. Кад им је било четири године, њихови очеви продавали су бензин на улици, а мајке цигарете на пијаци. Кад им је било четири и по године, очеве су им приводили због продаје бензина на улици, а мајке због продаје цигарета на пијаци. Кад им је било пет година, у госте су им дошли рођаци из Книна, а ни до данас нису отишли. Кад им је било пет и по година, одгледали су свој први порнић, на ТВ Палма, кад су се пробудили у три ујутру, јер их је болео стомак. Кад им је било шест година, право из обданишта вукли су их на демонстрације, а увече су их изводили на терасу да ударају у шерпе. Кад им је било седам година, пола школске године су преседели код куће јер су просветни радници штрајковали. Кад им је било осам година, даљи рођак им је скочио с терасе, јер више није могао да издржи. Кад им је било девет година, очеви су им се поново крили од војних позивара, а мајке су им, док су блејали у подруму (зграда није имала атомско склониште) причале како су им се очеви исто тако крили од војних позивара осам година раније. Кад им је било девет и по година, у госте су им дошли рођаци из Пећи, а ни до данас нису отишли. Кад им је било десет година, једног лепог октобарског дана очеви су им рекли да остану код куће, а ако се очевима нешто деси, мајка и сестре су од сутра њихова одговорност. Исте вечери, очеви су се весели вратили кући, а следећег дана поново су били намргођени, као да се ништа није ни десило. Кад им је било дванаест година, херој им је био Шарени. Кад им је било тринаест година, Шарени и његови убили су премијера. Њихове мајке су плакале, а њима је потајно било драго што им мајке плачу. Кад им је било четрнаест година снимили су мобилним како им „мала фукса из шестог три” пуши у школском ве-цеу. Кад им је било четрнаест и по година најбољег друга су им изболи ножевима на екскурзији у Лепенском виру. Кад им је било петнаест година згутали су свој први ексер. Кад им је било петнаест и по година, очеви су им ушли у кредит за кола. Кад им је било шеснаест година њиховим очевима одузели су кола јер су поново изгубили посао и нису имали од чега да их отплаћују. Кад им је било шеснаест година и два месеца заваљали су свој први кет вутре. Кад им је било шеснаест и по година, организовали су оргије с екипом коју су упознали преко нета. Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила. Чик нека се неко усуди да им приговори што се не придржавају правила. Чик нека им неко објасни зашто уопште треба да се придржавају било каквих правила. Они ће да праве нова правила. Нико вас неће ни питати да ли се са тим правилима слажете.
Марко Видојковић
