Forum Klix.ba

SuperHans wrote: ↑10/05/2022 15:30 Ulomljenica

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 17:40 Fabrika ćilima u današnjoj Japanskoj ambasadi na Bistriku

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 18:42

Inace bosanski ćilim je brend,a mi na čaršiji danas nemamo radnju gdje bi se mogli kupiti bosanski ćilim. Moj otac je prije rata prodavao ćilime u Gazi Hurev begovom bezistana koji je bio robna kuća

suspect_zero wrote: ↑25/07/2022 18:49

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 18:42

Inace bosanski ćilim je brend,a mi na čaršiji danas nemamo radnju gdje bi se mogli kupiti bosanski ćilim. Moj otac je prije rata prodavao ćilime u Gazi Hurev begovom bezistana koji je bio robna kuća

Misliš na Bosnafolklor firmu?

piupiu wrote: ↑25/07/2022 17:57

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 17:40 Fabrika ćilima u današnjoj Japanskoj ambasadi na Bistriku

Prije skoro 100 godina. 1929.

Moja pranana nadnicila u njoj

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 18:54

suspect_zero wrote: ↑25/07/2022 18:49

Misliš na Bosnafolklor firmu?

Ne mislim na nju,mada je bila i ona. Mislim na Magros robnu kuću u sklopu bezistana, u njoj su se pored ostalih stvari prodavali i ćilimi.

Ali ono što mi nikako nije jasno,je da na Baš čaršiji danas nema nigdje prodavnice autohtonih bosanskih ćilima

Pitar sa Kariba wrote: ↑25/07/2022 21:16

piupiu wrote: ↑25/07/2022 17:57

Prije skoro 100 godina. 1929.

Moja pranana nadnicila u njoj

I moja nana, sa 14 godina!

Van Halen wrote: ↑25/07/2022 18:54

suspect_zero wrote: ↑25/07/2022 18:49

Misliš na Bosnafolklor firmu?

Ne mislim na nju,mada je bila i ona. Mislim na Magros robnu kuću u sklopu bezistana, u njoj su se pored ostalih stvari prodavali i ćilimi.

Ali ono što mi nikako nije jasno,je da na Baš čaršiji danas nema nigdje prodavnice autohtonih bosanskih ćilima

piupiu wrote: ↑26/07/2022 01:47 Je l' štrajkovala?

Ommadawn wrote: ↑26/07/2022 06:53 Kad je moj drug bio u Sarajevu poslije rata pa donio nekakve suvenire sa Baščaršije, veli mu jedan Sarajlija “Nije ovo ni vidjelo ručnog rada - sve je to uvezeno iz Turske”.

Niko više ne cijeni taj ručni rad. Bilo je pokušaja da se pokrene ta incijativa proizvodnje bosanskih ćilima i serdžada ali nije zaživjelo.
Stvarno bi šteta bilo da to zamre skroz.

Pitar sa Kariba wrote: ↑26/07/2022 19:41

piupiu wrote: ↑26/07/2022 01:47 Je l' štrajkovala?

E ne znam za to! Daj detalje!

"Štrajk u tkaonici ćilima"
Ivo Andrić

Štrajk u državnoj tkaonici ćilima bio je više kao neka proba; otpočet bez pravog plana i potrebnih predviđanja, on nije mogao uspeti, ali je i svojim greškama poslužio docnijem dobro spremljenom štrajku u fabrici duvana.

U ćilimari je počelo ovako.

Osamdesetak radnica sa leve obale Miljacke, na kojoj je bila i tkaonica, bile su tako slabo plaćene, pomisao o povišenju plate bila je za njih, kao davnašnji san, tako privlačna da ih nije trebalo nagovarati da povišicu traže.

Veselo i neoprezno postavljale su one svoje zahteve, a kad su zahtevi odbijeni, njihovo oduševljeno i borbeno, ali nevešto voćstvo odvelo ih je odmah zatim u štrajk koji njihova beda i njihovo slabo iskustvo nisu mogli dovesti do pobede. Radnice su ušle u gtrajk ne znajući, u većini, ništa o smislu i o metodama toga načina borbe. Već prvog dana petnaestak je njih došlo i radilo.

Sutradan je vlada naredila direktoru da pozove radnice na dogovor. Sve su došle. Tada, umesto svakog dogovora pojavila se grupa policajaca pred fabrikom. Jedan je ušao unutra i sa pripremljenog spiska pročitao petnaest imena i pozvao te radnice da pođu sa njim na policiju, a ostalima je rečeno da će i na njih doći red, ako se ne vrate na posao. Nastalo je ustrašeno ćutanje. I sam direktor bio je iznenađen. Radnice su se zglédale iznenađeno i bespomoćno. Izgledalo je kao da će se sve svršiti gluvo i bez reči otpora, ali tada jedna postarija radnica od neuhapšenih viknu:

- Pozivate nas na dogovor, pa ondana prijevaru hapsite. To je sramota!

I odjednom sve pretegnu na tu stranu; sve radnice, uhapšene i neuhapšene, čak i neke od onih koje su juče radile, stadoše da viču, mašući rukama:
- Sramota!
- Prevarlii ste nas!
- Pustite nam drugarice!

Jedna omalena žena, prćasta nosa i krupnih očiju u kojima su sjale suze, ali uporedo sa vidljivim osmejkom, izdvoji se, stade na neku stepenicu i mašući rukama kao dirigent viknu sugestivno:
- Dolje policija!

Otkad postoji, ta se zgrada nije prolomila od takvog urnebesa kakav je nastao sada.
Malokrvne, blede od uzbuđenja, radnice nisu mogle site da se naviču te čudne, nove reči koju one izgovaraju prvi put.
- Dolje! Dolje! Dolje!

Izgledalo je da se svakoj od njih, dok to viče, otvaraju vrata iza kojih je upravo ono što je oduvek najviše želela, i stoga svaka ponavlja tu reč da bi ta vrata ostala što duže otvorena, i da bi ona tako mogla što duže da gleda predeo svojih davnašnjih snova.
Policajci su bili zbunjeni i neočekivanom smelošću ovih žena i žestinom njihovog ogorčenja. Ipak su uspeli da izvedu petnaest uhapšenih radnica i da ih odvedu u policiski zatvor, dok su se za njima orili povici ostalih.

- Dolje, dolje, dolje policija!

Sutradan su došle na posao svega četiri radnice. Direktor je morao narediti da se i one vrate.
Uhapšene radnice puštene su posle dva dana iz zatvora, a odmah zatim uhapšeno je drugih petnaest. Rečeno im je da će ih tako na smenu hapsiti sve dok se ne vrate na posao.
U zatvoru su se radnice dražle hrabro. Pevale su po ceo dan. Sve okolne ulice orile su se od njihove pesme. Čuvari su ih grdili, bilo je i šamara. Pojedine su odvojene u mračnu ćeliju sa tvrdim logom, zvanu “dunkl“. Ali ni to nije pomoglo, jer su ostale još više dizale glas da bi pesmom tešile onu koja je u dunklu.

Ljudi su se iskupljali na ulici da slušaju kako uhapšene “ćilimuše“ pevaju. Policija je rasterivala svet i pri tome su nastajala nova hapšenja, a svet se ipak nije dao rasterati, nego se skupljao na drugim mestima, malo podalje.

U kancelarijama policiske Direkcije teško se radilo. Direktor Kotas, ogroman čovek sa mrkom bradom prosečenom po sredini kao u cara Franca Jozefa, bio je izvan sebe od besa. Naređivao je da se zaustavi to pevanje, koje je iz zatvora dopiralo do njega kao nepodnošIjiv lelek i smetalo mu u radu, sramotilo ga pred strankama koje je primao.
A radnice su pevale. Kratki prekidi nisu značili za direktora odmor, jer su prolazili u nervoznom očekivanju nove pesme.
Ne znajući još nikakvih borbenih pesama, one su pevale svoje obične pesme, ženske, ljubavne, kojih su pune sirotinjske kuće po Bosni. Ali glavno je da ne ćute i da neće da umuknu.
Razdražen, direktor Kotas zone adjunkta Baranjskog i traži da mu se prevede tekst neke od tih pesama, bar da zna šta pevaju, kad već nema mogućnosti da ih ušutka.
Nastaje trka po kancelarijama. Sašaptavanje, dogovaranje. Konsultuju urođenike, sve do služitelja. Najposle uspevaju da kako-tako na nemački, onaj nemački jezik koji se govori
i piše po bosanskim kancelarijama, prevedu dve sevdalinke.

Vladimir pl. Baranjski je nesrećan što je njega zapala dužnost da direktoru tumači taj tekst. On je dendi viših činovničkih krugova u Sarajevu, uzor muške mode i otmenog ponašanja. Otac mu je poznat mađaron i visoki činovnik u Zagrebu, za vreme bana Kuena Hedervarija.

Visok, mršav, sa monoklom na levom oku, koji sada nikako nije hteo da mu miruje, Baranjski je još jednom popravio kravatu, izvadio nervozno monokl, iskašljao se, i dva puta kucnuvši na neki naročito pažljiv i subalteran način, ušao u direktorovu kancelariju, sa dvostrukim tabakom plave službene hartije.

- No, je li ta mudrost najposle prevedena? - upitao je nabusito direktor.
- Molim gospodine direktore, prevedeno je, tojest što god se bolje takve... stvari mogu prevesti, prevedeno...
- No, dajte ovamo.

Onda je Baranjski, povijen i nagnut nad direktorom koji je sedeo zavaljen u širokoj stolici, počeo sa snebivanjem koje je prelazilo u stid da čita prevedenu bosanssku sevdalinku.

- Propjevala bulbul tica – misli zora je.
- Ustaj Fato, ustaj zlato, spremaj darove!
- Ja Sam luda, ja sam mlada, pa ne umijem.
- Kad si luda, kad si mlada, šta se udaješ?

U prevodu koji je čitao Baranjski ta četiri stiha bila su iznakažena i zvučala jadno i smešno. Sve je to bilo kazano suvom zvaničnom prozom, prevedeno ujedinjenim naporimapolicisklh činovnika, nevešto i naopako prevedeno na nemački, ili bolje rečeno, na kancelariski jezik austriskih vlasti, i na svašta je sličilo samo ne na pesmu.

Kod četvrtog stiha direktor planu i grubim pokretom i oštrim uzvikom prekide Baranjskog.
- Glupost!
Skočio je ljutito i vikao kao oficir pred četom. Hodao jepo sobi i skandirao, vičući po jednu reč uz svaki korak.

- To je isuviše glupo! Ili vi niste sposobni da prevedete tu glupu pesmu, onda ne znam zašto ste uopšte tu, ili onezbilja pevaju ono što tu piše, onda... onda... onda zaistane znam šta da mislim.
Baranjski je stajao kao osuđenik; na njegovom mršavom,bledom licu izbili su crveni pečati, a oči oborio zemlji, kao da je on odgovoran za sve i kriv što, eto, njegovi sunarodnici izmišljaju i pevaju takve stvari. I on se zaista u dnu duše osećao postiđen i sav umanjen pred ovim snažnim čovekom krupna glasa, ohola pogleda, zapovedničih pokreta, čijaje nadmenost njemu izgledala tako prlrodna i tako nedostižna.

Baranjski je izišao ni sam ne zna kako iz direktorove kancelarije, izgubio se zajedno sa svojom modrom hartijom i nesrenim sevdalinkama, iščezao kao što voda ispari na suncu. Trebalo mu je vremena da se sabere, tako se malen, zgužvan i nesrećan osećao. Čim je došao u svoju kancelariju istrljao je ruke i lice kolonjskom vodom, prešao četkom preko glatke i sjajne kose, podupro lice monoklom, probrao cigaretu i zapalio. Bacajući širokim smelim zamahom ugašenu šibicu i odbijajući daleko od sebe prve dimove, on je opet našao svoje pokrete svetskog čoveka kome su se divili sarajevski bogati građani, mnogi činovnici, pa čak i neki oficiri.

A kad je jedan od mlađih činovnika ušao u njegovu kancelariju pažljivo i tiho kao što je on ulazio u Kotasovu, Baranjski mu je bez reči jednim od svojih smelih, širokih pokreta vratio tabak modre hartije. Činovnik se usudio da sa učtivim osmejkom upita šta je rekao direktor, a Baranjski je, preko cigarete, nekim vrskavim i nebržljivim glasom odgovorio:

- Šta može čovek da kaže na to? Gluposti! Isuviše glupo!

I činovnik je izišao diveći se sigurnosti, lakoći i elegancijikoju ovaj adjunkt Baranjski pokazuje u svakom pokretu i zavideći mu na njegovoj prirodnoj i nedostižnoj nadmenosti.

Za to vreme direktor Kotas jednako je hodao po svojoj kancelariji. Bio je u onom naročitom stanju razdraženosti u koje ga je s vremena na vreme dovodila ova zemlja i dodir s njenim ljudima. Nisu to bile krupne stvari koje su zbunjivale direktora i izvodile ga iz njegovog gospodskog mira, nego ovako neki nerazumni, detinjasti postupci ovoga sveta, kao što je ovo pevanje fabričkih radnica koje je neko nagovorio na “glupu i besmislenu stvar koja se zone gtrajk“. To ga je dražilo i ljutilo kao lična uvreda. Snažan, gord i ograničen kao bik, oslanjajući se mehanički na zakon i silu moćne države i ustaljenog reda, on je nekako izlazio na kraj sa svima teškoćama koje je život direktora sarajevske policije postavljao pred njega, sa tučama, ubistvima, prevarama, krađama, pa i najvećim zločinima, ali ta lakomislenost sa kojom bosanski ljudi ponekad prelaze preko svih zakona, obzira i osnovnih principa društvenog reda, kao da ih nešto nosi pa ni sami ne znaju šta čine, to trenutno zaboravljanje svakog respekta i otsustvo svakog straha, to ga je dovodilo do demonog besa. Jer, šta da preduzme protiv Ijudi koji se ne zaustavljaju ni pred čim, sami sebe ne štede i ne traže i ne očekuju od drugih poštede ni obzira? To je on nazivao bosanskim anarhizmom.

I to je kod njega, negde u dnu niegove krute činovnieke svestiizazivalo osećanje nekog naročitog užasa, osećanje koje je čudno ličilo na strah, koje je ustvari i bilo strah, samo on nije smeo da ga nazove tim imenom, uveren da ne zna za strah, jer po kodeksu svoje kaste ne sme znati za njega. Utoliko ie veća bila praska gnevnih reči i gospodskog besa kojom ie to svoje novo osećanje sam pred sobom nastojao da zataška iprikrije.

Hoda direktor Kotas po kancelariji žustro i ljutito, da nanjemu škripe čizme, pucketa koža konjičkih pantalona i poigrava krst za zasluge na isturenim grudima. A radnice iz zatvora, pose kratkog ćutanja, pevaju svojim žalnim altovima nerazumljive, otegnute pesme, sve redom, jednu za drugom, jednu za drugom. U mozak ga udara njihov dvostruki refren,dubok, otegnut i horalno svečan.

... mis-li zooo-raa-je!
... spree-maj daa-roo-ve!

Hoda po kancelariji kao razobadan bik, dok otud iz apsane preko dvorišta neprestano bije pesma i sa njom sve ono razorno, ludo i nisko a opasno i neshvatliivo, što on vidi u ovim ljudima i to izaziva njegov nemoćni bes i beskrajan prezir. Hoda u srditim mislima i samo oseća kako u njemu vri i ključa kao u krčagu, koji tek što se nije prelio.

A po Sarajevu prolaznik zone prolaznika.

- Ajmo do polije, da čujemo kako ćilimuše pjevaju.

Tako su neuke, sirotinjski odevene i malokrvne ćilimušesa Bistrika i sa Babića Bašće prkosile svojim moćnim protivnicima, udarale ih čim su mogle i kako su najbolje umele, i borile se za poboljšanje svoga života. I tako čudnim putevima tekao je prvi štrajk u Sarajevu.

Ivo Andrić, Lica
Izdavačko knjižarsko poduzeće Mladost, Zagreb, 1960.

Pitar sa Kariba wrote: ↑26/07/2022 19:41

RJ57 wrote: ↑27/07/2022 01:47

Pitar sa Kariba wrote: ↑26/07/2022 19:41

ova ulica je jako interesantna

zikamu wrote: ↑27/07/2022 03:34

RJ57 wrote: ↑27/07/2022 01:47

ova ulica je jako interesantna

U moj vakat ovo bi trebala biti ul. Marijana Baruna (Hasana Brkica) u mnogo duzoj verziji nego danas, jer nema Soping centra i ostalih objekata izgradjenih na toj lokaciji... U gornjem dijelu se spajala sa Lenjinovom ul. (Grbavickom) tacno kod srednjeg nebodera u kojem sam zivio nekih 15 godina.
Pravo me "dirnula" ova slika, pogotovo ove male kuce. U jednoj od njih je zivio Boro Sojic, moj dobar drug iz djetinjstva...