#1 Zašto se marksisti protive individualnom terorizmu
Posted: 02/01/2006 21:29
Sasvim slucajno sam nabasao na interesantan clanak koji je napisao Lav Trocki 1909 godine, a radi se o odnosu marksizma prema terorizmu. Ako znate da citate izmedju redova (i sklonite u stranu ideoloske poruke) , shvaticete da je zaista interesantno da je terorizam danas nesto sasvim drugo nego sto je to bilo prije 100 godina. Danas ispada da je teror ono sto se vrsi od strane onih koji se samo bune protiv postojeceg sistema. Svako ko se ne slaze sa sistemom je terorista!
To je naravno nametnuto od strane neo-liberalnih krugova koji nastoje da uspostave kontrolu nad svjetskim energetskim resursima, i svaki otpor koji se ukaze, bice proglasen aktom terora. Ovaj clanak vrijedi procitati da bi se ipak podsjetili koliko smo izgubili prihvacanjem apsolutnog individualizma koji je prevagnuo na bilo kojim oblikom socijalno-interesnog udruzivanja gradjana. Danas je gotovo nemoguce ocekivati da se jedna grupa ljudi moze organizovati protiv sistema, jer je individualizam, poguran od strane medija pod kontrolom megakorporacija, definitivno prevagnuo. Danas se bune samo oni cija je egzistencija dovedena do apsolutnog minimuma, ali i oni prestanu da se bune cim nekolicina od njih dobije nesto.
'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Zašto se marksisti protive individualnom terorizmu
Lav Trocki
Naši klasni neprijatelji imaju naviku da se žale na naš terorizam. Šta oni pod time podrazumevaju prilično je nejasno. Oni bi voleli da sve aktivnosti proletarijata uperene protiv interesa klasnog neprijatelja označe kao terorizam. Štrajk, u njihovim očima, glavni je metod terorizma. Pretnja štrajkom, organizacija štrajkačkih odbora, ekonomski bojkot gazde koji se ponaša kao robovlasnik, moralni bojkot izdajnika iz sopstvenih redova - sve ovo i mnogo više oni nazivaju terorizmom. Ako se terorizam ovako razume kao bilo koja akcija koja izaziva strah kod neprijatelja, ili mu šteti, onda, naravno, celokpuna klasna borba i nije ništa drugo do terorizam. I jedino pitanje koje ostaje je da li buržoaski političari imaju pravo da nas zasipaju moralnim gnušanjem proleterskog terorizma kada celokupni državni aparat sa svojim zakonima, policijom i armijom nije ništa drugo do aparat kapitalističkog terora!
Kako bilo, mora se istaći da kad nam oni zameraju terorizam, oni pokušavaju - iako ne uvek svesno - da reči daju uže, manje indirektno značenje. Uništavanje mašina od strane radnika, na primer, terorizam je strogom smislu reči. Ubijanje poslodavca, pretnja da će se zapaliti fabrika ili pretnja smrću njenom vlasniku, pokušaj ubistva, sa revolverom u ruci, vladinog ministra - sve ovo su teroristički akti u punom i autentičnom značenju. Kako bilo, bilo ko, ko shvata pravu prirodu internacionalne Socijal-demokratije trebalo bi da zna da se ona oduvek protivila ovakvom terorizmu, i čini to na najnepomirljiviji način.
Zašto?
"Terorisanje" pretnjom štrajka, ili stvarno sprovođenje štrajka je nešto što samo industrijalni radnici mogu. Društveni značaj štrajka zavisi direktno od, prvo, veličine preduzeća ili grane industrije koju pogađa, i drugo, od stepena organizacije radnika koji učestvuju, njihove discipline i spremnosti za akciju. Ovo jednako važi i za politički i za ekonomski štrajk. To je metod borbe koji direktno proističe iz proizvodne uloge proletarijata u savremenom društvu.
Potcenjuje značaj mase
Da bi se razvio, kapitalističkom sistemu treba parlamentarna superstruktura. Ali pošto ne može ograničiti proletarijat na politički geto, on mora pre ili kasnije dozvoliti radnicima da participiraju u parlamentu. Na izborima, masovni karakter proletarijata i njegov nivo političkog razvoja - kvantiteti koji su, opet, određeni njegovom društvenom ulogom, to jest, nadasve, njegovom proizvodnom ulogom - nalazi svoj izraz.
Kao i u štrajku, tako na izborima metod, cilj i rezultat uvek zavisi od društvene uloge i snage proletarijata kao klase. Samo radnici mogu sprovoditi štrajk. Zanatlije koje su uništile fabrike, seljaci čiju vodu fabrike truju, ili lumpen-proleteri u potrazi za plenom mogu razbijati mašine, zapaliti fabriku, ili ubiti njenog vlasnika.
Samo svesna i organizovana radnička klasa može poslati jaku delegaciju u parlament da je zastupa. Kako bilo, da bi se ubio istkanuti zvaničnik ne moraju iza vas da stoje organizovane mase. Recept za eksploaziv je svima dostupan, i Brauning [revolver] se može nabaviti bilo gde. U prvom slučaju, radi se o društvenoj borbi, čiji metodi i sredstva proističu nužno iz prirode postojećeg društvenog poretka; a u drugom, radi se o čisto mehaničkoj reakciji koja je identična svuda - u Kini kao i u Francuskoj - vrlo jasna u svojoj spoljašnjoj formi (ubistvo, eksplozije, itd.) ali apsolutno bezopasna što se tiče društvenog sistema.
Štrajk, čak i skromne veličine, ima društvene posledice: jačanje radničkog samopouzdanja, rast sindikata, a često i poboljšanje proizvodne tehnologije. Ubistvo vlasnika fabrike ima samo efekte policijske prirode, ili promenu vlasnika bez ikakvog društvenog značaja. Da li će teroristički pokušaj, čak i "uspešan" baciti vladajuću klasu u konfuziju zavisi od konkretnih političkih okolnosti. U svakom slučaju konfuzija može biti samo kratokg daha; kapitalistička država se ne bazira na vladinim ministrima i ne može se eliminisati sa njima. Klasa kojoj služi će naći nove ljude; mehanizam ostaje netaknut i nastavlja da funkcioniše.
Ali pometnja unesena u redove samih radnih masa terorističkim pokušajem je mnogo dublja. Ako je dovoljno naroužati se pištoljem da bi se ostvario cilj, čemu trud oko klasne borbe? Ako je malo baruta i olova dovoljno da prostreli neprijatelja kroz vrat, čemu onda potreba za klasnim organizovanjem? Ako ima smisla plašiti visoke činovnike zvukom eksplozija, otkud potreba za partijom? Čemu sastanci, agitovanje u masi, i izbori ako se tako lako može ciljati ministarska klupa sa galerije parlamenta?
U našim očima, individualni teror je neprihvatljiv upravo zato što potcenjuje ulogu samosvesnih masa, svodi ih na bespomoćnost, i okreće njihove nade i poglede ka velikom osvetniku koji će jednog dana doći i ispuniti svoju misiju. Anarhistički proroci "propagande dela" mogu polemisati koliko hoće o podsticajnom uticaju terorističkog akta na mase. Teorijska razmatranja i političko iskustvo pokazuju drugačije. Što je "efektivniji" teroristički akt, veći je njihov udarac, više smanjuju interes masa za samoorganizovanje i samoobrazovanje. Ali dim konfuzije se razilazi, panika nestaje, naslednik ubijenog ministra se pojavljuje, život se vraća na stari kolosek, točak kapitalističke eksploatacije se i dalje okreće; samo policijska represija postaje još divljačnija i drskija. I kao rezultat, na mesto naraslih nada i veštački podignutog uzbuđenja dolazi otrežnjenje i apatija.
Pokušaji reakcije da uguši štrajkove i masovne radničke pokrete su u principu uvek, svuda, završavali neuspehom. Kapitalističkom društvu treba aktivan, mobilan i inteligentan proletarijat; ono ne može, stoga, da veže proletarijatu ruke i noge za dugo. Sa druge strane, anarhistička "propaganda dela" je pokazala svaki put da je država mnogo bogatija sredstvima fizičkog uništenja i mehaničke represije nego terorističke grupe.
Ako je tako, šta sa revolucijom? Da li je ona nemoguća zbog ovakvog stanja stvari? Uopšte ne. Jer revolucija nije prost zbir mehaničkih sredstava. Revolucija može proizaći samo iz zaoštrenja klasne borbe, i može naći garanciju pobede samo u društvenim funkcijama proletarijata. Masovni politički štrajk, oružani ustanak, osvajanje državne vlasti - sve ovo je određeno stepenom dostignutog nivoa proizvodnje, odnosnom snaga klasa, socijalnom težinom proletarijata, i konačno, socijalnom kompozicijom armije, pošto su vojne snage faktor koji u vreme revolucije određuje sudbinu državne vlasti.
Socijal-demokratija je dovoljno realistična da ne pokušava da izbegne revoluciju koja se razvija iz postojećih istorijskih kontradikcija; naprotiv, ona ide ka revoluciji širom otvorenih očiju. Ali, - nasuprot anarhistima i u direktnoj borbi protiv njih - Socijal-demokratija odbacuje sve metode i sredstva koja za svoj cilj imaju da veštački usmere razvoj društva i da supstituišu hemijske pripreme za nedovoljnu revolucionarnu snagu proletarijata.
Pre nego što se podigne na nivo metoda političke borbe, terorizam se javlja kao forma individualnog čina osvete. Tako je bilo u Rusiji, klasičnoj zemlji terorizma. Bičevanja političkih zatvorenika su podstakla Veru Zasulič da izrazi opšte osećanje prezira pokušajem atentata na generala Trepova. Njen primer su imitirali krugovi revolucionarne inteligencije, kojima je nedostajala masovna podrška. Ono što je počelo kao čin nepromišljene osvete razvijeno je u čitav sistem između 1879-81. Pojave anarhističkih ubistava u zapadnoj Evropi i severnoj Americi su uvek dolazile posle zverstava počinjenih od strane vlasti - ubijanja štrajkača ili pogubljenja političkih protivnika. Najvažniji psihološki izvor terorizma je uvek osećanje osvete u potrazi za svojim izrazom.
Nema potrebe dalje razrađivati stav da Socijal-demokratija nema ništa zajedničko sa onim plaćenim moralistima, koji kao odgovor na bilo koji teroristički akt, daju svečane izjave o "apsolutnoj vrednosti" ljudskog života. To su isti ljudi koji, u drugim prilikama, u ime drugih apsolutnih vrednosti - na primer nacionalne časti ili prestiža monarha - spremno guraju milione ljudi u pakao rata. Danas je njihov heroj ministar koji je žrtvovan za pravo privatnog vlasništva; a sutra, kada očajna grupica nezaposlenih radnika saterana u ćorsokak uzme oružije u ruke, oni če početi sa svakakvim glupostima o neprihvatljivosti nasilja u bilo kom obliku.
Šta god evnusi i fariseji moralnosti imali da kažu, osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv da ga razgori iznova, da ga produbi, da ga usmeri protiv pravih uzroka svih nepravdi i odsustva humanosti - to je zadatak Socijal-demokratije.
Ako se protivimo terorističkom aktu, to je samo zato što nas individualna osveta ne zadovoljava. Račun koji imamo da namirimo sa kapitalističkim sistemom preveliki je da bi se ispostavio samo jednom funkcioneru zvanom ministar. Naučiti da se uoče svi zločini protiv čovečnosti, sve nepravde kojima su ljudski telo i duh izloženi, kao uvrnutim izraslinama i izrazima postojećeg društvenog sistema, da bi se usmerile sve naše enerije u kolektivnu borbu protiv ovog sistema - to je pravac u kome goreća žeđ za osvetom može naći svoje najviše moralno zadovoljenje.
Jalovost individualnog terorizma
Ceo protekli mesec, pažnja svih koji umeju da čitaju i uopšte da razmišljaju, i u Rusiji i širom sveta, bila je usmerena na Azefa. Njegov "slučaj" je svima poznat iz zvaničnih novina i sa izveštaja sa debata Dume oko zahteva deputata za raspravu o Azefu.
Sada je Azef imao vremena da se povuče u pozadinu. Njegovo ime se sve ređe pojavljuje u novinama. Kako bilo, pre nego što jednom zauvek ostavimo Azefa na đubrištu istorije, mislimo da je nužno da izvučemo glavne političke pouke - ne u smislu mahinacija Azefovog tipa per se, već u odnosu prema terorizmu uopšte, i stavu koji prema njemu imaju najveće političke partije u zemlji.
Individualni teror kao sredstvo političke revolucije je naš ruski "nacionalni" doprinos.
Naravno, ubijanje "tirana" je skoro staro koliko i sama institucija "tiranije"; i pesnici svih epoha su ispevali ne malo himni u čast oslobađajućeg bodeža.
Ali, sistematski teror čiji je zadatak eliminacija jednog za drugim satrapom, ministra za ministrom, monarha za monarhom - "Saške za Saškom" (deminutiv koji se odnosi na dva cara - Aleksandra II i III), koji su članovi Narodne Volje 1880-tih forumilisali u programu terora - ova vrsta terora, prilagođavajući se apsolutističkoj birokratskoj hijerarhiji i stvarajući svoju sopstvenu revolucionarnu birokratiju, proizvod je jedinstvenih kreativnih snaga ruske inteligencije.
Naravno, za ovo moraju postojati dobri razlozi - i mi ćemo ih potražiti, prvo, u prirodu ruske autokratije, i drugo, u prirodi ruske inteligencije.
Pre nego što bi sama ideja uništavanja apsolutizma mehaničkim sredstvima mogla steći popularnost, državni aparat je morao biti viđen kao potpuno spoljašnji organ prinude, koji nema korena u samoj društvenoj organizaciji. A upravo ovako je ruska autokratija izgledala revolucionarnoj inteligenciji.
Istorijska osnova ruskog terorizma
Ova iluzija je imala sopstvenu istorijsku osnovu. Carizam je oblikovan pod pritiskom kulturno razvijenijih država zapada. Da bi se održao u konkurenciji, morao je da iscrpljuje narodne mase, i čineći to da izmiče ekonomsku osnovu čak i najprivilegovanijim klasama. A ove klase nisu bile sposobne da se izdignu na visoki politički nivo dostignut od strane privilegovanih klasa zapada.
Ovome, u devetnaestom veku, treba dodati i veliki pritisak evropske berze. Što su veće sume koje je pozajmljivao caristički režim, manje je zavisio od ekonomskih odnosa unutar zemlje.
Sredstvima evropskog kapitala, naoružao se evropskom vojnom tehnologijom, i tako izrastao u "samodovoljnu" (u relativnom smislu, naravno) organizaciju, izdižući se iznad svih klasa u društvu.
Takva situacija bi naravno dala podstreka ideji dizanja u vazduh ove otuđene superstrukture dinamitom.
Inteligencija se razvila pod direktnim i neposrednim pritiskom zapada; kao i njihov neprijatelj, država, išli su ispred nivoa ekonomskog razvoja njihove zemlje - država tehnološki; inteligencija ideološki.
Dok su se u starijim buržoaskim društvima Evrope revolucionarne ideje razvijale manje-više paralelno sa razvojem širokih revolucionarnih snaga, u Rusiji je inteligencija stekla pristup već gotovim kulturnim i političkim idejama zapada, i revolucionisala njihovo mišljenje pre nego što je ekonomki razvoj zemlje stvorio ozbiljne revolucionarne snage od kojih bi mogla dobiti podršku.
Prevaziđen od strane istorije
U ovakvim okolnostima, inteligenciji nije preostalo ništa drugo nego da uveća svoj revolucionarni entuzijazam eksplozivnom snagom nitro-glicerina. Tako je nastao klasični terorizam Narodne Volje.
Teror Socijalnih Revolucionara je uveliko bio proizvod ovih istih istorijskih faktora: "samodovoljnosti" despotske ruske države, sa jedne strane, i "samodovoljnosti" ruske revolucionarne inteligencije na drugoj.
Ali dve dekade nisu protekle bez ikakvog uticaja, i u vreme kada se pojavio drugi talas terorista, učini su to kao epigoni, obeleženi etiketom "pregazila ih istorija".
Epoha kapitalističkog "šturm und drang"-a 1880-tih i 1890-tih proizvela je i konsolidovala veliki industrijski proletarijat, otvarajući širok put ekonomskoj izolaciji sela i povezujući ga bliže sa fabrikom i gradom.
Iza Narodne Volje nije bilo revolucionarne klase. Socijalni revolucionari prosto nisu želeli da vide revolucionarni proletarijat; a još manje su bili spremni da uvaže njegov pun istorijski značaj.
Naravno, lako se može skupiti hrpa čudnih citata literature Socijalnih revolucionara u kojima kažu da ne ističu teror umesto masovne borbe, već zajedno sa njom. Ali ovi citati su samo dokaz borbe koju su ideolozi terora sprovodili protiv marksista - teoretičara masovne borbe.
Ali ovo nije promenilo stvari. U svojoj samoj suštini teroristički rad zahteva toliko koncentrisane energije za "veliki momenat", takvo precenjivanje individualnoh herojstva, i konačno, takvu "hermetičku" zaveru, da - ako ne logički, onda psihološki - potpuno isključuje agitacioni i organizacioni rad među masama.
Za teroriste, u celom polju politike postoje samo dva centralna fokusa: vlast i borbena organizacija. "Vlast je spremna da privremeno prihvati egzistenciju svih drugih struja", piše Geršuni (osnivač borbene organizacije Socijalnih revolucionara) svojim drugovima pred izvršenje smrtne kazne, "ali je odlučila da sve svoje udarce usmeri na slamanje Socijalne revolucionarne partije."
"Iskreno verujem", rekao je Kalajev (takođe SR terorista) pišući u sličnom trenutku, "da će naša generacija, predvođena borbenom organizacijom svršiti sa autokratijom."
Sve što je izvan okvira terora je samo priprema za borbu; u najboljem slučaju, pomoćno sredstvo. U zaslepljujućem bljesku eksplozija bombi, konture političkih partija i linije razdvajanja klasne borbe nestaju bez traga.
I čujemo glas najvećeg romantičara i najboljeg praktičara novog terorizma, Geršunija koji savetuje svoje drugove da "izbegavaju raskide ne samo u redovima revolucionara, već i raskid sa opozicionim partijama uopšte."
Logika terorizma
"Ne umesto masa, već zajedno sa njima". Kako bilo, terorizam je previše "apsolutan" oblik borbe da bi se zadovoljio ograničenom i potčinjenom ulogom partije.
Ugrožen odsustvom revolucionarne klase, regenerisan kasnije odsustvom poverenja u revolucionarne mase, terorizam se može održavati samo eksploatišući slabost i dezorganizaciju masa, minimizirajući njene uspehe, i uvećavajući poraze.
"Oni vide da je nemoguće, s obzirom na prirodu modernog naoružanja, za narodne mase da koriste vile i toljage - ova stara narodna oružija - da unište Bastilje modernog doba," rekao je advokat odbrane Ždanov o teroristima tokom suđenja Kalajevu.
Posle 9. januara (masakr nazvan "krvava nedelja", koji je obeležio početak revolucije iz 1905.), videli su vrlo dobro o čemu se radi; i odgovorili su na mitraljez i automatsku pušku revolverom i bombom; takve su barikade dvadesetog veka.
Revolveri individualnih heroja umesto narodnih toljaga i vila; bombe umesto barikada - to je stvarna formula terorizma.
I bez obzira kakvu potčinjenu ulogu "sintetički" teoretičari partije dodelili teroru, on uvek zauzima specijalno mesto časti. A borbena organizacija, koju zvanična partija stavlja pod kontrolu centralnog komiteta, nužno je iznad njega, iznad partije i svog njenog rada - dok ga okrutna sudbina ne stavi pod policijsku kontrolu.
I upravo zbog toga kolaps borbene organizacije kao rezultat policijske zavere nužno znači i politički kolaps partije.
To je naravno nametnuto od strane neo-liberalnih krugova koji nastoje da uspostave kontrolu nad svjetskim energetskim resursima, i svaki otpor koji se ukaze, bice proglasen aktom terora. Ovaj clanak vrijedi procitati da bi se ipak podsjetili koliko smo izgubili prihvacanjem apsolutnog individualizma koji je prevagnuo na bilo kojim oblikom socijalno-interesnog udruzivanja gradjana. Danas je gotovo nemoguce ocekivati da se jedna grupa ljudi moze organizovati protiv sistema, jer je individualizam, poguran od strane medija pod kontrolom megakorporacija, definitivno prevagnuo. Danas se bune samo oni cija je egzistencija dovedena do apsolutnog minimuma, ali i oni prestanu da se bune cim nekolicina od njih dobije nesto.
'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Zašto se marksisti protive individualnom terorizmu
Lav Trocki
Naši klasni neprijatelji imaju naviku da se žale na naš terorizam. Šta oni pod time podrazumevaju prilično je nejasno. Oni bi voleli da sve aktivnosti proletarijata uperene protiv interesa klasnog neprijatelja označe kao terorizam. Štrajk, u njihovim očima, glavni je metod terorizma. Pretnja štrajkom, organizacija štrajkačkih odbora, ekonomski bojkot gazde koji se ponaša kao robovlasnik, moralni bojkot izdajnika iz sopstvenih redova - sve ovo i mnogo više oni nazivaju terorizmom. Ako se terorizam ovako razume kao bilo koja akcija koja izaziva strah kod neprijatelja, ili mu šteti, onda, naravno, celokpuna klasna borba i nije ništa drugo do terorizam. I jedino pitanje koje ostaje je da li buržoaski političari imaju pravo da nas zasipaju moralnim gnušanjem proleterskog terorizma kada celokupni državni aparat sa svojim zakonima, policijom i armijom nije ništa drugo do aparat kapitalističkog terora!
Kako bilo, mora se istaći da kad nam oni zameraju terorizam, oni pokušavaju - iako ne uvek svesno - da reči daju uže, manje indirektno značenje. Uništavanje mašina od strane radnika, na primer, terorizam je strogom smislu reči. Ubijanje poslodavca, pretnja da će se zapaliti fabrika ili pretnja smrću njenom vlasniku, pokušaj ubistva, sa revolverom u ruci, vladinog ministra - sve ovo su teroristički akti u punom i autentičnom značenju. Kako bilo, bilo ko, ko shvata pravu prirodu internacionalne Socijal-demokratije trebalo bi da zna da se ona oduvek protivila ovakvom terorizmu, i čini to na najnepomirljiviji način.
Zašto?
"Terorisanje" pretnjom štrajka, ili stvarno sprovođenje štrajka je nešto što samo industrijalni radnici mogu. Društveni značaj štrajka zavisi direktno od, prvo, veličine preduzeća ili grane industrije koju pogađa, i drugo, od stepena organizacije radnika koji učestvuju, njihove discipline i spremnosti za akciju. Ovo jednako važi i za politički i za ekonomski štrajk. To je metod borbe koji direktno proističe iz proizvodne uloge proletarijata u savremenom društvu.
Potcenjuje značaj mase
Da bi se razvio, kapitalističkom sistemu treba parlamentarna superstruktura. Ali pošto ne može ograničiti proletarijat na politički geto, on mora pre ili kasnije dozvoliti radnicima da participiraju u parlamentu. Na izborima, masovni karakter proletarijata i njegov nivo političkog razvoja - kvantiteti koji su, opet, određeni njegovom društvenom ulogom, to jest, nadasve, njegovom proizvodnom ulogom - nalazi svoj izraz.
Kao i u štrajku, tako na izborima metod, cilj i rezultat uvek zavisi od društvene uloge i snage proletarijata kao klase. Samo radnici mogu sprovoditi štrajk. Zanatlije koje su uništile fabrike, seljaci čiju vodu fabrike truju, ili lumpen-proleteri u potrazi za plenom mogu razbijati mašine, zapaliti fabriku, ili ubiti njenog vlasnika.
Samo svesna i organizovana radnička klasa može poslati jaku delegaciju u parlament da je zastupa. Kako bilo, da bi se ubio istkanuti zvaničnik ne moraju iza vas da stoje organizovane mase. Recept za eksploaziv je svima dostupan, i Brauning [revolver] se može nabaviti bilo gde. U prvom slučaju, radi se o društvenoj borbi, čiji metodi i sredstva proističu nužno iz prirode postojećeg društvenog poretka; a u drugom, radi se o čisto mehaničkoj reakciji koja je identična svuda - u Kini kao i u Francuskoj - vrlo jasna u svojoj spoljašnjoj formi (ubistvo, eksplozije, itd.) ali apsolutno bezopasna što se tiče društvenog sistema.
Štrajk, čak i skromne veličine, ima društvene posledice: jačanje radničkog samopouzdanja, rast sindikata, a često i poboljšanje proizvodne tehnologije. Ubistvo vlasnika fabrike ima samo efekte policijske prirode, ili promenu vlasnika bez ikakvog društvenog značaja. Da li će teroristički pokušaj, čak i "uspešan" baciti vladajuću klasu u konfuziju zavisi od konkretnih političkih okolnosti. U svakom slučaju konfuzija može biti samo kratokg daha; kapitalistička država se ne bazira na vladinim ministrima i ne može se eliminisati sa njima. Klasa kojoj služi će naći nove ljude; mehanizam ostaje netaknut i nastavlja da funkcioniše.
Ali pometnja unesena u redove samih radnih masa terorističkim pokušajem je mnogo dublja. Ako je dovoljno naroužati se pištoljem da bi se ostvario cilj, čemu trud oko klasne borbe? Ako je malo baruta i olova dovoljno da prostreli neprijatelja kroz vrat, čemu onda potreba za klasnim organizovanjem? Ako ima smisla plašiti visoke činovnike zvukom eksplozija, otkud potreba za partijom? Čemu sastanci, agitovanje u masi, i izbori ako se tako lako može ciljati ministarska klupa sa galerije parlamenta?
U našim očima, individualni teror je neprihvatljiv upravo zato što potcenjuje ulogu samosvesnih masa, svodi ih na bespomoćnost, i okreće njihove nade i poglede ka velikom osvetniku koji će jednog dana doći i ispuniti svoju misiju. Anarhistički proroci "propagande dela" mogu polemisati koliko hoće o podsticajnom uticaju terorističkog akta na mase. Teorijska razmatranja i političko iskustvo pokazuju drugačije. Što je "efektivniji" teroristički akt, veći je njihov udarac, više smanjuju interes masa za samoorganizovanje i samoobrazovanje. Ali dim konfuzije se razilazi, panika nestaje, naslednik ubijenog ministra se pojavljuje, život se vraća na stari kolosek, točak kapitalističke eksploatacije se i dalje okreće; samo policijska represija postaje još divljačnija i drskija. I kao rezultat, na mesto naraslih nada i veštački podignutog uzbuđenja dolazi otrežnjenje i apatija.
Pokušaji reakcije da uguši štrajkove i masovne radničke pokrete su u principu uvek, svuda, završavali neuspehom. Kapitalističkom društvu treba aktivan, mobilan i inteligentan proletarijat; ono ne može, stoga, da veže proletarijatu ruke i noge za dugo. Sa druge strane, anarhistička "propaganda dela" je pokazala svaki put da je država mnogo bogatija sredstvima fizičkog uništenja i mehaničke represije nego terorističke grupe.
Ako je tako, šta sa revolucijom? Da li je ona nemoguća zbog ovakvog stanja stvari? Uopšte ne. Jer revolucija nije prost zbir mehaničkih sredstava. Revolucija može proizaći samo iz zaoštrenja klasne borbe, i može naći garanciju pobede samo u društvenim funkcijama proletarijata. Masovni politički štrajk, oružani ustanak, osvajanje državne vlasti - sve ovo je određeno stepenom dostignutog nivoa proizvodnje, odnosnom snaga klasa, socijalnom težinom proletarijata, i konačno, socijalnom kompozicijom armije, pošto su vojne snage faktor koji u vreme revolucije određuje sudbinu državne vlasti.
Socijal-demokratija je dovoljno realistična da ne pokušava da izbegne revoluciju koja se razvija iz postojećih istorijskih kontradikcija; naprotiv, ona ide ka revoluciji širom otvorenih očiju. Ali, - nasuprot anarhistima i u direktnoj borbi protiv njih - Socijal-demokratija odbacuje sve metode i sredstva koja za svoj cilj imaju da veštački usmere razvoj društva i da supstituišu hemijske pripreme za nedovoljnu revolucionarnu snagu proletarijata.
Pre nego što se podigne na nivo metoda političke borbe, terorizam se javlja kao forma individualnog čina osvete. Tako je bilo u Rusiji, klasičnoj zemlji terorizma. Bičevanja političkih zatvorenika su podstakla Veru Zasulič da izrazi opšte osećanje prezira pokušajem atentata na generala Trepova. Njen primer su imitirali krugovi revolucionarne inteligencije, kojima je nedostajala masovna podrška. Ono što je počelo kao čin nepromišljene osvete razvijeno je u čitav sistem između 1879-81. Pojave anarhističkih ubistava u zapadnoj Evropi i severnoj Americi su uvek dolazile posle zverstava počinjenih od strane vlasti - ubijanja štrajkača ili pogubljenja političkih protivnika. Najvažniji psihološki izvor terorizma je uvek osećanje osvete u potrazi za svojim izrazom.
Nema potrebe dalje razrađivati stav da Socijal-demokratija nema ništa zajedničko sa onim plaćenim moralistima, koji kao odgovor na bilo koji teroristički akt, daju svečane izjave o "apsolutnoj vrednosti" ljudskog života. To su isti ljudi koji, u drugim prilikama, u ime drugih apsolutnih vrednosti - na primer nacionalne časti ili prestiža monarha - spremno guraju milione ljudi u pakao rata. Danas je njihov heroj ministar koji je žrtvovan za pravo privatnog vlasništva; a sutra, kada očajna grupica nezaposlenih radnika saterana u ćorsokak uzme oružije u ruke, oni če početi sa svakakvim glupostima o neprihvatljivosti nasilja u bilo kom obliku.
Šta god evnusi i fariseji moralnosti imali da kažu, osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv da ga razgori iznova, da ga produbi, da ga usmeri protiv pravih uzroka svih nepravdi i odsustva humanosti - to je zadatak Socijal-demokratije.
Ako se protivimo terorističkom aktu, to je samo zato što nas individualna osveta ne zadovoljava. Račun koji imamo da namirimo sa kapitalističkim sistemom preveliki je da bi se ispostavio samo jednom funkcioneru zvanom ministar. Naučiti da se uoče svi zločini protiv čovečnosti, sve nepravde kojima su ljudski telo i duh izloženi, kao uvrnutim izraslinama i izrazima postojećeg društvenog sistema, da bi se usmerile sve naše enerije u kolektivnu borbu protiv ovog sistema - to je pravac u kome goreća žeđ za osvetom može naći svoje najviše moralno zadovoljenje.
Jalovost individualnog terorizma
Ceo protekli mesec, pažnja svih koji umeju da čitaju i uopšte da razmišljaju, i u Rusiji i širom sveta, bila je usmerena na Azefa. Njegov "slučaj" je svima poznat iz zvaničnih novina i sa izveštaja sa debata Dume oko zahteva deputata za raspravu o Azefu.
Sada je Azef imao vremena da se povuče u pozadinu. Njegovo ime se sve ređe pojavljuje u novinama. Kako bilo, pre nego što jednom zauvek ostavimo Azefa na đubrištu istorije, mislimo da je nužno da izvučemo glavne političke pouke - ne u smislu mahinacija Azefovog tipa per se, već u odnosu prema terorizmu uopšte, i stavu koji prema njemu imaju najveće političke partije u zemlji.
Individualni teror kao sredstvo političke revolucije je naš ruski "nacionalni" doprinos.
Naravno, ubijanje "tirana" je skoro staro koliko i sama institucija "tiranije"; i pesnici svih epoha su ispevali ne malo himni u čast oslobađajućeg bodeža.
Ali, sistematski teror čiji je zadatak eliminacija jednog za drugim satrapom, ministra za ministrom, monarha za monarhom - "Saške za Saškom" (deminutiv koji se odnosi na dva cara - Aleksandra II i III), koji su članovi Narodne Volje 1880-tih forumilisali u programu terora - ova vrsta terora, prilagođavajući se apsolutističkoj birokratskoj hijerarhiji i stvarajući svoju sopstvenu revolucionarnu birokratiju, proizvod je jedinstvenih kreativnih snaga ruske inteligencije.
Naravno, za ovo moraju postojati dobri razlozi - i mi ćemo ih potražiti, prvo, u prirodu ruske autokratije, i drugo, u prirodi ruske inteligencije.
Pre nego što bi sama ideja uništavanja apsolutizma mehaničkim sredstvima mogla steći popularnost, državni aparat je morao biti viđen kao potpuno spoljašnji organ prinude, koji nema korena u samoj društvenoj organizaciji. A upravo ovako je ruska autokratija izgledala revolucionarnoj inteligenciji.
Istorijska osnova ruskog terorizma
Ova iluzija je imala sopstvenu istorijsku osnovu. Carizam je oblikovan pod pritiskom kulturno razvijenijih država zapada. Da bi se održao u konkurenciji, morao je da iscrpljuje narodne mase, i čineći to da izmiče ekonomsku osnovu čak i najprivilegovanijim klasama. A ove klase nisu bile sposobne da se izdignu na visoki politički nivo dostignut od strane privilegovanih klasa zapada.
Ovome, u devetnaestom veku, treba dodati i veliki pritisak evropske berze. Što su veće sume koje je pozajmljivao caristički režim, manje je zavisio od ekonomskih odnosa unutar zemlje.
Sredstvima evropskog kapitala, naoružao se evropskom vojnom tehnologijom, i tako izrastao u "samodovoljnu" (u relativnom smislu, naravno) organizaciju, izdižući se iznad svih klasa u društvu.
Takva situacija bi naravno dala podstreka ideji dizanja u vazduh ove otuđene superstrukture dinamitom.
Inteligencija se razvila pod direktnim i neposrednim pritiskom zapada; kao i njihov neprijatelj, država, išli su ispred nivoa ekonomskog razvoja njihove zemlje - država tehnološki; inteligencija ideološki.
Dok su se u starijim buržoaskim društvima Evrope revolucionarne ideje razvijale manje-više paralelno sa razvojem širokih revolucionarnih snaga, u Rusiji je inteligencija stekla pristup već gotovim kulturnim i političkim idejama zapada, i revolucionisala njihovo mišljenje pre nego što je ekonomki razvoj zemlje stvorio ozbiljne revolucionarne snage od kojih bi mogla dobiti podršku.
Prevaziđen od strane istorije
U ovakvim okolnostima, inteligenciji nije preostalo ništa drugo nego da uveća svoj revolucionarni entuzijazam eksplozivnom snagom nitro-glicerina. Tako je nastao klasični terorizam Narodne Volje.
Teror Socijalnih Revolucionara je uveliko bio proizvod ovih istih istorijskih faktora: "samodovoljnosti" despotske ruske države, sa jedne strane, i "samodovoljnosti" ruske revolucionarne inteligencije na drugoj.
Ali dve dekade nisu protekle bez ikakvog uticaja, i u vreme kada se pojavio drugi talas terorista, učini su to kao epigoni, obeleženi etiketom "pregazila ih istorija".
Epoha kapitalističkog "šturm und drang"-a 1880-tih i 1890-tih proizvela je i konsolidovala veliki industrijski proletarijat, otvarajući širok put ekonomskoj izolaciji sela i povezujući ga bliže sa fabrikom i gradom.
Iza Narodne Volje nije bilo revolucionarne klase. Socijalni revolucionari prosto nisu želeli da vide revolucionarni proletarijat; a još manje su bili spremni da uvaže njegov pun istorijski značaj.
Naravno, lako se može skupiti hrpa čudnih citata literature Socijalnih revolucionara u kojima kažu da ne ističu teror umesto masovne borbe, već zajedno sa njom. Ali ovi citati su samo dokaz borbe koju su ideolozi terora sprovodili protiv marksista - teoretičara masovne borbe.
Ali ovo nije promenilo stvari. U svojoj samoj suštini teroristički rad zahteva toliko koncentrisane energije za "veliki momenat", takvo precenjivanje individualnoh herojstva, i konačno, takvu "hermetičku" zaveru, da - ako ne logički, onda psihološki - potpuno isključuje agitacioni i organizacioni rad među masama.
Za teroriste, u celom polju politike postoje samo dva centralna fokusa: vlast i borbena organizacija. "Vlast je spremna da privremeno prihvati egzistenciju svih drugih struja", piše Geršuni (osnivač borbene organizacije Socijalnih revolucionara) svojim drugovima pred izvršenje smrtne kazne, "ali je odlučila da sve svoje udarce usmeri na slamanje Socijalne revolucionarne partije."
"Iskreno verujem", rekao je Kalajev (takođe SR terorista) pišući u sličnom trenutku, "da će naša generacija, predvođena borbenom organizacijom svršiti sa autokratijom."
Sve što je izvan okvira terora je samo priprema za borbu; u najboljem slučaju, pomoćno sredstvo. U zaslepljujućem bljesku eksplozija bombi, konture političkih partija i linije razdvajanja klasne borbe nestaju bez traga.
I čujemo glas najvećeg romantičara i najboljeg praktičara novog terorizma, Geršunija koji savetuje svoje drugove da "izbegavaju raskide ne samo u redovima revolucionara, već i raskid sa opozicionim partijama uopšte."
Logika terorizma
"Ne umesto masa, već zajedno sa njima". Kako bilo, terorizam je previše "apsolutan" oblik borbe da bi se zadovoljio ograničenom i potčinjenom ulogom partije.
Ugrožen odsustvom revolucionarne klase, regenerisan kasnije odsustvom poverenja u revolucionarne mase, terorizam se može održavati samo eksploatišući slabost i dezorganizaciju masa, minimizirajući njene uspehe, i uvećavajući poraze.
"Oni vide da je nemoguće, s obzirom na prirodu modernog naoružanja, za narodne mase da koriste vile i toljage - ova stara narodna oružija - da unište Bastilje modernog doba," rekao je advokat odbrane Ždanov o teroristima tokom suđenja Kalajevu.
Posle 9. januara (masakr nazvan "krvava nedelja", koji je obeležio početak revolucije iz 1905.), videli su vrlo dobro o čemu se radi; i odgovorili su na mitraljez i automatsku pušku revolverom i bombom; takve su barikade dvadesetog veka.
Revolveri individualnih heroja umesto narodnih toljaga i vila; bombe umesto barikada - to je stvarna formula terorizma.
I bez obzira kakvu potčinjenu ulogu "sintetički" teoretičari partije dodelili teroru, on uvek zauzima specijalno mesto časti. A borbena organizacija, koju zvanična partija stavlja pod kontrolu centralnog komiteta, nužno je iznad njega, iznad partije i svog njenog rada - dok ga okrutna sudbina ne stavi pod policijsku kontrolu.
I upravo zbog toga kolaps borbene organizacije kao rezultat policijske zavere nužno znači i politički kolaps partije.
