#1 The Milosevic (Die Milosevic)
Posted: 19/10/2005 17:31
Orginalni zapisi telefonskih razgovora clanova porodice Milosevic (Slobodan, Mira i sin Marko) koje je snimila obavjestajna sluzba Hrvatske 1997. godine i koji se koriste u predstavi "The Milosevic" beckog Toxic Dreams teatra. (http://www.toxicdreams.at)
----------- (PRVOBITNO NA SA-X BILO NA ENGLESKOM - sada je istovremeno na 3 jezika (mozda i vise)) --------------------------
Na staru godinu, 31. prosinca (decembra) 1995, Marija Milošević priča roditeljima o pripremama za proslavu Nove godine. Razgovor je počeo u 17 sati i 30 minuta.
Slobodan: Zdravo sine.
Marija: Zdravo tajkice.
Slobodan: Je li imaš sve kod sebe?
Marija: Nemam još, donet će mi Bane (neki od prijatelja op.a.)
Slobodan: Je l’ ti prase stiglo?
Marija: Nije. Donet će mi Bane.
Slobodan: A je l’ ti stigla sarma i sve drugo?
Marija: Nije. To tek večeras.
Slobodan: A kolači?
Marija: To će doneti Jole. Pripremljeni su za večeras.
Slobodan: Kad ti dolazi društvo?
Marija: U devet smo se dogovorili.
Slobodan: Javit ćemo ti se i mi oko devet da se čujemo.
Marija: Ja sam tu. Nigdje više ne mrdam. Ajde malo dremnite.
Slobodan: Marija, kaži molim te Struji (nadimak Hadži Dragana Antića, direktora Politike op.a.) pošto on zna onoga Dragana Milanovića s televizije da ga nađe da me skine više bre s ovih vesti, kako me neki list proglasio, jednom od 14 ličnosti sveta. Jebem mu majku, smučio sam se sam sebi. Marija: Baš je to lepo.
Slobodan: Nemoj, molim te. Dosta je. Samo mi kvari raspoloženje kad gledam Dnevnik. Kaži bre dosta je, neka puštaju Novu godinu, nek idu u pičku materinu sa mnom. Mislim da sam dosadio bogu i ljudima a najviše sam sebi.
Marija: Važi srce moje, meni nisi (cmok)!
Ručak
Početkom travnja (aprila) 1996. Hrvatske obavještajne službe snimile su privatni razgovor Miloševića sa suprugom Mirom koja se vozila prema Karađorđevu. Tepa joj "bebice".
Mira: Halo!
Slobodan: Evo me bebice.
Mira: Šta radiš?
Slobodan: Evo ja završavam ručak palačinkama u šatou...
Mira: Da.
Slobodan: Tu su mi Miki i Zorica (nije poznato tko su gosti op.a.)
Mira: Dobro. Znam tko ti je tu.
Slobodan:...Dobro bebice, za sat i nešto ste ovde. Je l’?
Mira: Da. ...Ajde ćao.
Slobodan: Ćao!
Lep na tatu
U ožujku (martu) 1997. Marko Milošević je otputovao u Italiju. Prema onome što je vidljivo iz ranijih telefonskih razgovora jasno je da je u Rimu želio korigirati zubalo, nabaviti nove "mekane" kontaktne leće te operirati klempave uši. Ideja se nije pretjerano dopala ocu Slobodanu pa je sina pokušao uvjeriti da mu možda takvi zahvati i nisu potrebni.
Razgovor je snimljen 15. ožujka (marta) 1997. u 23 sata i 54 minute.
Slobodan: Dobro lepi moj. Slušaj Marko. Ja sam razgovarao s jednim doktorom i malo sam razmišljao svojom glavom. Ti to uopšte ne treba da operišeš.
Marko: Jao tata, mislim, znao sam da ćeš.
Slobodan: Čekaj malo da ti objasnim nešto. Znaš zašto tebi to sad izgleda tako? Tebi to tako izgleda je l’ si ti užasno mršav i svaki magarac u tvojim godinama izgleda tako i čim se malo popuniš i što se kaže stabilizuješ to će sve da legne kako treba. I ja sam izgledao još gore kad sam bio mršav.
Marko: Pa vidi, slažem se, ali ja nemam nameru da se prolepšam za 15 godina.
Slobodan: Marko, oću da ti kažem da se posledice mršavosti ne mogu tako, to ti se samo čini zato što si strašno mršav. I pile ima iza ušiju malo da se skine onog mišića da se pojede. A ti imaš samo kost, razumeš, prema tome svako nasilje nad prirodom je glupo a drugo lep si ko lutka na tatu. Nemoj da se zajebavaš, eto!
Marko: Tata...
Slobodan: Ja sam protiv i ja sam roditelj, eto.
Marko: Odlično. I ja sam za i ja sam punoletan.
Slobodan: E ako si punoletan ima da te prebijem kad se pojaviš ovde.
Marko: Ne sekiraj se tajko, pa jesi se čuo s Gasparotijem (talijanski biznismen i prijatelj obitelji op.a.)?
Slobodan: Nisam i oću da ti kažem da je to samo zato što si mršav. Glava ti je ušiljena, stomak ti je kao petodinarka. Što ne dodaš na stomak još kaiš slanine?
Milošević je prebacio liniju kod Dojčila Maslovarića, veleposlanika SRJ pri Svetoj Stolici, još jednog prijatelja obitelji, koji je, isto kao i maloprije otac, pokušao Marka nagovoriti na odustajanje od estetske operacije ušiju.
Dojčilo: Nemoj bre to da radiš. Ma jesi li ti lud? Koja ti je ženska nabila kompleks?
Marko: Nijedna ženska mi nije nabila kompleks ali bre ne mogu da vozim skupa kola, da se oblačim lepo i da budem klempav kao stoka.
U 18 sati, 20. ožujka (marta) 1997, Marko je iz Italije opet nazvao roditelje u Karađorđevo. Otac je bio na bazenu pa je nešto duže čekao da ga spoje. Marko je pak bio sretan jer su mu toga dana stavili nove "meke" kontaktne leće za koje su mu u Beogradu govorili da ne postoje. Bez dioptrije, samo za probu, kako je to kazao ocu da se vidi hoće li mu iritirati oči.
Marko: Samo ću da vidim da li imaju s dioptrijom u boji. To bi me posebno radovalo.
Slobodan: Što će ti bre u boji? Nemoj se zezati.
Marko: Pa kad već nosim ta govna da ima neke vajde od toga.
Slobodan: Ama Marko, što će ti da boju menjaš?
Marko: Pa da.
Slobodan: A koju bi boju uzeo, molim te?
Marko: Pa, uzet ću u svim bojama. Zavisi kako se obučem.
Slobodan: Ej, Marko.
Marko: Ako obučem crno uzet ću plava, ako obučem nešto šareno onda ću, ne znam, ljubičasta ili zelena.
Slobodan: Je l’ se ti zajebavaš sa mnom?
Marko: Ne zajebavam se. Ozbiljno. Pazi, Mengele (zloglasni nacistički liječnik, poznat po neljudskim eksperimentima na zatočenicima njemačkih logora op.a.) je to doduše pokušavao u koncentracionim logorima. Međutim, Vizental (poznati lovac na naciste op.a.) nije ima razumevanja za to.
Slobodan: Marko, nemoj više da me zajebavaš.
Tri dana kasnije, 23. ožujka (marta) u 17 sati i 46 minuta, Mira Marković o istoj je stvari telefonom razgovarala s Markom Miloševićem. Sada joj je sin objašnjavao razliku između popravljanja zubi i izmjene istih što će napraviti jedan rimski zubar kod kojeg ga je odveo prijatelj Dojčilo .
Marko: Da te podsetim da su mi trideset dana to radili na VMA (Vojnomedicinska akademija, ugledna zdravstvena ustanova u Beogradu) i nisu ništa uradili...Mama, ja menjam sve zube. 29 zuba imam u glavi i 29 zuba menjam. Ja ne popravljam nego menjam.
Mira: Da ti kažem nešto. Poznato je da je na Zapadu zdravstveno strašna stvar. Nehumana. Doživljavaju je kao potrošnju i strance strašno pljačkaju. Jugosloveni koji rade vani uvek se pokaju i kažu da su mogli za džabe ili puno jeftinije to napraviti u svojoj zemlji.
Marko: Ovo je Hrvat.
Mira: Ti si stvarno blesav.
Marko: Ustaša. Znaš kako priča. Ništa ga ne razumem. ...Isti Tuđman. Onako stisnute usne, izbečen pogled. Sav onako fašistički feminiziran. Ko mu jebe mater...
Porodilište u Požarevcu
Miloševićev sin Marko bio je vlasnik diskoteke "Madona" u Požarevcu mada se godinama pričalo da je, zapravo, gospodar švreca cigaretama u Jugoslaviji. Imao je i druge legalne poslove a početkom 1997. pala mu je na pamet originalna poslovna ideja. Iznio ju je u telefonskom razgovoru s ocem 3. siječnja 1997.
Marko: Tajice, de mi je mama?
Slobodan: Šta će ti mama kad ti je tata tu?
Marko: Pa imam ideju tata!
Slobodan: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, onda neću tebe da pitam nego mamu.
Slobodan: Pitaj mene.
Marko: Tebe da pitam?
Slobodan: Kaži?
Marko: Pa ja znam tvoj odgovor unapred.
Slobodan: Kaži što si hteo?
Marko: Tajko?
Slobodan: Kaži?
Marko: Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Slobodan: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Slobodan: Znam.
Marko: Pošto ovde (u Požarevcu op.a.), samo što ne pocrkaju ne od srca već i od kuge, zamisli da zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, dam prihvatljive cene, maksimalne uslove, zasebne sobe za žene sa kompletnim komoditetom.
Slobodan: Nemoj da se zajebavaš. Bolje ti je drži "Madonu" (disko klub u Markovu vlasništvu op.a.) i pravi.
Marko: Ma nisam ja mislio u "Madoni" da pravim porodilište. To nije inkompatibilno.
Slobodan: Nego de si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke. Jednostavno razmišljam o delatnostima koje su unosne a istovremeno društveno korisne. A mislim da bi i Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju tako nešto.
Slobodan: Da, a gde bi ga pravio?
Marko: Naprimer, negde vama uz Čaćalicu.
Slobodan: Uz Čaćalicu?
Marko: Divno zelenilo, ograđeni park, bašta, lepe sobe s televizorom, satelitom, telefonom, kupatilom. Posete stalno dozvoljene. Ovde doktori strašne pare uzimaju samo da puste muža da prisustvuje porođaju...
Slobodan: To je malo skuplja zabava.
Marko: Dobro ali generalno te pitam šta misliš?
Slobodan: Dženerali spiking nije tako loša stvar u humanitarnom smislu a u biznisnom smislu nije ništa. Truba!
Marko: Tata, jel znaš koliko košta kiretaža ovde po šupama u Požarevcu?
Slobodan: Ne znam.
Marko: 150 maraka.
Slobodan: Marko, ali u porodilištu nema kiretaže. Tamo se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored ali to hoću da ti kažem: zamisli kad za kiretažu koja traje 3,5 minuta, u svinjcima koji se nazivaju ordinacijama, ljudima uzimaju 150 maraka!
Iscrpljeni Milošević stariji u trenutku odustaje od rasprave sa sinom i predaje slušalicu majci Mirjani. Ona je ukratko saslušala sina i kazala: Super ti je ideja. Marko je egzaltirano uzviknuo: "Ti si moja mama, ti si moja mama. Rekla je super. Pa naravno. Zar to nije divno?!"
Kućne radosti
Početkom 1997. Marko Milošević se uselio u novu kuću s bazenom. Uređenje je trajalo mjesecima što je nestrpljivog sina često dovodilo na rub živaca. Konačno useljenje u luksuzni dom činilo se poput najljepšeg sna što potvrđuje i telefonski razgovor snimljen 3. siječnja (januara) 1997.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Slobodan: Ti si budala, bre. To je nezdravo.
Marko: Pa da bez veze. Treba da bude 18. To je prava stvar.
Slobodan: Pa ne sme preko 30 bre, što se bre zezaš.
Marko: Što da se ne sme? Kupam se na 40!?
Otac Slobodan odustaje a u razgovor se uključuje mama Mira.
Mira: Mili, kuco moja slatka...
Marko: Zagrejo sam, cicko, vodu u bazenu na 38 stepeni. Znaš kako je divno.
Mira: Kaži mami šta radiš?
Marko: Mama, 72 sata nisam izašo iz kuće.
Mira: Jao, mili divno. Jel da je čarobno tu?
Marko: I znaš šta? Zaključio sam da u ovakvim uslovima ne može da nemaš apetit ili da imaš nesanicu a to su moji bivši problemi. Prvo, ovde ću da se ugojim jer jedem kao provalija. Mogu da jedem kad oćeš. Druga stvar, ne mogu da imam nesanicu niti može da mi bude dosadno jer imam toliko oblika animacija da je to divno. Uopšte ne izlazim iz kuće. Cico, znaš kakva je milina ovo podno grejanje u kupatilima i svuda okolo. Nema ono staneš bos nogom pa se zalepi stopalo. Ni odkud ništa ne duva, ne bije hladno, ma lepota...
Mira: (smeje se) Uživaj dušo!
Marko: I uradio sam jednu pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao pred Novu godinu što da mi kupi i ja sam mu rekao da mi kupi neke mnogo lepe patike koje će mi i ovako i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje. Sad imam nove patike i nisam im skinuo etiketu i onda kad uđem u kuću odmah se izujem pa uđem u patike i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče molim te.
Marko: Šta?
Mira: Nosi papuče!
Marko: Kako bre?
Mira: Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe kad ideš da piškiš.
Marko: A onda ne moram jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je džukački. To je ko Marinko Rokvić (srpski pjevač narodne muzike op.a.)
Marko: Dobro mama.
Mira: Mamica te voli.
Voja Amerikanac
Sin srbijanskog predsjednika imao je poseban odnos prema oružju. Jedan telefonski razgovor s izvjesnim Nešom (pretpostavljamo pripadnikom osiguranja predsjednika Miloševića op.a.) to opisuje. Razgovor je snimljen 26. travnja (aprila) 1997, a Marko priča o nekoj vježbi rukovanja osobnim naoružanjem s ljudima iz policije (Aca i Gavra) koji su bili s njim i koji mu se, prema kontekstu transkripta, nisu svidjeli.
Marko: I ta dva tipa za koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je stalo da sve bude kako treba. S tim da Aca nije prokomentarisao ništa jer mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je reko ajde malo ti da nas pratiš. Razumeš? S tim što ja nemam napade prepotencije, razumeš, ja kažem: "Drugovi ja pucam pre nego ste vi primljeni u službu!"
Nešo: Razumeš. To uopće nije pucanje. To je pitanje inteligencije a ne ispaljenih metaka. Treba da si mnogo težak kreten da s tolikom količinom municije nisi ništa naučio. Onda sam idiot.
Nešo: Da,da.
Marko: ...samo da ti kažem. Namerno sam poneo 45-icu (kalibar pištolja op.a.) jer njime pucam bez metka u cevi i bez futrole. Znači ono za pojasom ono najseljačkije. Jel ti znaš da ja sa 45-icom ispalim drugi metak, bez metka u cevi, od datog signala pre nego je ovaj potegnuo iz futrole... E, pazi "glockom" (tip pištolja op.a.) nešto nisam sjajan, pazi, pakujem oba metka, naravno, na brzom potezanju, al to je onako znaš, vodi se ko pogodak...
Najzanimljiviji dio razgovora Marka i Neše započeo je u trenutku kada je Miloševićev sin počeo pričati o nekom ubojstvu u Beogradu. Jasno, mlađi Milošević potpuno je upućen u taj događaj.
Marko: Jao, slušaj. Znaš što sam hteo da ti kažem. To je glavna stvar. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam hteo da zovem u tri ujutro. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu?
Nešo: Ne.
Marko: Verovao ili ne, od Lile. (nije ga moguće identificirati op.a.)
Nešo: Au!
Marko: Pazi, ti znaš koji je Lila idiot.
Nešo: Da.
Marko: On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. E kao potpuno javnu stvar mi je ispričao "Evo, jebo te bog, ovaj gadan tip, Vojo Amerikanac mnogo ljudi pobio. Al, dobro roknula ga murija." Ja njega gledam belo, reko, izvini o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu. I tako ispriča meni Liki da su našli sinoć leš u Savi i da je najverovatnije on jer da je on nestao te da je roknuo Popa (još jedan od ubijenih u seriji beogradskih obračuna na asfaltu op.a.) i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se Lila. Ja muvam Ljubišu, reko, jel čuješ ti ovoga što priča, razumeš?...Pa, sine u ovoj zemlji ne može ništa da se sakrije, bre.
Nešo: Nije on (Vojo Amerikanac op.a.) ubio njih. On je samo Popa...
Marko:...ja nikad nisam čuo za tog čoveka...
Nešo: Vojo Rajičević, zvani Vojo Amerikanac
Marko: Vojo Amerikanac,da. Čuo sam samo...kažu da je s Bojanom Petrovićem držao Stupik. (valjda neki lokal op.a.)...Pa jel to neki lik, jel to opasan tip?
Nešo: Mnogo opasan tip! Reći ću ti za koga je sve radio, I sve, i ko ga je držao na vezi.
Marko: ...ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao da baratamo nekim podacima. Idioti, bre, time na ulici ispiraju usta.
Nešo: On je prvo radio za Boška Bojevića (jedan od šefova beogradske mafije op.a.)
Marko: Pa dobro, to je isti kurac. Hoću da ti kažem generalno, jel mi to otkrivamo rupu na saksiji? Jesi li čuo za pejdžer ram?
Nešo: Jesam...
Marko: I što kažeš na to?
Nešo: Ništa.
Marko: Jel možeš da veruješ da se nešto tako može da desi?...
Po tijeku telefonskog razgovora može se zaključiti kako Marko Milošević vodi računa o vlastitoj sigurnosti. Primjerice, u nekoliko navrata, priča o osobama koje ga prate i osiguravaju premda mu se ne čini "svetla budućnost sa 5 tipova oko mene i da se vozi u ovom tenku (blindirani automobil op.a.) do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme pa da se vratimo normalnom životu, liku i delu".
Ipak, kako Marko kaže, "pa znam brate al mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš". Te iste večeri, priča mlađi Milošević, neko ga je pitao "jel, brate dokle će ovo da traje?" Odgovorio je: "Dok ne budemo nekom skinuli glavu..."
Ko to preti Mariji
Značajan dio zabilježenih razgovora iz Karađorđeva odnosi se na razgovore supružnika Milošević s djecom: sinom Markom i kćeri Marijom. Dojam je da su Miloševići bili jako vezana obitelj a Mirjana Marković-Milošević, sudeći po telefonskim razgovorima, pokazivala najveću brigu za sina Marka što je ovome često puta doslovno išlo na živce. Kći Marija pak nije bila tako "omiljena" u obitelji zbog osebujnog načina života.
Primjerice, 27. prosinca (decembra) 1995. u 19 sati i 6 minuta, Mira Marković urgirala je kod izvjesnog Bogoljuba, koji živi u Americi ili Kanadi (broj telefona: 991 90 58 50 46 13) da ovaj pokuša otvoriti bankovni račun u "Nacionalnoj banci Grčke" na koji bi se, s Mirina računa na Cipru, prebacilo 100 tisuća dolara. Sin Marko, stoji u transkriptima, tada se nalazio u Ateni, u hotelu "Hilton" i nije imao novca da plati neke račune. Iz konteksta prisluškivanog razgovora je vidljivo da Marko Milošević ima kreditnu karticu neke ciparske banke koju Grci ne priznaju. Dva dana kasnije, 29. prosinca (decembra) 1995, Miru je nazvao Marko, objasnivši još jednom da je njegova kreditna kartica u Grčkoj neupotrebljiva a "Diners" ne može dobiti jer nema stalno zaposlenje. Za onih 100 tisuća dolara sam će kontaktirati Bogoljuba u Dallas i sutra, 30. prosinca (decembra) 1995, napustit će hotel u kojem je boravio.
Dan prije stare godine 1995. Marija Milošević nazvala je roditelje u Karađorđevo gdje su ovi pripremali proslavu Nove godine. Tada je već bila vlasnica radio postaje "Košava" i željela se požaliti zbog nekih poslovnih problema. Razgovor je počeo u 19 sati i 55 minuta:
Marija: E, mama. Ima jedan čovek koji preti ovde "Košavi". Da će on da dođe da nas sve kupi, da se nosimo u pičku materinu, da on ima sud i policiju i SPS (vladajuća Socijalistička partija Srbije) i da sve ima i da će da nam jebe mater. I sad Vuja (Marijin dečko op.a.) hoće da ga prebije, a ja ne dam da ga prebije. On se poziva na SPS. Ja hoću da vidim tko je taj čovek...(veza se prekinula a kasnije se javio otac Slobodan).
Slobodan: A šta je bilo?
Marija: Ništa. Prekinula se veza...
Slobodan: Ko vam preti?
Marija: Pa neki tip nam preti Sinišom Batalom (lokalni političar Miloševićeva SPS-a u Pančevu op.a.), reko da će da nam jebe mater i da će sve da nas otkupi. Mislim možda ima toliko para, došo je iz Bosne, neki lopov. Kaže možemo da mu pušimo kurac jer on sve ima...
Kako je razgovor oca i kćeri odmicao utvrdilo se da prijetnje dolaze od izvjesnog Teše Markovića koji nije platio reklame emitirane na radio-postaji "Košava". Uznemirenu kći otac tješi instrumentima pravne države.
Slobodan: Vi drugi put nemojte davati reklame nekome tko vam prvo ne plati.
Marija: To je firma DMB Dajmond...
Slobodan: Dobro, Marija, dobro ali nenaplaćena potraživanja su problem svakog preduzeća u Jugoslaviji...Ajde, sine nemoj da pričamo vidim da si zauzeta.
Marija: Ne, nisam...
Slobodan: Pa, dobro podnesite prijavu krivičnom sudu.
Marija: ON ima sud i ne možete vi mene tužiti. Imam ceo SPS!
Slobodan: Pa dobro, vi njega tužite, brate, pa ćemo da vidimo šta je. Pišite i tom načelniku okruga Batalu da neko preti njegovim imenom, da se radi o tome i tome i tako dalje. Lepo i kulturno. Što sada histerišeš oko toga? Koliko vam je ostao dužan?
Marija: Nekoliko hiljada.
Slobodan: Jebo te nekoliko hiljada.
Marija: Tata mi smo mala firma...
Slobodan: Ma dobro Marija. Znam.
Marija: Ovde su svi pošizeli pa je prešlo na mene...Ja ne bi, ali...
Slobodan: Dobro Marija. Nemoj nigde da to prenosiš pa da ispada da neko preti da vas pobije, jebo te bog. Neće da vam plati račun. Vrlo važno. Pa tužite ga sudu i što onda. Sve OK.
Te iste večeri u 22 sata i 20 minuta Marija je opet nazvala i počela razgovarati s ocem Slobodanom o istom problemu.
Marija: Ej, tata samo da ti kažem nešto pošto me iz one buke nisi razumeo. Ja nisam idiot. Ja ne vodim državu nego radio. Međutim šta je? Meni mnogo duguju.
Slobodan: Znam, ali nemoj da me daviš s tim Marija.
Marija: Čekaj da ti objasnim...
Slobodan: Nemoj da mi objašnjavaš, molim te. Imaš nekog skota Bosanca, izbeglicu, bitangu, novokomponovanog...(otac govori o Vuji, njezinom dečku)
Marija: Tatice, oću jednu stvar da ti kažem...
Slobodan: Ne brini, uhvatićemo ga (nije jasno je li misli na Vuju ili na onoga što je prijetio op.a.).
Marija: Nisi me tata razumeo. Molim te da me razumeš. Ja sam pametna, ja sam tvoja ćerka. Ja se tebi nikad nisam žalila na probleme u radu.
Slobodan: Dobro.
---------------------
----------- (PRVOBITNO NA SA-X BILO NA ENGLESKOM - sada je istovremeno na 3 jezika (mozda i vise)) --------------------------
Na staru godinu, 31. prosinca (decembra) 1995, Marija Milošević priča roditeljima o pripremama za proslavu Nove godine. Razgovor je počeo u 17 sati i 30 minuta.
Slobodan: Zdravo sine.
Marija: Zdravo tajkice.
Slobodan: Je li imaš sve kod sebe?
Marija: Nemam još, donet će mi Bane (neki od prijatelja op.a.)
Slobodan: Je l’ ti prase stiglo?
Marija: Nije. Donet će mi Bane.
Slobodan: A je l’ ti stigla sarma i sve drugo?
Marija: Nije. To tek večeras.
Slobodan: A kolači?
Marija: To će doneti Jole. Pripremljeni su za večeras.
Slobodan: Kad ti dolazi društvo?
Marija: U devet smo se dogovorili.
Slobodan: Javit ćemo ti se i mi oko devet da se čujemo.
Marija: Ja sam tu. Nigdje više ne mrdam. Ajde malo dremnite.
Slobodan: Marija, kaži molim te Struji (nadimak Hadži Dragana Antića, direktora Politike op.a.) pošto on zna onoga Dragana Milanovića s televizije da ga nađe da me skine više bre s ovih vesti, kako me neki list proglasio, jednom od 14 ličnosti sveta. Jebem mu majku, smučio sam se sam sebi. Marija: Baš je to lepo.
Slobodan: Nemoj, molim te. Dosta je. Samo mi kvari raspoloženje kad gledam Dnevnik. Kaži bre dosta je, neka puštaju Novu godinu, nek idu u pičku materinu sa mnom. Mislim da sam dosadio bogu i ljudima a najviše sam sebi.
Marija: Važi srce moje, meni nisi (cmok)!
Ručak
Početkom travnja (aprila) 1996. Hrvatske obavještajne službe snimile su privatni razgovor Miloševića sa suprugom Mirom koja se vozila prema Karađorđevu. Tepa joj "bebice".
Mira: Halo!
Slobodan: Evo me bebice.
Mira: Šta radiš?
Slobodan: Evo ja završavam ručak palačinkama u šatou...
Mira: Da.
Slobodan: Tu su mi Miki i Zorica (nije poznato tko su gosti op.a.)
Mira: Dobro. Znam tko ti je tu.
Slobodan:...Dobro bebice, za sat i nešto ste ovde. Je l’?
Mira: Da. ...Ajde ćao.
Slobodan: Ćao!
Lep na tatu
U ožujku (martu) 1997. Marko Milošević je otputovao u Italiju. Prema onome što je vidljivo iz ranijih telefonskih razgovora jasno je da je u Rimu želio korigirati zubalo, nabaviti nove "mekane" kontaktne leće te operirati klempave uši. Ideja se nije pretjerano dopala ocu Slobodanu pa je sina pokušao uvjeriti da mu možda takvi zahvati i nisu potrebni.
Razgovor je snimljen 15. ožujka (marta) 1997. u 23 sata i 54 minute.
Slobodan: Dobro lepi moj. Slušaj Marko. Ja sam razgovarao s jednim doktorom i malo sam razmišljao svojom glavom. Ti to uopšte ne treba da operišeš.
Marko: Jao tata, mislim, znao sam da ćeš.
Slobodan: Čekaj malo da ti objasnim nešto. Znaš zašto tebi to sad izgleda tako? Tebi to tako izgleda je l’ si ti užasno mršav i svaki magarac u tvojim godinama izgleda tako i čim se malo popuniš i što se kaže stabilizuješ to će sve da legne kako treba. I ja sam izgledao još gore kad sam bio mršav.
Marko: Pa vidi, slažem se, ali ja nemam nameru da se prolepšam za 15 godina.
Slobodan: Marko, oću da ti kažem da se posledice mršavosti ne mogu tako, to ti se samo čini zato što si strašno mršav. I pile ima iza ušiju malo da se skine onog mišića da se pojede. A ti imaš samo kost, razumeš, prema tome svako nasilje nad prirodom je glupo a drugo lep si ko lutka na tatu. Nemoj da se zajebavaš, eto!
Marko: Tata...
Slobodan: Ja sam protiv i ja sam roditelj, eto.
Marko: Odlično. I ja sam za i ja sam punoletan.
Slobodan: E ako si punoletan ima da te prebijem kad se pojaviš ovde.
Marko: Ne sekiraj se tajko, pa jesi se čuo s Gasparotijem (talijanski biznismen i prijatelj obitelji op.a.)?
Slobodan: Nisam i oću da ti kažem da je to samo zato što si mršav. Glava ti je ušiljena, stomak ti je kao petodinarka. Što ne dodaš na stomak još kaiš slanine?
Milošević je prebacio liniju kod Dojčila Maslovarića, veleposlanika SRJ pri Svetoj Stolici, još jednog prijatelja obitelji, koji je, isto kao i maloprije otac, pokušao Marka nagovoriti na odustajanje od estetske operacije ušiju.
Dojčilo: Nemoj bre to da radiš. Ma jesi li ti lud? Koja ti je ženska nabila kompleks?
Marko: Nijedna ženska mi nije nabila kompleks ali bre ne mogu da vozim skupa kola, da se oblačim lepo i da budem klempav kao stoka.
U 18 sati, 20. ožujka (marta) 1997, Marko je iz Italije opet nazvao roditelje u Karađorđevo. Otac je bio na bazenu pa je nešto duže čekao da ga spoje. Marko je pak bio sretan jer su mu toga dana stavili nove "meke" kontaktne leće za koje su mu u Beogradu govorili da ne postoje. Bez dioptrije, samo za probu, kako je to kazao ocu da se vidi hoće li mu iritirati oči.
Marko: Samo ću da vidim da li imaju s dioptrijom u boji. To bi me posebno radovalo.
Slobodan: Što će ti bre u boji? Nemoj se zezati.
Marko: Pa kad već nosim ta govna da ima neke vajde od toga.
Slobodan: Ama Marko, što će ti da boju menjaš?
Marko: Pa da.
Slobodan: A koju bi boju uzeo, molim te?
Marko: Pa, uzet ću u svim bojama. Zavisi kako se obučem.
Slobodan: Ej, Marko.
Marko: Ako obučem crno uzet ću plava, ako obučem nešto šareno onda ću, ne znam, ljubičasta ili zelena.
Slobodan: Je l’ se ti zajebavaš sa mnom?
Marko: Ne zajebavam se. Ozbiljno. Pazi, Mengele (zloglasni nacistički liječnik, poznat po neljudskim eksperimentima na zatočenicima njemačkih logora op.a.) je to doduše pokušavao u koncentracionim logorima. Međutim, Vizental (poznati lovac na naciste op.a.) nije ima razumevanja za to.
Slobodan: Marko, nemoj više da me zajebavaš.
Tri dana kasnije, 23. ožujka (marta) u 17 sati i 46 minuta, Mira Marković o istoj je stvari telefonom razgovarala s Markom Miloševićem. Sada joj je sin objašnjavao razliku između popravljanja zubi i izmjene istih što će napraviti jedan rimski zubar kod kojeg ga je odveo prijatelj Dojčilo .
Marko: Da te podsetim da su mi trideset dana to radili na VMA (Vojnomedicinska akademija, ugledna zdravstvena ustanova u Beogradu) i nisu ništa uradili...Mama, ja menjam sve zube. 29 zuba imam u glavi i 29 zuba menjam. Ja ne popravljam nego menjam.
Mira: Da ti kažem nešto. Poznato je da je na Zapadu zdravstveno strašna stvar. Nehumana. Doživljavaju je kao potrošnju i strance strašno pljačkaju. Jugosloveni koji rade vani uvek se pokaju i kažu da su mogli za džabe ili puno jeftinije to napraviti u svojoj zemlji.
Marko: Ovo je Hrvat.
Mira: Ti si stvarno blesav.
Marko: Ustaša. Znaš kako priča. Ništa ga ne razumem. ...Isti Tuđman. Onako stisnute usne, izbečen pogled. Sav onako fašistički feminiziran. Ko mu jebe mater...
Porodilište u Požarevcu
Miloševićev sin Marko bio je vlasnik diskoteke "Madona" u Požarevcu mada se godinama pričalo da je, zapravo, gospodar švreca cigaretama u Jugoslaviji. Imao je i druge legalne poslove a početkom 1997. pala mu je na pamet originalna poslovna ideja. Iznio ju je u telefonskom razgovoru s ocem 3. siječnja 1997.
Marko: Tajice, de mi je mama?
Slobodan: Šta će ti mama kad ti je tata tu?
Marko: Pa imam ideju tata!
Slobodan: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, onda neću tebe da pitam nego mamu.
Slobodan: Pitaj mene.
Marko: Tebe da pitam?
Slobodan: Kaži?
Marko: Pa ja znam tvoj odgovor unapred.
Slobodan: Kaži što si hteo?
Marko: Tajko?
Slobodan: Kaži?
Marko: Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Slobodan: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Slobodan: Znam.
Marko: Pošto ovde (u Požarevcu op.a.), samo što ne pocrkaju ne od srca već i od kuge, zamisli da zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, dam prihvatljive cene, maksimalne uslove, zasebne sobe za žene sa kompletnim komoditetom.
Slobodan: Nemoj da se zajebavaš. Bolje ti je drži "Madonu" (disko klub u Markovu vlasništvu op.a.) i pravi.
Marko: Ma nisam ja mislio u "Madoni" da pravim porodilište. To nije inkompatibilno.
Slobodan: Nego de si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke. Jednostavno razmišljam o delatnostima koje su unosne a istovremeno društveno korisne. A mislim da bi i Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju tako nešto.
Slobodan: Da, a gde bi ga pravio?
Marko: Naprimer, negde vama uz Čaćalicu.
Slobodan: Uz Čaćalicu?
Marko: Divno zelenilo, ograđeni park, bašta, lepe sobe s televizorom, satelitom, telefonom, kupatilom. Posete stalno dozvoljene. Ovde doktori strašne pare uzimaju samo da puste muža da prisustvuje porođaju...
Slobodan: To je malo skuplja zabava.
Marko: Dobro ali generalno te pitam šta misliš?
Slobodan: Dženerali spiking nije tako loša stvar u humanitarnom smislu a u biznisnom smislu nije ništa. Truba!
Marko: Tata, jel znaš koliko košta kiretaža ovde po šupama u Požarevcu?
Slobodan: Ne znam.
Marko: 150 maraka.
Slobodan: Marko, ali u porodilištu nema kiretaže. Tamo se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored ali to hoću da ti kažem: zamisli kad za kiretažu koja traje 3,5 minuta, u svinjcima koji se nazivaju ordinacijama, ljudima uzimaju 150 maraka!
Iscrpljeni Milošević stariji u trenutku odustaje od rasprave sa sinom i predaje slušalicu majci Mirjani. Ona je ukratko saslušala sina i kazala: Super ti je ideja. Marko je egzaltirano uzviknuo: "Ti si moja mama, ti si moja mama. Rekla je super. Pa naravno. Zar to nije divno?!"
Kućne radosti
Početkom 1997. Marko Milošević se uselio u novu kuću s bazenom. Uređenje je trajalo mjesecima što je nestrpljivog sina često dovodilo na rub živaca. Konačno useljenje u luksuzni dom činilo se poput najljepšeg sna što potvrđuje i telefonski razgovor snimljen 3. siječnja (januara) 1997.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Slobodan: Ti si budala, bre. To je nezdravo.
Marko: Pa da bez veze. Treba da bude 18. To je prava stvar.
Slobodan: Pa ne sme preko 30 bre, što se bre zezaš.
Marko: Što da se ne sme? Kupam se na 40!?
Otac Slobodan odustaje a u razgovor se uključuje mama Mira.
Mira: Mili, kuco moja slatka...
Marko: Zagrejo sam, cicko, vodu u bazenu na 38 stepeni. Znaš kako je divno.
Mira: Kaži mami šta radiš?
Marko: Mama, 72 sata nisam izašo iz kuće.
Mira: Jao, mili divno. Jel da je čarobno tu?
Marko: I znaš šta? Zaključio sam da u ovakvim uslovima ne može da nemaš apetit ili da imaš nesanicu a to su moji bivši problemi. Prvo, ovde ću da se ugojim jer jedem kao provalija. Mogu da jedem kad oćeš. Druga stvar, ne mogu da imam nesanicu niti može da mi bude dosadno jer imam toliko oblika animacija da je to divno. Uopšte ne izlazim iz kuće. Cico, znaš kakva je milina ovo podno grejanje u kupatilima i svuda okolo. Nema ono staneš bos nogom pa se zalepi stopalo. Ni odkud ništa ne duva, ne bije hladno, ma lepota...
Mira: (smeje se) Uživaj dušo!
Marko: I uradio sam jednu pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao pred Novu godinu što da mi kupi i ja sam mu rekao da mi kupi neke mnogo lepe patike koje će mi i ovako i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje. Sad imam nove patike i nisam im skinuo etiketu i onda kad uđem u kuću odmah se izujem pa uđem u patike i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče molim te.
Marko: Šta?
Mira: Nosi papuče!
Marko: Kako bre?
Mira: Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe kad ideš da piškiš.
Marko: A onda ne moram jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je džukački. To je ko Marinko Rokvić (srpski pjevač narodne muzike op.a.)
Marko: Dobro mama.
Mira: Mamica te voli.
Voja Amerikanac
Sin srbijanskog predsjednika imao je poseban odnos prema oružju. Jedan telefonski razgovor s izvjesnim Nešom (pretpostavljamo pripadnikom osiguranja predsjednika Miloševića op.a.) to opisuje. Razgovor je snimljen 26. travnja (aprila) 1997, a Marko priča o nekoj vježbi rukovanja osobnim naoružanjem s ljudima iz policije (Aca i Gavra) koji su bili s njim i koji mu se, prema kontekstu transkripta, nisu svidjeli.
Marko: I ta dva tipa za koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je stalo da sve bude kako treba. S tim da Aca nije prokomentarisao ništa jer mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je reko ajde malo ti da nas pratiš. Razumeš? S tim što ja nemam napade prepotencije, razumeš, ja kažem: "Drugovi ja pucam pre nego ste vi primljeni u službu!"
Nešo: Razumeš. To uopće nije pucanje. To je pitanje inteligencije a ne ispaljenih metaka. Treba da si mnogo težak kreten da s tolikom količinom municije nisi ništa naučio. Onda sam idiot.
Nešo: Da,da.
Marko: ...samo da ti kažem. Namerno sam poneo 45-icu (kalibar pištolja op.a.) jer njime pucam bez metka u cevi i bez futrole. Znači ono za pojasom ono najseljačkije. Jel ti znaš da ja sa 45-icom ispalim drugi metak, bez metka u cevi, od datog signala pre nego je ovaj potegnuo iz futrole... E, pazi "glockom" (tip pištolja op.a.) nešto nisam sjajan, pazi, pakujem oba metka, naravno, na brzom potezanju, al to je onako znaš, vodi se ko pogodak...
Najzanimljiviji dio razgovora Marka i Neše započeo je u trenutku kada je Miloševićev sin počeo pričati o nekom ubojstvu u Beogradu. Jasno, mlađi Milošević potpuno je upućen u taj događaj.
Marko: Jao, slušaj. Znaš što sam hteo da ti kažem. To je glavna stvar. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam hteo da zovem u tri ujutro. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu?
Nešo: Ne.
Marko: Verovao ili ne, od Lile. (nije ga moguće identificirati op.a.)
Nešo: Au!
Marko: Pazi, ti znaš koji je Lila idiot.
Nešo: Da.
Marko: On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. E kao potpuno javnu stvar mi je ispričao "Evo, jebo te bog, ovaj gadan tip, Vojo Amerikanac mnogo ljudi pobio. Al, dobro roknula ga murija." Ja njega gledam belo, reko, izvini o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu. I tako ispriča meni Liki da su našli sinoć leš u Savi i da je najverovatnije on jer da je on nestao te da je roknuo Popa (još jedan od ubijenih u seriji beogradskih obračuna na asfaltu op.a.) i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se Lila. Ja muvam Ljubišu, reko, jel čuješ ti ovoga što priča, razumeš?...Pa, sine u ovoj zemlji ne može ništa da se sakrije, bre.
Nešo: Nije on (Vojo Amerikanac op.a.) ubio njih. On je samo Popa...
Marko:...ja nikad nisam čuo za tog čoveka...
Nešo: Vojo Rajičević, zvani Vojo Amerikanac
Marko: Vojo Amerikanac,da. Čuo sam samo...kažu da je s Bojanom Petrovićem držao Stupik. (valjda neki lokal op.a.)...Pa jel to neki lik, jel to opasan tip?
Nešo: Mnogo opasan tip! Reći ću ti za koga je sve radio, I sve, i ko ga je držao na vezi.
Marko: ...ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao da baratamo nekim podacima. Idioti, bre, time na ulici ispiraju usta.
Nešo: On je prvo radio za Boška Bojevića (jedan od šefova beogradske mafije op.a.)
Marko: Pa dobro, to je isti kurac. Hoću da ti kažem generalno, jel mi to otkrivamo rupu na saksiji? Jesi li čuo za pejdžer ram?
Nešo: Jesam...
Marko: I što kažeš na to?
Nešo: Ništa.
Marko: Jel možeš da veruješ da se nešto tako može da desi?...
Po tijeku telefonskog razgovora može se zaključiti kako Marko Milošević vodi računa o vlastitoj sigurnosti. Primjerice, u nekoliko navrata, priča o osobama koje ga prate i osiguravaju premda mu se ne čini "svetla budućnost sa 5 tipova oko mene i da se vozi u ovom tenku (blindirani automobil op.a.) do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme pa da se vratimo normalnom životu, liku i delu".
Ipak, kako Marko kaže, "pa znam brate al mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš". Te iste večeri, priča mlađi Milošević, neko ga je pitao "jel, brate dokle će ovo da traje?" Odgovorio je: "Dok ne budemo nekom skinuli glavu..."
Ko to preti Mariji
Značajan dio zabilježenih razgovora iz Karađorđeva odnosi se na razgovore supružnika Milošević s djecom: sinom Markom i kćeri Marijom. Dojam je da su Miloševići bili jako vezana obitelj a Mirjana Marković-Milošević, sudeći po telefonskim razgovorima, pokazivala najveću brigu za sina Marka što je ovome često puta doslovno išlo na živce. Kći Marija pak nije bila tako "omiljena" u obitelji zbog osebujnog načina života.
Primjerice, 27. prosinca (decembra) 1995. u 19 sati i 6 minuta, Mira Marković urgirala je kod izvjesnog Bogoljuba, koji živi u Americi ili Kanadi (broj telefona: 991 90 58 50 46 13) da ovaj pokuša otvoriti bankovni račun u "Nacionalnoj banci Grčke" na koji bi se, s Mirina računa na Cipru, prebacilo 100 tisuća dolara. Sin Marko, stoji u transkriptima, tada se nalazio u Ateni, u hotelu "Hilton" i nije imao novca da plati neke račune. Iz konteksta prisluškivanog razgovora je vidljivo da Marko Milošević ima kreditnu karticu neke ciparske banke koju Grci ne priznaju. Dva dana kasnije, 29. prosinca (decembra) 1995, Miru je nazvao Marko, objasnivši još jednom da je njegova kreditna kartica u Grčkoj neupotrebljiva a "Diners" ne može dobiti jer nema stalno zaposlenje. Za onih 100 tisuća dolara sam će kontaktirati Bogoljuba u Dallas i sutra, 30. prosinca (decembra) 1995, napustit će hotel u kojem je boravio.
Dan prije stare godine 1995. Marija Milošević nazvala je roditelje u Karađorđevo gdje su ovi pripremali proslavu Nove godine. Tada je već bila vlasnica radio postaje "Košava" i željela se požaliti zbog nekih poslovnih problema. Razgovor je počeo u 19 sati i 55 minuta:
Marija: E, mama. Ima jedan čovek koji preti ovde "Košavi". Da će on da dođe da nas sve kupi, da se nosimo u pičku materinu, da on ima sud i policiju i SPS (vladajuća Socijalistička partija Srbije) i da sve ima i da će da nam jebe mater. I sad Vuja (Marijin dečko op.a.) hoće da ga prebije, a ja ne dam da ga prebije. On se poziva na SPS. Ja hoću da vidim tko je taj čovek...(veza se prekinula a kasnije se javio otac Slobodan).
Slobodan: A šta je bilo?
Marija: Ništa. Prekinula se veza...
Slobodan: Ko vam preti?
Marija: Pa neki tip nam preti Sinišom Batalom (lokalni političar Miloševićeva SPS-a u Pančevu op.a.), reko da će da nam jebe mater i da će sve da nas otkupi. Mislim možda ima toliko para, došo je iz Bosne, neki lopov. Kaže možemo da mu pušimo kurac jer on sve ima...
Kako je razgovor oca i kćeri odmicao utvrdilo se da prijetnje dolaze od izvjesnog Teše Markovića koji nije platio reklame emitirane na radio-postaji "Košava". Uznemirenu kći otac tješi instrumentima pravne države.
Slobodan: Vi drugi put nemojte davati reklame nekome tko vam prvo ne plati.
Marija: To je firma DMB Dajmond...
Slobodan: Dobro, Marija, dobro ali nenaplaćena potraživanja su problem svakog preduzeća u Jugoslaviji...Ajde, sine nemoj da pričamo vidim da si zauzeta.
Marija: Ne, nisam...
Slobodan: Pa, dobro podnesite prijavu krivičnom sudu.
Marija: ON ima sud i ne možete vi mene tužiti. Imam ceo SPS!
Slobodan: Pa dobro, vi njega tužite, brate, pa ćemo da vidimo šta je. Pišite i tom načelniku okruga Batalu da neko preti njegovim imenom, da se radi o tome i tome i tako dalje. Lepo i kulturno. Što sada histerišeš oko toga? Koliko vam je ostao dužan?
Marija: Nekoliko hiljada.
Slobodan: Jebo te nekoliko hiljada.
Marija: Tata mi smo mala firma...
Slobodan: Ma dobro Marija. Znam.
Marija: Ovde su svi pošizeli pa je prešlo na mene...Ja ne bi, ali...
Slobodan: Dobro Marija. Nemoj nigde da to prenosiš pa da ispada da neko preti da vas pobije, jebo te bog. Neće da vam plati račun. Vrlo važno. Pa tužite ga sudu i što onda. Sve OK.
Te iste večeri u 22 sata i 20 minuta Marija je opet nazvala i počela razgovarati s ocem Slobodanom o istom problemu.
Marija: Ej, tata samo da ti kažem nešto pošto me iz one buke nisi razumeo. Ja nisam idiot. Ja ne vodim državu nego radio. Međutim šta je? Meni mnogo duguju.
Slobodan: Znam, ali nemoj da me daviš s tim Marija.
Marija: Čekaj da ti objasnim...
Slobodan: Nemoj da mi objašnjavaš, molim te. Imaš nekog skota Bosanca, izbeglicu, bitangu, novokomponovanog...(otac govori o Vuji, njezinom dečku)
Marija: Tatice, oću jednu stvar da ti kažem...
Slobodan: Ne brini, uhvatićemo ga (nije jasno je li misli na Vuju ili na onoga što je prijetio op.a.).
Marija: Nisi me tata razumeo. Molim te da me razumeš. Ja sam pametna, ja sam tvoja ćerka. Ja se tebi nikad nisam žalila na probleme u radu.
Slobodan: Dobro.
---------------------
