TO WHOM IT MY CONCERN ...

[Fair Life]

Rat prodje, smrt i tuga ostaju da zive u srcima najdrazih ... i nedoumice ostaju...

ISTINITE PRICE:

DIO PRVI
Dusan Vukovic, otac posthumno odlikovanog vojnika
NIKO IZ VOJSKE NIJE DOSAO NA GROB MOG SINA

Ko se danas, postovani moji, ne seca pogrbljenog srpskog seljaka, zaraslog u bradu, pocrnelog, ojadjenog oca koji nemo prti na ledja plave camove daske za sanduk i krstacu sinu vojniku poginulom ko zna gde tamo gde se sve brani ova cudna zemlja, i krece da ga trazi i mrtvo telo svog deteta dovuce ovde, u zemlju za koju je pao, da ga sahrani kako dolikuje i sinu vojniku i ocu Srbinu. Mislili smo i nadali se da se to dogadjalo nekada davno i da postoji jos samo u imaginaciji velikog pisca. Nazalost, kao najruzniji san, stigla nas je zbilja. Ovog proleca su, vise nego ijednog drugog, ginuli nasi mladici. Kao varnice. Zaiskre, blesnu - i gotovo, nema ih vise. Jedan od njih je Aleksandar Vukovic, sin Dusana i Snezane, mladic koji je posmrtno odlikovan i ciji je otac, odbivsi da primi sinovljevo, zasluzio najsjajnije odlikovanje koje postoji.

Dusana poznajem bar trideset godina. Nismo bliski, zivotni putevi su nas vukli na razlicite strane. Kad su ovog proleca sa kraljevackih bandera poceli da nam se smese poznati decaci u uniformama, i kad sam na jednoj od njih prepoznao malog Acka, skamenio sam se. U malom gradu smo svi po malo rod, mali grad u ratu i nesreci postaje velika porodica, pa se i smrt poznatih ljudi, narocito ako su decaci, dozivljava teze.

Dusan se najpre zahvalio Danasu koji je njega i njegovu pricu lansirao u medijsku orbitu, a onda smo presli na tezak, i, sve, samo ne prijatan razgovor.

Poslednjih dana ste postali jedan od najpoznatijih Jugoslovena. Da je povod drugaciji, to bi bilo veoma prijatno?

"Da....., sudbina se po nekad bas poigra sa covekom, jer, znate, spremao sam se ja da jednog dana postanem slavan. Isto kao i sada, po mom sinu. Moj Acko je igrao fudbal i dobro mu je islo. Posle dolaska iz vojske, trebalo je da potpise ugovor sa nemackim drugoligasem Solingenom. Svi smo se tome radovali. Ja sam sebe vec video u nekoj lozi kako posmatram utakmicu nase reprezentacije, pa dole na terenu igra moj sin, ceo stadion mu skandira, a ja, kao otac, dajem izjave novinarima....... I, eto, ja sada zaista dajem izjave novinarima, ali ne kao srecan otac, nego kao crni, najcrnji gavran."

Kada ste odbijali posmrtno odlikovanje, tesko ste optuzili drzavu, vojsku i vrhovnu komandu. Da li je to bilo u afektu, ljutnji, ili i danas, kad se sve malo smirilo mislite isto?

"Sada mislim jos losije. Da nije bilo tog sramnog pokusaja da mi se uruci odlikovanje, neke stvari bih potisnuo iz secanja. Taj dogadjaj i svi oni dobri ljudi koji su mi se javljali posle njega, ucinili su da se do najsitnijih detalja setim svega i sve to jos jednom prozivim. A to je zaista strasno. Ne dao bog nikom.......sve ruznije od ruznijeg....."

Zagledao se kroz prozor starog hotela "Pariz". Posle osam meseci ni suza vise nema, iako mi se po nekad cini da je na samoj ivici. Nastavlja.

"Poslednji put smo razgovarali 9. aprila. Moj Acko i ja. Zvao je iz Nisa. Rekao je da sutra idu na Kosovo, da se ja nista ne plasim, da su im oficiri kazali da idu u reon koji nije pod dejstvom NATO, a nema ni terorista. Sve je, kaze, ocisceno. Naravno, poznajem svoje dete, osetio sam u njegovom glasu rastrojenost i neki nemir. Znao sam da je to zbog silnog bombardovanja kome je bila izlozena kasarna "Stevan Sindjelic" i njegova oklopna brigada. Pa, dobro, pomislio sam, neka se bar izvuku iz tog pakla, znaju valjda njihovi oficiri gde ih vode, jeste to Kosovo, ali ako oficiri kazu da tu nema Siptara, onda valjda nema. Nece valjda nasu decu da vode na nisan snajperistima.

To je bilo devetog, a trinaestog sam dobio telegram u kome je u nekoliko recenica, bez ikakvog zaljenja i saucesca stajalo da mi je poginuo sin."

Cepali su umrlice poginulih vojnika
"Sta se posle desavlo, nije bas za pricu, a i poznato je. Ali, ima nesto sto nije poznato. Nije poznato, recimo, sta nasi oficiri uce u tim vojnim akademijama, ako ne uce kako se propisno obezbedjuje prostor na kome je smestena vojska. Jer da je taj oficir znao kako se to radi, moj sin bi danas bio ziv. Ja, evo, javno pitam komandanta jedinice mog sina, pukovnika Mihajla Gegera, da li on zna da prilikom boravka jedinice na neprijateljskoj teritoriji najpre treba taj prostor obezbediti i da li zna kako se to radi. Ako zna, neka odgovori zasto to nije uradio. Znate, ja obozavam avione i mnogo bih voleo da ih vozim, ali to ne umem i zato hodam po zemlji. Pa i ti nasi oficiri, ako ne znaju svoj posao, sto ga rade. Ja sam zbog raznih propusta, tuzio Vojsku Jugoslavije i pukovnika Gegera. Na prva dva rocista, nisu dosli, verovatno od stida i bruke. Sledece je zakazano za 11. januar. Videcemo.

Vi ste, 15. aprila na sahrani svog sina, javno, pred mnogo ljudi izjavili da cete ceo svoj zivot utrositi da se osvetite onome ko je kriv za smrt vaseg deteta i da pri tome necete zaliti nikakva sredstva. Da li je to tacno, i ko je taj covek?

"Da, to sam zaista rekao na sahrani i to i sada ponavljam. Taj covek je Slobodan Milosevic, predsednik SR Jugoslavije i Vrhovni komandant njene vojske. On je kriv za smrt mog sina i smrt jos 75 sinova iz Kraljeva.

Ja ne znam kakav je to covek, ne znam kako spava, ne znam sta misli i kako se oseca kada pogleda svog sina i uzme na krilo svog unuka. Pomisli li na nas koje je ostavio bez sinova i unuka. I pitam ga. Javno ga pitam: Koga ja, Slobodane da pogledam, koga ja, Slobodane, da uzmem na krilo? Kamen da uzmem!?"

U vreme NATO udara u Kraljevu se desavalo nesto sto se nikada ni u jednom ratu nije desavalo?

"Ja se zaista zbunim kada treba metodicno da nabrojim sva zlodela ove vlasti. Previse ih ima i ne zna se koje je teze i ruznije. Prosudite i sami........."

Opet dug pogled kroz prozor na trg Solunskih ratnika na kome vrvi od devojaka i mladica.

"......Doteram ja mrtvog sina u Kraljevo. Sta cu, snaslo me, treba organizovati sahranu. Para nigde, niko u kuci ne radi, pozajmim pare, hvala dobrim ljudima, kupimo sve sto treba, odstampamo umrlice, Ackovi drugovi izlepe umrlice na mesta gde se one inace lepe. Ne prodje mnogo, dolaze deca, drugovi mog sina, izbezumljeni. Placu od nekog nemocnog besa. "Cika Cule, kazu mi, nema umrlica! Kako nema, pitam ja, jeste li dobro prikacili? Jesmo, kazu, ali neko skida umrlice. Cim mi zamaknemo iz coska, neko skine!" Organizuju se oni i uhvate "cepace umrlica". Znam tacno ko je, priznali su da su pripadnici podmlatka jedne partije i da su dobili direktivu da cepaju umrlice. Znam i ko su po imenu, ali ako pomenem njih i taj podmladak, platicete kaznu od sto miliona. Zabranili su cak i da se na televiziji saopstavaju imena poginulih vojnika. Kao da su lopovi ili hajduci."

Nije mala stvar kad pogine vojnik
"Dobro, i to nekako prodje...., jeste rekao sam da se prijavljujem da do kraja svog, ili njegovog zivota budem dobrovoljni cuvar Slobodana Milosevica u Hagu, to sam rekao u jednoj radio emisiji, javno, ali drugo sam poceo da pricam. Kad se sve to malo primirilo, podjemo moja Sneza i ja u Nis da potrazimo neke odgovore, da pokusamo da saznamo neke detalje o smrti naseg sina. Cetrnaest sati su nas vodali po Nisu, a da nista nismo uradili. Sve sama neprijatnost do neprijatnosti. Da sam znao da je nasa vojska ovakva, nikada ne bih dao sinu da je sluzi. Ovakva vojska ne zasluzuje srpske domacinske sinove, i milion sinova da imam, nijedan vise ne bi privirio u ovakvu vojsku.
Otisli smo najzad u kasarnu gde je sluzilo nase dete, stali pred komandanta, nas dve crne ptice, ubijeni, ojadjeni, i raspameceni od bola zatrazili pomoc da nekako saznamo istinu o pogibiji naseg deteta. Ne samo da pomoc nismo dobili, vec se taj razgovor zavrsio tako sto nam je pukovnik naredio da napustimo kasarnu, a ako imamo nesto protiv, da mozemo da se obratimo sudu.
Ja sa setom zalim za vremenom kada je vojska bila narodna vojska i milicija bila narodna milicija, i kada su oficiri branili ljude i narod a ne politicare i njihovu vlast. Niko iz vojske ni iz vlasti nije meni i mojoj porodici izjavio saucesce, niko nije dosao na grob mog sina da polozi karanfil, da kaze slava mu. Pa, vojnik je poginuo, nije to mala stvar. Isto se, vidim, ponovilo nedavno, kada je otkriven spomenik radnicima RTS. Isto niko nije dosao da polozi cvet i kaze neku lepu rec. Voleo bih da se sretnem sa tim porodicama, svi smo mi sada jedna velika tuzna porodica.
Doneli su nekakav propis po kome imamo pravo na nadoknadu troskova sahrane i parastosa. Ali pravo na to sticemo tek 31. decembra ove godine. Znaci, ja sam sina sahranio 15. aprila, drzava mi je priznala pravo na troskove, ali tek posle osam i po meseci. A dobicemo verovatno - nikad. Sramota!"

Preuzeto od dnevnika “Danas”
Kraljevo, 28. decembra
________________________________________
DIO DRUGI
Dusan Vukovic, otac posthumno odlikovanog vojnika

BORIM SE ZA ZIVE MLADICE
Kako da se opametimo:

Dusana Vukovica poznajem bar trideset godina. Nismo bliski, zivotni putevi su nas vukli na razlicite strane. Kad su ovog proleca sa kraljevackih bandera poceli da nam se smese poznati decaci u uniformama, i kad sam na jednoj od njih prepoznao malog Acka, skamenio sam se. U malom gradu smo svi po malo rod, mali grad u ratu i nesreci postaje velika porodica, pa se i smrt poznatih ljudi, narocito ako su decaci, dozivljava teze. Nastavljamo razgovor ciji je prvi deo objavljen u jucerasnjem broju.

Vi ste, u neku ruku heroj naseg doba. Vas gest je ocenjen kao znacajno ohrabrenje i saznanje da u srpskom narodu ipak ima casti i dostojanstva. Sta vas, po sopstvenom misljenju cini takvim? Postoji prigovor da je to gubitak sina, i da ne biste bili takvi da vam je sin ziv.

- Verovatno u tome ima istine, medjutim, da ja mislim samo na sebe i svoj bol, ja bih bio sam sa sobom i svojom zenom, dok negde i mi ne svenemo. Moj sin je mrtav, nista ne moze da ga vrati, i, ja, vidite, vodim borbu. Borim se za nase mladice koji su jos uvek zivi, ali su u velikoj opasnosti. Ovaj rezim je kao ona azdaja iz decjih bajki koja se hrani nasim mladicima. Ja sam rekao vojsci, i sada ponavljam u ime svih roditelja: Nisam ja vama dao pseto, ja sam vama dao dete. Rodio ga sa svojom zenom, radovao mu se, cuvao ga kao malo vode na dlanu, vaspitavao da bude dobar covek, ponosio se kada je, kazu, to postao. Dao sam vam dete od 19 godina, dao sam vam ga zdravog, veselog, pametnog, normalnog, dao sam vam ga da oduzi svoj dug. A vi, kakvog ste mi ga vratili, kakvu ste nam decu uopste vratili? Koji decak nije poginuo, taj je iz rata dosao lud."

Sta jos treba da nam se desi?

- Znam ja da se u ratu gine, znam da ni svadbe nema bez krvi, ali pitam vas sto ste ratovali, sto ste izazivali najvece i najmocnije zemlje na svetu, ako niste sposobni da ratujete, ako ne znate da ratujete i ako nemate sa cim da ratujete? Delite odlikovanja ko cetnici cinove cetrdeset pete! Zasto ste od nasih vekovnih prijatelja i saveznika napravili neprijatelje? Zasto niste hteli da se sa njima dogovorite u miru, vise bi ste dobili nego ovako, a ako ste bas hteli da ratujete i da se silite, sto niste ratovali i silili se sa svojim sinovima, nego sa mojim sinom. Svoju decu ste sklonili na "mrski zapad" ili ih proglasili nesposobnima za vojsku, a mog ste ubili. Pa, imao je ovaj narod predsednike i generale i pre vas. I ti nasi predsednici i generali su imali musku decu.

Ne slusajte jastrebove
Ja zato preklinjem: Ocevi i dede, kad god cujete bojni poklic nasih jastrebova, kad god vas sa RTS ili negog drugog mesta pozovu u nekakav rat za ne znam ja sta, rat koji za njih nema alternativu, kad god kazu "po svaku cenu" znajte da je ta cena vas sin. Kad to cujete, potrazite pogledom svoje sinove i unuke, sednite pored njih, pogladite ih po kosi i zapitajte se da li je i sta je vredno da taj ciju kosu milujete jednog dana kao moj sin stigne u metalnom sanduku. Zapitajte se to dok jos imate koga da milujete, i dok vam taj sanduk ne stigne. Posle ce za svako pitanje da bude kasno.

Pa je sin vojvode Misica sluzio vojsku u Stepinoj armiji, sin Kralja Petra je bio ratni komandant, Titov sin je bio u ratu, Staljinov takodje, Cercil je svog sina usred rata poslao kod Draze cija su deca takodje bila u ratu. Nije bitno ko je bio na kojoj strani, ali su deca nasih nekadasnjih narodnih prvaka i vojskovodja bila sa svojim ocevima u prvim borbenim redovima. A gde su vasa deca? Nekada je bilo sramota da vi terate narod u rat a svom sinu smuvate potvrdu da je nesposoban ili ga o drzavnom trosku drzite u Londonu.

Ja sam se sa roditeljima cija se deca sahranjena na groblju u Kraljevu dogovorio da 15. aprila 2000. godine tu, u vecnoj kuci nase dece otvorimo "Bambiles", kao podsecanje na nesto sto nije moralo da se dogodi.

Pitam se na kraju, sta ovom narodu treba da se desi, sta jos treba da izgubi pa da se opameti. Zar treba kao ja da izgubi sina, da mu se zatre ime, da se za ceo vek zavije u crno, pa da krene da od zlotvora brani ostalu neubijenu decu. Zar ne vidite da postajemo staracki narod? Ono mladih ljudi sto ne pogine u Milosevicevim ratovima, oticice glavom bez obzira iz ove ludnice od zemlje.

Ja zato preklinjem: Ocevi i dede, kad god cujete bojni poklic nasih jastrebova, kad god vas sa RTS ili negog drugog mesta pozovu u nekakav rat za ne znam ja sta, rat koji za njih nema alternativu, kad god kazu "po svaku cenu" znajte da je ta cena vas sin. Kad to cujete, potrazite pogledom svoje sinove i unuke, sednite pored njih, pogladite ih po kosi i zapitajte se da li je i sta je vredno da taj ciju kosu milujete jednog dana kao moj sin stigne u metalnom sanduku. Zapitajte se to dok jos imate koga da milujete, i dok vam taj sanduk ne stigne. Posle ce za svako pitanje da bude kasno.

On nece da se zaustavi. Cujem da namerava da krene na Crnu Goru, na Sandzak. Da imam sina i da ga nekim slucajem oteraju u vojsku, stao bih pred njega i rekao mu da prvo ubije mene, pa posle da ide u Crnu Goru. Kamo lepe srece da sam to uradio kad je moj Aco posao u vojsku?!"

Eto, postovani moji, to je bila prica Dusana Vukovica. Ispricali smo je zajedno, za sve vas, matore i mudre Srbe, domacine, oceve porodica, ljude cija je duznost da svoje sinove i unuke izvedu na put i nauce ih kako da i oni docekaju svoje sinove i unuke.

Zato, neka nam je, svima zajedno, prosto.
I, neka Gospod Bog spasi duse nasih mrtvih mladica.

Preuzeto iz dnevnika “Danas”
Kraljevo, 29. decembra
________________________________________
OTVORENO PISMO GOSPODINU
ALIJI IZETBEGOVICU
Ljiljan, Sarajevo, 24. januar 96. (Nova Bosna)

U nacionalistickoj euforiji na prostoru Balkana i istina je dobila svoj nacionalni predznak. Stoga sam saljuci poruke odredjenoj kategoriji citalaca birao i ime i politicku pripadnost skrivajuci se iza pseudonima, Slobodan Radovic, Osman Tica, Ante Pejic ... Otvorenim pismom Aliji Izetbegovicu objavljenim u Ljiljanu januara 1996. godine po treci put sam uspio skrenuti paznju tog politickog kruga na nedopustivo i stetno koristenje vjere u dnevno politicke svrhe. Reakcije su bile neocekivane. U narednih 6 brojeva Ljiljan je rabio pismo i rubriku citalaca da ospori navode pisma, opravda klerikalizam SDA stranke. Istina objavljena su i dva pisma u kojima se citaoci u potpunosti slazu sa mojim navodima .

Gospodine Izetbegovicu kanim se dugo da Vam pisem i sve sam to odgadjao pravdajuci se borbom protiv agresora na Bosnu i Hercegovinu koja je preca i vaznija od toga sta vam zamjeram. Sada je u Bosni mir, Amerika je punom nogom krocila na tlo Bosne. To mi daje i snage i prava da vam pisem. Pisem Vam jer zelim da mi budete predsjednik i, po svemu sudeci, nije do mene vec do Vas da to ne zelite.

Ne pisem Milosevicu jer ne zelim njega za predsjednika. On je fasista, odgovoran za patnje i genocid nad mojim narodom i mojom drzavom. Njemu neka pisu prevareni Srbi i bosanski pravoslavci.

Ne zelim pisati ni Tudjmanu. Njemu neka pisu Hrvati, izdani bosanski katolici, prognani Srbi.

Moj sin je poginuo braneci Bosnu kao borac Armije BiH. Ni on ni ja nismo bili clanovi nikakvih politickih partija. Kad je Bosna napadnuta, uzeli smo oruzje da je branimo. On je poginuo a ja sam kao teski ranjenik prebacen na lijecenje u inostranstvo. Nadam se da imam pravo da Vas pitam:

1. Zasto uz ime mog sina i uz ime toliko hrabrih boraca Bosne vezujete vjerski imenitelj sehid? Moj sin nije sehid, niti dozvoljavam bilo kome da njegovu smrt tako zove. U mom jeziku ima hiljadu rijeci kojim se njegova pogibija za Bosnu moze nazvati, ali nikako vjerskom i stranom.

2. Zasto borce Armije BiH pozdravljate sa "Selam alejkum" ( Smotra boraca Treceg korpusa u Zenici )? Tako se ne moze pozdravljati Armija BiH, cak ni Bosnjacka armija jer se Bosnjaci ne stide svog jezika. Ne stide se ni vjere oni koji su vjernici, ali vjera je jedno, partija drugo, a armija drzave BiH, trece.

3. Zasto ucite fatihu nad umrlim i poginulim? Kao vjerniku privatno Vam ne zamjeram, ali Vi ste drzavnik, i to multinacionalne Bosne. Nad mojim sinom odsutite. Bolje nista ne reci nego govoriti na jeziku koji ni on ni ja ne bismo razumjeli.

4. Zasto ste na dvije ne spojive funkcije, funkciji predsjednika drzave BiH i vjersko-nacionane stranke SDA. Vi ne mozete biti predsjednik multinacionalne drzave i jednonacionalne partije. Nacionalne partije mogu vladati nacionalnim drzavama a nikako visenacionalnim.

5. Zasto ne objelodanite narodu Bosne i Hercegovine da su nacionalne partije politicki mrtve poslije pocinjena zlocina nad drzavom i narodom u kojoj su, htjeli mi to priznati ili ne, cijelo vrijeme bile politicki savezici. Stepen odgovornosti i zlocina je drugo pitanje. U onoj mjeri u kojoj nacionalne partije jos uvjek postoje u toj mjeri Bosna ne postoji. Morate reci narodu sta je pobjedilo poslije Deytona: Bosna ili nacionalne partije. Ako je suditi po kadrovskim promjenama koja se desavaju na terenu, u kojem SDA ne zaostaje, bojim se da je po srijedi ono drugo.
Citam da prognozirate ponovnu pobjedu nacionalnih partija i to da ce SDA pokupiti najveci broj bonjackih glasova. Znaci li to da Bosne vise nema i da je stvar nacionalnih politickih partija kako ce urediti "svoje" teritorije? Ili nas ceka jos jedan rat strasniji od ovoga?

6. Zasto napadate one kojima je Deda Mraz izuzetno svijetla tacka u zivotu? Toliko radosti, toliko nade i iluzija malo sta djeci moze da donese kao on. Mi u Bosni to slavimo vijekovima i on je jednostavno nadnacionalna kategorija, kao i Nova godina. Bajrami, bozici i ko zna koji drugi vjerski praznici u Bosni nisu zajednicki ali Nova godina i Deda Mraz jesu.

7. Zasto ne oduzmete pravo vjerskom listu "Ljiljan" da se naziva nacionalnim listom Bosnjaka ? Sedam teologa, koliko ih uredjuje list, ne moze uredjivati nacionalni vec vjerski list. Bosnjaci trebaju nacionalni list, ali vjera i nacija nisu isto.

8. Zasto ne smanjite kampanju protiv nezavisnih informativnih glasila (ubistvo novinara u Zepcu, premlacivanje u Tuzli, podmetanje bombe u nezavisnom radiju u Sarajevu, premlacivanje Senada Avdica), cak i Vi licno napadate redakciju TV BiH.

Gospodine Izetbegovicu, ja uvazavam vase vjerske nazore prema zivotu i smatram ih privatnim. Od Vas ocekujem da budete predsjednik koji uvazava moj ateisticki odnos prema zivotu. Vjera nam nije zajednicka, ali Bosna jeste, moramo se izdici iznad vjerskog, partijskog, nacionalnog do nivoa drzavnog da bi opstali, a Vi ostali moj predsjednik. U suproptnom to ne mozete biti.

Osman Tica
Kopenhagen, Tel 33252712/206
________________________________________
A kako rat izgleda iz perspektive drzave i drzavnih "bogova", onih koji su na vrijeme svoju djecu skrili od topova, od zime i gladi, od zla ratnog svakojakog? Cini mi se nekako kao ovom ispod komandiru prve cete, Cetrdesetog pjesadijskog puka starojugoslovenske vojske, kapetanu Luki Djuraskovica koji drzi govor svojim vojnicima na dan 26. maja 1940. u Pomoreki, kod Brezovica:

"Slušaj 'amo! Mi zivimo u ozbiljno doba i svaki od vas znade zasto ste tu. Svi ste skoro vec stariji i zenjeni ljudi, vi citate novine, je li tako. Ako nam ko pruzi rat, jebo ga otac, mi cemo prihvatiti i ratovati. U tom slucaju, jebo mu pas mater, morali bi mi da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas casno, je l' tako! Naši susedi ‘Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas mater, boje se ratovanja, a hoce da dobiju zemlju bez krvi. Oni, fukare jedne, kazu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste, dobice, ali kurac. Je l' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru i druge nase krajeve? Pa dabome da imamo! Sada se prave prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne! Jer vam je to jasno! Jebo im pas mater, samo neka dodu, poslacemo ih u pizdu materinu! Drugo: mi, juzni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji vojnici Evrope.
Je l' tako?
Dabome da je tako i tako treba da bude! Musolini je dosta ucinio za Italiju. On je mnogo dao Italijanima, al' ih nikad nece naciniti hrabrima, makar im kurac dao, nece moci da im da srce junacko. Je l' tako? Je l' vam jasno! E, drugo kazu 'Talijani. Oni vele: kod nas je sve motorizovano. Nasi su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, nasi su avioni FIAT i sta sve ja znam... u picku materinu. Znamo mi to, ali je u njih i
srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo ima jedno, oni nas ne znaju, picka im materina! Je l' tako? Dabome, bas tako, i tako treba da bude. Drugo: hoce da nam budu kuratori, da garantuju nase granice, pizda im materina.'Talijani i ko zna koji kurci – Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa cak i Drustvo naroda. A sta se nas ticu njihove garancije, pizda im materina. Znamo mi sta su to garancije.

Kurac garancije. Jebo im pas mater, garancijsku i kurvarsku! Drugo: Svi vi znate da se nasa vojska najbolje hrani. Je l' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude jos sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, jos i ne valjaju. Pa dobro gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima odreda. Dezurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...Pa dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslacu vas sve da tjerate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li ce hrana biti bolja... Jebo vam pas mater kuvarsku! Je l' tako? (Kuvar Trobec javlja se: "Ali gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

-"Kus, ništa te nisam pitao. Mars u pizdu materinu. Jebo ti pas mater kuvarsku. Kad te raspizdim pretvoricu te odma' u mitraljez.

"Drugo: Gde je tu onaj koga su ubile gace? Aj, tu je! E, bas tebe cu poslati na 'Talijane, jebo te mitropolit. I ti si mi kurcev vojnik i ubile te gace... Slusaj 'amo i sta se smijes?... Svi vi znate da ima i drugih kojima se hoce nasa zemlja, pizda im materina! Eno gore one ciganske kurve, kazu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im materina tatarska, sto ne dodu da uzmu pola Slavonije i Hrvatske, jebali ih njihovi grofovi, jebo pas mater njima i Hortiju i Telekiju i grofici Marici! Drugo: je l’ idete vi onako, preko noci malo u Domzale? A? Znam vas ja dobro. Sve ja znam, je l' tako? E, vidite to ne smije tako da bude. U nas postoji prijeki sud, pa tu nema vise sale. Odma' te streljaju, jebo te faraon!... Da li vi mislite tako?...
Evo ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici sta ja znam gde, jebo ih Bog, i onako nista ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi – u Domzale? Pa ti sad lijepo dodju 'Talijani, pizda im materina!
Kako bi to sve izgledalo! I kako bi nas fino udesili... majku im zicarošku! Pa to ne smije da bude. Je li vam jasno? Ne moze to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Ceha. A, jok... Eto i to su kurve koje se uopste ne bore, nego samo polazu oruzje, kukavice, jebo im pas mater i njima! Pa evo i Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se ... borili, a njihova gospoda ministri – tup u avione, bjeze kurve avionima pravo u Pariz. Nista manje u pizdu materinu, da tamo toboze vladaju, ali samo kome, picka im majcina! U nas ne smije da bude tako i ne moze da bude tako, naravno. Drugo: Nije to sve sto sam vam kazao. Ama svi vi znate, pa vi ste pametni ljudi. Isli ste po svijetu i sigurno ste videli lijepu varos Temisvar?
E vidite kazu Rumuni, jebo ih Bog otac: "To je nase"! Pa dobro sad, picka mu materina, šta je onda nase?

Za koji smo krasni kurac mi onda ovdje i sta mi da branimo, kad nista nije nase? Pizda im materina! Pa, sta mi placamo toliko porez, kad je ovo tude? Je l' tako? Onda od nas nece dobiti niko nista! Dacemo im kurac tvrd, i to tvrd za mnogo godina. Neka dodu ako su junaci, a mi cemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli!! Je l' tako?! I je l' vam jasno?! E pa dabome da jeste, jer drugcije ne moze i ne smije da bude! Naravno!

[Pravda30]

1992 - Povlačeći se iz Bosne, JNA je digla u vazduh bihaćki aerodrom pod planinom Plješevicom vredan oko šest milijardi dolara.

[Fair Life]

1992 - Povlačeći se iz Bosne, JNA je digla u vazduh bihaćki aerodrom pod planinom Plješevicom vredan oko šest milijardi dolara.

Je li to sve sto imas napisati po ovom naslovu? Sin si svom ocu, dali si li ti i otac ? Kako razmisljas o relaciji - otac i sin; ziv otac i poginuli sin. Da li otac treba da se ponosi sto mu je sin poginuo za propalu stvar ? Da li treba oprostiti onima koji su ga obmanuli ? Sta imas o tome reci ? Ocevi poginulih sinova ne misle na vojni aerodrom pod Pljesevicom.
Njima je sveta samo uspomena na njihovo dijete i citav zivot ce razbijati glavu razlozima zbog kojih njihovih sinova vise nema.

U ova dva slucaja su price o ocevima, ali jednako tako bi to mogle biti i majke.

[smib]

da, naslov je dobar: onome koga se tiče.........
obično se tiče samo onih koji su osobno dodirnuti tom strahotom gubitka djeteta (nema veće tragedije koju čovjek može doživjeti od gubitka djeteta, svi ostali gubici su ipak drugačiji)

Pravda: aerodromi se mogu ponovno izgraditi, ali tvoje mrtvo dijete nikad više ustati neće. Ne daj ti bože takvog iskustva, pa da shvatiš o čemu ovaj topic priča

Čini mi se Fair, da ma koliko strahota ljudi preživjeli, opet kad sve to prođe, samo oni koji su osobno bili na ovakav način dotaknuti rukom smrti shvaćaju u potpunosti svu strahotu i besmislenost rata. kad je počeo rat u Hrvatskoj, ja sam na jednom mjestu (prepunom nadobudnih ornih muškaraca, spremnih za rat) rekla doslovno ovo: hvala bogu da mi je sin premlad da ni po kojoj osnovi ne podpada pod kanđe svoje krvohlepne domovine. Nema te domovine na svijetu koja je vrijedna jedne jedine njegove vlasi, a kamo li života. Reakciju možeš samo zamisliti. Ali onda, kao i sad i uvijek, jednako mislim. Nema te imaginacije koja se nekom državom zove koja je vrijedna jednog jedinog ljudskog života. NEMA JE.

[Fair Life]

Jasno mi je Smib kao dan. Potrebno je malo vise kalendara potrositi da bi se razmisljalo na nas nacin.

[smib]

bolje da šutim
i zahvaljujem bogu da imam živo dijete. Ne daj mi bože da ga nadživim.

[Pravda30]

Jadni Srbi, samo su malo isli da kolju ,siluju ubijaju , pale, ruse, ugnjetavaju,pljackaju po Hrvatskoj, Bosni, Kosovu ... a sve to za "srpsku stvar"i eto i sad kad je poneki "pao" trebalo bi ih zaliti??

Ma da kako da ne!Iskreno receno da su te 1999 bacili atomsku na Beograd ili Kragujevac svirao bi i pjevao bi 15 dana i 15 noci. Eh tako samo da znas. I jednostavno mislim da treba napraviti zid oko Srbije i izolovati Vas u narednih 150 godina i tek poslije tog perioda proviri i vidit na sta liclite i onda opet vas zatvoriti 150 god.. a poslije?? Opet isto ,n bolje niste ni zasluzili!

Juce na ravnoj gori

[Fair Life]

Ma da kako da ne!Iskreno receno da su te 1999 bacili atomsku na Beograd ili Kragujevac svirao bi i pjevao bi 15 dana i 15 noci. Eh tako samo da znas. I jednostavno mislim da treba napraviti zid oko Srbije i izolovati Vas u narednih 150 godina i tek poslije tog perioda proviri i vidit na sta liclite i onda opet vas zatvoriti 150 god.. a poslije?? Opet isto ,n bolje niste ni zasluzili!

Haaaaalooooooooooo profesore !! Kome se ti zapravo obracas ? Ovima na slici ili nekome drugom ? Haaaaaaloooooooo !

Upropastavas temu ne razumijevajuci apsolutno nista. Hej nerazumni !!

[smib]

Nema smisla gluhome o žuboru rijeke pričati, slijepome o zalasku sunca.
Malo je ljudi kao Kim Puch što ovim svijetom hode. Sjeme razuma, ljubavi i pripadnosti ovom planetu dugo se i brižljivo u sebi gaji i njeguje. I tek kad svi ljudi ovog l+planeta shvate da sudbina cijelog čovječanstva ovisi o najslabijoj karici u tom beskonačnom lancu što ga ljudi čine, možda će sa više volje i svijesti činiti sve da ojačaju baš tu najslabiju kariku. To nam je svima jedina šansa.

[Fair Life]

Eh moja Smib, nekima su rekli da je rijeku moguce uzduz preskociti a ne poprijeko. I oni to uvijek iznova pokusavaju. Sami se ne mogu dosjetiti, a ne umiju slusati druge. Zuji im u usima od naredbe: "Skaci, skaci, igraj sokole," dok ih drugi drze na uzici. I oni skacu znajuci da ih na kraju ceka obecana kocka secera. Novi Djerzelezi.

I zamisli sad nekog takvog kao arhitektu niskogradnje koji projektuje most koji treba da spaja odavde, pa sve tamo dooooooo usca nizvodno.

[smib]

Eh moj prijatelju, uvijek je bilo i bit će onih koji viču skači, skači, ali je na svu sreću uvijek bilo i onih što strpljivo i uporno grade mostove. Možda će jednom svi u mostogradnju, dao bog. Do tada, barem pontonske da postavljamo, šta misliš?

[Fair Life]

... Do tada, barem pontonske da postavljamo, šta misliš?

Da, ali da ih gradimo poprijeko, a ne uzduz rijeka.

[sekiracija]

More mrznje se neda premostiti

[Engram]

de ne balegaj fair

3. Zasto ucite fatihu nad umrlim i poginulim?

ma goni se u...dzamiju na prevaspitavanje kod gazda engrama

ja usporedbi i suplje zlonamjerne price...pogan si fakat...puu

[sekiracija]

htio je reci to smece samo treba zatrpat i opalit nizbrdo

[progDVB]

Kako razmisljas o relaciji - otac i sin; ziv otac i poginuli sin. Da li otac treba da se ponosi sto mu je sin poginuo za propalu stvar ? Da li treba oprostiti onima koji su ga obmanuli ? Sta imas o tome reci ? Ocevi poginulih sinova ne misle na vojni aerodrom pod Pljesevicom.
Njima je sveta samo uspomena na njihovo dijete i citav zivot ce razbijati glavu razlozima zbog kojih njihovih sinova vise nema.

za ove stvari treba pitati Karadzica, Mladica, Tudjmana, Bobana, Suska, Kordica, Gotovinu, Arkana, Kukanjca, Krajisnika, Ostojica, Plavsicku, Koljevica, Tutu, Stelu i jos more njih koji su poceli sca sranja prekrajajuci granice i tjerajuci maldice koji su trebali tek da pocnu da zive, da se bore za goli zivot, trpajuci ih u logore samo zato sto se drugacije zovu i sl.
Trebalo bi ih to pitati...mozda nekome i odgovore, mada nam u prinicpu nista novo ne mogu ni reci. Vec sve i sami znamo, ali kakva korist od toga ocevima, majkama, sestrama i ostalim?? Da njih nije bilo, sada bismo svi mi pricali o ljepsim stvarima u proteklih 12 godina.

[Fair Life]

Dobro sam, hvala na pitanju. A Ti?

Sjor doture vjezbas latinski. Neka, neka trebace ti. Ovaj svoj recept ispod primijeni na sebi ili sebi slicnima.

de ne balegaj.

Pisma koliko vidis imaju svog autora sa punim imenom i prezimenom. A to sto si ti svoju lektiru sveo na to sto si sveo: Up to you.

Meni mozes samo predbaciti odabir tekstova, ali ne i sadrzaj napisanog. Kao da se bojis necega, kao da si u strahu za svoju svijetlu buducnost. Poslije najtezih godina novi vjetrovi ce zapuhati, doci ce jos teza vremena.

P.S.__Ja vec imam svog lijecnika.

[sekiracija]

vi se ocito poznajete zasto ne idete na ono privatno korespondi

[Zox]

Boli njega briga, on je svoj na svom

[Deluxe]

Znate davno je grk Horacije u svojoj Odi napisao:

"Dulce et decorum est, pro patria mori!"
(Slatko je i časno, umrijeti za svoju zemlju)

Ali je oko prvog svjetskog rata, britanski pjesnik, Wilfred Owen koristeci taj citat u jednoj od svojih pjesama, iskazao sav apsurd ratovanja i herojstva u kojem obični ljudi, uglavnom mladi i naivni željni nekog dokazivanja i slave, ginu za "velike ciljeve" koje im postavljaju njihove vođe, a na kraju se ispostavi da su se ti veliki ciljevi sveli na pravljenje luksuznih kuća, kupovinu hotela u inostranstvu, vožnju luksuznih limuzina i posjedovanje moći.
Dakle zabluda naspram realnosti.

I što reče nekome, onaj otac iz priče sigurno nije mislio ni na srušeni aerodrom ni na neku drugu materijalnu vrijednost, osim na svoje dijete.

(ovo govorim neutralno, a opet stojeći na strani onim napaćenim ljudima bez obzira kojoj naciji, vjeri, političkom pravcu itd. pripadaju)

[Fair Life]

"Dulce et decorum est, pro patria mori!"
(Slatko je i časno, umrijeti za svoju zemlju)

Dodao bih da je jos casnije za svoju zemlju zivjeti.

[Engram]

man te mi se patetike

[Deluxe]

man te mi se patetike

Dobro, manućemo te se. Nećemo te dirati

[Engram]

man te mi se patetike

Dobro, manućemo te se. Nećemo te dirati

uzdravlju & rahatluku

[nevenxx]

Cestitke autoru na izboru teme!
Nazalost u istoj ne mogu svi "ravnopravno" ucestvovati. Mladji koji nemaju djecu ne razmisljaju na isti nacin kao oni koji ih imaju. To je i razlog njihovih, da kazem,glupih komentara,koji nemaju nikakve veze sa temom (kao onaj o bihackom podzemnom aerodromu).

Ukratko, nema te ideologije, nema te drzave, vodje, himne ili nacije zbog kojih bi ja zrtvovao svoje dijete. Sve je to NISTA u poredjenju sa djecijim prisustvom, njihovom igrom i pokretom, smijehom ili pogledom.