#1 Srpski petao u francuskom loncu, Petar Lukovic, Feral,
Posted: 22/09/2005 09:17
Feral
Srpski petao u francuskom loncu
Piše: Petar Luković
U utorak uveče, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovački neočekivano, podlo da podlije ne može biti – zadesila prirodna katastrofa čudovišnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmašuje sportske rezultate uraganskih timova «Katrina» ili «Rita». Nekoliko miliona pravoslavnih žrtava koje su stradale na svojim radnim mestima, pred televizorima, na časnom patriotskom zadatku dokazivanja da smo u košarci, kao u prethodnim ratovima u kojima nismo učestvovali, nenadjebivo jaki – oduvani smo pred daleko nadmoćnijim neprijateljom (Francuskom) koji nas je bezobzirno, lukavo, pokvareno, odvratno, minimalnom prednošću (74:71) nečovečno i moralno nisko koristeći naše slabosti, eliminisao iz herojske borbe za zlatnu medalju koja nam po svim principima pravde pripada!
O kakvoj se opštenarodnoj katastrofi radi ilustrovao je dnevni sportski list «Ekipa» koja je svoju današnju naslovnu stranu (sreda: 21/9/05) obojila u dubokožalosnu crnu boju sa dojučerašnjim sloganom pobede «Dobro došli u zemlju košarke», što se dramatičnim dizajnom tragedije može porediti samo sa onim danom kad je umro drug Tito, najveći nesvrstani centar svih vremena!
A tako je sve lijepo počelo! Pumpanje nacije da ne pristajemo ni na kakvu drugu medalju osim zlatne – mesecima se postavljalo kao nacionalni cilj, dokazom ovdašnje sportske superiornosti nad nižim košarkaškim organizmima kojima pripadaju tzv. Slovenci ili još takozvaniji Hrvati, o bezmudim Špancima da ne govorimo. Budući da se finale igra u Beogradu – u «Areni», pred 20.000 gledalaca, dvorani koju niko, naravno, sem Srba nema u Evropi – u trijumf «vanzemaljaca» nije se smelo sumnjati! Činjenica da je selektor Željko Obradović isti onaj trener koji nas je eliminisao sa Olimpijade u Sidneju i uspešno prošle godine na OI sjebao u Atini (gde su nas pobedili tradicionalno neugodni Kinezi) nije bila prepreka da mu večito naivni The Serbs poveruju po treći put: zlato i – ništa sem zlata! Zar Bog, pitajte Karadžića, nije na srpskoj strani?
Mentalna euforija tipa «jebaćemo vas sve redom» nije poremećena ni spektakularnim porazima reprezentacije SCG u pripremnom periodu; poraz od Grka, sa dvadeset razlike, svakom bi idiotu koji s košarkom pojma nema šaputao da je reč o katastrofalnoj igri u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, ni ko ide na spavanje – ali se selektor Željko (kojeg iz milja zovu Robija) nije previše uzbuđivao, objašnjavao nam je ovako neukima da su u pitanju utakmice gde «rezultat nije bitan» i da je sve blistavo sjajno, atmosfera je još sjajnija, jedva čekamo da vidimo čija košarkaška majka crnu vunu prede u «Areni»!
Čim je Evropsko prvenstvo u basketu otvorio srpski premijer, dr Koštunica, govorom od nekoliko desetina sati u kojem je pominjao da je kao «mlad» na Kalemegdanu gledao «tadašnje košarkaške utakmice», valjalo je uozbiljiti se: većeg srpskog malera od malaksalog dr Voje koji, tobož, obožava basketball – nije moglo da bude! Što se, recimo, odmah, dokazalo prvom utakmicom u Novom Sadu gde su nas Španci masakrirali sa 19 poena razlike – ali je legendarni selektor Obradović odmah uzvratio napadom na publiku koja je u očajanju skandirala «ole!» svaki put kad su nas sportski naprijatelji pravili budalama!
Za utakmice protiv moćnog Izraela i uvek opasne Letonije – pomoć je potražena u taktovima nekadašnje srpske himne «Marš na Drinu» i uz vesele četničke pesmice, jer je na parketu boje Draže Mihailovića branio Milan Gurović, tatoo-majstor i uvek dežurni patriota, nervozno osetljiv na Bosance, Hrvate i Slovence. Dve nimalo lako pobede – ali pobede, svejedno, dovele su SCG na utakmicu sa Francuskom, najavljenu kulinarskim naslovom «Francuski petao u srpskom loncu». Patriotsko ludilo, operisano od košarkaške realnosti, medicinski nas je uveravalo da su ti The French ili nejaki ili slabi ili loši u šutu ili crnpurasto neinteligentni – naročito nas je veselilo kad smo dobili obavijest da su Francuzi «nesložni» i da igrači «među sobom ne govore», podeli pa vladaj, idemo SCG!
Meč između «nesložnih» Francuza i «složnih» Srba pretvorio se u uragansku komediju kad se na terenu praktično videlo kako se raspada ono što nikad nije ni bilo sastavljeno; zapanjeni Francuzi – ne verujući da takav moronski kolektiv nema blage veze, od trenera preko igrača, sa mudima kao kolibri – zakucali su poslednji ekser u SCG mrtvački sanduk, i sami iznenađeni da igraju protiv uplašenih budala i još uplašenijeg selektora, paralizovanog da bilo šta promeni. Očajnički uzdah RTS reportera: «Da li je moguće da nećemo igrati u Beogradu?» nastavio se fizičkim dokazom da je SCG popušila mogućnost da učestvuje na idućem Svetskom prvenstvu u Japanu, sem ako nam ljubazni Japanci ne pošalju «wild card» pozivnicu, što nikako ne bi smeli da čine, jer je ovo što se zove SCG Reprezentacija sramota za svaki sport, zvao se on i košarka!
U nekim normalnim zemljama u kojima dr Koštunica nije premijer – ovo bi bio kraj priče, ali ne i u Srbiji, gde tek kreće The Story; odmah nakon utakmice, u šezdesetominutnom melodramatičnom monologu sa sve suzama i hvatanjem za slabo srce – pred novinarima se pojavio selektor Robija i u psihološkoj analizi objasnio da «gore ljude nikad nije video», da igrači «nemaju obraza», da se «među sobom mrze», da «ne govore jedan s drugim», da se «svađaju», da su tokom priprema «dolazili u pet ujutru iz kafića», da je atmosfera u ekipi «užasna», da svako gleda «svoj interes», da im je stalo do «imidža šmekera», da protestuju kad im drugi igrač «ne da loptu» i da zato «neće da se vraćaju u odbranu», da, ukratko, ima posla sa dementnim likovima koje je – gle! – sam odabrao i sa njima mesecima radio!
Ovaj antisrpski scenario za koji ne bismo čuli da je, daleko bilo, SCG pobedila Francusku – nastavio se međusobnom tučom SCG igrača u svlačionici i odlukom da se samo dva igrača autobusom vrate u Beograd; ostali – verovatno – traže način da što pre pobegnu iz zemlje i vrate se u Evropu ili Ameriku, autostopom ili balonom, samo da ih niko ne vidi!
Ovo smrdljivo pucanje čira uprkos košarkaškoj paroli da «Samo Svađa Srbina u Četvrtfinalu Eliminiše», nastavilo se domoljubnim jaukom glede činjenice da u velelepnoj «Areni» neće igrati Srbi – već, možete misliti, Hrvati i Slovenci! Eliminacija SCG ne bi bila tako strašna da se nije desilo ono što se desilo: da ćemo dočekati strašan trenutak da hiljade hrvatskih zastava vidimo u srpskoj «Areni», tamo gde bi Gurović, da je sreće, igrao sa šubarom i nožem u zubima! Logično je kritikovana Televizija CG čiji komentator – besno pišu beogradski listovi – nije krio «naklonost hrvatskoj selekciji», čak je jednog časa rekao «Sjajno, Mamić, a sad snažno do kraja!», što se uzima kao ključni dokaz opštesvetske zavere u kojoj su, sem Francuza, učestvovali Hrvati i njihovi Crnogorci, Nemci, Grci, Rusi, Španci, podli Slovenci, Litvanci, svi oni koji su se na našem znoju i trudu okoristili i ostavili nas u svlačionici da se tučemo, birajući da li smo na strani Radmanovića ili Rakočevića.
Košarka – kao eufemizam za srpsko društvo, uz onu zlatnu medalju koja nam lepotom duše pripada: jer još nismo ubili nijednog navijača Hrvata ili navijača Slovenca, a mogli smo – precizno je savršena nagrada za zemlju koja se samo serijom poraza može osvestiti; još ako iz trke za nogometno Svetsko prvenstvo zasluženo ispadnemo - za ovu funny državu ima nade.
Samo nas porazi vode u budućnost: tamo gde ćemo konačno saznati gde nam je mesto – negde na začelju, blizu pizde materine u kojoj se sjajno snalazimo!
Srpski petao u francuskom loncu
Piše: Petar Luković
U utorak uveče, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovački neočekivano, podlo da podlije ne može biti – zadesila prirodna katastrofa čudovišnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmašuje sportske rezultate uraganskih timova «Katrina» ili «Rita». Nekoliko miliona pravoslavnih žrtava koje su stradale na svojim radnim mestima, pred televizorima, na časnom patriotskom zadatku dokazivanja da smo u košarci, kao u prethodnim ratovima u kojima nismo učestvovali, nenadjebivo jaki – oduvani smo pred daleko nadmoćnijim neprijateljom (Francuskom) koji nas je bezobzirno, lukavo, pokvareno, odvratno, minimalnom prednošću (74:71) nečovečno i moralno nisko koristeći naše slabosti, eliminisao iz herojske borbe za zlatnu medalju koja nam po svim principima pravde pripada!
O kakvoj se opštenarodnoj katastrofi radi ilustrovao je dnevni sportski list «Ekipa» koja je svoju današnju naslovnu stranu (sreda: 21/9/05) obojila u dubokožalosnu crnu boju sa dojučerašnjim sloganom pobede «Dobro došli u zemlju košarke», što se dramatičnim dizajnom tragedije može porediti samo sa onim danom kad je umro drug Tito, najveći nesvrstani centar svih vremena!
A tako je sve lijepo počelo! Pumpanje nacije da ne pristajemo ni na kakvu drugu medalju osim zlatne – mesecima se postavljalo kao nacionalni cilj, dokazom ovdašnje sportske superiornosti nad nižim košarkaškim organizmima kojima pripadaju tzv. Slovenci ili još takozvaniji Hrvati, o bezmudim Špancima da ne govorimo. Budući da se finale igra u Beogradu – u «Areni», pred 20.000 gledalaca, dvorani koju niko, naravno, sem Srba nema u Evropi – u trijumf «vanzemaljaca» nije se smelo sumnjati! Činjenica da je selektor Željko Obradović isti onaj trener koji nas je eliminisao sa Olimpijade u Sidneju i uspešno prošle godine na OI sjebao u Atini (gde su nas pobedili tradicionalno neugodni Kinezi) nije bila prepreka da mu večito naivni The Serbs poveruju po treći put: zlato i – ništa sem zlata! Zar Bog, pitajte Karadžića, nije na srpskoj strani?
Mentalna euforija tipa «jebaćemo vas sve redom» nije poremećena ni spektakularnim porazima reprezentacije SCG u pripremnom periodu; poraz od Grka, sa dvadeset razlike, svakom bi idiotu koji s košarkom pojma nema šaputao da je reč o katastrofalnoj igri u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, ni ko ide na spavanje – ali se selektor Željko (kojeg iz milja zovu Robija) nije previše uzbuđivao, objašnjavao nam je ovako neukima da su u pitanju utakmice gde «rezultat nije bitan» i da je sve blistavo sjajno, atmosfera je još sjajnija, jedva čekamo da vidimo čija košarkaška majka crnu vunu prede u «Areni»!
Čim je Evropsko prvenstvo u basketu otvorio srpski premijer, dr Koštunica, govorom od nekoliko desetina sati u kojem je pominjao da je kao «mlad» na Kalemegdanu gledao «tadašnje košarkaške utakmice», valjalo je uozbiljiti se: većeg srpskog malera od malaksalog dr Voje koji, tobož, obožava basketball – nije moglo da bude! Što se, recimo, odmah, dokazalo prvom utakmicom u Novom Sadu gde su nas Španci masakrirali sa 19 poena razlike – ali je legendarni selektor Obradović odmah uzvratio napadom na publiku koja je u očajanju skandirala «ole!» svaki put kad su nas sportski naprijatelji pravili budalama!
Za utakmice protiv moćnog Izraela i uvek opasne Letonije – pomoć je potražena u taktovima nekadašnje srpske himne «Marš na Drinu» i uz vesele četničke pesmice, jer je na parketu boje Draže Mihailovića branio Milan Gurović, tatoo-majstor i uvek dežurni patriota, nervozno osetljiv na Bosance, Hrvate i Slovence. Dve nimalo lako pobede – ali pobede, svejedno, dovele su SCG na utakmicu sa Francuskom, najavljenu kulinarskim naslovom «Francuski petao u srpskom loncu». Patriotsko ludilo, operisano od košarkaške realnosti, medicinski nas je uveravalo da su ti The French ili nejaki ili slabi ili loši u šutu ili crnpurasto neinteligentni – naročito nas je veselilo kad smo dobili obavijest da su Francuzi «nesložni» i da igrači «među sobom ne govore», podeli pa vladaj, idemo SCG!
Meč između «nesložnih» Francuza i «složnih» Srba pretvorio se u uragansku komediju kad se na terenu praktično videlo kako se raspada ono što nikad nije ni bilo sastavljeno; zapanjeni Francuzi – ne verujući da takav moronski kolektiv nema blage veze, od trenera preko igrača, sa mudima kao kolibri – zakucali su poslednji ekser u SCG mrtvački sanduk, i sami iznenađeni da igraju protiv uplašenih budala i još uplašenijeg selektora, paralizovanog da bilo šta promeni. Očajnički uzdah RTS reportera: «Da li je moguće da nećemo igrati u Beogradu?» nastavio se fizičkim dokazom da je SCG popušila mogućnost da učestvuje na idućem Svetskom prvenstvu u Japanu, sem ako nam ljubazni Japanci ne pošalju «wild card» pozivnicu, što nikako ne bi smeli da čine, jer je ovo što se zove SCG Reprezentacija sramota za svaki sport, zvao se on i košarka!
U nekim normalnim zemljama u kojima dr Koštunica nije premijer – ovo bi bio kraj priče, ali ne i u Srbiji, gde tek kreće The Story; odmah nakon utakmice, u šezdesetominutnom melodramatičnom monologu sa sve suzama i hvatanjem za slabo srce – pred novinarima se pojavio selektor Robija i u psihološkoj analizi objasnio da «gore ljude nikad nije video», da igrači «nemaju obraza», da se «među sobom mrze», da «ne govore jedan s drugim», da se «svađaju», da su tokom priprema «dolazili u pet ujutru iz kafića», da je atmosfera u ekipi «užasna», da svako gleda «svoj interes», da im je stalo do «imidža šmekera», da protestuju kad im drugi igrač «ne da loptu» i da zato «neće da se vraćaju u odbranu», da, ukratko, ima posla sa dementnim likovima koje je – gle! – sam odabrao i sa njima mesecima radio!
Ovaj antisrpski scenario za koji ne bismo čuli da je, daleko bilo, SCG pobedila Francusku – nastavio se međusobnom tučom SCG igrača u svlačionici i odlukom da se samo dva igrača autobusom vrate u Beograd; ostali – verovatno – traže način da što pre pobegnu iz zemlje i vrate se u Evropu ili Ameriku, autostopom ili balonom, samo da ih niko ne vidi!
Ovo smrdljivo pucanje čira uprkos košarkaškoj paroli da «Samo Svađa Srbina u Četvrtfinalu Eliminiše», nastavilo se domoljubnim jaukom glede činjenice da u velelepnoj «Areni» neće igrati Srbi – već, možete misliti, Hrvati i Slovenci! Eliminacija SCG ne bi bila tako strašna da se nije desilo ono što se desilo: da ćemo dočekati strašan trenutak da hiljade hrvatskih zastava vidimo u srpskoj «Areni», tamo gde bi Gurović, da je sreće, igrao sa šubarom i nožem u zubima! Logično je kritikovana Televizija CG čiji komentator – besno pišu beogradski listovi – nije krio «naklonost hrvatskoj selekciji», čak je jednog časa rekao «Sjajno, Mamić, a sad snažno do kraja!», što se uzima kao ključni dokaz opštesvetske zavere u kojoj su, sem Francuza, učestvovali Hrvati i njihovi Crnogorci, Nemci, Grci, Rusi, Španci, podli Slovenci, Litvanci, svi oni koji su se na našem znoju i trudu okoristili i ostavili nas u svlačionici da se tučemo, birajući da li smo na strani Radmanovića ili Rakočevića.
Košarka – kao eufemizam za srpsko društvo, uz onu zlatnu medalju koja nam lepotom duše pripada: jer još nismo ubili nijednog navijača Hrvata ili navijača Slovenca, a mogli smo – precizno je savršena nagrada za zemlju koja se samo serijom poraza može osvestiti; još ako iz trke za nogometno Svetsko prvenstvo zasluženo ispadnemo - za ovu funny državu ima nade.
Samo nas porazi vode u budućnost: tamo gde ćemo konačno saznati gde nam je mesto – negde na začelju, blizu pizde materine u kojoj se sjajno snalazimo!
Ova kolumna, valjda, dijelom objašnjava i otkud gore pomenuta tema.
