Forum Klix.ba

Mračne tajne srpskog vrha -

Čeda Jovanović: Legija i Gotovina divno su se 2003. zabavljali u Herceg-Bosni kod svog prijatelja Dinka Slezaka


Razgovarao: Darko Hudelist


Ovih je dana najmlađi, po mnogima i najtalentiraniji, ali isto tako i najkontroverzniji srpski političar, Čeda Jovanović, objavio memoarsku knjigu „Moj sukob s prošlošću“ (Dan Graf - Danas, Beograd), koja je, kronološki gledano, već treći strateški relevantan publicistički uradak izišao u Srbiji nakon atentata na premijera Zorana Đinđića. Prva su dva napisali nekadašnji zamjenik šefa srpske tajne policije Zoran Mijatović („Opelo za državnu tajnu“) te novinar i publicist Miloš Vasić („Atentat na Zorana“). Usput rečeno, gotovo istodobno kad i Jovanovićeva, na beogradskom se tržištu našla još jedna vrlo važna i nezaobilazna knjiga takva karaktera, „Povlenske magle i vidici“, čiji je autor bivši (DOS-ov) ministar policije Dušan Mihajlović.
Ljuta opozicija
Čedi Jovanoviću samo su 34 godine - rođen je 13. travnja 1971. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1998. Jedan je od inicijatora protumiloševićevskoga studentskog pokreta 1996-1997., a u Đinđićevu Demokratsku stranku ušao je u veljači 1998. Potpredsjednikom DS-a postao je u listopadu 2001., a šefom poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije (hrvatski bi se to reklo: predsjednikom Kluba zastupnika vladajuće koalicije, tj. najutjecajnijim zastupnikom u parlamentu) u siječnju te iste godine.
Vrhunac svoje dosadašnje političke karijere doživio je u ožujku 2003., samo nekoliko dana nakon atentata na Đinđića, kad je imenovan potpredsjednikom srbijanske Vlade u kabinetu novog premijera Zorana Živkovića.
Danas, kad na vlasti u Srbiji više nisu demokrati i DOS, nego konzervativnije stranke okupljene oko Koštuničina DSS-a, Čeda Jovanović u ljutoj je opoziciji. U oporbi je, međutim, i u odnosu na samu Demokratsku stranku. Nezadovoljan umjerenijim i kompromisnijim kursom aktualnog predsjednika DS-a, ujedno i predsjednika Srbije Borisa Tadića, distancirao se od te partije te osnovao najprije nevladinu organizaciju Centar za modernu politiku, a ubrzo zatim i Liberalno-demokratsku frakciju DS-a, koju će u jesen ove godine, prema vlastitim najavama, pretvoriti u pravu političku stranku.
Politički program Čede Jovanovića najsažetije se može opisati kao najradikalniji mogući obračun s političkim nasljeđem Slobodana Miloševića. Glavni je Jovanovićev politički protivnik danas aktualni srbijanski premijer Vojislav Koštunica, koji je za njega samo „Miloševićev alter ego“, kako je lani izjavio na jednome važnom političkom skupu. Zbog takve orijentacije, Čeda Jovanović u posljednje vrijeme ima velikih problema. Neprestano ga, iz dana u dan, napadaju desno orijentirani tabloidi, a i sam život mu je opasnosti. Na njega je već je nekoliko puta - srećom, bez uspjeha - pokušan atentat.
Nedavno je nekadašnji srbijanski ministar policije Dušan Mihajlović, u reviji Evropa za njega rekao da je „još neobrađeni kamen na kome dugo treba raditi“, „zahvalan materijal od kojega se može napraviti dobar ugaoni kamen potreban građevini koju gradimo - modernoj Srbiji“.

Na nekoliko mjesta u knjizi spominjete da je Zoran Đinđić ubijen samo pet dana prije formiranja Savjeta ministara na nivou Zajednice Srbije i Crne Gore, kada ste „bili na korak od preuzimanja Vojske i njenih službi bezbednosti, koje su se ponašale kao da je Milošević još na vlasti, a Mladić na tenku iznad nekog bosanskog grada“. Znači li to da ubojstva ne bi ni bilo da se nije dogodilo baš u tih pet kritičnih dana?

Točno. Zoran Đinđić danas bi bio živ da nije bilo tog konflikta s Koštunicom, koji je trajao praktički od trenutka hapšenja Miloševića (1. travnja 2001. - op. aut.) pa sve do Zoranove pogibije. Ubojstvo se dogodilo u srijedu, 12. ožujka. Za četvrtak, 13. ožujka, bilo je planirano hapšenje Zemunskog klana, Milorada Ulemeka Lukovića Legije i komande JSO-a. Svjedok-suradnik Ljubiša Buha Čume dao je pravomoćnu izjavu u NATO-ovoj bazi u Slovačkoj u ponedjeljak 10. ožujka. Na temelju te izjave specijalni je tužitelj došao u Beograd i potpisao nalog za hapšenje. Hapšenja su, dakle, bila planirana za 13. ožujka. Nikada naše društvo nije bilo bliže toj suštinskoj transformaciji, koju pokušava ostvariti tijekom dvjesto godina svoje novije povijesti, nego u tih nekoliko dana u ožujku 2003. Politika Zorana Đinđića približavala se konačnom trijumfu, istjecalo je vrijeme. Zato su ga ubili.
Presudan trenutak
Da je 17. ožujka 2003. Savjet ministara SCG bio formiran, ministar obrane postao bi Zoran Živković, čime biste Vojsku uspjeli staviti pod svoju kontrolu.

Točno. Bio bi to važan, presudan moment. Vojska je bila, i jest, naša Crkva, zajedno s odgovarajućim službama sigurnosti. Vojska je bila i jest stup najkonzervativnijih snaga u našem društvu.

Što bi Živković, kao ministar obrane, najprije učinio nakon stupanja na tu dužnost?

Smijenio bi načelnika Generalštaba i šefa vojne sigurnosti. Dakle, Branka Krgu i Acu Tomića. To se već znalo, nije bilo nikakve dileme. Koštunica je Tomića postavio za načelnika vojne sigurnosti suprotno zakonu, jer on nema neophodno obrazovanje za takvu funkciju. A postavio ga je zato što 28. lipnja 2001. tadašnja vojna služba sigurnosti, s generalom Đakovićem na čelu, nije spriječila ekstradiciju Slobodana Miloševića Haagu, iako je to sprečavanje bila izričita naredba Kabineta predsjednika Republike i predsjednika Koštunice osobno.

Vrlo ste kritični prema Vojislavu Koštunici, današnjem premijeru Srbije?

Naše je društvo u Koštuničinoj pojavi i njegovoj politici prepoznalo Miloševićev mentalitet. Koštunica je izraz političkog kontinuiteta s epohom Slobodana Miloševića. On danas, primjerice, više govori o rušenju Šilerove (nekadašnjeg sjedišta Zemunskog klana - op. aut.) nego o rušenju Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva, Prizrena, Peći, Prištine, Knina; više govori o pogibiji Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, ubojica Zorana Đinđića, nego o tragediji osam tisuća ljudi u Srebrenici, dvjesto vaših građana u Ovčari, tisuća ljudi koji su ostali bez svojih najbližih ili su i sami stradali u sumanutom ratu koji on nije spreman čak ni riječima osuditi, a kamoli da mu se na neki konkretan način suprotstavi. O kakvom se kontinutetu s Miloševićevom politikom radi, govori i to da su Beograd i Srbija i danas utočište svih ratnih zločinaca s prostora bivše Jugoslavije. Posljednja adresa na kojoj se mogu pojaviti! Oni su danas samo ovdje, među nama, slavljeni kao heroji, na svakom drugom mjestu stavili bi im lisice na ruke!

Suradnja s Haagom
Koštunica, međutim, danas ipak surađuje s Haagom i tužiteljicom Haaškoga tribunala Carlom Del Ponte. Svako malo pa izruči nekog srpskog generala...

Točno, ovo društvo, kroz Koštuničinu politiku, surađuje s Haagom. Ali na kakav način? Topovsko meso odlazi u novu prekomandu. Jučer su bili vojna pošta Srebrenica, danas i sutra bit će vojna pošta Haag. Sve je to moguće samo pod jednim jedinim uvjetom: da se ne otvori pitanje politike zločina! Srpsko društvo izbjegava se suočiti sa svim tim što se dogodilo. Naprosto ne želi to znati. Cijela je policija bila protiv nas (bivše vlade, na čelu s Đinđićem - op. aut.) onoga trenutka kad smo počeli istraživati masovne (albanske - op. aut.) grobnice u beogradskim predgrađima. Ti ljudi nisu mogli razumjeti mene kad sam govorio da ne možemo biti normalna europska prijestolnica ako dopustimo da se tisuće Albanaca uništavaju na taj način samo kilometar ili dva od mjesta na kojem živimo i radimo. Kao što je i cijela vojska bila protiv nas zbog toga što smo tragali za Karadžićem, Mladićem, zbog toga što smo isporučili Ojdanića, Miloševića... U suštini, Haag je velika manipulacija. Legiju baš briga za Haag! Njega baš briga za rat. On može ratovati za Fikreta Abdića, a može i za Karadžića, ili za Miloševića. Legija može biti prijatelj s Antom Gotovinom, pa da se zajedno skrivaju u Hercegovini, zar ne?

Imate li konkretnih podataka o njihovu poznanstvu i zajedničkom druženju?

To je mafija. I toj je mafiji sjajno. Što su veći problemi, to su značajnije njihove uloge. Jedan trećerazredni lik iz Legije stranaca postaje general Hrvatske vojske, a s druge strane još gori od njega, Legija, postaje komandant specijalne policijske jedinice. Davno je to rečeno, da rat nekome može biti i brat. Oni nisu imali nikakav problem. Legija i Gotovina divno su se 2003. zabavljali u Herceg-Bosni. Nakon atentata na Đinđića, naravno - kad su obojica već uvelike bili na svim policijskim tjeralicama. Skrivali su se kod svog prijatelja mafijaša Dinka Slezaka.

Odakle to znate?

Razgovarao sam s predstavnicima francuske obavještajne službe i pitao ih postoji li nepisano pravilo da legionar uvijek ostaje na neki način u vezi sa svojom jedinicom u Legiji stranaca, a preko nje i s francuskom službom. O tome smo razgovarali jer mi je način Legijina nestanka govorio o snazi organizacije koja iza njegova nestanka stoji. Kazao sam im da u vladinim krugovima u Srbiji postoji sumnja u njih, u francusku obavještajnu službu. Odgovor je glasio da je točno da većina legionara zadržava svoje veze s Legijom stranaca i francuskom službom, ali da se to ne odnosi na Milorada Ulemeka Legiju jer je on dezerter iz Legije stranaka, dakle otpadnik. A da odgovor gdje se krije treba potražiti u, kako rekoše, „podivljalim segmentima hrvatske obavještajne službe“! Takav je, eto, bio odgovor Francuza.
Olimpijske „kapije“
Zanimljivo je da i Dušan Mihajlović u svojim netom objavljenim memoarima piše o Legijinim „šefovima u Hrvatskoj“... Na koga je mogao misliti?

To vi morate raščistiti u svojim službama. Imate i vi svoje Bracanoviće! Politika ratnog zločina i ratni biznis čine to bratstvo u krvi, na koje mi u Srbiji nemamo autorsko pravo. To postoji i u Hrvatskoj, i u Bosni, u svakom društvu koje je prošlo ili prolazi kroz agoniju poput naše. Pritom sam daleko od toga da mislim da su hrvatske službe sudjelovale u 12. martu (dan Đinđićeva ubojstva - op. aut.). Mislim samo na njihove kriminalne veze. Mislim da je Hrvatska strašno izgubila, kao i Bosna, u toj tragediji 12. marta. Druge bi teme bile prisutne u našim životima.
Problem viza
Kad već govorimo o Hrvatskoj, znam da ste u ljeto 2003. došli, kao potpredsjednik Vlade Srbije, u posjet premijeru Račanu i predsjedniku Mesiću. Kakve ste dojmove ponijeli iz Zagreba?

Došao sam u Hrvatsku dan nakon ukidanja viza, u lipnju 2003. Meni je to bio super događaj. Prihvatio sam poziv Hrvatske i krenuo u taj posjet. Putovali smo autoputom Beograd - Zagreb i sjajno se zabavljali. S tim, naravno, što uvijek osjećate da se djelomice krećete u sjeni tog ludila kroz koje smo kao narodi prošli tijekom devedesetih godina... Budući da je bila 2003. godina i da nas je samo godina dana dijelila od Olimpijade u Ateni - a s obzirom i na to da sam bio na funkciji potpredsjednika Vlade zaduženog za europske integracije - razmišljao sam o tome kako da u Srbiji pokrenemo projekt olimpijskih kapija i time u međunarodnim okvirima na najbolji način promoviramo Srbiju. Došao sam na ideju: hajde da pomaknemo olimpijsku kapiju, neka Srbija i Hrvatska zajedno budu olimpijske kapije, pa da kroz tu političko-marketinšku kampanju uputimo Europi jasnu poruku da i mi želimo živjeti kao Francuzi ili Nijemci, koji, kad putuju Europom, ne znaju gdje prestaje Francuska, a gdje počinje Njemačka. Dakle: iskoristimo taj naš autoput, uzmimo pare od Bruxellesa da završimo tih 30 kilometara ceste, napravimo dobru carinu s naše strane, pa poručimo svima da su i Srbija i Hrvatska sada olimpijske kapije Europe. Poruka neka glasi: putujte kroz Hrvatsku i Srbiju, upoznajte te divne kulture, upoznajte dva naroda i dva društva koji su mnogo toga naučili, koji su izuzetno zanimljivi, pa neka se, uoči i za vrijeme Olimpijade, na svakome mjestu uz taj naš autoput, kroz tih 700 ili 800 kilometara, nešto događa, neka zanimljiva priredba, neki spektakl, ponuda naših domaćih specijaliteta itd...

Kome ste tu ideju najprije iznijeli?

Premijeru Račanu, u Banskim dvorima. No, on je na mene ostavio dojam krutog političara, u komunikativnom smislu. Ipak je on političar staroga kova. A bio je dodatno krut i zbog mogućih reakcija hrvatskih građana na ukidanje viza. Čim smo počeli razgovor, priču sam odmah okrenuo na vize i rekao da je to super, ali on je zabrinuto vrtio glavom: „Ne znam kako će na to reagirati naša opozicija, to će sigurno iskoristiti protiv mene!“ Ja kažem: „To je veliki korak, kao da je važno što će vaši politički protivnici reći, pa opozicija nikad ne može hvaliti vlast! Važno je da će ljudi, građani vidjeti u tome neku korist za sebe.“ No, on je i dalje kalkulirao: „U redu, moram to učiniti zbog Europe, ali zabrinut sam što će na to reći naša oporba!“ Onda sam mu priopćio onu moju ideju o olimpijskim kapijama. Rekao sam: „Ne vize nego olimpijske kapije! To bi bila prava stvar!“ Račan me gledao u šoku. Kao da je htio reći: „Nisam ni vize preturio preko glave, a sad da krenemo u ovakvu jednu kampanju!“ Račan me i dalje čudno gledao, nešto je kurtoazno rekao i na tome je završilo.

Razgovor s Mesićem
Što je bilo nakon toga?

Nakon toga je bio planiran sastanak s predsjednikom Mesićem, u Predsjedničkim dvorima. No, nisam ni ušao u njegov ured, a on se već počeo smijati.

Zašto?

Rekao mi je, smijući se: „Pa što ćeš ti sad, Čeda?“ Pitam: „Što, kako što ću sad?“ Kaže: „Pusti te tvoje priče o autoputu i olimpijskim kapijama, nego večeras, kad završiš sastanke, ti lijepo nemoj ići dolje, u Srbiju, nego hajde iz Hrvatske tamo negdje u Europu, ne možeš to praviti ovdje! Mlad si, pametan si i u pravu si! Imaš tri osobine koje će te uništiti bez obzira na to jesi li političar u Hrvatskoj ili Srbiji! Kako ti je samo palo na pamet da predložiš olimpijske kapije Račanu koji od jutros ne diše zbog toga što je ukinuo vize, kao da će mu Šesta lička umarširati sada preko granice!“

Za sudjelovanje u pokušaju atentata na Vuka Draškovića 1999. Legija je nedavno osuđen na 15 godina zatvora. Kako prognozirate ishod suđenja za ubojstvo Zorana Đinđića?

Nemam dvojbe da će sudsko vijeće izreći maksimalne zatvorske kazne. Ali isto tako ne vjerujem da će Legija sjediti skrštenih ruku, spreman da se pokaje. Baš naprotiv, on će iz zatvora išetati jednako kao što je u zatvor i ušetao, u svibnju 2004. - u pratnji pola Koštuničine vlade, nakon dogovora s Koštunicom i njegovim ljudima.

Kako to mislite? Kao što je ušao u zatvor, tako će iz njega i izaći?

Upravo tako. I nikome ništa. Neće biti bitno gdje je sutra, kao što nije bilo bitno ni gdje je bio jučer.

Znači - pojeo vuk magare?

Točno. On se ovdje pojavio da bi pomogao Koštunici u obračunu s nama, preostalim protagonistima politike koju je personalizirao Zoran Đinđić. Ali kako je Zemlja okrugla, koliko god oni tvrdili da je ploča, siguran sam da će on napraviti taj korak u prazno.




ZAŠTO JE PROPALA „SABLJA“

Politika je kreirala mafiju i organizirala kriminal
U posljednjem, 14. poglavlju u knjizi, pod simboličnim naslovom „12“, Čeda Jovanović pokušava odgovoriti na pitanje zašto policijska akcija Sablja, provođena u danima i tjednima neposredno nakon atentata na Đinđića, nije urodila konačnim uspjehom. Uz ostalo, piše: „Iako nije smelo da bude nedodirljivih, u akciji Sablja uloga Vojske i službi bezbednosti ostaje potpuno u drugom planu. To je jedna od njenih najkrupnijih slabosti. Nismo učinili ono što je bilo neophodno. Bratstvo u krvi je ostalo. Mislim da to ne treba meriti kroz pitanje da li smo uhapsili onog ili ovog. Jednostavno, nismo raščistili s našom dvestagodišnjom tragičnom repeticijom. Nije postojalo dovoljno svesti o
tome... Nakon svega, akcija
Sablja je bila propuštena šansa političara i politike... To je propuštena politička prilika jer je u njoj svima postalo jasno da je politika kreirala mafiju i organizovala kriminal... Imali smo egzaktne podatke i dokaze koji povezuju vrh države u kojoj smo živeli pod Miloševićem s najmonstruoznijim zločinima.“



UHIĆENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA
Miloševića su uhitili najprije zbog zloporabe novca u budžetu

Mala neiskrenost

Lagao sam Miloševiću da će ubrzo biti na slobodi

Odigrali ste presudnu ulogu u dramatičnim pregovorima sa Slobodanom Miloševićem, u njegovoj vili na Dedinju, u noći s 30. ožujka na 1. travnja 2001., kad ste ga, nakon nekoliko sati pregovora, uspjeli uvjeriti, kao izaslanik premijera Đinđića, da se treba predati i otići u Centralni zatvor. Što je u tim pregovorima bilo presudno?

Jedna moja neiskrenost.

Da ga nećete isporučiti Haagu ili...

Ne to. Nego nešto za što se on uhvatio, kao što se svaki utopljenik hvata za slamku. Bila je to moja konstatacija da je i albanski premijer Fatos Nano bio u zatvoru, pa je izašao i ponovno postao premijer. Presudan je bio taj trenutak, kao i činjenica da ga mi hapsimo na temelju zloupotreba u postupanju s budžetom, pa ne može biti u pritvoru duže od 60 dana.

Na to se on smekšao?

Ne, nego je u tom trenutku počeo drukčije razmišljati.
Čak je pomislio da od svega toga može imati koristi.

Prevarili ste ga?

Mislim da je to ona vrsta neiskrenosti kad vam liječnik, ako ste teško bolesni, ne kaže sve do kraja.



DOBRICA ĆOSIĆ:„I ti i Zoran ste gubitnici“

Knjiga Čede Jovanovića „Moj sukob s prošlošću“ počinje dosta neobično - prologom pod naslovom „Bratstvo u krvi“. Poruka je toga prologa da je Zoran Đinđić ubijen zato što je odbio biti sudionikom tzv. bratstva u krvi. U prologu piše:

„Ne znam zašto sam pristao da razgovaram sa čovekom koji zbog svega što je ovoj zemlji uradio ne zaslužuje da mu pomenem čak ni ime. To više nije ni važno.
Svaki je razlog izbledeo pred onim što mi je taj grubi starac saopštio hrapavim iskrenim glasom u kabinetu potpredsednika vlade, koji sam napuštao:
"Prestani da kontriraš. Zar ne vidiš da je pukao led ispod tebe? Imaš divnu ženu, dobićeš dete. Traži svoj život na toj strani. Na ovoj si zauvek izgubio... U vašim životima bio je zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke. Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini čuvar vaših života jer su veze zločina neraskidive. Koalicije se prave i napuštaju.
Osim onih koje počivaju na smrti. Te su večite. Dvanaesti mart je večit. Skloni se.“
Upitao sam Jovanovića tko je taj „grubi starac“ koji mu je to priopćio, kad je, prije godinu i pol, odlazio u opoziciju.

Ne bih otkrio njegov identitet. Gadi mi se taj čovjek, iako je veoma značajan.

Je li poznata faca?

Jest, čak je bio i utjecajan. I danas je utjecajan.

Možda - Dragoljub Mićunović?

Ne, nije. Bio je aktivan u osvješćivanju Srba u Hrvatskoj, i Srba u Bosni, u osnivanju partija, u Miloševićevu dolasku na vlast, njegovu ostajanju na vlasti...

Onda je to Dobrica Ćosić?

To ste vi rekli, ne ja.

Koliko Ćosića smatrate odgovornim za sadašnju političku situaciju u Srbiji, i šire?

- Vrlo odgovornim. Naša je nacionalna inteligencija talac 19. stoljeća. Zbog vlastite nesposobnosti da pogleda u budućnost, ona ovo društvo okreće prema prošlosti. Ta nacionalna inteligencija svoje uporište gradi u manama moga naroda. Zbog toga oni polovicom osamdesetih izlaze sa svojom koncepcijom (Memorandumom SANU - op. aut.), nepotpisanom, iako je jasno tko je iza tog Memoranduma stajao, u kojem se kritiziraju svi osim jedne institucije - vojske, u kojem se svi narodi vrijeđaju - slovenski, hrvatski, pa i srpski - dok se o Albancima govori kao o „bašibozluku“. Pazi ti jezik srpskog akademika! Akademici su koncipirali tu politiku, Milošević je tu politiku ostvarivao, a generali su se trudili da argumentaciju te politike osnažuju topovima i egzodusima, uz posebno razumijevanje dijela Crkve koja je svemu tome davala tu patriotsku nacionalnu komponentu, blagoslivljajući Arkana, ratnog zločinca, ili Škorpione, prije nego što odu na svoj „veliki posao“, koji su obavljali u tri smjene tijekom srpnja 1995. u Srebrenici.

kad bi neko postirao prvi dio intervjua sa CEDOM iz novog broja magazina DANI.


natasha kandic, ceda jovanovic i dr. su ono lijepo lice srbije koje mi vraca nadu u ljepsu buducnost za nashe narode.

glasnost wrote:kad bi neko postirao prvi dio intervjua sa CEDOM iz novog broja magazina DANI.

OK, evo ga:

Intervju Dana: Čedomir Jovanović
Koštunica i Karadžić su istomišljenici

Potpredsjednik vlade Zorana Đinđića, njegov najbliži suradnik i političar u kome ona bolja Srbija vidi svoju šansu, nedavno je objavio knjigu Moj sukob s prošlošću. Čedomir Jovanović, u krajnje otvorenom intervjuu, čiji nastavak slijedi u narednom broju našeg magazina, za Dane secira politiku Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, govori o Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću i ulozi patrijarha Pavla u njihovim zlodjelima, komentira Dobricu Ćosića, Emira Kusturicu, Nasera Orića…
Tamara Nikčević

Možda niko kao Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik srpske vlade, na svojoj koži nije osetio kako se u Srbiji stvari brzo menjaju. Za nešto manje od 10 godina, prešao je put od "Čedo, oženi me", mantre koju su u transu skandirale lepe studentkinje beogradskog Univerziteta tokom građanskog protesta 1996/97., do "Čedabeba", kako je dvoglavu aždaju, taj simbol svih zala Koštunicine Srbije, krivca za sve i svašta, ironično nazvao novinar beogradskog nedeljnika Vreme Miša Vasić.

Šta se to desilo sa Čedom Jovanovićem? Ili, možda je bolje pitati se - šta se to desilo sa Srbijom?!

Najpreciznije, najtačnije i najpotpunije odgovore na ova pitanja dao je sam Čedomir Jovanović u nedavno objavljenoj knjizi Moj sukob s prošlošću. Prećutni bojkot ovog dela od strane, za polemiku uvek spremne srpske javnosti, nije slučajan. Kako polemisati sa nekim ko, ne štedeći nikoga, najmanje štedi sebe?!

U prologu koji nosi naslov Bratstvo u krvi Čedomir Jovanović opisuje svoj susret sa neimenovanim starcem koji mu objašnjava zašto je Zoran Đinđić morao da bude ubijen: "Prestani da kontriraš. Zar ne vidiš da je pukao led ispod tebe? Imaš divnu ženu, dobićeš dete. Traži svoj život na toj strani. Na ovoj si zauvek izgubio. Puno ste pogrešili. Onda kada niste imali pravo na to. Srbija vekovima nije nikome pružila šansu kao vama. Prilika se neće ponoviti. U vašim životima je bio zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke. Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5.000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini čuvar vaših života, jer su veze zločina neraskidive. Koalicije se prave i napuštaju. Osim onih koje počivaju na smrti. Te su večite. Dvanaesti mart je večit. Skloni se."

Kroz ovaj jezivi savet nekoga u kome su mnogi prepoznali "oca nacije", možda se najupečatljivije vidi intelektualno i moralno posrnuće društva koje, kako Jovanović kaže, "mnogo više govori o rušenju Šilerove, nego o rušenju Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika ili Prištine; društva koje više govori o pogibiji vođa Zemunskog klana nego o Srebrenici, Ćuruviji ili Stamboliću".

Čedomir Jovanović nije prihvatio ovaj savet. Nije ni mogao.

I to je šansa Srbije.

DANI: Zašto ste izostavili ime starca iz poglavlja Bratstvo u krvi, iako su mnogi u njemu prepoznali Dobricu Ćosića?

JOVANOVIĆ: Zato što je od imena mnogo značajnija sadržina same poruke. Nije sporan kontekst u kome se Ćosić prepoznaje kao ta osoba koja čak ne zaslužuje ni ime da joj pomenem, ali, posle 15 ili 20 godina agonije u kojoj se nalazimo, u tom starcu nije teško prepoznati i neke druge aktere naše drame. Nakon krvave premijere radikalskog spektakla u Sava Centru, to može biti i patrijarh Pavle. Pre njega, u toj dugačkoj koloni na čijem se čelu sigurno nalazi Dobrica Ćosić, jesu mnogi generali koji se danas pognutih glava pojavljuju na optuženičkoj klupi Haškog suda, mnogi akademici…

DANI: Starac iz knjige je paradigma, grupni portret zla? To ste hteli da kažete?

JOVANOVIĆ: Tačno. Poruka tog starca, koja je bila lični stav, autentična je i zbog toga što dolazi iz kruga ljudi koji su ne samo spremni da izgovore ono što mi je rečeno tog novembarskog predvečerja u kabinetu potpredsednika srpske vlade, koju sam upravo napuštao, nego što je bila slična onima koju su takvi ljudi slali od 1990. pa do 2001., bilo da je reč o Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, Crnoj Gori ili Fruškoj gori, Ivanu Stamboliću... Ta univerzalna poruka zapravo dešifruje socijalni kanibalizam i potrebu da uništimo sve što je pozitivno zbog toga što smo sami negativni.

DANI: Zašto ste pristali na razgovor sa čovekom o kome kasnije kažete da ne zaslužuje ni ime da mu pomenete? Splet okolnosti ili neka vrsta egzibicionizma?

JOVANOVIĆ: Splet okolnosti. Taj čovek mi je nekoliko puta prenosio poruke Jovice Stanišića, koji se u tom trenutku nalazio u Haagu. Poruke su bile onakve kakav je sam Stanišić.

DANI: Šta to znači?

JOVANOVIĆ: To znači da su bile pretenciozne, kukavičke, obojene notom samosažaljevanja. Bile su refleks jednog deformisanog mita koji poslednjih 200 godina opterećuje srpsko društvo, a u kome se svaki neuspeh objašnjava nekim višim ciljem.

DANI: Zašto Vas je uopšte interesovalo šta Vam Stanišić poručuje iz Haaga?

JOVANOVIĆ: Susreti sa tim čovekom nisu bili motivisani željom da saznam šta Stanišić o meni misli. To sam odavno znao. Čovek koji mi je preneo poruku rekao je da bi bilo dobro da se sretnemo, jer je u pitanju moja porodica. Sa distance od dve godine, vrlo je teško objasniti zašto čovek donosi refleksne odluke. Pogotovu ako sam taj čovek ja. Mi smo tri godine bili na pozornici pokušavajući da reformišemo i modernizujemo Srbiju, dok je za to vreme "bratstvo u krvi" iza kulisa radilo svoj posao. Tačno je da smo ponekad morali da pravimo kompromise i neprincipijelne ustupke, kakav je, recimo, bio dogovor sa Crkvom da se veronauka uvede u škole u zamenu za crkveni muk koji je pratio Miloševićev poslednji odlazak iz Srbije. U to vreme je Koštunica tražio podršku Crkve za proteste protiv vlade Zorana Đinđića, koja je Miloševića izručila Haagu.

DANI: Da li je Crkva, koja se prva odrekla Miloševića zbog toga što nije izvršio zacrtane zadatke, mogla prihvatiti Koštunicin predlog za demonstracije? Da li je takva Crkva uopšte želela ili bila u stanju da mobiliše…

JOVANOVIĆ: Ne radi se o snazi Crkve. Njena snaga nije onakva kakvom je predstavljaju. Mislim da je njena moć više posledica nekog neukog respekta koji se najbolje prepoznaje u pitanju na koje nikada nećete dobiti odgovor - zašto se u crkvi šapuće. Deal sa Crkvom je bio izraz naše slabosti. Mnogo smo više mi bili slabi nego što su oni bili sila. Naknadno je, s dolaskom Koštunice, došlo do klerikalizacije Srbije, pa je tako postalo prirodno da Crkva građanima govori kada treba da izađu na izbore, a kada ne; ona društvo razvrstava na one koji su društveni talog, što je kontekst u koji smo svrstani Vladimir Popović i ja, i one koji se nalaze na pijedestalu a potiču iz krugova generala i akademika, istih onih koji su sa Trebevića praznili šaržere nad Sarajevom, ona im objašnjava šta je zločin, a šta nije. Njihove sugestije su gotovo obavezujuće za Koštunicinu vladu, ali i za većinu političkih partija. Zato je prirodno što je na desetogodišnjicu zločina u Srebrenici srpski parlament minutom ćutanja odao poštu ubijenima u Srebrenici, Bratuncu, Skelanima i londonskom tubeu. U njihovim glavama to je trebalo da bude pametna relativizacija srebreničke simbolike kojom se oponira savremenoj civilizaciji.

DANI: Zašto je Boris Tadić otišao u Potočare? Da li ste razumeli?

JOVANOVIĆ: Bilo bi dobro kada bismo mogli da se resetujemo. Tadić je s jedne strane talac političkog konteksta iz koga potiče, a s druge strane talac nekih obaveza kojima želi da zadovolji međunarodnu zajednicu. U suštini, mislim da se većina političara u Srebrenici pojavila sa istim motivima kao i Boris Tadić - da budu na tom mestu u tom trenutku, da odstoje sat, dva ili tri, da bi sutra mogli da kažu kako su se pojavili i na taj način distancirali od zločina u Srebrenici.

DANI: Vi niste bili u Potočarima?

JOVANOVIĆ: Ne. Slažem se sa porukom koju je poslala Carla Del Ponte. Iz istog razloga nisam hteo tamo da idem. Ako je nešto bilo naša obaveza, onda je to makar hapšenje Mladića i Karadžića i rasvetljavanje tog jezivog, tragičnog događaja koji, sa 10 godina distance, mnogo više optužuje zvaničnu politiku u Beogradu, Banjoj Luci ili međunarodnu zajednicu nego njih dvojicu. Sa 10 godina distance, mnogo su odgovorniji oni koji se danas nalaze na vlasti u Beogradu, ili oni koji su to bili pre pet ili deset godina, oni koji su se ovde pojavljivali - tu mislim na Holbrookea! - kao predstavnici diplomatije koja je vešto trgovala sa Miloševićem.

DANI: Zašto Vaša vlada nije uhapsila Ratka Mladića? Sada saznajemo da ste vrlo dobro znali gde se on nalazi.

JOVANOVIĆ: Dva meseca po dolasku na vlast u Srbiji, kao u nekom trileru, uhapsili smo Slobodana Miloševića. Milošević se nalazio na poznatoj adresi, bio je okružen policijom u centru grada, nije se skrivao. Agonija je trajala dva dana. Kroz hapšenje Miloševića, ušli smo u konflikt sa svim onim institucijama koje su, braneći Miloševića, zapravo branile sebe. Pred nama su popustile u martu 2001. Hapšenje Ratka Mladića je bilo moguće samo ukoliko prethodno uhapsite sve one koji vam se nalaze na putu do njega.

DANI: A to su?

JOVANOVIĆ: A to su: Koštunica sa celim svojim kabinetom, Pavković sa celim Generalštabom, patrijarh sa pola Sinoda i pola Akademije. Tu su i šefovi opozicionih partija i njihovi poslanici. Ratko Mladić je posledica jedne politike. On nije postojao ni 1987., ni osme ni devete, ni '90. ni '91. On je 1992. u dva dana munjevito napredovao kako bi mogli da ga imenuju za komandanta vojske bosanskih Srba. Od majora je postao general-major. Sa neke krizne periferije, stigao je u središte svetske politike. Ko ga je tu doveo? Kako možemo da uhapsimo Mladića a da ne govorimo o odgovornosti onih koji su ga postavili na to mesto? Ko je postavio Karadžića na mesto predsednika SDS-a? Dobrica Ćosić, lično!

DANI: Kako da uhapsite Mladića?! Pa, kao što ste uhapsili Miloševića!

JOVANOVIĆ: To je bilo nemoguće, jer je podrazumevalo oružani sukob sa Mladićevim obezbeđenjem. Mladić nije isto što i Milošević. To nisu iste kategorije. Najbolji primer je hapšenje Šljivančanina 2003. U tom trenutku mi smo apsolutna vlast u Srbiji. Koštunica više nije predsednik. Pavković više nije načelnik Generalštaba. Pre Šljivančanina su u Haagu završili i Milošević, i Šainović, i Milutinović, i Ojdanić, i čitav niz bosanskih Srba. Pre Šljivančanina je u Haag stigao Stanišić sa Frenkijem Simatovićem. Tamo je general Mrkšić sa kapetanom Radićem. Nedostaje samo Šljivančanin. Njegovo hapšenje se pretvorilo u rat u kome je izgorelo pola beogradskog naselja. To je 2003. godina! Uhapsiti Mladića...

DANI: Zašto je Šljivančanina bilo teže uhapsiti nego, recimo, Jovicu Stanišića?

JOVANOVIĆ: Zato što postoje organizovani otpori unutar sistema koji nije transformisan, i to neće ni biti sve dok u njega ne uđemo onako kako smo ušli u organizovani kriminal marta 2003. Zašto se ne priznaje suština Srebrenice? Jer zauzimanje jasnog stava prema Srebrenici ili Haagu znači preuzimanje odgovornosti. A preuzimanje odgovornosti podrazumeva i definisanje krivice. Kako mi možemo da preuzmemo odgovornost?! Kako mi možemo da kažemo da je Srebrenica zločin a da ne kažemo ko je zločin izvršio?! Izvršili su ga pojedinci! Hajde da brojimo te pojedince, pa ćemo da vidimo da je reč o stotinama, hiljadama "pojedinaca". Da li su onda oni pojedinci? Da li o komandantu jedne vojske možemo da govorimo kao o pojedincu? O predsedniku države kao o pojedincu? Pa, onda je i Hitler pojedinac. To je bio projekat stvaranja nacionalne države o kome se govorilo u većoj ili manjoj meri otvoreno. Ta ideologija krvi i tla prisutna je i danas u Srbiji. U fokusu naše politike još uvek nema ljudskog života. Za četvorostuko ubistvo Legija je osuđen na petnaest godina zatvora! (Razgovor je vođen dan prije izricanja nove kazne od 40 godina zatvora; op. ur.) Ovde se negira život. Zato je meni i ta Borisova poruka na vencu srebreničkim žrtvama porazna.

DANI: Šta je trebalo da piše na vencu predsednika Srbije?

JOVANOVIĆ: Morao je makar da kaže to jednostavno - izvinjavam se. Uradit ću sve da se ne ponovi. Neću biti miran dok oni koji su ovo uradili ne odgovaraju. Stidim se. Bilo šta! Dok je gledala prenos iz Potočara, u četvrtom mesecu trudnoće, sa šesnaestomesečnim Lajfom u krilu, zvala me je moja Jelena i pitala me: "Šta će svet misliti o našoj deci?! Stidim se što sam Srpkinja! Sramota me je!" Potpuno sam je razumeo. To što Brana Crnčević ponovo piše po beogradskim novinama, pa ko je on da to radi? Ko je on da meni kaže da ja vodim više računa o Srebrenici nego o Jasenovcu?! O Jasenovcu treba da se staraju Hrvati. Devedeset posto porodice moje majke je ubijeno u Jasenovcu. Iako me majka nikada nije opterećivala tim stvarima, tim užasom koji mogu samo da naslutim, tragedijom koju može da ima dete odraslo po sirotištima, moja politička obaveza je da sprečim da se sutra to ne desi nekom drugom, a pogotovu da se ne desi u moje ime. U čije ime su oni to radili, s obzirom na to da Tomislav Nikolić kaže da nisu u njegovo, Tadić kaže da nisu u naše, Koštunica kaže da nisu u srpsko. U čije su ime oni to radili?!

DANI: Pa, u čije ime su radili?

JOVANOVIĆ: Ako nisu u ime Srbije, u čije ime su radili? U ime tih ljudi ubijenih u Srebrenici?! To što neko negira zločin ne znači ništa. Pa, ni Legija na sudu nije priznao da je ubio Zorana Đinđića. Rekao je da smo to uradili mi. Zar se očekuje od ubice da nešto prizna?! Naravno da su to radili u ime jedne politike. Je li neko uhapšen zbog toga? Je li Milošević nekoga zbog toga uhapsio, je li uhapsio Karadžića, Mladića, Krstića? Ne, nego su prekopavali groblja, razvlačili tela po brdima, po bosanskim gudurama, kako ne bi mogao niko da ih pronađe. To su radili u ime jedne politike. Ta politika je poražena ako se govori o statusu njenih protagonista. Ali ta politika nije poražena ako se govori o njenom konceptu.

DANI: Kako ste razumeli obraćanje Borisa Tadića naciji pred put u Srebrenicu, njegovo obrazloženje zašto će prisustvovati komemoraciji u Potočarima?

JOVANOVIĆ: Izgledao mi je kao čovek koji se probudio pet minuta pred tu izjavu, pročitavši nešto sa monitora koji je davno nazvan idiotom. Odnos prema ljudskom životu, stradanju ili zločinu definiše vas kao ličnost koja u određenom trenutku čak ništa više i ne mora da kaže. Kada živite 50 godina u Srbiji i, od tih 50, deset ili 15 godina učestvujete u ratu, onda ne treba ništa da govorite ako za to vreme niste uspeli da uradite nešto što bi vas definisalo kao ličnost koja ne mora da objašnjava svoj stav prema ratu i ratnim zločinima. Puno je konfuzije. Meni se čini da svi političari Srbije koji govore o ratu i konkretnom zločinu u Srebrenici, govore pre svega osluškujući reakcije u Srbiji. Međutim, to nije priča za Srbiju! To je priča za Bosnu, za tih 8.000 majki, žena, sestara, za decu koja su ostala bez očeva, braće... Ako pokušavate da se dopadnete onom društvu koje je većinski ćutalo pred svim tim, onda neizostavno pravite grešku. Političari ovde često mnogo više vode računa o svom rejtingu nego o efektima udvaranja Srbiji.

DANI: O čemu je vlada Zorana Đinđića vodila računa, s obzirom na to da je i ona vrlo malo uradila po tom pitanju? Zašto Vi niste inicirali donošenje neke deklaracije kojom bi se osudio srebrenički zločin?

JOVANOVIĆ: Često čujem slične primedbe. Ali, odgovorit ću Vam pomoću jednog karakterističnog primera: sećam se da smo 2001., na TV B92, dan pre obeležavanja petogodišnjice zločina u Srebrenici, videli film BBC-ja Krik iz groba. Nakon toga sam zvao direktora televizije, uzeo od njega kasetu i dao je tadašnjem šefu Biroa za komunikacije Vladimiru Popoviću, zamolivši ga da pokuša da izdejstvuje da se taj film pusti na državnom RTS-u. To nije ni neiskustvo, ni nevinost. Jednostavno, nismo razumeli politiku Srbije, tu težinu, snagu, energiju "bratstva u krvi". Bio sam u šoku dok sam narednog dana u Skupštini bezuspešno pokušavao da smirim poslanike Koštunicine partije, iako sam bio šef zajedničkog poslaničkog kluba.

DANI: Zašto? Kako su reagovali?

JOVANOVIĆ: Pokušali su da se obračunaju sa mnom. Tražili su formiranje anketnog odbora koji bi ispitao ko je dozvolio da se takav film emituje na državnoj televiziji, tražili su smenu direktora i glavnog i odgovornog urednika, i sve to zbog filma koji počinje jezivom scenom u kojoj otac doziva sina, garantujući mu da mu se ništa neće desiti, a koji se završava tako što majka treba da uđe u tuzlanski tunel i pokupi kosti ljudi koji su brutalno ubijeni. Nisam mogao da razumem šta se nalazi u glavama tih ljudi koji sede kraj mene u poslaničkoj klupi, koji su sagnuli glave, koji žmure pred tim zločinima. To nije više pitanje našeg odnosa prema Bosni, prema Bošnjacima, prema Kosovu i Albancima. To je pitanje ljudskog razuma, civilizacijskog pristupa nečemu što pripada svakom čoveku, a to je pravo na život. U tom danu sam potpuno prezreo tu Koštunicinu politiku. Nisu bili problem Šešeljevi radikali i Miloševićevi socijalisti. Oni su bili pročitana knjiga. Koštunica, koji je mesec dana pre toga primio nagradu američkog East-West instituta za državnika godine, tako je glupo negirao stvaran život. To je bilo šokantno.

DANI: Da li ste, kao šef poslaničkog kluba, od njih tražili objašnjenje?!

JOVANOVIĆ: Rasprava je trajala čitavog dana. Problem je bio u tome što su se videli rezultati politike od koje Koštunicini ljudi nisu nameravali da odustanu. Ovo danas je logična posledica: mi čuvamo Karadžića i Mladića, vučemo ih po kasarnama, finansiramo njihovo obezbeđenje, vučemo ceo svet za nos, dezavuišemo društvo. I to je logično. Oni su istomišljenici.

DANI: Ko?

JOVANOVIĆ: Koštunica i Karadžić. Koliko god to zvuči neverovatno i suludo, njihove dve stranke su se pobratimile! Ashdown je 50 funkcionera SDS-a proterao iz Republike Srpske, zabranio im da se bave bilo kakvom javnom delatnošću, da se bave biznisom, što za njih nije predstavljalo nikakav problem. Oni su sve to radili u Srbiji. Sedeli su u prvim redovima na Koštunicinoj predizbornoj konvenciji 2003. Godinu dana ranije, Koštunica je u Sarajevu rekao da ne preporučuje nikome da se dobrovoljno preda Haagu, pa ni Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Zato ne čudi ni Borisovo obrazloženje puta u Srebrenicu. Mada, pomalo sam strepeo, bojao sam se da ne napravi neku grešku, kao ono u Sarajevu, kad se najpre izvinio ratnim zločincima...

DANI: Kako se izvinio ratnim zločincima?

JOVANOVIĆ: Išao je, zbunio se i, umesto žrtvama ratnih zločina, izvinio se ratnim zločincima. Bilo je bukvalno: "Ovu priliku koristim da se izvinim ratnim zločincima, tj. njihovim žrtvama." To jasno govori o stavu. Kao što film koji su radikali pustili u Sava centru, u jednoj kampanji koja je brižljivo pripremana u Srbiji, a iza koje stoje mnoge institucije i gotovo kompletna politička javnost, jasno govori o stavu. To je slika srpske političke i intelektualne elite danas. To je kampanja relativizovanja srebreničkog zločina. Zato je u subotu prikazan taj film, uz direktni prenos na tri nacionalne televizije. U nedelju se u Skelanima otvaralo to spomen-obeležje, kako bi u ponedeljak nekako pregrmeli Srebrenicu. U utorak je Tomislav Nikolić odmarširao u Bratunac, a potom i u Srebrenicu. Samo ne znam da li će se presvlačiti na putu od Bratunca do Srebrenice, kako bi u Srebrenicu ušao onako kako su tamo ulazili njegovi uzori 1995. I on sam, kada je ratovao po Hrvatskoj početkom devedesetih.

DANI: Skupu je prisustvovao i patrijarh Pavle. Ma koliko da smo za ovih petnaestak godina postali imuni na sve i svašta, ipak je to bio šok.

JOVANOVIĆ: Treba razumeti srpsko društvo. Ono je deformisano konfliktima koji traju dve stotine godina. Ono je nesposobno da se modernizuje, prilagodi vremenu... U njemu su u potpunosti degradirane sve institucije koje, u normalnim zajednicama, obično društvu šalju poruke o kojima se ne polemiše. Sve naše institucije su duboko konzervativne. Zamislite: za prosečnog građanina Srbije, vojska i Crkva su institucije od najvećeg poverenja! To je nešto što je potpuno strano 21. veku. Mi smo društvo sa najvećim procentom mladih ljudi koji odavde žele da odu, mi smo najsiromašnije evropsko društvo sa najprevaziđenijom tehnologijom… To su, po defaultu, karakteristike koje negiraju razvoj. Kad negirate tu racionalnu ravan, onda su simboli veoma značajni. Zbog toga je pojavljivanje patrijarha u sali u kojoj je bio izjednačen broj zuba u glavi i broj prisutnih - simbol. To je imalo zastrašujuće poruke.

DANI: Kakve? Da li je to neka vrsta podrške lideru radikala Vojislavu Šešelju, čijoj se politici sudi u Haagu?

JOVANOVIĆ: Patrijarh se tamo pojavio i uradio ono što je Crkva radila prethodnih 15 godina u Srbiji. Svako je imao svoju ulogu: Akademija je koncipirala jednu politiku, Milošević je ostvarivao sve dok tu politiku na sebe nije morao da preuzme neko drugi, a taj drugi je Vojislav Koštunica; tu je politiku bilo nemoguće ostvariti političkim sredstvima, pa su u pomoć priskočili generali. Na kraju je Crkva sve blagosiljala, a to se najjasnije vidi u sceni ljubljenja krsta pred odlazak "Škorpiona" u Srebrenicu… Posle 15 godina, Crkva i vojska izlaze u prvi plan, namećući političke ideje kao ideje o kojima se ne polemiše. U danu kada se obilježava desetogodišnjica Srebrenice, Crkva pominje i poistovećuje Srebrenicu sa Bratuncem. A to jedno sa drugim nema veze.

DANI: U čemu je razlika?

JOVANOVIĆ: Razlika je dramatična. Sve što se desilo u Bratuncu, što se desilo u Skelanima, na Baniji, Liki, Kordunu, ono što se dešavalo u Posavini, bilo je izraz ratnog ludila u kome neka lokalna propalica postane vojskovođa. Strašna je razlika između Nasera Orića i Radovana Karadžića, Orića i Ratka Mladića. Naser Orić je klasična potvrda one Andrićeve definicije o ratu i fukarama. Svoju vojsku je formirao tako što je mobilisao svakog nesrećnog Bošnjaka kome je neko ubijen u tom ludom ratu. Iz Srebrenice je pobegao pred Ratkom Mladićem, baveći se potom biznisom. Ratko Mladić je, nažalost, klasična potvrda definicije o genocidnoj politici koju je zajednički vodilo rukovodstvo bosanskih Srba i Milošević u Beogradu. Često se ovde koristi argument kojim se negira taj termin genocidne politike zbog para. Kako je to jadno! Neki advokati, ljudi iz nevladinog sektora, iz demokratskih krugova beogradske političke scene, boje se da kažu da je u Srebrenici izvršen genocid, jer ćemo morati da platimo. Koliko misle da vredi njihov život i koliko bi novca dali za svoj život?

DANI: Nenad Čanak je svojevremeno tvrdio da je Ljiljana Nedeljković, šef kabineta Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika SRJ, pregovarala sa Generalštabom Vojske RS-a. Da li je to tačno?

JOVANOVIĆ: Tačno je.

DANI: Šta je konkretno značilo - pregovarati sa Generalštabom Vojske RS-a?

JOVANOVIĆ: U knjizi pišem o Zoranovom odlasku u Ameriku, tokom koga se suočio sa pitanjima na koja ovde nije imao odgovor: odnos SRJ prema Republici Srpskoj, status Vojske Republike Srpske u okviru Vojske SRJ, činjenicu da se u tom momentu Miloševićevi generali u Beogradu ponašaju kao da je RS linija nekog zapadnog fronta. Zoran je bio šokiran kada je ušao u office Colina Powella.

DANI: Šta je tu bilo šokantno?

JOVANOVIĆ: Sve! Zoran je u Washington otišao kao tek izabrani predsednik Vlade, da bi u Americi čuo ono što u Beogradu verovatno nikad ne bi: svi oficiri Vojske RS-a nalaze se na platnom spisku Vojske SRJ, svi se vode kao strategijske grupe u okviru Generalštaba Vojske SRJ, zajedno realizuju iste vojne ciljeve i imaju jedinstvenu komandu.

DANI: Da li je moguće da Zoran Đinđić, koji je u javnosti predstavljan kao svemoćni i sveodlučujući, nije znao takve stvari?

JOVANOVIĆ: Naravno. Zoran, kao demokratski lider, ovde je bio užasno izolovan i usamljen. Čak i unutar svoje koalicije, u kojoj se većina danas bez nekog posebnog problema transformisala u taj Koštunicin kontekst - od londonskog tubea do Srebrenice, preko Bratunca i Skelana. Bio je užasno usamljen u politici koju je želeo da vodi. Tačno je da je '94. otišao na Pale, i to mu i danas mnogi zameraju. Ali, on je bio političar koji nijednog trenutka nije bežao od problema. Išao je tamo gde je problem. Ako je problem na Palama, ide na Pale da ga reši. Više bi mu odgovaralo da je problem u Monaku, ali nije.

DANI: Da, ali govorili ste o simboličnom pojavljivanju patrijarha na skupu Srpske radikalne stranke. Može li se Đinđićevo pojavljivanje na Palama u tom momentu shvatiti kao simbol?

JOVANOVIĆ: To može da se vadi iz konteksta i da se pretvara u simbol koji to nije. Zoran je otišao u januaru. U februaru '94. na Palama je razgovarao sa Karadžićem, koji je bio sagovornik svih evropskih i svetskih lidera. Teme tih razgovora nisu bile osvajanje Sarajeva ili zauzimanje slobodnih zona poput Srebrenice ili Žepe. Tema je bila prekid rata u situaciji kada Milošević tako nešto formalno traži, a suštinski, pomoću svoje policije i vojske, tako nešto sprečava.

DANI: Postoji i drugo tumačenje: u trenutku kada analize pokazuju da Miloševiću, koji ne sprovodi dovoljno dobro ratnu politiku, pada rejting, pragmatični Đinđić traži svoju šansu. Zbog toga odlazi na Pale, kako bi, u ratu sa Miloševićem, sebi obezbedio podršku nekog jakog i u Srbiji prihvaćenog "nacionalnog igrača". Zato Radovan Karadžić.

JOVANOVIĆ: Kada bi tako analizirali našu politiku, onda bi tu videli mnogo neprincipijelnosti. Negde 1995., Koštunica sa Zoranom i Šešeljem pravi Demokratsku alijansu, ali je, pre osude, u svakom trenutku važno razumeti efekte poruka koje se šalju. Šešelj je bio u velikom konfliktu sa Miloševićem, što je otvorilo mogućnost njegovog rušenja kroz jedan takav savez. Znam Zorana i znam koliko ga je pogađalo to podsećanje na 1994., na taj odlazak na Pale. Pre svega zbog stavljanja znaka jednakosti između razgovora sa Karadžićem i podrške Karadžiću. Što nije tačno. Smatrao je da je neophodno srušiti Miloševića i da se to može ubrzati produbljivanjem distance između njega i Karadžića. Zbog toga je i otišao na Pale i Karadžiću rekao da treba sam da sklopi mirovni sporazum, da izoluje Miloševića, da se dogovori o prekidu rata sa Izetbegovićem i da tako praktično zaštiti narod Bosne. Teško je iz ove perspektive i sa ove vremenske distance suditi o događajima u kojima niste direktno učestvovali.

DANI: Direktno ste učestvovali, tačnije predvodili, studentske demonstracije 1996. i 1997. Studenti su, policiji koja je kretala da ih tuče, skandirali: idite na Kosovo! Posle toga, ta policija je zaista tamo i otišla. Jeste li mogli tada da pretpostavite kakvu ste poruku poslali?

JOVANOVIĆ: To je zakon ulice. Kada se nalazite u društvu 50 ili 100 hiljada ljudi, često ste jednako sami kao i kada, sa rukama u džepovima, prošetate na minus 15 centrom grada, u dva ujutru.

DANI: To znači - shvatali ste ili ne suštinu poruke?

JOVANOVIĆ: Kao i mnogi. Razumeo sam šta hoće da kažu, šta govore, ali mislim da je nisu razumeli ljudi koji su to govorili. Nisu razumeli oni koji su smatrali da nema ničeg spornog u prebijanju građana, ali da je sporno to što prebijaju njih. Kao - idite u Prištinu pa tucite ljude tamo! Taj protest je bio posledica neke neverovatne energije, koja je bila tako kontroverzna. Mi smo tokom devedesetih bili najnesrećnije društvo, ali i društvo koje je najviše nesreće nanelo drugima. Imali smo promašene ciljeve, propadanje smo proglasili za vrlinu… Protesti su bili puni paradoksa…

DANI: Jedan od paradoksa je poruka policiji: idite na Kosovo i tamo tucite ljude, a istovremeno zvižduci pismima podrške Dobrice Ćosića ili Emira Kusturice!

JOVANOVIĆ: Za te policajce, koje su često dovodili sa Kosova, iz Bosne ili Hrvatske, mi smo bili izdajnici. Mene i Zorana su tukli kordoni na Brankovom mostu 1999., a nakon prvog pendreka, čuo sam psovku - jebem ti majku srbijansku! Tačno je da su Kusturica, Ćosić ili Ceca za nas bili simboli kojima se zviždi. Danas Kusturica kod Koštunice vodi Maradonu, mada nisam siguran da premijer zna ko je Maradona. Verovatno misli da je neki operski prvak čije vreme tek dolazi.

DANI: Zar ta Kusturicina podrška Koštunici nije logična? Kontinuitet?

JOVANOVIĆ: Tačno. Oni kojima smo zviždali 1996. danas su na vlasti. Ćosić štampa svoje knjige uz poruku: "posle 35 godina ćutanja". Kako će tek izgledati Srbija kada progovori, ako je ovakva nakon njegovih 35 godina ćutanja?! Uloga Emira Kusturice je trivijalna, zato što je njegov pečat u beogradskoj ili srpskoj kulturi trivijalan. Druga je stvar to što samo uzak krug ljudi zna koliko je u svemu tome dobrom što je potpisao Emir Kusturica malo dela samog Kusturice, a mnogo više Abdulaha Sidrana. On je jedna bestijalna ličnost, vulgarna, prosta, ali on nam, potencirajući svoju bestijalnost, poručuje da je zatvorio krug, da je video sve i da je shvatio da je Mokra gora mnogo bolja od Croisette ili Manhattana. Pa, ako je već tako, sedi onda na Mokroj gori, a ne u Upravnom odboru Politike!
O RS-u
Alibi Koštunicine politike

DANI: Da li ste tokom obavljanja potpredsedničke funkcije u Vladi Srbije imali kontakt sa čelnicima i političarima Republike Srpske?

JOVANOVIĆ: Ne, i žalim zbog tog.

DANI: Zašto?

JOVANOVIĆ: Zato što mislim da su Srbi u Bosni, kao i Srbi u Hrvatskoj, žrtve beogradske politike i da je Miloševićevo naglašeno političko prisustvo na prostoru Bosne i Hercegovine nama nametalo jednu vrstu obaveze koju mi nismo dogovorili i na koju je Zoran pokušao da odgovori neposredno pred svoju pogibiju. Prećutno i bez ikakvog dogovora, Republika Srpska je postala prividni alibi Koštunicinoj politici. On se na prostoru Republike Srpske kretao u kontekstima u kojima je pre njega to činio Slobodan Milošević. Zoran je u martu 2003., neposredno pre pokušaja atentata kod hale Limes, bio na putu za Banju Luku, ali tamo nije otišao da bi uverio SDS u ispravnost politike koju je vodio Karadžić. Tamo je otišao da bi otvorio jedno preduzeće, fabriku Hemofarm. Otvarao je fabrike, dok su drugi odlazili da se dive srpskim kostima zakopanim po nekim grobljima i veličaju bitke kojih bi naš narod trebao da se stidi - i zbog toga što je to uradio drugim narodima, i zbog toga što je to dozvolio sebi.

DANI: Kako gledate na poziciju Republike Srpske?

JOVANOVIĆ: Kreatori RS-a odavno već nisu u političkom životu. Ustvari, ukoliko su i prisutni, neminovno su negativne ličnosti, što u dobroj meri dezavuiše koncept BiH, ali i koncept RS-a. Pitanje budućnosti tog prostora, ako ne razumemo da se kroz odnos Srba i Bošnjaka, ili Srba i Hrvata, ili Bošnjaka i Hrvata, Srba i Albanaca, zapravo meri naša sposobnost života po kriterijumima 21. veka. Ako to ne znamo, zauvek ćemo ostati taoci tog feudalnog doba iz koga ne možemo da iskoračimo i opet će se potvrditi Andrićeva teza iz priče Vezirov slon, u kojoj on kaže da u Bosni ima mesta za svakog, ali tek pod zemljom.

fala


ako bude konstruktivna rasprava ovdje, okacis nam drugi dio iduce hefte

evo i drugi dio intervjua sa jovanovicem iz danasnjih DANA

Intervju: Čedomir Jovanović (II)

Dobrica Ćosić je lagao o Đinđiću

Potpredsjednik vlade Zorana Đinđića, njegov najbliži suradnik i političar u kome ona bolja Srbija vidi svoju šansu, nedavno je objavio knjigu Moj sukob s prošlošću. Čedomir Jovanović, u krajnje otvorenom intervjuu, čiji nastavak objavljujemo u ovom broju našeg magazina, za Dane secira politiku Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, govori o Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću i ulozi patrijarha Pavla u njihovim zlodjelima, komentira Dobricu Ćosića, Emira Kusturicu, Nasera Orića…

Tamara Nikčević

DANI: Rekli ste da je Boris Tadić "talac političkog konteksta iz kog dolazi". Na šta konkretno mislite?

JOVANOVIĆ: Mislim na nacionalističke krugove koji još uvek odbijaju da shvate da je zemlja okrugla, držeći srpsko društvo u verovanju da je ona ploča. I umesto da uhvati građane Srbije za ruku i sam napravi taj prvi korak kako bi pokazao da je zemlja ipak okrugla, on tapka u mestu. To je čovek koji može da ode u Srebrenicu sedam dana pošto je njegova stranka odbila da u pokrajinskom parlamentu izglasa rezoluciju o srebreničkim zločinima. Demokratska stranka je odbila da to uradi sedam dana pošto je navodno nešto slično tražila od drugih u republičkom parlamentu, pa oni nisu prihvatili. To se opet desilo sedam dana pošto je Boris, govoreći o tribini na Pravnom fakultetu, na kojoj su srebrenički događaji opisani kao oslobođenje toga grada, rekao da je to izraz demokratije i da je Srbija društvo u kome svako ima pravo da govori ono što oseća. Na takav način mogu da opišem i rezultat jedne godine njegove vlasti, na koju je došao kao antiteza Tomislava Nikolića, sa kojim se sada dosta često savetuje.

DANI: Kada kažete da predsednik Tadić mora da uhvati za ruku srpsko društvo i ubedi ga da zemlja nije ravna ploča, ne precenjujete li i njega i njegovu moć?

JOVANOVIĆ: Tačno! Boris Tadić to ne može da uradi. On će taj korak napraviti kao poslednji u nizu. Pre toga će cela Srbija morati da krene napred da bi ga pomerila iz pozicije u kojoj se on nalazi. Ali i to je karakteristika ovog vremena. On je čovek koji po svojoj politici mnogo podseća na tradicionalni srpski politički mentalitet. Tadićevi su odgovori najčešće identični Koštunicinim: "nisam bio obavešten", "to sam od Vas čuo", "nisam znao" ili "nisam nadležan".

DANI: Na jednom skupu ste postavili pitanje: ako je Koštunica novi Milošević, ko je novi Koštunica? Niste odgovorili.

JOVANOVIĆ: Nisam ni morao. Ta analogija se sama nametnula. OK! Takav je bio splet okolnosti, pa je Boris, praktično za godinu dana, prešao put od već viđenog ambasadora u Pekingu do predsednika Srbije. Mislim da to nije ona životna šansa koja se ukazala, recimo, Johnu Wayneu kada je ušetao u kadar Johna Forda čisteći lišće. To je splet okolnosti, fatalna koincidencija, koja je Tadića, kao nespornog političara, dovela na veoma važnu funkciju. On je u ovom trenutku personifikacija onog građanskog dela našeg društva, izraz demokratskih potencijala Srbije, i zbog toga njegovo oklevanje ima mnogo veću težinu nego što je to slučaj sa Koštunicom.

DANI: U knjizi kažete da su generali, posebno Branko Krga, svojevremeno lobirali da postave Borisa Tadića na mesto vojnog ministra. Da li to "generali" znači KOS?

JOVANOVIĆ: Da. Već 2001. krugovima "bratstva u krvi" je postalo jasno da sa Zoranom Đinđićem nema dogovora. On je čovek pred kojim ne smete čak glasno ni da razmišljate o temama koje su bile fundamentalno važne za Akademiju, Crkvu, vojsku, za deo naše demokratske političke javnosti koja se nalazi izvan DS-a i delimično naše koalicije. Zbog toga je Koštunica najpre nastojao da u okviru DOS-a pronađe podršku za svoju politiku. Nisu svi bili sa nama zbog toga što su delili naše vrednosti. Deo njih je bio tu i zbog činjenice da im Koštunica ne nudi ništa konkretno. Koštunica je to "konkretno" počeo da nudi isuviše kasno, kada su razlike postale prevelike. Faza dogovora sa Zoranom je vrlo brzo prošla, a te 2001. se u tim političkim krugovima govorilo o potrebi nekakvog konsenzusa. Pošto konsenzusa nema sa Zoranom, s kim ga može biti? Sa mnom svakako ne! Boris Tadić je bio željeno rešenje kao čovek koji može da pomiriti DS i DSS. Do toga je kasnije i došlo, ali ne tako što je DSS prihvatila politiku DS-a, nego tako što se DS potpuno transformisala i praktično postala alter ego samog Koštunice. Ta lobiranja su bila žestoka i 2003., ali su se pre vezivala za mesto ministra odbrane SRJ, na kom smo mi već videli Zorana Živkovića, dotadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u saveznoj vladi. Živkovićevi prvi poslovi vezivali su se za smenu načelnika Generalštaba Branka Krge i šefa vojne bezbednosti Ace Tomića - dve ličnosti koje su bile najagilnije u lobiranju za Borisa Tadića kao željenog ministra odbrane.

DANI: Zašto?

JOVANOVIĆ: Krga je o tome najpre razgovarao sa Goranom Svilanovićem, a kasnije i sa Zoranom Đinđićem. Živković mi se žalio na tu političku kuhinju, u kojoj je on praktično završio u loncu zbog ambicija jednog od potpredsednika Demokratske stranke, koja je bila u direktnom konfliktu sa politikom rukovodstva DS-a. Kulminacija je bio Borisov intervju Vojsci, objavljen u poslednjem februarskom izdanju tog lista, u kome se već praktično ponaša kao ministar odbrane, iako mu je vrlo jasno rečeno da to ne radi. Trinaestog marta je sve bila samo formalnost. Izbili su pritisci koji su bili tako snažni da su promenili stav samog Živkovića, kome je očigledno bilo važnije da nakon Zoranove pogibije postane premijer nego da odbrani određenu politiku u okviru Ministarstva odbrane, koje je sada preuzeo Tadić, uprkos mom protivljenju.

DANI: Na prvom sastanku VSO-a nakon ubistva Zorana Đinđića, Nataša Mičić, tadašnji v. d. predsednika Srbije, traži da Krga i Tomić budu smenjeni. Zašto je ova namera sprovedena samo delimično?

JOVANOVIĆ: Pet sati je vođena rasprava o svrsishodnosti smene generala Ace Tomića kao načelnika vojne bezbednosti u periodu vanrednog stanja, o posledicama koje će to izazvati u vojsci, kontekstu koji će se time otvoriti. Nakon petočasovne rasprave i konsultacija koje smo tada obavili Nataša Mičić i ja, Svetozar Marović, kao predsednik Državne zajednice, traži da se izdvoje tri člana VSO-a - predsednik Crne Gore, v. d. predsednika Srbije i on, predsednik Državne zajednice, i da, uprkos protivljenju ministra odbrane, Borisa Tadića, koji formalno i nije član VSO-a, donesu odluko o smeni tadašnjeg šefa KOS-a. Nakon toga su bili izloženi novom pritisku koji se sada odnosio na zahtev za prolongiranje saopštavanja te odluke. Najpre je bilo sporno samo donošenje odluke, a nakon toga i njeno saopštavanje. Vojska je preko Tadića tražila prelazni period od najmanje sedam dana, što je odbijeno uz Marovićev komentar: "Što?! Da im damo vremena da i nas ubiju kao Đinđića?!"

DANI: Vi, dakle, tvrdite da postoji direktna veza između KOS-a i Borisa Tadića?

JOVANOVIĆ: Naravno. Borisove veze sa vojskom su više nego jasne i o njima treba on da govori. Ne mislim da je njegova veza sa načelnikom vojne bezbednosti bila gora od moje veze sa Legijom, koji je ubio mog prijatelja. Mada, moja veza sa Legijom ima jasan kontekst i u tom kontekstu treba da govori i Boris Tadić. Ako se o tome ćuti, znači da postoji nešto što ne treba da se zna.

DANI: Ima li u Vašem odnosu prema Borisu Tadiću nečega naglašeno negativnog zbog činjenice da Vas je izbacio iz stranke?

JOVANOVIĆ: Tu nema ničeg ličnog. Borisova teza diskontinuiteta sa politikom Zorana Đinđića dokazivala se kroz osporavanje ljudi koji su na toj politici insistirali, a to sam pre svih bio ja i to je bio Vladimir Popović. Osporavani smo zato što se praktično time uništavao odbrambeni sistem DS-a. Našim eliminisanjem, eliminisala se i ona energija koja je DS držala na nogama i na kursu na kome je bila u periodu Zorana Đinđića. Tu su se sreli mnogi interesi. Boris nije birao sredstva u obračunu sa mnom unutar DS-a, kao što potom nije birao sredstva u obračunu sa svim onim ljudima koji me podržavaju i koji su te 2004. najčešće brisani iz članstva stranke zbog toga što su otvoreno iskazivali simpatije prema onome što ja radim. Zoran me je jednom upozorio...

DANI: Kako?

JOVANOVIĆ: Iz Zorana je govorio život. Iz njega je govorilo iskustvo dvadesetogodišnjaka koji stiže u Nemačku sa 10 maraka u novčaniku, iskustvo doktora filozofije koji radi kao vozač autobusa, iskustvo najtalentovanijeg mladog srpskog profesora koji radi kao turistički vodič, iskustvo političara koji je morao da uništi svog "političkog oca", Dragoljuba Mićunovića, da bi politički opstao... Iz njega je govorilo mnogo više od onoga što sam u tom trenutku video. Zoran me je pitao da li sam svestan šta sam postao u Srbiji za te dve godine; da li vidim đavola kada se pogledam u ogledalu, kao što u meni to vidi većina građana Srbije. Pitao me je gde je u svemu tome Boris. Nerviralo ga je moje moralisanje, moje logičko opravdavanje stvari. Rekao je: "Kako možeš stalno da mi odgovaraš obrazloženjima od kojih je svako suprotno od onoga što si celog života bio i radio? Nemoj tako da mi odgovaraš?!" Šta ima logično u mom odlasku u Miloševićevu kuću u trenutku kada u nju ne sme da uđe nijedan naoružani policajac? Šta ima logično u mom odlasku u Kulu? Šta ima logično u svemu onome što sam ja radio? Tu nema nikakve logike. Kao tridesetogodišnjaku, logika mi nalaže da i ja moram da vodim računa o stanu u kome treba da živim, o devojci koja će mi biti žena i sa kojom ću sutra imati porodicu, o novcu koji treba da zaradim... Sve ga je to nerviralo. Bio je u pravu, ali ja to nisam mogao da vidim. Možda je trebalo da obratim pažnju i na napade i na to sa koje su strane dolazili.

DANI: U knjizi ste napisali da Vam je Đinđić, nakon puta u SAD, poklonio knjigu President Kennedy: Profile of Power na kojoj je njegova posveta: "Čedi, za politiku sa vizijom bez spremnosti na kompromis oko suštinskih pitanja". Uprkos činjenici da su mnogi tokom ovih nekoliko godina problematizovali Vaš odnos sa Đinđićem, ovo do sada niste ispričali. Zašto?

JOVANOVIĆ: Taj napad na mene je bio primitivan, vulgaran, ali takva je politika u Srbiji. Znao sam da se lavina neće zaustaviti tako što ću nekome reći šta je Zoran zapravo mislio o meni. Svi su to jasno videli dok je Zoran bio živ. Bilo mi je samo važno da ostanem na nogama. Danas, sa dve godine distance, svet izgleda mnogo drugačije. To što su uradili meni, ali i nekim drugim ljudima, sve više postaje njihov teret, a naša prednost.

DANI: U knjizi takođe prvi put govorite o pokušaju smirivanja pobune Crvenih beretki u Kuli, gde Zvezdan Jovanović, u jednom trenutku, od Milorada Ulemeka Legije uzima nož sa namerom da Vas ubije. Zbog čega tek sada o tome govorite? Potpuno razumem traumatično iskustvo o kome govorite…

JOVANOVIĆ: Ne! Taj događaj sam posmatrao na drugi način. Čak mi smeta to što je Dušan Mihajlović u svojoj knjizi mnogo detaljnije opisao tu atmosferu. Važan je bio rezultat onoga što radimo. Da li je meni bilo prijatno ili ne, to je u drugom planu.

DANI: Da, ali u javnosti je dugo važilo da je sve što ste radili od odlaska u Kulu do hapšenja Miloševića za Vas bilo dobro zezanje.

JOVANOVIĆ: Nikada nisam želeo da druge ljude opterećujem svojim problemima, iako su sve loše stvari bile na mene adresirane. OK. Zašto sam ja to radio? Pa, u Srbiji nije postojao ni jedan zakon koji je predviđao da predsednik Republike bude optužen za najteže ratne zločine, da bude isporučen Haagu, da specijalna jedinica MUP-a Srbije priprema državni udar, a da joj podršku za tako nešto pruža veliki broj institucija… To nije pisalo u Ustavu. Nije bila propisana neka obaveza na osnovu koje bismo mi mogli da tražimo od ljudi u sistemu da idu da razgovaraju sa Miloševićem, da ga hapse, da gase pobunu Crvenih beretki… Te optužbe su posledica osećanja uvrede i u svim tim krizama se kao kritičari pojavljuju isti ljudi, navodni legalisti, koji su tu i danas. Zašto? Zato što od 6. oktobra 2000. do danas traje naš konflikt sa Koštunicom, otvoreni sukob sa Legijom, SANU-om, Crkvom, vojskom… To je isti začarani krug u kome se krećemo već pet godina. Zašto nisam govorio o stvarima o kojima me pitate? Bojao sam se da bi sve bilo pogrešno protumačeno. Sve će pre ili kasnije biti jasno iščitano, samo je pitanje da li će se to čitati kao istorija, ili će biti deo naše dnevne literature.

DANI: Šta mislite kako će se to čitati?

JOVANOVIĆ: Ne bih voleo da to bude istorija.

DANI: Sa Ulemekom ste se poslednji put sreli kada ste svedočili u Specijalnom sudu. Kako ste se, nakon svega što se desilo, osećali?

JOVANOVIĆ: Moje svedočenje je trajalo dva dana po osam sati u kontinuitetu. Bilo mi je jasno da je mnogo važnije da odgovorim na sva pitanja, koliko god bila banalna, nego da tamo iskazujem prezir prema Legiji. Ipak, kada smo se na kraju suočili…

DANI: Ko je tražio suočavanje?

JOVANOVIĆ: Suočavanje su tražili njegovi advokati, ali to je pravilo i samo po sebi nije iznenađenje. Ja sam svedok i tamo ne mogu ništa da tražim. Dužan sam da odgovorim na svako pitanje koje mi postavi i on i njegovi advokati. Čini mi se da se tog drugog dana mog svedočenja sve preokrenulo. Do tog trenutka, Legija je bio zapravo i predsednik sudskog veća, i tužilac, i advokat. Bio je u toj sudnici sve osim krivca. Njemu je policija prilazila sa pažnjom, sedeo je na jastučetu, da ga ne bi nažuljala optuženička klupa. U toj sudnici je bilo više njegovih pristalica nego onih koji ga osuđuju. Praktično, do tog trenutka je bio gospodar sudnice. Obraćao sam mu se kao predmetu, stvari i siguran sam da je to preokrenulo atmosferu, ohrabrilo sudije i advokate i da je nakon toga bio uzdrman kao simbol u očima svih onih koji su sa njim pregovarali oko predaje i onih kojima je bio poslednja šansa za argumente o kriminogenoj prirodi vlasti Zorana Đinđića.

DANI: Srpski mediji pišu da je specijalni tužilac Jovan Prijić predložio da Dejan Milenković Bagzi, član Zemunskog klana koji je pokušao atentat na Zorana Đinđića kod hale Limes, dobije status svedoka-saradnika. Zbog čega je važno Bagzijevo svedočenje?

JOVANOVIĆ: Na osnovu tih delimičnih informacija koje dobijam iz medija (razgovor vođen dan uoči izricanja presude Miloradu Ulemeku Legiji kojom je dobio 40 godina zatvora; op. ur.), pretpostavljam da će na osnovu Bagzijevog svedočenja biti potvrđena optužnica koju je tužilaštvo predalo još pre dve godine i da će obim sudskog procesa biti proširen na još neka nerazjašnjena ubistva. Neverovatno je kako se u tišini prelazi preko očiglednog poraza te kriminalizacije Zorana, njegove politike i nas kao njegovih saradnika i kako se prećutno i u tišini priča svodi na nekoliko izvršilaca ubistva. Namera je da se ćutanjem ne pokrene ono suštinsko pitanje - pitanje odgovornosti onih koji su dve godine sprečavali istragu Zoranovog ubistva, pružajući na taj način back up organizatorima i naručiocima 12. marta. Jasno je da je Legijina predaja, ali i sve ono što je potom radio i govorio tokom suđenja u Specijalnom sudu, deo Koštunicinog i Vladinog dogovora s njim. Izgleda da je naša reakcija i naša opsesivna posvećenost otkrivanju istine o Zoranovom ubistvu, bez obzira na cenu, za njih bila iznenađenje. Oni koji su kalkulisali sa linijama naše upornosti napravili su strašne greške i, nakon svega, oni danas treba da razmišljaju o Legiji kao nezgodnom svedoku po njih, a ne po nas.

DANI: Zoran Đinđić je ubijen u akciji "Stop Haagu". Oni koji su se tada protivili izručenju ljudi optuženih za ratne zločine Tribunalu, danas su na vlasti. Do sada su isporučili 14 optuženika. Kako je moguće da je srpska javnost progutala priču o tzv. potrebi "dvosmerne saradnje", o neophodnosti da se pitanje izručenja reguliše zakonom, odnosno kako Srbi "praštaju" Koštunici ono što nisu mogli Đinđiću?

JOVANOVIĆ: Suština je u manipulaciji. Koštunica je kao Legija. On se nije bavio pitanjem Haaga zbog toga što je štitio interese Mladića ili Karadžića, nego zato što je to bila sjajna tema za manipulaciju. Kada je postao vlast, Koštunica je poslao poruku da je spreman da sarađuje sa Haagom, a onda je ta saradnja svedena na kažnjavanje protagonista jedne politike, a ne na jedan politički koncept. Koštunici zato danas nije nikakav problem da pošalje svih 14 ljudi u novu prekomandu, s tim što je to juče bila Vojna pošta Srebrenica, a danas je Vojna pošta Haag. Da li je on građanima Srbije rekao zbog čega su Haagu isporučeni ti ljudi? Da li je rekao šta je radio Ljubiša Beara, koji se onako izljubio sa ministrom pravde Stojkovićem na beogradskom aerodromu? Da li je rekao šta je radio Vinko Pandurović? Da li je objasnio šta je radio Borovčanin? Ne, nije rekao.

DANI: Da li ste Vi građanima Srbije objasnili zašto ste uhapsili Miloševića? Da li ste rekli: "Ovaj čovek mora u Haag zato što je počinio ratni zločin", ili ste njegovu ekstradiciju pravdali time što će Srbiji, ako ga ne isporuči, biti obustavljena finansijska pomoć Zapada?

JOVANOVIĆ: Govoreno je o svemu. Kada smo isporučili braću Banović, objašnjavali smo zašto su optuženi. Isti slučaj je bio sa Šljivančaninom, Stanišićem i svim ostalima. Druga je stvar šta Srbija nije htela ili nije želela da čuje. Nama je bilo važnije da najpre uhapsimo i isporučimo te ljude Haagu, pa tek onda da pokušamo da transformišemo srpsko društvo. Naš pristup je bio drugačiji. To je najlepše ilustrovano kroz onu Zoranovu priču o žabama. Kada su ga pitali u čemu je tajna njegovog modela tranzicije, rekao je: "Znate, to vam je kao priča o žabama. Svakog jutra kada dođem na posao, nađem punu kofu žaba. Odmah tražim da progutam najveću i najružniju. Kasnije je sve lakše." Mi smo to gutali. Društvo se ne može praviti tako što će vlada sve voditi. Bila je potrebna promena sistema vrednosti. Miloševićev sistem vrednosti je načet, ali novi nije stvoren.

DANI: Niste imali dovoljno snage?

JOVANOVIĆ: Zoran to nije mogao da uradi sam. To su morale da urade institucije. Nije mogao da promeni patrijarha, predsednika SANU-a, nije mogao da postavi rektora Univerziteta… Bila nam je potrebna unutrašnja reforma, suštinska i široka - kulturna, ekonomska, politička i socijalna, a to je bilo daleko izvan energije jednog čoveka ili nas nekolicine. Danas Koštunica sarađuje sa Haagom zato što ta saradnja ne podrazumeva osudu jedne politike, nego njenih izvršilaca. O tome treba da razmišljamo. Posle 15 godina ludila, još uvek ne postavljamo pitanje odgovornosti naših elita.

DANI: Imate li utisak da, što Koštunicina vlada, najviše zbog saradnje sa Haagom, stoji bolje na Zapadu, to je gora situacija u Srbiji?

JOVANOVIĆ: To je princip tzv. kriznog menadžmenta, koji je, u odnosu sveta prema našim problemima, zamenio princip izolacije. Paradigmatičnim primerima se dokazuje moć i ispoljavaju slabosti. Tribina na Pravnom fakultetu o "oslobođenju Srebrenice" samo je poruka. Njen efekat se ne može meriti kroz broj prisutnih na toj tribini, već kroz odsustvo osude i institucionalno distanciranje. Legijina snaga nije u javnoj pretnji jednom sudiji, jer je ta pretnja bila jasna i pre nego što je izrečena. Snaga je u odsustvu osude zvaničnih institucija, ministra pravde, ministra policije. Zoranova vlada je bila napadnuta po svim osnovama. Ova vlada danas može bezbrižno da uništava Srbiju jer se ne osporava ni po jednom osnovu. Ona je prihvatljiva za Crkvu, za nacionalnu inteligenciju, za biznis, za međunarodnu zajednicu. Njih ne interesuje na koji način će se ljudi sa spiska pojaviti u Haagu. Važno je da se pojave.

DANI: Njih ne interesuje to što se sa generalom Lazarevićem, pred njegov odlazak u Haag, slikaju premijer Koštunica i patrijarh Pavle?

JOVANOVIĆ: To su naša interna pitanja. Dok god mogu da izoluju problem i da kažu da se on odvija unutar Srbije, to ih ne interesuje. Konačno, ni mi nismo pružili jasnu alternativu. U tom smislu, odnos međunarodne zajednice prema Zoranovoj vladi je bio znatno drugačiji. Pristup je bio katastrofalan. To se možda najjasnije videlo na primeru Kosova. Zoran je tokom 2003. inicirao proces finalnog rešavanja kosovskog pitanja. Mi smo u razgovorima…

DANI: U to vreme se - piše Dobrica Ćosić - Zoran Đinđić s njim često viđao i konsultovao oko pitanja konačnog statusa Kosova!? Pošto je lepo savetovao Miloševića kako da "reši status" Hrvatske i Bosne, došao je red na Kosovo!

JOVANOVIĆ: Jako je ružno to što je Dobrica uradio. To što je rekao nije tačno.

DANI: Šta nije tačno?

JOVANOVIĆ: Nije tačno to što je napisao u knjizi da je Zoran odlazio kod njega po savet. Baš naprotiv: Zoran se s njim nije sreo 15 godina, ali to je druga stvar… Mi smo videli da ne možemo dalje da transformišemo Srbiju bez rešavanja kosovskog problema, koji je bio na margini svetskih prioriteta. Početkom 2003., Zoran izlazi sa političkim porukama da moramo trajno rešiti pitanje Kosova: "Nemojte da gubimo vreme na iluzornoj priči o standardima. Ako se standardi ostvare, status će biti nezavisno Kosovo. Ako standardi ne funkcionišu, ono će opet biti faktički nezavisno, jer tamo više neće biti Srba. Hajde da to odmah sada presečemo!" Odgovor je bio: "Ne, nije vreme. Zašto remetiš globalnu politiku? Vaš trenutak tek dolazi." Da je svet tada prihvatio Zoranovu inicijativu, danas bismo bili pošteđeni agonije s kojom ćemo se tek suočiti u procesu definisanja pozicije Kosova u odnosu na Srbiju.

DANI: Kako će se rešiti agonija o kojoj govorite?

JOVANOVIĆ: Političke snage u Srbiji su posledica onih političkih ideja na čijem talasu je Milošević došao na vlast krajem osamdesetih godina. Jezik oficijelne beogradske politike, kada se govori o Kosovu, identičan je Miloševićevom. To poštapanje mitom je karakteristika i Srbije devedesetih, i Srbije dvehiljaditih. Zato će to biti agonija.

DANI: Kako bi Srbija danas izgledala da Zoran Đinđić nije ubijen?

JOVANOVIĆ: Mislim da bi Srbija bila u velikim problemima, ali bi ti problemi bili posledica suštinske transformacije društva. Plate u Srbiji ne bi bile veće, ne bismo bili oslobođeni kontroverzi koje su nas pratile, ali bismo bili na korak od cilja. Mi smo ostali na pozicijama na kojim smo bili tog 12. marta. Sa te vremenske distance, gubitak Zorana Đinđića se transferiše sa Srbije na ceo region. Razgovarao sam sa Tačijem u Prištini pre mesec dana i on je nesvesno potvrdio tu moju definiciju. Razgovarao sam sa Čavićem, predsednikom Republike Srpske, pre dve godine. I on je toga svestan. Razgovarao sam sa Mesićem, hrvatskim predsednikom, sa Račanom, sa Milom Đukanovićem. Svi su svesni toga. Bilo bi lakše. Zahvaljujući političkom pragmatizmu, Zoran nikada nije ignorisao realnost. OK! Zemlja je okrugla, i sad - šta da radimo?! U tome je video još jednu šansu. Danas mi živimo svoj život strepeći od onoga što nas čeka sutra. Sa tom politikom i sa tim čovekom jedva bismo čekali novi dan.

DANI: Kako Vi čekate novi dan? Imate li svest o tome da ste u opasnosti zbog stvari koje govorite? Zoran Đinđić se nije bojao. Pravite li istu "grešku"?

JOVANOVIĆ: To je pitanje izbora. Zoran nije mogao, nije hteo da živi kao miš, i način na koji je otišao poslednja je karika u lancu fatalnih poruka i upozorenja koja je dobijao od prvog trenutka bavljenja politikom. Koliko je samo puta izašao na ulicu a da su mu prethodno javili - ne izlazi, čeka te snajper? Koliko puta je otišao na miting, a da mu je neko rekao - pucat će na tebe iz mase? Koliko puta je, kao predsednik Vlade, dobio poruku da se planira njegova likvidacija? To više nije pitanje našeg izbora, već pitanje našeg dobrovoljnog suočavanja sa nečim što je neminovno ili pružanje otpora nečemu što je mnogo snažnije od nas i što nas može na kraju poražavajuće razoriti. Moramo da kažemo o Kosovu ono što nam u ovom trenutku ne govori ni međunarodna zajednica. Nakon deset godina negiranja Srebrenice, naš predsednik je završio tamo, a za narednih deset godina, pod pritiscima realnosti, neko će promrsiti kroz zube ovo što ja govorim danas, iako je mnogo pametnije i poštenije reći to sada. Za mene to nije pitanje hrabrosti. Hrabrost je otići u Srebrenicu a misliti drugačije nego što govoriš. Za mene nije hrabrost reći da je u tom projektu učestvovalo - direktno i indirektno - 28.000 ljudi. To nije hrabrost.

DANI: Šta Vaša porodica misli? Sigurno nije lako živeti sa Vama?

JOVANOVIĆ: Sve je, ustvari, samo gomila problema. Pokušavam da pobegnem od te animalne crte politike, trudim se da ne mislim, da zaboravim fotografije i poruke koje mi svakodnevno stižu, na telefonske pozive u kojima obaveštavaju moju Jelenu o broju parcele na groblju koju su za mene rezervisali, o tim obračunima sa mojom porodicom… Trenutno razmišljam o dve nedelje odmora koje ću provesti sa Jelenom i Lajfom.

DANI: Osnovat ćete stranku u septembru?

JOVANOVIĆ: Na koraku sam od te odluke, ali to nije pitanje želje, već potencijala, odnosno pitanje da li će svi ti moji stavovi sa kojima se ljudi intimno slažu biti previše teški da bi se sa njima zvanično identifikovali ili ne. Ne mogu da pravim tu vrstu kompromisa.

DANI: I šta mislite - hoće li?

JOVANOVIĆ: Čini mi se da je za ovih godinu dana postala jasna politička razlika između mene i onog što radi Demokratska stranka, između mene i onoga što danas simbolizuje Koštunica. Mislim da postoji deo društva koji je spreman da tako nešto podrži. To je samo jedan plus, nasuprot pretnji koje reže iz senke i šalju poruku da je ono što se desilo 12. marta zapravo bio napad na jedan koncept kome neće dopustiti da se tako lako vrati u Srbiju. Sve razlike u srpskoj politici padaju pred našom frakcijom, prema kojoj svi sa otporom jedinstveno nastupaju: radikali, socijalisti, Karić, moja bivša stranka ili Koštunica. Kada bi mogli, Srbiju bi danas podelili na dve stranke: jednu koju bi činili svi oni i drugu koju bih napravio ja. Tu bi izbor bio jasan.

DANI: Čime danas da motivišete mlade ljude da Vam se pridruže? Koji je za njih ključni argument?

JOVANOVIĆ: Život je sam po sebi neuništiv motiv. OK. U problemu smo, ali i dalje živimo. To je pitanje jednostavnog izbora - hoćeš li da živiš sa tom manom, ili ćeš pokušati nešto da promeniš. Naš suštinski problem nije u tome što mladi ljudi odavde odlaze. Odlazili su i pre 200 godina, ali su se vraćali. Ovi idu i ne vraćaju se. Da li je nekad Srbija ili ovaj region bolje živeo? Nikada nismo bolje živeli, nikad nismo bili bliži svetu nego što smo to danas, iako se, nažalost, ta bliskost ispoljava kroz tragedije. Pre stotinu godina u Bosnu je mogao samo neko da zaluta. Danas je tamo bilo pedeset državnika iz celog sveta. Realno, uprkos svim problemima, taj svet čiji smo mi deo, čak iako odbijamo to da prihvatimo, jeste tako integrativan. Mi se kao pojedinci oslobađamo apsurda društva u kome živimo. Prvi korak treba da bude nastojanje da svojim društvima damo smisla.

DANI: Najavili ste osnivanje stranke. Koja je najveća žaba koju treba da progutate iz one kofe koja je ostala posle ubistva Zorana Đinđića?

JOVANOVIĆ: Negovanje naših mana kao vrlina. Sve što je pogrešno u Srbiji mi tretiramo kao svoju vrednost i za sve što je loše pronalazimo odgovornost u nekom drugom. Mi neminovnost promene uvek definišemo kao poraz i kao odricanje samih sebe, bez obzira da li je to promena stava o ratu, o poslu, obrazovanju, poziciji religije u našem društvu, promena kulturnog obrasca kojim se definiše Srbija ili nešto drugo. Svejedno! Svaka promena je mana.

DANI: Hoćete li uspeti da progutate tu žabu?

JOVANOVIĆ: Već sam je progutao i svario. Moram druge da ubedim da to isto učine.

http://www.cedajovanovic.com

hmm, hrabar lik.... i naivan, zasluzuje nadimak "cedabeba" - sto ne mora biti negativna stvar...
sveu svemu takvi su u toj zemlji osudjeni na propast ... prije ili kasnije ce ga na zalost stici metak snajpera kao i zoku djinjdjica.

breka wrote:hmm, hrabar lik.... i naivan, zasluzuje nadimak "cedabeba" - sto ne mora biti negativna stvar...
sveu svemu takvi su u toj zemlji osudjeni na propast ... prije ili kasnije ce ga na zalost stici metak snajpera kao i zoku djinjdjica.

Pa to uopšte ne mora da znači. Po tom pitanju je situacija sada mnogo bolja u Beogradu, a ljudi kao što su Čeda ima sve više i više.

Vidi, vidi bili kod Dike Slezaka. Ako je tačno trebali su mu dići u zrak još dosta kladionica.

ceda je obicni jebivjetar...

istina je to sto govori o srpskoj vlasti u beogradu (ili ima tu istine), ali mi djeluje kao osoba koja pati od neke prezencije u mediama. cisto sumnjam u njegove dobre namjere. bio je sa zivkovicem na vlasti i nisu, tako reci, nista ucinili. negdje sam citao da solana nije htjeo da razgovara sa njim na sjednicama (kao i jos par drugih stranih politicara).

... a ono sa racanom i mesicem. mogu zamislit da je racan u istom momentu dobio cir

gavrilo wrote:ceda je obicni jebivjetar...

istina je to sto govori o srpskoj vlasti u beogradu (ili ima tu istine), ali mi djeluje kao osoba koja pati od neke prezencije u mediama. cisto sumnjam u njegove dobre namjere. bio je sa zivkovicem na vlasti i nisu, tako reci, nista ucinili. negdje sam citao da solana nije htjeo da razgovara sa njim na sjednicama (kao i jos par drugih stranih politicara).

... a ono sa racanom i mesicem. mogu zamislit da je racan u istom momentu dobio cir

Mislim da je ovo preostar komentar gavro. Zivjeti i raditi u svijetu koji je pod kontrolom polusvijeta, probisvjeta, i tajne policije, nije lako. Djindjicevo kretanje do izlaska iz zgrade prije ubistva je dato atentatorima putem policijskih sluzbenih komunikacija, dok je snajperka bila "pozajmljena" od specijalnih snaga. U takvoj atmosferi, budalasto je biti heroj. Mrtva ne govore.

Srbiju i danas kontrolisu oni kojima bi na celu trebalo da pise "Opasan po zivot."

sve to stoji digger... ali ceda nema pravo da glumi nekakvog novog djindjica, jer on to nikada nece biti. kiti se njegovim perjem... a zasigurno ni njegove ruke nisu ciste, tako da su ovo poslednji pokusaji privlacenja paznje na sebe.

ps. djindjica ni dan danas nisam prebolio ...

da... steta kakvog covjeka ubise na pravdi boga.
polusvijet i probisvjeti, na zalost slika danasnje srbije
... i BIH naravno ali u manjoj mjeri

za sve cedoljupce- u nedjelju, 16 h, na FTV, talk show PECNICA voditelj senad pecanin, prvi gost- ceda jovanovic.

gavrilo wrote:sve to stoji digger... ali ceda nema pravo da glumi nekakvog novog djindjica, jer on to nikada nece biti. kiti se njegovim perjem... a zasigurno ni njegove ruke nisu ciste, tako da su ovo poslednji pokusaji privlacenja paznje na sebe.

ps. djindjica ni dan danas nisam prebolio ...

ne osudjuj preostro jer je ceda zokin mali...kao sto je damir bio zlatkov mali, pa je postao mnogo bolji covjek od njega....

A evo i jedne zloglasne pjesmice o Cedi Jovanovicu:

Šta da radim, kad ne mogu da zaradim ni za drogu, i da mogu, šta mi vredi, drogu daju samo Cedi. Sebican je onaj Ceda, sve sam trosi nikom ne da, on visoku placa cenu da nahrani nos i venu! Podocnjaci, lice bledo, nema „ozeni me Cedo”, ribama je dao nogu, ozenio on je drogu. Ne znam šta da radim s Cedom, sve on sada hapsi redom, policiju ima strogu, samo njemu daju drogu.

Mr_M wrote:A evo i jedne zloglasne pjesmice o Cedi Jovanovicu:

Šta da radim, kad ne mogu da zaradim ni za drogu, i da mogu, šta mi vredi, drogu daju samo Cedi. Sebican je onaj Ceda, sve sam trosi nikom ne da, on visoku placa cenu da nahrani nos i venu! Podocnjaci, lice bledo, nema „ozeni me Cedo”, ribama je dao nogu, ozenio on je drogu. Ne znam šta da radim s Cedom, sve on sada hapsi redom, policiju ima strogu, samo njemu daju drogu.

...a fakat je lik teski narkos

vryzas wrote:

Mr_M wrote:A evo i jedne zloglasne pjesmice o Cedi Jovanovicu:

Šta da radim, kad ne mogu da zaradim ni za drogu, i da mogu, šta mi vredi, drogu daju samo Cedi. Sebican je onaj Ceda, sve sam trosi nikom ne da, on visoku placa cenu da nahrani nos i venu! Podocnjaci, lice bledo, nema „ozeni me Cedo”, ribama je dao nogu, ozenio on je drogu. Ne znam šta da radim s Cedom, sve on sada hapsi redom, policiju ima strogu, samo njemu daju drogu.

...a fakat je lik teski narkos

nije to moja pjesmica nego od jednog pjevaca iz Srbije cije se ime ne smije objaviti iz razloga anonimnosti, ali pjesmica je dobra i luda 100%

Mr_M wrote:A evo i jedne zloglasne pjesmice o Cedi Jovanovicu:

Šta da radim, kad ne mogu da zaradim ni za drogu, i da mogu, šta mi vredi, drogu daju samo Cedi. Sebican je onaj Ceda, sve sam trosi nikom ne da, on visoku placa cenu da nahrani nos i venu! Podocnjaci, lice bledo, nema „ozeni me Cedo”, ribama je dao nogu, ozenio on je drogu. Ne znam šta da radim s Cedom, sve on sada hapsi redom, policiju ima strogu, samo njemu daju drogu.

odlican

Ma svaka mu cast, upravo odgledao emisiju!