Forum Klix.ba

Meni više ništa, ni ružno ni dobro,
ne može da se desi. Ostalo je naprosto
da brojim dane, ko smjeran redov, s malom
razlikom u smislu i žestini. Treba to pojmiti
i izgovoriti, napokon, mirno: doći će
i uzeće sve, uzevši kost i meso.

A juni je mjesec u svijetu, i cvate dud,
ospu se kiše, i minu, tren prođe, odjednom,
odasvud, u visinu, uzlijeće ljubav i prepun je
polena zrak, u polenu patnja mužjačka vri,
i nebo zari ljubavlju, jer juni je
mjesec u svijetu, i dud zri.

Ona će doći. Uzevši kost i meso, uzeće sve:
olovku s grafitnim srcem na stolu, pamet i
dušu, na zidu sliku – muziku od koje soba sja,
suzu i strah, i prepun polena zrak. Potom:
mrak, mrak, mrak, mrak, mrak.

A juni je mjesec u svijetu. Ospu se kiše,
i minu. Ljubavlju gori nebo i mrljaju pisci
ruke indigom ko djeca dudom. Prepun je polena
zrak. U polenu patnja mužjačka vri.
Juni je mjesec u svijetu, i dud zri.

SEM SMRTI


Sem smrti
meni se već sve dogodilo.

Mogu obići jos koju zemlju,
mogu steći još kojeg prijatelja,
mogu (zašto ne?) dobiti neki orden
(bio bi to prvi orden u mom životu)
ali
sve u svemu
sem smrti
meni se već sve dogodilo.

To da svojim odlaskom
ne ranim one koje volim i one koji me vole
jedina je stvar
koja me jos drži za ovaj život.

Ljubav i hrabrost

voleo sam onaj gde Kegni
boksuje u ringu
dobija batine
da dođe do para
za časove muzike
svog brata -
brata koji želi da bude
pijanista.
rekli su da je
veliki talenat
ali obojica su došli iz
bednog predgrađa i
tako se Kegni penje u ring
nanovo i nanovo
da bi njegov talentovani brat
postao pijanista.
Kegni čak gubi devojku -
u korist svoga brata
i završava se tako što brat uspeva
(u Karnegi Holu, čini mi se)
a Kegni
izubijan i poluslep
stoji kraj kioska
i sa radija sluša prenos
koncerta svog brata
i, naravno, devojka je u
dvorani
puna obožavanja, ushićenih očiju,
a Kegni greje ruke nad
vatricom
sam na zimi
sluša radio
dok njegov brat svira
na klaviru,
Kegni
koji pojma nema o muzici
čuje aplauz i
veruje da su
sve te batine što ih je dobio
vredele nešto.

Seferis wrote:

Povest jedne žilave mrcine


Došao je pred vrata jedne noći mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačak.
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene dok jedan prijatelj nije
naišao kolima i pregazio ga
odneo sam ono što je ostalo kod veterinara koji je
rekao: "male su šanse... dajte mu ove tablete... kičma
mu je slomljena, ali i ranije je lomljena pa je
srasla, ako preživi nikad neće hodati, gledajte ovaj
snimak - pucano je u njega, gledajte, sačma je još tu...
nekad je imao i rep, neko mu ga odrezao... "

vratio sam mačka kući, bilo je vruće leto, jedno od
najtoplijih u stoleću, stavio sam ga na pod u kupatilu,
davao mu vodu i tablete, nije hteo da jede, nije hteo
da pije, umakao sam prst u vodu i kvasio mu njušku i
pričao mu, nikud nisam išao, odvojio sam dosta
vremena za kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao
a on gledao u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je
prvi pokret
dovukavši se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu -
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
baš sam se vezao za tog mačka...

jednog jutra se digao, stao na sve četiri, zatim pao i
samo me gledao.

"možeš ti to", rekao sam mu.

i dalje je pokušavao, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan
stražnje noge nisu ga slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao.

ostalo znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj izraz
u očima nikad ga nije napustio...

sad me ponekad intervjuišu, žele da čuju nešto
o životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačka
i govorim: "gledajte, gledajte ovo!"

ali oni ne shvataju, govore nešto kao: "vi kažete
da je Selin uticao na vas?"
"ne", držim mačka u vazduhu, "već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!"

tresem mačka, držim ga uvis u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten, on zna...

tada je intervjuima kraj
mada sam ponekad ponosan kada docnije
vidim slike i eto mene i eto mačora i uslikani smo
zajedno.

i on zna da je to ništa ali da sve to ipak pomaže.

Jorgos Seferis wrote:

Seferis wrote:

Jovica Ivanovski wrote:

J. Ivanovski wrote:Što je starost ako ne početak raspadanja,
iznad zemlje i u odsustvu crva?
Skoro se otopila tvoja kocka života.
Zemlja ti pruža ruku kao nešto
što ne smiješ odbiti.
Uostalom, što je život, možda samo
jedna kratka nesuglasica sa smrću?
Pamtit ćemo te dok smo živi -
ja i možda dva-tri pokoljenja.
Zatim će biti kao da
nisi ni postojala.

Melida Travančić wrote:

Naida Mujkić wrote:

Darija Žilić wrote:

Anhel Antonić wrote:

Kavafi wrote:

Kavafi wrote:

Zubac wrote:Kada govorim o tebi

Jedem podnevna pisma,
pijem rečenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reči o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam dečak na
gimnazijskoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gušim se od reči
koje ne smem da izgovorim
a želeo bih.
Šta si mi
i kako.

Zubac wrote:
Nikad okom, ni stopom
više.
Ni dečačkim ushitom
u večeri.
Orkani zla zavejali
Za vremena ljubavi
prekasno.
Za smrti
prerano.

Zubac wrote:

Zubac wrote: