Forum Klix.ba

Malo istojiski sto se tice ove teme,svi znaju neke doktore za koje kazu da nije bilo boljih u bivsoj Jugoslaviji,a zapravo se na internetu jako malo moze naci o poznatim doktorskim imenama,navescu neke kojih sam se sjetio vjerovatno i vi znate neke.
1.Moj je susjed davno pricao o cuvenom plasticnom hirurgu koji se zvao Dr.Vinko Arneri,pripada mu zasluga za osnivanje plasticne hirurgije za bivsu Jugoslaviju doktor je bio porijeklom iz Zadra,1945. godine poslje Drugog Svjetskog rata kad je bilo potrebno lijecenje mnogo ranjenika sa povredama lica uz pomoc Britanskih hirurga i Ser Harolda Gilisa,jednog od vodecih svjetskih strucnjaka iz oblasti plasticne hirurgije osnovao je pri Vojnoj bolnici Beogradu(danasnjoj VMA) klinku za plasticnu hirurgiju.Bio je jedan od vodecih plasticnih hirurga svog vremena i mentor mnogim danasnjim vrgunskim hirurzima sirom Ex Yu.Objavio je niz radova iz ove oblasti,autor je velikog broja knjiga i orginalnih operativnih zahvata.Njegovo se ime spominje u enciklopedijama,pise da je bio putujuci profesor doktor,sahranjen je u aleji velikana u BG.
2.Moj rodjak je govorio da u bivsoj Jugoslaviji nije bilo boljeg ocnog hirurga od Banjalucanina doktora Sefica,mislim da njegovi potomci danas drze kliniku za ocnu hirurgiju u Sarajevu,vjerovatno je umro,iako nam poznat,nisam o njemu nista nasao na netu,a bili su vrijeme kad nije bilo interneta,moguce da u enciklopedijama pise nesto o njemu,bas cu pogledat.
Inace vjerujem i da su i podaci o doktorima zasticeni A bili oni losi ili oni vrhunski.Mislim da je inace danasnje doktore dobro upoznati prije odabira koji je danas moguc.O nekim se doktorima prica da nikad negrijeje za razliku od mladjih koji se na nekom moraju nauciti. Pozz nadam se da cu vas zainteresovati ovim istorijatom

Ne treba ti ovo u naslovu i "bivšoj" i "ex".....

https://www.jutarnji.hr/vijesti/jedan-o ... u/1149692/

Sarajlija Milomir Ninkovic danas jedan od najboljih plasticnih hirurga na svijetu...

Dr. Šefkija Sefić (1898-1962), Mostarac, koji je studirao u Beču, specijalizirao oftalmologiju u Zagrebu, radio u Banjaluci i Sarajevu. Još davne 1931. godine je formirao svoju privatnu ordinaciju sa bolesničkim krevetima i operacijama. Kasnije je radio kao šef Očnog odjela Opće bolnice u Banjaluci.

Njegov sin, akademik, prof. dr. sc. Mustafa Sefić (1940) završio je Medicinski fakultet i specijalizaciju iz oftalmologije u Zagrebu, gdje je i doktorirao iz područja glaukoma, biran je za nastavnika Medicinskih fakulteta u Sarajevu i Banjaluci, od 1987 godine je u zvanju redovnog profesora i od 2006. profesora emeritusa, redovni je član Akademije medicinskih znanosti Hrvatske u Zagrebu (AMZH), član Svjetske akademije nauka i umjetnosti (WAAS), osnivač Udruženja oftalmologa jugo-istočne Evrope i njegov prvi predsjednik, dekan Medicinskog fakulteta u Banjaluci, predsjednik Udruženja ljekara BiH u Banjaluci i Udruženja oftalmologa u Federaciji Bosne i Hercegovine, šef Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu utd. Nastavivši tradiciju svoga oca, učestvovao je na mnognim inozemnim i domaćim kongresima, a objavio je preko 120 radova u domaćim i stranim časopisima te 19 knjiga i udžbenika.Bio je cuven stari doktor Sefic,vjerovatno ljudi misle na Sefketa...

https://en.wikipedia.org/wiki/Hugo_Obwegeser
Bas je pocetkom januara umro ovaj veliki Austrijski naucnik lijecnik zasluzan je za hirursko korigovanje vilicnog odnosa uz upotrebu njegove orginalne imobilizacije uz pomoc metalnih sina pa doktori u njegovu cast ovaj zahvat oznacavaju sa obwegeser...

Isidor Papo

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1 ... 0%BF%D0%BE

Исидор Папо (Љубушки, 31. децембра, 1913 — Београд, 14. октобар 1996), лекар-кардиохирург, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник санитетске службе и главни хирург ЈНА и академик САНУ.

Садржај
1 Биографија
2 Награде и одликовања
3 Литература
4 Спољашње везе
Биографија
Рођен 31. децембра 1913. године у Љубушком. Потиче из породице сефардских Јевреја, чији су преци дошли у XVII веку, након што су били прогнани из Шпаније. После завршене гимназије у Мостару, 1932. године, уписао је студије медицине на Универзитету у Загребу.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, одлази у Мостар и ради на хируршком одељењу, а затим одлази у Мостарски НОП одред. Током рата налазио се у хируршкој екипи Врховног штаба НОВ и ПОЈ. За време рата доживео је тешку породичну трагедију. Усташе су му зверски убили преко 50 чланова породице укључујући рођеног брата и сестру.

Године 1944. послат је у савезнички центар у Италију, где је упознао Рода Смита (који га је 1969. године предложио за члана Краљевског хируршког колеџа који је бројао 50 чланова). По повратку из Италије постао је управник Болничког центра у Новом Саду, а потом је упућен на Сремски фронт, где је руководио покретним хируршким установама.

Године 1946. је послат у Совјетски Савез на усавршавање код Јудина, Бакуњева и Вишњевског. Тамо је положио и специјалистички испит из хирургије 1947. године, а 1948. се враћа у земљу и постаје начелник Другог хируршког одељења Главне војне болнице која је касније прерасла у Војномедицинску академију ЈНА. Како је код Јудина научио његову технику реконструкције једњака почиње да је примењује али и усавршава, па се та операција у хируршким техникама назива „операцијом по Јудину и Папу“. До тада ове болеснике у Југославији нико није оперисао, а како их је било много, Папо је убрзо оперисао преко 350 ових болесника, по чему је стекао и медународно признање. Убрзо је постављен за шефа Катедре хирургије и главног хирурга ЈНА.

Затим одлази у САД на усавршавање у кардиохирургији које се тих година радала захваљујући усавршавању екстракорпоралне циркулације. Био је у Филаделфији, клиници Мајо, болници Маунт Синај и другим. Враћа се у земљу и почиње да ради операције на срцу и већ 12. новембра 1965. године уградује прву вештачку валвулу. Урадио је близу 4.000 операција на отвореном срцу.

Године 1950. добио је звање доцента, 1953. ванредног професора, а 1956. редовног професора. Напредовао је и у војној каријери. Године 1975. унапређен је у чин генерал-пуковника санитетске службе ЈНА. За председника Хируршке секције изабран је крајем 1963. године и на тој дужности је остао до 22. јануара 1966. године. У том периоду рад секције је био интензиван. Позивао је и угледне хирурге из иностранства да држе предавања на састанцима Секције.

Објавио је 217 радова, од тога 13 у иностраним часописима. Био је редактор уџбеника Ратна хирургија. Преко 30 година био је начелник хируршке клинике ВМА. Пензионисан је 1982. године. Преминуо је 14. октобра 1996. године и сахрањен је на Јеврејском гробљу у Београду.

Награде и одликовања
Био је члан удружења хирурга Југославије као и бројних медународних друштава:

Аустријског друштва трауматолога,
Међународног друштва за хидатидологију,
Научног савета Медународног хируршког друштва,
Америчког кардиолошког колеџа,
Немачког хируршког друштва,
почасни члан Париског друштва хирурга,
Америчког лекарског друштва, ЦИЦД-а,
хируршког друштва Лос Анђелеса,
члан француске Академије хирургије,
Перуанске Академије медицинских наука,
Краљевског колеџа хирургије Енглеске и Ирске,
груднохирушког друштва Боливије и др.
Носилац је бројних угледних одликовања и награда:

Октобарске награде града Београда,
Седмојулске награде,
награде „22. децембар“,
награде АВНОЈ-а,
награде Вишњевског (Москва) и др.
Носилац је Партизанске споменице 1941. године,
Ордена југословенске звезде са лентом,
Ордена југословенске заставе са лентом,
Ордена партизанске звезде са златним венцем,
Ордена заслуга за народ са златном звездом,
Ордена народне армије с златним венцем,
Ордена за храброст,
Орден Британске империје петог реда.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. децембра 1961, а за редовног 7. марта 1968. године.

stakasa wrote:Isidor Papo

Član moje porodice mu je spasio život od ustaša u Drugom svjetskom ratu.

dobar osjecaj wrote:

stakasa wrote:Isidor Papo

Član moje porodice mu je spasio život od ustaša u Drugom svjetskom ratu.

Ja znam pet familija u Mostaru sto isto tvrde

stakasa wrote:Ja znam pet familija u Mostaru sto isto tvrde

Moguće, moguće, hoće to Mostarci. Ali ova radnja se nije desila u Mostaru .
Teško da bi zbog lovačke priče ostali doživotni prijatelji.

dobar osjecaj wrote:

stakasa wrote:Ja znam pet familija u Mostaru sto isto tvrde

Moguće, moguće, hoće to Mostarci. Ali ova radnja se nije desila u Mostaru .
Teško da bi zbog lovačke priče ostali doživotni prijatelji.

Pa gdje se je desila kad je iz Mostara otiso u partizane

stakasa wrote:

dobar osjecaj wrote:

stakasa wrote:Ja znam pet familija u Mostaru sto isto tvrde

Moguće, moguće, hoće to Mostarci. Ali ova radnja se nije desila u Mostaru .
Teško da bi zbog lovačke priče ostali doživotni prijatelji.

Pa gdje se je desila kad je iz Mostara otiso u partizane

Ja sam odrasla uz razne priče o tom događaju i razne druge priče o njegovim posjetama našoj porodici godinama kasnije. Pošto sam sklona preispitivati sve, zvala sam mamu da je pitam, da li je moguće da smo kao ti tvoji Mostarci tek izmislili jedan dio porodične istorije. Uvrijedi se mama te mi nabroja više scena posjeta i druženja iz njenog djetinjstva kojih se živo sjeća.

stakasa wrote:Isidor Papo

Stvarno je bio fantastičan kardiohirurg. Moj dajdža je 1976. imao takvo srčano oboljenje da se miješala krv pretkomore i komore. Tjelesna temperatura jedne strane je pala na 28 stepeni a druge na 35. Miro Košak u Ljubljani je smatrao da se ne može uraditi ništa i smatrao ga praktično mrtvim. Pokušalo se sa Papom. Papo je rekao: "Šanse preživljavanja su 1%, ali vrijedi pokušati". Postavio je specijalnu kuglicu zatvarač i dajdža je živio (uz brigu o sebi jer je i sam bio odličan ljekar) još 15 godina. Otkucaji srca su se mogli čuti sa udaljenosti od jednog metra.

Neki su lijecnici izvrsni drugi imaju silne diplome ali ljudi pricaju o tome koga su sve upropastili.

http://kbd.hr/index.php?id=894
Jedan od zacetnika danasnje Maksilofacialne- hirurgije vilica u regiji je prof.dr.Ivo Cupar iz Zagreba...
HRVATSKO DRUŠTVO ZA MAKSILOFACIJALNU, PLASTIČNU I REKONSTRUKCIJSKU KIRURGIJU GLAVE I VRATA
Hrvatskog liječničkog zbora

Prof. dr. Ivo Čupar
Hrvatsko društvo za maksilofacijalnu, plastičnu i rekonstrukcijsku kirugiju glave i vrata osnovano je kao Sekcija za maksilofacijalnu i plastičnu kirurgiju odobrenjem glavnog odbora Hrvatskog liječničkog zbora 16.svibnja 1954. godine. Osnivanje Društva potakao je prof dr Ivo Čupar, osnivač maksilofacijalne kirurgije u Hrvatskoj, koji je 8.svibnja 1954. godine okupio incijativni odbor predstavnika maksilofacijalne i plastične kirurgije. Nakon osnutka Sekcije u Zagrebu, osnovane su Sekcije u Ljubljani i Beogradu i formirano Udruženje za za maksilofacijalnu i plastičnu kirurgiju Jugoslavije.

Prof dr Ivo Čupar (1901-1981) bio je predsjednik Sekcije od osnutka do 1974. godine, a bio je i dugogodišnji predsjednik Udruženja. Prof Čupar uveo je kirurgiju čeljusti u nastavu Medicinskog fakulteta u Zagrebu već 1933.g., vodeći odjel čeljusne kirurgije pri Klinici za uho, grlo i nos na Šalati. Prema idejnom planu prof Čupara osnovana je 1939.g Klinika za maksilofacijalnu kirurgiju i kliničku stomatologiju u Zagrebu, u sklopu Kliničkog bolničkog centra na Šalati, prva u tom dijelu Europe.

Na incijativu prof Čupara ubrzo nakon osnivanja, Sekcija 10.studenog 1955.g. pokreće izdavanje časopisa “Chirurgia maxillofacialis et plastica”, koji je internacionalno priznat i indeksiran u Index Medicus.



Poslije prof Čupara predsjednik Sekcije postaje prim dr Herbert Klemenčić, pročelnik Odjela za plastični kirurgiju Vojne bolnice u Zagrebu, a glavni urednik časopisa prim dr Bogdan Malinger, pročelnik Odjela za maksilofacijalnu kirurgiju. Od 1981- 1986 predsjednik je prim dr Vladimir Mikolji, predstojnik Klinike za kirurgiju čeljusti i lica u Zagrebu, a glavni urednik časopisa od 1982. prof dr Mišo Virag.

Odlaskom prim Mikoljija u mirovinu predsjedništvo Sekcije preuzima prim dr Ivo Pedišić, pročelnik Odjela za plastičnu kirurgiju i opekline Klinike za dječje bolesti u Zagrebu. Od 1990.g. do danas predsjednik je prof dr sc Mišo Virag.


Prof.dr.sc. Mišo Virag
1997. g. iz Sekcije se nakon četrdeset dvije godine zajedništva izdvajaju plastični kirurzi i osnivaju pri Hrvatskom liječničkom zboru Hrvatsko društvo za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku kirurgiju. Na izbornoj skupštini Društva održanoj 28.4.1998. godine Sekcija preuzima današnji naziv - Hrvatsko društvo za maksilofacijalnu, plastičnu i rekonstrukcijsku kirugiju glave i vrata. Na istom skupu usvojen je sadašnji ustroj Društva i Statut Društva.

Tijekom gotovo 50 godina rada Društvo/Sekcija je organiziralo više međunarodnih i domaćih skupova , kongresa, intersekcijskih sastanaka i tečajeva.

Od 1999.g. kada je u prosincu održan I. Kongres Hrvatskog društva za maksilofacijalnu, plastičnu i rekonstrukcijsku kirugiju glave i vrata, pod predsjedništvom prof dr Miše Viraga, Društvo konsekutivno nastavlja godišnju organizaciju kongresa. Drugi kongres održan je 2000.g. u Osijeku pod predsjedništvom prim dr Josipa Hanzera, treći 2001.g. u Lovranu, pod predsjedništvom prof dr Marijana Cara, a četvrti 2002.g. u Splitu pod predsjedništvom dr Njegoslava Bušića. Godine 2002. u organizaciji Društva održan je u Rovinju 4th International Danubius Conference on Maxillofacial and Oral Surgery. Peti Kongres održan je u Zadru pod predsjedništvom doc dr Zlatka Matulića uz pomoć dr Mladena Srzentića. Šesti Kongres, održan u Zagrebu 2004. g. pod predsjedništvom prof dr Naranđe Aljinović Ratković, bio je istovremeno i jubilarna proslava 50-te godišnjice Društva s brojnim uzvanicima iz inozemstva. Od 2004. g odlukom Skupštine Društva kongresi se održavaju svake druge godine a u neparnim godinama održavaju se godišnji sastanci Društva. Prvi godišnji sastanak održan je u Osijeku 2005.g. u organizaciji mr dr. Dinka Leovića. Sedmi kongres održan je u Rijeci 2006.g. pod predsjedništvom prof. dr. Mirne Juretić.