#1 Ko sve spijunira po Sarajevu ! (pateticno)
Posted: 30/04/2005 09:59
http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusi ... 4.html?103beogradjanka (pedagog) - 28. april 2005. u 18.23 (registrovani član)
Cime da pocnem svoju ispovest, cime da zaglusim suze radosnice sto sam napokon opet dodirnula svoju zemlju Srbiju i sto sam se vratila iz Sarajeva?! Drage su mi čak i stvari koje sam ranije prezirala, važno je da su srpske, da su naše!
Nije bilo trenutka, a da ga nisam provela u strahu...od susreta sa povezanim muslimankama, od provokacija na ulici, kiselih izraza namrgodjenih mestana i prodavaca kada cuju srpski akcenat, od poziva hodze na molitvu, od buljenja i prezrivih pogleda u bgd automobilske tablice...beskonacne price o ratu, price o prezivljavanju, price o lošim Srbima, price o tome kako su propatili zbog NAS!
Muslimanske pesme svuda uokolo grme na sav glas, a ja kao u inat nosim krst i prekrstim se čim čujem hodzin poziv na molitvu od koga sam prve veceri zaplakala i tresla se od straha, jer sam to prvi put čula u zivotu i nisam znala šta ti sablasni zvuci predstavljaju. Strah mi je zashao u kosti, ne znam kada ću ga se osloboditi i živeti slobodno, kao ranije. Verovatno su mnogi od vas imali priliku da posete Sarajevo posle rata, ali za mene je ovo bio prvi put i dozivela sam ga kao putovanje na neki drugi kontinent. Potpuni civilizacijski shok, strah mi se uvukao u kosti. Cenzura, neprekidna cenzura svojih misli, da se necim ne izlanem, da ne kažem nešto pogresno, da ne navucem bes tudjinske i neprijateljske okoline na sebe. Ne pamtim kada sam u zivotu toliko puta dozivala Boga, kao u proteklih desetak dana...Na svakom koraku dzamije, SAMO dzamije, crkve naše pravoslavne, nigde ne videh. Kao kerovi besni se kidaju na nas, a doziveli smo da nas prati automobil prepun njihovih mestana, koji su uporedo vozili pored nas i cerili se, kidali se, pokazivali gestikulacijom „noz na grlo”. Videh i one koji su snajperom ubijali Srbe, one koji su se protiv nas borili na prvoj liniji fronta, čije su ruke nasom krvlju okrvavljene, mudzahedine, u svom tom okruzenju kao poslednji crv sa svojim identitetom, ali bez mogućnosti da se izborim za istinu, da kažem na glas istinu o njima, jer nadvladjuje insinkt za prezivljavanjem, jer postoji duboko ugradjena svest da je to opasno po zivot. Ipak, za dlaku izbegoh velike incidente samo zato što sam Hrvata pitala zašto koristi u svom recniku turcizme, kada postoje i jako lepe srpske reci...
Bilo je mnogo problema, opasnosti i neprijatnosti, bolje da ih ne nabrajam, bolje da i vas ne uznemiravam. Samo da znate da sam dosla i da nisam bila daleko od istine kada sam Tanjici rekla „moli se za mene, da me ne ubiju muslimani”. Prokletinje muslimanske! Sada s punim pravom ovde mogu reci, a da me niko za to ne ubije: Stvorili su SVOJU državu u kojoj je zabranjen zvuk pravoslavnih zvona, dok dzamije na sav glas vrse pozive na molitvu, državu u kojoj slobodno stoje flase sa vodom u javnom WC-u, u kojoj je dozvoljeno da žene idu zabradjene i da propagiraju svoju veru, dok je SRSKA vera potlacena i maksimalno suzbijena, dozivljava se kao provokacija. Državu u kojoj je dozvoljeno da se javno pljuje po Srbima, pljuje po cirilici, da se s mrznjom gleda na sve SRPSKO, državu u kojoj svako ima potpunu slobodu da kaže da im je zivotni san ukidanje Republike Srpske, da sve zlo dolazi odavde, državu u kojoj je normalno da neko baci Bibliju i da ti se s prezirom iskezi u lice.
I sada gledam na ovu svoju slobodicu, ovu nasu lepu Srbiju, srećna i presrecna što se ziva vratih iz te neprijateljske sredine, radujuci se Vaskrsu, farbanju vaskrsnjih jaja i cinjenici da vise nikada neću cuti horor hodzin poziv na molitvu, već da su svuda oko mene pravoslavne crkve i moj narod, sto sam u svojoj zemlji i sto sam konacno bezbedna. Da, bezbedna, ali duboko osramocena i ponizena.
dok sam citala tekst pred ocima mi slika one hasne (g-dje popadic) iz boljeg zivota koja svako malo ponavlja "Gospode Boze" 
...klikni link koji je postavio "savjest"... 