Forum Klix.ba

ЖЕЉКA И БРAЦО СИМЕУНИЋ, РОДИТЕЉИ ОСМОРО ДЈЕЦЕ

ЈЕДНА ПЛАТА, А 12 УСТА

Најстаријем Жељку је десета година, а најмлађем Зорану тек два мјесеца. Од Брацине плате живе и његови родитељи

ТЕСЛИЋ - За непуну деценију брака Жељка Симеунић је родила деветоро дјеце. A тек јој је 25 година! И још каже да на рађање није ставила тачку.
Тако су Жељка и њен муж Брацо вратили дјечији жамор у Чечаву, село надомак Теслића, из којег млади, углавном, одлазе трагајући за бољим и лагоднијим животом.
Симеунићима је, нажалост, једно дијете умрло.
Жељка је рођена у Оштрој Луци (Српски Сански Мост) и тамо је завршила основну школу. Као петнаестогодишњу дјевојчицу, "преварио" ју је пет година старији Теслићанин Брацо Симеунић, који је у Оштру Луку долазио код сестре и зета.
- Одмах те године родио се Жељко, двије године касније Драган, па Немања, затим Драгана, годину касније Драго, иза њега Жарко, претпрошле године на свијет сам донијела Стефана, а почетком ове Зорана, који сада има два мјесеца - прича Жељка.
Каже, увијек је вољела дјецу али све ово није планирала, све је дошло "само по себи".

ПОРОДИЧНИ AУТОБУС
- Издржати се мора, када смо већ у све ово ушли. Биће среће са свима, само нека су живи и здрави. Морамо много радити и свега се одрицати. Ја нисам код своје мајке у Оштру Луку ишла шест година. Како да одем са оволико дјеце. Треба нам породични аутобус - у шали прича Жељка.

- Најважније нам је да су дјеца здрава и послушна. Тешко јесте, али шта да се ради. Треба за све скувати, опрати, чувати а у овој ситуацији то није лако - каже Жељка.
Тешко је по ријечима Симеунића живјети од једне теслићке плате и нешто доплатка. Троје дјеце иде у школу и пјешаче дневно по 12 километра. Често их, поготово када је лоше вријеме, морају водити до школе, али гдје оставити другу дјецу.
Брацо је запослен у једном теслићком приватном предузећу и по Жељкиним ријечима пружа јој велику подршку у свему. Кад год стигне помаже око дјеце. Обрађују и нешто земље. Ради се све да се преживи.
Са Брацом и Жељком и њихових осморо дјеце живе и Брацини родитељи Душан и Милка. Ни они немају примања. За своју свекрву Жељка има само ријечи хвале.
- Све ми помогне око дјеце, а ради и на њиви са воловима. Да ми није ње не знам како бих - пита се Жељка.
A Милка, крепка старица, каже да су ријетки примјери да се снаха и свекрва истински слажу.
- У овој кући је све на свом мјесту па и то. Да није слоге у свему овоме, како бисмо живјели? Сада сам сломила руку на леду, па не могу помоћи снаји. Сваки дан плачем гледајући њене муке а помоћи не могу. Само да скинем гипс, лако ћемо онда - каже бака Милка.
Пуну подршку бројни унучићи имају и од дједа Душана. Када их види, каже, срце му заигра од среће.
Он је, вели, три деценије радио у Словенији и чека пензију. Када, за три године, дочека тај дан купиће, каже, телевизор, увести телефон ...

К'О ПИЛИЋИ
- Само чекам да прође зима па да их поведем у шетњу, к'о пилиће. Мислио сам да није тачна прича да се унуци више воле од своје дјеце, а сада видим да није - каже дјед Душан.

Свега Симеунићима недостаје, а помоћи ниоткуда. Кажу, пред крај прошле године добила су дјечица хуманитарне пакете од чешке "Aдре". Жељка је изабрана за мајку године на осмомартовској забави. И тад је добила нешто. Aли, све то је кап воде у мору потреба. Крава и веш-машина били би спас за ову дванаесточлану породицу. Скромне жеље за овако храбар потез и велико дјело какво су направили Брацо и Жељка Симеунић. Са двадесет пет година родити и крстити осам синова и једну кћерку заиста је храброст.
- Родила сам шесторо код куће, а троје у болници и увијек је било све у реду. Можда сада и ставим тачку на рађање. Aли, никада се не зна - закључује Жељка.
Брацу нисмо затекли код куће, јер стално ради и нико не зна када ће и одакле доћи. Сада су на потезу људи, општинска и републичка власт.
Заслужују Симеунићи много више од моралне подршке. Они су младост и дјечији жамор и игру вратили у чечавска брда, тамо гдје је одавно није било.

В. ТОПИЋ

У БРОНЗAНОМ Мајдану, тридесетак километара удаљеном од Бање Луке, у трошној, туђој кући живи деветочлана породица Бојанић. Четрдесетогодишњи Бранко и његова десет година млађа супруга Радојка изродили су седморо дјеце.
Најстарија Сузана има једанаест година, Весна је годину млађа, Бранка има девет година, Милутин пет, Јован четири, а Петко двије године.
Прије неколико дана Бојанићи су добили још једног сина - Aлександра. Рођен је са три килограма и 600 грама и дугачак 55 центиметара.

МАЛИ БРАТ
Малишани су се обрадовали рођењу малог брата. Један дан су се уредили и са татом отишли у болницу на Паприковац да виде маму и брацу. Купили су им, кажу, сокова и воћа. Дјевојчице су поручиле мајци да се не брине јер ће јој помоћи око бебе.

Радојка и Бранко су одрасли у Дјечијем дому "Рада Врањешевић", немају родбине и увијек су жељели да створе породицу и да имају пуно дјеце.
Од примања имају само 108 марака дјечијег додатка и ако Бранко оде на "надницу" и заради који динар, то је све. За остало се, кажу, сналазе како знају и умију.
- Срећна сам што имамо седморо дјеце, јер су дјеца богатство и кад сам најтужнија и забринута они ме развеселе и улију ми наду да ће бити боље. У Дому, гдје сам одрасла, недостајала ми је породица... Да нам је само да живимо у својој кући и да Бранко нађе било какав стални посао... Могло би се онда некако живјети - прича Радојка.

ВЛАГА
Двије собице у којима је смјештена ова породица пуне су влаге, кревета ни постељине нема довољно. Ни стакла нема на једном прозору, па је зимус, кажу, било хладно. Стављали су на прозор картоне и најлон да им снијег и киша не падају у кућу.

Од седморо дјеце, Радојка је троје родила код куће, а при порођају јој је помагао супруг. И малог Aлександра је прошле недјеље родила у кући, а онда су их послије одвезли у болницу.
- Спремила се она да иде у болницу, а ових шесторо "пилића" је загрлило са свих страна. Радојка почела да плаче, није могла оде у болницу и остави их. Кад су болови почели, најстарија кћерка Сузана и ја смо јој помогли око порођаја. Пупак сам свезао и онда звао Хитну помоћ да дођу по Радојку - каже Бранко Бојанић.
Деси се некада да немамо шта дјеци дати да једу, кажу Бојанићи, онда Бранко оде у манастир Гомионицу и игуманија му припреми хране за дјецу.
Овој деветочланој породици помажу и запослени у Дјечијем дому "Рада Врањешевић", гдје су Радојка и Бранко одрасли.
- Сматрамо их својом породицом и настојимо да им помогнемо кад смо год у прилици. Знамо да су у тешкој ситуацији и кад добијемо поклоне за дјецу у Дому, одвојимо нешто и за њих. Међутим, то је недовољно, њима је потребан услован смјештај и много више помоћи. Зато бих молио све, који могу да помогну овој породици, да то учине - каже директор Дома Данило Поњарац.
Без обзира на тешке услове живота и неимаштину, Сузана, Весна и Бранка су добри ђаци и вриједна дјеца.
- Да ми није ових старијих цурица, не знам како бих издржала. Помажу ми око млађе дјеце, чувају их, нахране, пресвуку, прича Радојка.
Бранко каже да једва чека прољеће, па ће, ваљда тад бити бар неког посла за њега да заради који динар и да дјецу нахрани.
- Помаже нам народ, комшије притекну у помоћ. Увијек нешто добијемо из манастира и из Дома. Хвала свима. Некако се живи, не знам ни сама како - каже Радојка Бојанић.

М. МAЈСТОРОВИЋ

manijak1 wrote: Svakako Svemirski ali djeca nisu ništa kriva.

Svemirski_Jebach wrote:jednoga dana, nadam se uz stabilnu financijsku situaciju i fertilnost sopstvenu i "zene mi u mene" - najmanje 3 a valjda i 4 (ako bog da)

nego, ne misim da je ovo primjer za "one koji propagiraju rast nataliteta" nego vise da je ovo primjer necega sto je vrlo prisutno - potpuna neracionalnost i odsustvo planiranja porodice

neko iz mase wrote:cini mi se kao zanimljiv clanak, samo nikako da ga procitam. moze li se ikako prevesti na latinicu>?