#1 Krvna osveta medju Albancima
Posted: 18/02/2005 00:05
Albanci se i dalje međusobno ubijaju po zakonu Leke Dukađinija
Prilikom posete jednom selu u Albaniji, grupa Britanaca se čudila zašto nema muškaraca na ulicama? Odgovor je bio tužan: 72 muškarca u ovom selu su pobijeni, pali su kao žrtve krvne osvete!
Kad su se iz Albanije vratili poslenici Britanskog prekomorskog katolickog reda za razvoj siromašnih krajeva (CEFOD), koji su u pratnji ekipe TV BBC i predstavnika za Pomoc ukljucenju Albanije u Savet Evrope posetili ne tako davno šefa Nacionalne obaveštajne agencije Albanije, Neritana Cekua. Kao njegovi gosti, bili su u prilici da obidu "prelepa sela u visoravnima severnih albanskih planina".
Odmah su izazvali sumorno odmahivanje glavom svog domacina kada su zapitali zašto su sve kuce u pitoresknom selu opasane visokim zidovima i zašto nema muškaraca na ulicama? Odgovor je bio tužan: 72 muškarca u ovom selu su pobijeni, pali su kao žrtve krvne osvete!
Prema drevnom plemenskom obicaju, žrtve "krvarine" su iskljucivo i bez izuzetka muški potomci. Tako,žene,devojke i devojcice obavljaju težak poljoprivredni posao, ali za jednu devetomesecnu bebu, muškog pola, život je poceo u dobro cuvanoj, izolovanoj sobi i za tog clana porodice nema nikakve šanse da izade napolje, van dvorišta opasanog zidom. Cak i taj deo spoljnog sveta, može da bude rizican. Zato se preporucuje ostanak unutar zidova kuce, za svaki slucaj.
Oduvek, prakticno, tvrdi nacelnik albanske bezbednosti, Ceku, svi napori države da se plemena odreknu krvne osvete,ostaju bez odziva. Seljani odgovaraju: "To je zakon našeg junaka Leke Dukadinija, on važi vec 600 godina i mi bismo bili prokleti ako bismo se toga odrekli"
Ceku, iako poznat po antikomunistickoj prošlosti, ovog puta priznaje:
- Za vreme komunista oni su zabranili zakone Leke Dukadinija, smestivši ih tamo gde im je i mesto: u tradiciju, istoriju. Onda su pohapsili mnoge i oduzimali stalno vece kolicine oružja. To je pocelo da daje rezultate. Nažalost,sa raspadom komunistickog režima 1991. ova užasna praksa je obnovljena u svom krvavom besu !
Zatim su clanovi misije britanskih katolika i Saveta Evrope pokušali da trodnevnim boravkom u nekoliko sela, za redom, uspostave kakve-takve prijateljske odnose i da nekako ispitaju mogucnost pomirenja smrtnih neprijatelja. Evo kako se to odvijalo.
U Keljmendiju, Emin Spahiju, starešina sela priznao je da krvna osveta donosi samo bol i patnju, nikako pravdu ili oslobodenje. Pokazivao je album sa fotografijama dece koja su ostala bez oceva. Na predlog clanova misije da se pojedinacno razgovara sa seljanima i oni pokušaju da razložno odluce šta cine i zašto, nekolicina se odazvala. U samom selu, rekli su da ih obavezuje kolektivna krvna osveta prema clanovima susednog sela, jer su oni, na prevaru, posle pokušaja izmirenja, ili oproštaja krvarine, zapucali i pobili 16 prisutnih muškaraca. "Zato za njih tamo nema praštanja, niti dogovaranja…Ceka ih smrt, kao i naše mladice. Znam, ali ne smem da pljunem na tradiciju. To ne, nikako. Cak i ako bih to ucinio, bio bih zasigurno prva žrtva nekog od svojih rodaka, ovde", rece jedan seljanin i ode da cisti pušku.
Onda su se dosetili da uz pomoc mocnog Cekua i njegove pratnje obezbede "neutralno polje uz groblje". Na to polje pozvani su na zajednicki sastanak pripadnici zakrvljenih porodica iz oba sela.
Receno - ucinjeno. Sastanak i razgovor je tekao lepo, nije bilo agresivnih tonova, na iznenadenje Cekua došlo je cak i do nekoliko predloga za odseljenje, uz oproštaj za ostatak porodice, i slicno. . . A onda je Adriana Preka, mlada udovica i majka malog sina, koji nikada nije izašao iz sobe, izjavila kako mora na groblje da ostavi cvece na humci svog supruga, kao što uvek cini od njegove smrti, pre dva meseca. Clanovi misije predložili su da Adrianu prate dvojica mladica iz medusobno zakrvljenih porodica. Naravno sve uz diskretni nadzor i pretres Cekuovih ljudi.
Posle polaganja cveca,dvojica mladica su se vratila i sela pored najstarijeg, potomka Leke Dukadinija,Marka Emura Dukadinija(70), koji je samo sedeo i cistio svoju pušku.
Kada su Adrianu pitali da li bi ona pomogla da se ovakvi sastanci cešce održavaju i da li shvata da krvna osveta ne donosi nikome nikakvo dobro, ona se neckala, kao da pristaje, ali su se onda poglede dede Emura i njen sreli i ona je oborila glavu i izjavila, tiho, ali odlucno: " Žena ne sme da odlucuje u ovakvim stvarima, to je njena cena da je ostave u životu".
Zakljucak posle još nekoiko dana provedenih u Albaniji,bio je nedvosmislen: "S jedne strane, žao nam je tih mladica i staraca koji ne smeju da se krecu slobodno. S druge strane, svi oni istrajavaju u pokušajima da ilegalno udu u Evropu, tvrdeci kako ovde ne mogu ni da žive ni da rade. Verujem da je delimicno tako, ali kako misle da žive u Evropi, ako još uvek žive po zakonima iz 15.veka, i to monstruoznim, ubistvenim, krvavim zakonima. Put u Evropu nije nešto što se osvaja kao na lutriji. To je proces koji zahteva promenu mentaliteta, i svakako odricanje od dela nacionalnog ponosa i dostojanstva..."
Prilikom posete jednom selu u Albaniji, grupa Britanaca se čudila zašto nema muškaraca na ulicama? Odgovor je bio tužan: 72 muškarca u ovom selu su pobijeni, pali su kao žrtve krvne osvete!
Kad su se iz Albanije vratili poslenici Britanskog prekomorskog katolickog reda za razvoj siromašnih krajeva (CEFOD), koji su u pratnji ekipe TV BBC i predstavnika za Pomoc ukljucenju Albanije u Savet Evrope posetili ne tako davno šefa Nacionalne obaveštajne agencije Albanije, Neritana Cekua. Kao njegovi gosti, bili su u prilici da obidu "prelepa sela u visoravnima severnih albanskih planina".
Odmah su izazvali sumorno odmahivanje glavom svog domacina kada su zapitali zašto su sve kuce u pitoresknom selu opasane visokim zidovima i zašto nema muškaraca na ulicama? Odgovor je bio tužan: 72 muškarca u ovom selu su pobijeni, pali su kao žrtve krvne osvete!
Prema drevnom plemenskom obicaju, žrtve "krvarine" su iskljucivo i bez izuzetka muški potomci. Tako,žene,devojke i devojcice obavljaju težak poljoprivredni posao, ali za jednu devetomesecnu bebu, muškog pola, život je poceo u dobro cuvanoj, izolovanoj sobi i za tog clana porodice nema nikakve šanse da izade napolje, van dvorišta opasanog zidom. Cak i taj deo spoljnog sveta, može da bude rizican. Zato se preporucuje ostanak unutar zidova kuce, za svaki slucaj.
Oduvek, prakticno, tvrdi nacelnik albanske bezbednosti, Ceku, svi napori države da se plemena odreknu krvne osvete,ostaju bez odziva. Seljani odgovaraju: "To je zakon našeg junaka Leke Dukadinija, on važi vec 600 godina i mi bismo bili prokleti ako bismo se toga odrekli"
Ceku, iako poznat po antikomunistickoj prošlosti, ovog puta priznaje:
- Za vreme komunista oni su zabranili zakone Leke Dukadinija, smestivši ih tamo gde im je i mesto: u tradiciju, istoriju. Onda su pohapsili mnoge i oduzimali stalno vece kolicine oružja. To je pocelo da daje rezultate. Nažalost,sa raspadom komunistickog režima 1991. ova užasna praksa je obnovljena u svom krvavom besu !
Zatim su clanovi misije britanskih katolika i Saveta Evrope pokušali da trodnevnim boravkom u nekoliko sela, za redom, uspostave kakve-takve prijateljske odnose i da nekako ispitaju mogucnost pomirenja smrtnih neprijatelja. Evo kako se to odvijalo.
U Keljmendiju, Emin Spahiju, starešina sela priznao je da krvna osveta donosi samo bol i patnju, nikako pravdu ili oslobodenje. Pokazivao je album sa fotografijama dece koja su ostala bez oceva. Na predlog clanova misije da se pojedinacno razgovara sa seljanima i oni pokušaju da razložno odluce šta cine i zašto, nekolicina se odazvala. U samom selu, rekli su da ih obavezuje kolektivna krvna osveta prema clanovima susednog sela, jer su oni, na prevaru, posle pokušaja izmirenja, ili oproštaja krvarine, zapucali i pobili 16 prisutnih muškaraca. "Zato za njih tamo nema praštanja, niti dogovaranja…Ceka ih smrt, kao i naše mladice. Znam, ali ne smem da pljunem na tradiciju. To ne, nikako. Cak i ako bih to ucinio, bio bih zasigurno prva žrtva nekog od svojih rodaka, ovde", rece jedan seljanin i ode da cisti pušku.
Onda su se dosetili da uz pomoc mocnog Cekua i njegove pratnje obezbede "neutralno polje uz groblje". Na to polje pozvani su na zajednicki sastanak pripadnici zakrvljenih porodica iz oba sela.
Receno - ucinjeno. Sastanak i razgovor je tekao lepo, nije bilo agresivnih tonova, na iznenadenje Cekua došlo je cak i do nekoliko predloga za odseljenje, uz oproštaj za ostatak porodice, i slicno. . . A onda je Adriana Preka, mlada udovica i majka malog sina, koji nikada nije izašao iz sobe, izjavila kako mora na groblje da ostavi cvece na humci svog supruga, kao što uvek cini od njegove smrti, pre dva meseca. Clanovi misije predložili su da Adrianu prate dvojica mladica iz medusobno zakrvljenih porodica. Naravno sve uz diskretni nadzor i pretres Cekuovih ljudi.
Posle polaganja cveca,dvojica mladica su se vratila i sela pored najstarijeg, potomka Leke Dukadinija,Marka Emura Dukadinija(70), koji je samo sedeo i cistio svoju pušku.
Kada su Adrianu pitali da li bi ona pomogla da se ovakvi sastanci cešce održavaju i da li shvata da krvna osveta ne donosi nikome nikakvo dobro, ona se neckala, kao da pristaje, ali su se onda poglede dede Emura i njen sreli i ona je oborila glavu i izjavila, tiho, ali odlucno: " Žena ne sme da odlucuje u ovakvim stvarima, to je njena cena da je ostave u životu".
Zakljucak posle još nekoiko dana provedenih u Albaniji,bio je nedvosmislen: "S jedne strane, žao nam je tih mladica i staraca koji ne smeju da se krecu slobodno. S druge strane, svi oni istrajavaju u pokušajima da ilegalno udu u Evropu, tvrdeci kako ovde ne mogu ni da žive ni da rade. Verujem da je delimicno tako, ali kako misle da žive u Evropi, ako još uvek žive po zakonima iz 15.veka, i to monstruoznim, ubistvenim, krvavim zakonima. Put u Evropu nije nešto što se osvaja kao na lutriji. To je proces koji zahteva promenu mentaliteta, i svakako odricanje od dela nacionalnog ponosa i dostojanstva..."