Vlada u Berlinu napravila je poverljivu analizu realizacije odluka čikaškog samita NATO održanog maja 2012. godine. Analiza se bavi onim što je ostvareno u samoj Nemačkoj i evropskim zemljama članicama NATO. Glavni zaključak nemačkih analitičara glasi: evropske članice NATO ne izvršavaju odluke čikaškog samita.
Autori analize zaključuju da posle Čikaškog samita napredovanje ide „korakom kornjače“. U dokumentu se konstatuje: „Nije bilo nikakve mogućnosti da se u ključnim oblastima postigne bilo kakav konsenzus“.
Nemački analitičari smatraju da su tokom vremena koje je proteklo od samita partneri u NATO sa teškoćom nalazili međusobno razumevanje u najvažnijim pitanjima. Kao primer navodi se plan evropskog sistema protivraketne odbrane.
SAD, Turska i pribaltičke zemlje uglavnom su zainteresovani za razmatranje operativnih pitanja. Druge zemlje, kao što su Francuska, Nemačka i Italija, u prvi plan stavljaju političku stranu problema, koja se odnosi na kritičku poziciju Rusije u odnosu na taj projekat.
„Napredak u oblasti protivraketne odbrane, što je bilo jedno od najvažnijih pitanja u Čikagu, nije postignut“, konstatuje se u izveštaju nemačkog Ministarstva inostranih poslova. „Svako radi po svom, ne uzimajući u obzir druge. Strane u alijansi međusobno se optužuju: Amerikanci Evropljane zbog toga što ne žele da nose zajedničko breme, Evropljani Amerikance zato što gube interesovanje prema Evropi i preorientišu se na Pacifički region“.
Na samitu NATO u maju 2012. u okviru vojnog saveza pokrenut je opširan program reformi. Konačne odluke majskog samita smatrane su najmanje za početak „nove etape saradnje“ u okvirima vojnog saveza. Na samitu u Čikagu lideri NATO saopštili su glavne ciljeve od kojih je najvažniji istaknut u saopštenju o neophodnosti proširenja saradnje između NATO i Evropske unije.
U interesu optimizacije vojnih troškova države članice NATO preuzele su obaveze da poboljšaju koordinaciju svojih odbrambenih projekata. Samim tim Evropljani su obećali da će usavršavati svoj vojni potencijal. Uglavnom evropske članice NATO se slažu u tome da smanjenje finansiranja prema paragrafima o odbrani treba kompenzovati tesnom saradnjom u različitim oblastima odbrambene politike, što se posebno odnosi na vojnu tehniku i tehnologiju.
Nije neophodno da svaka zemlja ima sopstvene tenkove, lovce bombardere ili podmornice, ali je pritom potrebno da se formira zajednički vojni potencijal sa takvom podelom uloga da u kriznim situacijama vojnu tehniku dobiju oni koji je u vreme mira nemaju. Jedan od glavnih ciljeva osvežene odbrambene politike Severnoatlantske alijanse jeste izbalansiranost vojnih rashoda između SAD i evropskih članica NATO.
TURSKI I FRANCUSKI PROBLEM Međutim, sve to su i dalje prazna obećanja. Kada su se ministri odbrane zemalja NATO sastali 21. februara 2013. u Briselu radi pokretanja glavnih inicijativa Čikaškog samita, nisu mogli da se dogovore čak ni o ključnim i osnovnim dokumentima. Na kraju je „Čikaški odbrambeni paket“ ovih dana stavljen u fioku.
Nemački izveštaj pokazuje da u Berlinu optužuju druge, samo ne sami sebe, za sabotažu u realizaciji odluka Čikaškog samita zbog „očigledne nekompatibilnosti pozicija ključnih nacija“. Kao problematične zemlje po pitanju realizacije odbrambene saradnje prema programu iz Čikaga, nemačko ministarstvo inostranih poslova označava Francusku i Tursku.
Na primer, u Francuskoj postoje koncepcijski problemi sa sistemom protivraketne odbrane, koji NATO planira (tj. Amerikanci). Prema mišljenju autora analize iz nemačkog MIP, po tom pitanju francuska vlada „suviše naglašava nacionalni suverenitet“, što je znak da Pariz nije zainteresovan za konsenzus u tom projektu. Država nacija za Pariz je važnija od zajedničkih napora u oblasti odbrane, smatraju u Berlinu.
To isto odnosi se i na Tursku. Prema podacima iz nemačke analize, ključni problem je odbijanje „konstruktivne podrške koncepciji partnerstva“ od strane Turske. Ankara odbija saradnju sa partnerom NATO Izraelom i ignoriše saradnju sa Evropskom unijom zbog konflikta u vezi sa Kiprom.
Upravo je zato turski predstavnik prošle nedelje blokirao „konstruktivan rad“ na susretu ministara odbrane zemalja NATO. Tursko predstavništvo pri sedištu NATO informisalo je saveznike da „u sadašnjem trenutku fundamentalne razlike čine nemogućim postizanje sporazuma“.
Nemačka analiza zamagljuje ulogu Berlina zbog nedostatka napretka, aludirajući samo na to da partneri Nemačke u NATO ne veruju u njenu pouzdanost u vanrednim situacijama.
Nemački ministar inostranih poslova Gvido Vestervele nazvao je odbijanje svoje zemlje da učestvuje u libijskoj vojnoj operaciji „kulturom vojne uzdržanosti“, čime je samo povećao skepsu Velike Britanije i Francuske prema Nemačkoj.
Svaka vojna akcija Bundesvera mora da dobije podršku nemačkih zakonodavaca u Bundestagu, što planove o angažovanju Nemačke u vojnim operacijama u inostranstvu čini nepredvidivim. Nemački ministar odbrane Tomas de Mezijer predlagao je da se promeni način angažovanja Bundesvera u okviru vojnih akcija NATO, ali nije dobio podršku, čak ni u sopstvenom resoru.
Godina posle Čikaškog samita NATO pokazala je i da evropski saveznici uopšte ne nameravaju da povećavaju svoje vojne troškove. To je početkom februara ove godine još jednom konstatovao generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen.
Iz njegovih usta opet se čulo da Evropljani bez američke pomoći ne bi bili u stanju da izvedu vojnu operaciju u Libiji 2011. godine.
Na redovnoj godišnjoj konferenciji za transatlantsku bezbednost u Minhenu 2. februara Rasmusen je izjavio da je posle Libije vojna kampanja u Maliju ponovo demonstrirala nesposobnost Francuske da samostalno, bez pomoći SAD, izvodi vazdušne borbene operacije.
KRAJ OBAMINOG STPLJENJA Rasmusen je upozorio: „Ako se tekuće tendencije troškova za odbranu nastave, to će ograničiti praktičnu sposobnost evropskih zemalja u NATO da rade zajedno sa svojim severnoameričkim saveznicima. Ali takođe bi bio rizik slabljenje političke podrške našoj alijansi u SAD“. Rasmusen je upozorio da će nastavljanje izbegavanja Evropljana da povećaju finansiranje vojnih troškova dovesti do pada političke podrške NATO u Kongresu SAD.
U vezi s tim problemom analitičari nemačkog MIP konstatuju: „Povratna informacija pokazuje da se svi narodi nalaze pred značajnim problemima kad se radi o planiranom bremenu“. U većini evropskih prestonica vlasti u tajnosti očekuju da ih Vašington neće ostaviti u slučaju bilo kakvog vojnog događaja. Finansiranje odbrane je ključni problem evropskih saveznika SAD u NATO. S jedne strane, avganistanska misija je zahtevala povećanje troškova, a, sa druge, finansijska kriza u Evropi primorava da se smanje vojni rashodi. Protekla decenija pokazuje smanjenje vojnih budžeta evropskih zemalja članica NATO otprilike za 15 odsto. Međutim, Amerikanci govorom Rasmusena svima saopštavaju da se u poslednjih deset godina udeo SAD u ukupnim vojnim troškovima NATO povećao sa 63 do 72 odsto.
Predsednik SAD, Barak Obama, pokazao je prošle nedelje da više ne namerava da trpi takvo ponašanje evropskih saveznika. Za jun 2013. planira se samit NATO u glavnom gradu SAD Vašingtonu.
Obama očekuje da tada od nemačke kancelarke Angele Merkel, predsednika Francuske Fransoa Olanda i britanskog premijera Dejvida Kamerona i drugih evropskih lidera dobije javne izjave o neophodnim dodatnim vojnim troškovima.
U međuvremenu, Evropljani nemaju nameru da povećavaju vojne rashode. Štaviše, oni se nadaju da će uštedeti sredstva koja se oslobađaju po završetku avganistanske misije 2014. godine. Generalni sekretar NATO Rasmusen već je zatražio da se ta sredstva ne iznose iz budžeta odbrane. Ali mala je verovatnoća da taj Rasmusenov zahtev Evopljani prihvate.
U EU su postali uobičajeni nacionalni vojni troškovi u iznosu od jedan odsto BDP. Nema mogućnosti da se u postojećim uslovima donošenja odluka u EU principijelno promeni nešto posle čega bi nivo vojnih troškova u nacionalnim budžetima zemalja EU počeo da raste.
Zato nema nikakvih znakova da će saveznici u alijansi moći da postignu bilo kakve značajne promene do 2014, kad Rasmusen odlazi sa dužnosti i bira se novo rukovodstvo NATO.
Sada se u Briselu gradi novo sedište Severnoatlantske alijanse – zgrada površine 250.000 kvadratnih metara, vredna milijardu evra. Realizacija projekta kasni u odnosu na dinamiku izgradnje.
Na kraju o najvažnijem. Nemački analitičari u svom izveštaju pišu: „Ostaje bez odgovora pitanje: Quo vadis, NATO?“ Odnosno, radi se o nedostatku opšte političke doktrine vojne organizacije Zapada. Kao što je svojevremeno definisao prvi generalni sekretar NATO Lord Ismej (1952-1957), cilj NATO je da „drži Amerikance „u“, Ruse „izvan“, a Nemce „dole“. Očigledno je slična pozicija i danas aktuelna. Ipak, nemačkim analitičarima se čini da takav stav više ne odgovara savremenoj realnosti. Oni smatraju da dve decenije po završetku hladnog rata još uvek nije zvanično definisana uloga koju vojna alijansa namerava da igra u izmenjenom svetu.
