Za nasmijati se :)

[amra67]

Kako se Ćazim naš'o u Amer'čkom zatvoru

Pitaš kako sam dop'o zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne. To ti je bilo nekako... 'vako.

Zovu mene je’an dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko’, pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je, reko’, fasov’o? ADHD, kažu. Noge mi se o’sjekle. Hoće l’ preživjet’, kukam ja po školi, dje je ba da ga vidim, na šta l’ mi maksum sliči?

Kad eto ti ga vode, njih petero, jebo te. Direktor’ca, garava k’o odžak, pa neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa onaj sekuritu oficer, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz’da, neki naš iz Zen’ce, da mi prevodi, da bolje razumim, k’o biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se os’o, ma k’o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči’ ja, govor’te više, ako Boga znate! To ti je, kaže sad ona garava, Atention Deficit Hiperactiviti Disorder.

Okrenem se ja onom malom iz Zen’ce, šta, reko’, ova kaca Boga ti laprda, čime se ba zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se Boga mi i pomarisat’. Laknu meni nama’. Molim te, prevedi im, ako mene dobro ne razumiju, da ništa ne brinu, izliječiću ga ha kući stignemo.

Nećeš ga ti liječit’, podvrisnu ona deb’la, imala je brat bratu dvjesto oka samo u gus’cama, i još toliko u dva stomaka podno onog glavnog stomaka. A sva nafrakana, k’o neka džizlija. Imamo mi, kaže, terapije koje njemu trebaju, imamo psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit’. Ništa vi ne brin’te, gospodjo, znam ja, reko’, jednu pravo dobru terap’ju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, veri intrsting, kaže direktor’ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, prenosi se sa koljena na koljeno? Nije, reko’, kod nas to ide s bubrega na bubreg, draga gospodjo.

E, pa, kaže, direktor’ca, its najs što vi imate te tradicionalne terap’je i lijekove iz Boslovakije, ali vi nama morate reć’ kako se to sve zove, tako da možemo provjerit’ jel’ to FDA pruvd.

- Šta ti je to, ba?

- Znate gospod’ne, opet uskoči ona kaca, ovo je Amer’ka, ovde svi lijekovi i terap’je moraju biti pruvd od FDA, posebne organizacije koja se bavi zaštitom našeg zdravlja. S tim nema šale. Nije vam ovo tamo neka Čekoslokratija.

- Ma, nema, reko’, problema, sve ću vam ja napisat’. Mali, daj taj plajvaz! Imamo i mi medecinsku skraćenicu za to, reko’. To vam je – DGNK.

- Ooo, najs, najs, kaže ona, letmi rajtit dovn, znači Di – DŽi – eN – Kei.

- E, kod nas je to malo drukčije, gospodjo. Mi to spelujemo ‘vako-

- De – Ge – Ne – K.

- Ouu, ok, znači De-Ge-Ne-K ?

- Degenek, degenek, reko’. Baš tako.

- A kako se to administrira?

- Š’a ti je to?

- Aj min, kaže, kako se uzima ta terapi?

- E, to vam je, reko, ‘vako relativno, može da se popije samo jednom u životu i ADHD je k’o rukom odnesen, za sva vremena.

- Imposibl, kaže. Haubig doza?

- Hm, mora biti onako poveća. Domaćinska. Onako podebela, da se nikad ne zaboravi. Sve zavisi ko vam je daje. Onome kome je to administiro na primjer moj rahmetli babo, tome druga nikad nije trebala.

- Oo, vaš otac je bio medecinski radnik?

- Ma jok ba, fizički.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen’ce. Šta je, reko’ sad? Kakav je sad belaj ? Sad je, kaže, u pitanju OUTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno ?! A priprijetio sam mu da se mani polit’ke i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, outizma, svega. Ko ga je na to nagovorijo? Mora bit’ onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno o’sutan i tako. A to je to, reko’. O’sutan. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit’ za sva vremena i to od svih bolesti! Nikad više neće biti hasta.

Tako ti je to u Amer’ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne ‘odaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, ne jebeš, svemu odma’ daju ime, pa skraćen’cu i… nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, od bolnice do bolnice, ne možeš ih se više nikad kutarisat’. Svaki dan u ap’teku k’o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen’ce – ADHD, MRSA, AIDS, KFOR, FDA, FBI, ima ih ba mali milion.

Iš’o ja na neke preglede i zovne mene taj famili hećim da hitno dodjem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi pit’ lijekove za ho’sterol. Što, bolan ? Ho’sterol ti je , kaže, 215. Pa, reko’, i prošle god’ne mi je bio 215 pa si rek’o da mi je u gran’cama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit’ lijekove.

Jeb’o mater te si ti normalan, reko’. Prije šes’ mjeseci si mi sa istim nalazom rek’o da sam zdrav k’o dren, a sad ka’eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma, jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, svaki’ po godine to mijenjate da bi ap’teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit’, pa makar crk’o nama’. Nosi ih materi !

Mafija je to, jaro moj. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot’ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se ‘vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit’. Navalila na men’ svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit’. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim uš’ma. Čuj, izbacit’ baklave i tufahije, pa čime ću se, reko’, zasladit’ poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.

Voće? Ma, dje ti je to, reko’. Šljive brezukusne, izgledaju k’o jab’ke, jab’ke k’o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, nek’ ti ga jede u tebe babo.

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k’o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubudjano, ušćulo se, Bože ubrani.

- Dje ti je pita, reko’ ?

- Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.

- Šta ti je, reko, to ?

- To su, kaže, alge.

- Kakve alge?

- Japanske.

- Odakle ti to, reko’.

- Iz Japana.

- Šta ima za jest’?

- Pa to, kaže.

- Šta to?

- Morske alge. One su vrlo zdrave.

- Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest’.

- Al’ su zdravi.

- Čuli ti šta te ja ‘pita’? Dje ti je pita?

- Šta će ti , kaže, pita, od nje se samo deblja. Pita se, kaže, neće više jes’ u ovoj kući. Sir nije dobar za ho’sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto……nije više stigla reći ni je’ne, dofatio sam je za grlo i poč’o maštrafit’. Utrča mali kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih jarane oboje od batina, onako po pe-esu, k’o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su mi otpale.

- Jeste l’ vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?

- Nismo, reko’.

- Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku

- Kako , kaže, niste kad ovde pise Kazim Klika.

- Ne piše tu, reko’, Kazim Klika, ti ne znas čitat’.

- Nego šta piše?

- Piše Ćazim Klica.

- Pa, jestel’ to vi , kaže?

- To jesmo. Izvol’te, šta treba?

- Jesi l’ ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.

- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz uradio? Razbiću ga!

- Nije, kaže, nista uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?

- A too, bi mi lakše, sve je ok, reko’, nemojte da vas to baderuje, te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar’o.

- Znači priznaješ da si ga tuk’o, uskoči onaj garavi.

- Čuj, tuk’o, ma odr’o ga od batina.

Nih se dvoj’ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma’ ćete poći s nama. Dje, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l’ vi normalni, nisam ja tuk’o ničije dijete, samo sam izmaštrafio u mene Ekrema. Ko će meni zabranit’ da bijem vlastito dijete kad god ‘oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat’ke, Zuko, nastavnik muzičkog, rahmetli nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka’eš da ga ja nemam pravo bit’! Pa ko će ga onda mlatit’?

- Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba pričat’, lijepo im sve objašnjavat’, biti s njima k’o drug. Ovo je Amer’ka, demokrat’ja, svako ima pravo da kaže i radi šta ‘oće, i niko nema pravo da ga zato bije.

- E, ti priče, reko’. Ma, sit sam ja te vaše demokrat’je, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.

- A dobili smo takodje i prijavu, kaže žućo, da ste silovali kamilu.
Ja se šokir’o!

- Kak’u ba kamilu, reko, ko je silov’o kamilu, jes’ ti ba normalan?

- Kamilu, vašu suprugu, veli onaj žuti.

- Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov’o?
Kako mogu silovat’ u mene ženu? Koji ste vi hajvani, čo’eče Boži!

- Ona kaže da ste je silovali prošle sedmice.

- Ko je ba silov’o ? Ma, bio joj ćeif , sama tražila!

- Jes’ prvi put . Al’ drugi put joj, kako ona kaže, nije više bilo do tog’. Znači bilo je protiv njene volje. To se ovde smatra silovanjem, gospodine. Ovo je zemlja od zakona.
Udario na belaj, pa eto ti. Tako sam ti ja zaglavio u ćuzu. Da ne povjeruješ svojim uš’ma. Prijavila me u mene žena. I dijete.

Umal’ se nisam obeznanio. Samo što me nije šlag trefio. Čuj, ja repov’o rodjenu ženu. I to tek drugi put, jer joj više nije bio merak. Ja, dje sam ja doš’o, Tito dragi.

Jarane, i to je Amer’ka.


PS. Ako ie vec negdje bilo ovo postovano moje izvinjenje za dupli post

[cindrlimindrli]

glupost

[Melami]

glupost

nek si mi reko da ne citam ovolki post.

[tm-maglaj]

glupost

nek si mi reko da ne citam ovolki post.

k'o da ga je on/ona procitao/la...

[Melami]

glupost

nek si mi reko da ne citam ovolki post.

k'o da ga je on/ona procitao/la...

Nema potrebe ni da se cita dalje od prvog pasusa, vidi se da je ismijavanje glupog bosanskog seljaka.
Eto Meksikanci, japanci, kinezi i ostali su pametniji kad negdje dodju.
Jesu, ono bas.

[tm-maglaj]

Nema potrebe ni da se cita dalje od prvog pasusa, vidi se da je ismijavanje glupog bosanskog seljaka.
Eto Meksikanci, japanci, kinezi i ostali su pametniji kad negdje dodju.
Jesu, ono bas.

a meni dosadno pa procito al citavo .. i cini mi se da je ismijavanje americkog drustva, i nasih dijasporaca koji se tam uklapaju ko dlake na zabi.. (ne svih samo nekih!) ..

[guber90]

Ja vala ne bih se slozio da je ovo cisto ismijavanje samo Bosanskog seljaka, u dobrom dijelu se i ismijava Americki mentalitet, od toga da ako dijete ne u uci u skoli odma ima poremecaj paznje, ako zagalamis na dijete, tobejarabi, odma si zlocin pocinio i slicno.

[Melami]

Ja vala ne bih se slozio da je ovo cisto ismijavanje samo Bosanskog seljaka, u dobrom dijelu se i ismijava Americki mentalitet, od toga da ako dijete ne u uci u skoli odma ima poremecaj paznje, ako zagalamis na dijete, tobejarabi, odma si zlocin pocinio i slicno.

nisam citao cijeli tekst pa ne znam, al jesam prvi pasus i vidim da se ismijava bosanski seljak u dijaspori.

[chudjenhe]

ovi su najjaci
sto znaju a da uopce ne procitaju

[Melami]

ovi su najjaci
sto znaju a da uopce ne procitaju

to bi ja za tebe trebao da kazem jer nisi procitao moj post a htio bi da mi nesto odgovoris :S

[mandrak i narda]

ovi su najjaci
sto znaju a da uopce ne procitaju

Slazem se - takvi su prave stetocine. A sto se tice teksta, pa jeste za nasmijati se. Na koncu, smijeh je lijek i to besplatan.

[slobodann]

Ovo je daleko bolje:

Jednog divnog majskog dana, dok su se suncevi zraci igrali po aerodromskoj pisti, a svrake, vrane, cavke i druge ptice pjevice vjesto pjevale najljepse pjesme, nas junak se obucen u zensko donje rublje ukrcavao u avion koji je letio na liniji Sarajevo-Frankfurt.

Prije nego sto je sjeo, primjetio je zenu neobicne ljepote kako ulazi u avion. Poslije nekoliko sekundi, dugih kao vjecnost, shvatio je da ide prema praznom sjedistu do njega, gdje je na kraju i spustila svoju velicanstvenu straznjicu.

"Hello", procvrkutao je covjek u najboljim godinama, “Biznis ili odmor?”

Ona se samo sarmantno nasmijala i rekla, “Biznis”. Idem na godisnju konvenciju nimfomanki koja se odrzava u San Francisku.”

Gutao je pljuvacku. Pored njega je sjedila najzgodnija i najraskosnija zena koju je ikad video u zivotu, plus ide na skup nimfomanki.

Boreci se da odrzi stalozenost, nesigurnim glasom je upitao, “Sta je vasa uloga na toj konvenciji?”

“Predavac”, ona odgovori, koristim moje iskustvo da opovrgnem neke od popularnih mitova o sexualnosti.”

“Stvarno", nasmija se on, koji su to mitovi?”

“Pa, jedan popularni mit je da su americki crnci najobdareniji, medjutim istina je da americki indijanci najvjerovatnije posjeduju tu osobinu. Jos jedan popularan mit je da su francuski muskarci najbolji ljubavnici, sto nije tacno. Ljudi grckog porijekla su najbolji ljubavnici na svijetu.Takodje smo ustanovili da su potencijalno najbolji ljubavnici u svim kategorijama Irci.”

Zena se odjednom unezgodi, zacrveni u licu i rece. “Ja zaista ne bih trebala da razgovaram o svim ovim stvarima s vama, ja ne znam cak ni vase ime!”

"Umpah-Pah", rece nas kolega. “Umpah-Pah Papadopoulos, ali moji prijatelji me zovu Paddy(Patrick).”