Denacionalizacija istorije (1. deo)
Scenario je uvek isti, jednostavan, gotovo banalan – rodimo se, gledamo oko sebe, učimo, čini nam se da su stvari tu oduvek, trajne, solidne, čvrste, večne, da su bile tu pre nas i da će biti tu posle nas. Vreme prolazi, ta iluzija traje, život donosi svoje brige i probleme, pa sve i da se ima volje, nema se vremena za propitivanje onog što “znaju i ptice na grani.”
A ptice na grani, ipak, ne znaju sve. Ne znaju, recimo, da ni narodi, ni nacije (“narodi sa izraženom političkom voljom”), države, nacionalne ljubavi i mržnje, granice i slične budalaštine ne postoje oduvek, da (ako bude razuma) neće postojati zauvek, da se ovaj svet, zapravo, uvek i konstantno menja, da je nacionalna država samo jedna od fazi razvoja – a kako se radi o najperverznijoj i najnazadnijoj ideji koju je ljudski um uspeo da smisli, nadajmo da se da i toj fazi dolazi kraj.
Ideja nacionalne države je, naravno, kao i sve konzervativne gluposti, tekovina najpre pohlepe. Ideja univerzalne istorije, univerzalnog i jedinstvenog shvatanja čovečanstva je provejavala jako dugo, gotovo od kad postoji pisana istorija, da bi je podela oko plena kolonijalne pljačke potpuno potisla najpre među “velikim evropskim nacijama”, čije su elite i dinastije daleko bolje mogle da raspolažu krvavim bogatstvima i bolje drže stanovništvo pod kontrolom ukoliko bi imali svoje male, omeđene torove nego u nekim humanijim, većim sistemima.
Ideja se bazirala, naravno, na razlikama, ne sličnostima među ljudima. Jezičke razlike su očigledne, ali problem je u tome što jezik više pamti nego bilo koja istorija. Jezik je kuća u kojoj stanuje sve ostalo, pa je tako u jeziku, merkurovskom, promenljivom resursu, uvek ostajalo zapisano i ko su bili prethodni stanari, što se nije uvek sviđalo novim vlasnicima.
Zato je trebalo naći mehanizam kojim bi se dokazalo ko su pravi, autohtoni vlasnici kuće. Nacija je morala da ima opravdanje u što daljoj prošlosti da bi imala prava na što veću površinu kuće. Tad su ljudi uspeli da smisle neverovatne gluposti kojih se, u ogromnoj meri, svako društvo na svetu drži i dalje.
Tako su nacijama prišivani direktni kontinuiteti sa davno izumrlim plemenima, među kojima su i neka za koje je diskutabilno da li su uopšte postojala. Kulturni, jezički, etnički identitet sigurno nije nešto što se prenosi sa kolena na koleno, bar ne par hiljada godina. Današnji Englezi, tako, nisu “Nemci koji su prešli preko mora”, drevni Arijanci ili Persijanci sigurno nemaju veze sa serijatom, islamskom evolucijom i Homeinijem, možemo da budemo sigurni da pripadnici svih onih drevnih helenskih plemena nisu pili uzo i išli u crkvu nedeljom, da južni Sloveni ne bi mogli da razumeju ni reč one koji su sišli na Balkan sa Karpata, da nemamo pojma ko su tačno bili Iliri da bismo znali kakve veze imaju sa današnjim Albancima i tako dalje.
Primera je bezbroj, naravno, jer ljudska glupost nema granica. I danas, posebno na ovom nesrećnom prostoru koji se sad zove Zapadni Balkan je sasvim normalno gađati se vizantijskim (Inače, ti ljudi sebe nikad nisu zvali Vizantincima, već Romejima, Rimljanima – još jedna glupost novijeg doba.) dokumentima da bi se dokazalo ko je živeo u Bosni, Srbiji, Hrvatskoj (koje tad nisu ni postojale), ko je stariji, ko na šsta ima pravo i slične gluposti. I dalje se priča o prirodnim, večnim, hiljadugodišnjim državama, iako oko država ništa – ali baš ništa – nije prirodno.
Ista laž, ista iluzija, traje tako jedno 200 godina, a nacionalizovana istorija je predano drži u životu.
(Nastaviće se.)
Mozda ti pomogne..
