Misliš,da li smo založili Otes radi napretka na Žuči? Sumnjam.Nismo mi imali snage niti sposobnosti za planiranjem takvih "igranki",sve je tada bilo na ho-ruk.Otes je pao 04.12.1992 a ta čuvena deblokada i operacija Koverat dešavala se krajem decembra.
Otes i Stup su bili "tenkoprohodni" kako se vojničkim žargonom kaže dok su na Žuči odlučivala muda,džaba im bili tenkovi.Po meni,VRS do 1993 nije morala puno vremena provoditi na planiranju operacija,imala je dovoljno oruđa i oružja da može spržiti sve ispred sebe.Rokaj nekoliko dana iz svih mogućih oruđa i svaki otpor je slomljen.Pogotovo kad na čitavoj liniji imaš par zolja,protivoklopnjake "negdje na terenu" i jedan minobacač 82 mm.Da ne pominjem tranšeju koja mi je bila do koljena.Vojna policija imala je uniforme od sašivenih deka i to nekakve narandžasto-roze boje pa su ih u zajebanciji zvali Seferove mandarine.Momci su se junački borili i dosta ih je ostalo po tranšejima.Jukini momci su dosta stradali pogotovo kod spomenika na Otesu a nekoliko ih je tenk zatrpao kad se okrenuo na tranšeju punom mrtvih momaka u crnim kombinezonima.
Veliku ulogu u svemu tome odigrala je panika.U mojoj jedinici,nakon par pogibija i ranjavanja smo uletjeli u nekakav podrum da se malo sklonimo od silnih granata.U jednom momentu je uletio jedan momak iz Laste i dreknuo "eto četnika sa tenkovima ".Kakav je to haos nastao.Mala vrata a nas dosta.Ja sam opalio glavom od nekakve cijevi od grijanja ali ništa nisam osjetio.Izletjeli smo na sve strane,ne znaš ni gdje su ti četnici niti znaš gdje su ostali branitelji,granate sipaju po par komada u sekundi,gore kuće,dim...
narod bježi ,djeca i žene plaču,nekakvih vojnika na sve strane i više tu nema nikakve odbrane,ionako nam je svega dosta.Pobiše nas granatama,pragama,tromblonima,zoljama.Tek kad smo prešli riječicu i došli do klaonice,onda smo se rasporedili,tu je bilo i Laste i Vikićevaca i leptirica,ostatka jukinih,vojne policije.Nisam spavao tri dana,dva puta sam jeo a pred očima mi drug koji je čučao ispred mene i geler mu raznio čelo.Nekaka siva masa i krv mu curi kroz otvor na čelu,ovaj do njega ranjen i to teže a još par ih jauče.Ta slika me i dana progoni...
Odbrana se nekako organizovala a nas je zapalo da branimo kuće do rijeke,preko puta Energoinvesta.daljeg povlačenja nema,to je definitivno.Nema spavanja ni četvrtu noć,stanje slično bunilu ili pjanstvu.Bitne su samo cigare.Daj šiljaka - jebo četnike.Zapališ cigaru a ruke ti se tresu ,baš kao u onom filmu "spašavanje vojnika Rajana" kad se kapetanu tresu ruke pijući vodu iz čuturice.Umjesto gladi imaš neki tupi bol u stomaku,nije ti do života a kamoli jela.Prljav ko krme,gadiš se sam sebi a kamoli drugima ali pošto svi smrdimo ko tvorovi -nema problema.Nas četvorica MUP-ovaca i par vojnika u srušenoj kući.Hladno sa vrlo malo snjega,nesmiješ naložiti vatru niti se imaš gdje skloniti.Ruke griješ plamenom cigare.ima nekakvog polomljenog namještaja samo nesmijemo lupati,sve kontamo oni su preko vode.Da zaspeš- evo ti dukat,hem hladno hem iščekuješ napad.
Pred zoru dolazi još ljudi.Dobro je.Ima nade za nas iako sam bio ubjeđen da se nećemo živi izvući.Po dvojca smo išli do neke također srušene kuće prema hladnjači,da nešto pojedemo.Tako nam rekli ovi što su došli.Frtalj hljeba i unutra ono maslo iz konzervi.Hljeb pečen za olimpijadu ali sladak braco...bilo je i nekog čaja (ledeni
) a svi koji su bili po linijama znaju dobro taj ukus karamelizirane obojene vode.Kako mi je to leglo.
Donesoše i cigara.Nekako se i artiljerija smiri a ja sam mislio da je to priprema za pješadiju.Međutim i četnici su imali prebačaj za taj dan i bili su zauzeti pljačkom po stanovima i kućama.Samo u onim bijelim zgradama u garažama je ostalo bar 50 auta.Nama dođe smjena a nas povukoše do vatrogasnog doma na Stupu i nekakav podrum pun kreveta na tri sprata.Oni kreveti kao nosila-sa trakama.Nesmiješ se puno gicati jer ćeš propasti.U skloništu dosta djeca,žena i baba (bilo je puno izbjeglih Hrvata) a ja zaspao u komplet opremi,ni okrenuo se nisam.Nisam dugo spavao jer pored svog umora sklonište odzvanja od žamora,priče,plača djece.Ti nevoljnici nas dobro okrijepiše,najedosmo se domaćih jaja,hljeba,sira i mesa iz konzervi.nažderali smo se i nekakve pršute,dobra ko dobar dan pa neka mi Reis halali ili izda kakav certifikat pošto sam bio na božjem putu a gladan ko pašče.
Ostali smo tu još dva dana,već je došlo vojske,hrane,municije a prestalo je i pucati.Grmi po gradu u znak odmazde za Žuč ali nas ne gađaju,valjda se zasitili i potrošili municiju.
Dakle,to je bio kraj operacije Otes ali četnici nisu mogli dalje,kako onaj seronja piše da je sve bilo prazno do stupske petlje.Poklali bi se zubima jer nismo imali gdje nazad.
