Forum Klix.ba

Bodin srpski vladar


БОДИН
1081. 1101.
После смрти краља Михаила, наследио је српски престо његов син Бодин. Бодин је у то доба
већ био зрео човек и имао је бурну прошлост и велико искуство за собом, а био је више година и
савладар своме оцу. Енергичан и амбициозан, Бодин је одрастао у доба када је српска држава, за две
пуне деценије, уживала ретке благодети мира, али у васпитању његовом није ипак занемарено
развијање његових ратничких особина и способности. И кад је 1073. године у Поморављу и Повардарју
букнуо велики народни устанак против Византије и кад су се устаници обратили краљу Михаилу са
молбом да их помогне и да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођ и владар, Михаило им
је послао Бодина. Као саветника Бодину дао им је старог искусног војводу Петрила.
Бодин дође одмах у Призрен, где буде од устаника проглашен за цара. На Косову се Бодин и
Петрило раздвоје: Бодин пође у Поморавље, а Петрило у Повардарје, да организују устанак и да се
бију са Византинцима. Бодин је успешно продирао и допро до Ниша, али Петрило буде код Костура
разбијен, и почне нагло да се повлачи. Да му не би била одсечена одступница у Зету, пође онда и
Бодин од Ниша натраг, али се на Косову сукоби са Византинцима, буде потучен и заробљен.
Као заробљеник, Бодин је одведен прво у Цариград, па онда у Антиохију. Али, кад у Антиохији
настану немири, краљ Михаило потплати неке млетачке трговце, те они ослободе Бодина и доведу га
кући. По повратку кући, Бодин је, како изгледа, постао савладар своме оцу.
Ускоро после тога нападну Византинци на Михаила и Бодина, те су они морали привремено
признати византиску врховну власт. Кад су 1081. године Нормани из Италије напали на Византију и
опсели Драч, пође против њих византиски цар Алексије Комнин, и позове Бодина у помоћ. Бодин му
дође са српским одредом; али, за време битке код Драча (18. октобра), он остане са својом војском по
страни, са намером да сачека исход битке. Кад су Византинци били потучени и почели да беже, Бодин
се са својима повуче.
По себи се разуме да су због тога у Цариграду били огорчени на Бодина, а то је огорчење постало
још веће кад је Бодин, после тога, особито кад је смрћу свога оца остао сам као владар, пристао сасвим
уз Нормане, и свакако ослањајући се на њих, освојио Босну и Рашку. Стога Византинци, кад су се
ослободили Нормана, ударе на Бодина, потуку га и поново заробе. Он се истина убрзо и по други пут
ослободио ропства, али је после тога његов углед почео да пада и његов утицај да слаби. Тежиште
српског националног и државног живота преноси се онда у последњој десетини XI века у копаоничке
планине, и један поданик Бодинов, жупан Вукан, игра тада најважнију улогу у борби српског народа
против Византије. Бодин одлази сасвим у присенак и у позадину. Томе су много допринеле и немиле
распре у владалачкој породици и борбе његове са Дубровником, које су му донеле мало славе и мало
успеха.
Тако је Бодин, који је почео своју каријеру са пуно полета и енергије, завршио свој живот и своју
владу без снаге и без угледа.

Slavni general Živojin Mišić je na današnji dan pre 99 godina oslobodio Beograd


Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić predvodio je danas u Lazarevcu centralnu državnu manifestaciju kojom je obeležena 99. godišnjica Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu.
General Mišić je vodio Prvu armiju protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije

Dačić je položio vence na spomen-kosturnicu srpskih i austrougarskih vojnika, poručivši da se sa ponosom sećamo i čuvamo uspomenu na herojstvo srpskih vojnika iz tog perioda.


Dačić koji je predvodio državnu ceremoniju obeležavanja 99. godišnjice Kolubarske bitke, istakao je i da su veliki junaci i velike žrtve obeležile tu bitku i da Spomen hram svetog Dimitrija sa kosturnicom, predstavlja mesto počinka više hiljada njih.

U kripti crkve su ostaci oko 40.000 poginulih vojnika.

"Spomen-kosturnica u Lazarevcu redak je primer humanosti jednog naroda koji je sa svojim poginulim vojnicima sahranio i neprijateljske vojnike", rekao je Dačić.


Venac na spomen-kosturnicu je položio i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković, predstavnici društava koji neguju tekovine oslobodilačkih ratova, kao i zvaničnici lokalne samouprave.


Spomenik vojvodi Mišiću u Beogradu

Planirano je da državne i vojne počasti budu odate i kod Spomenika srpskom ratniku u centru Lazarevca i kod Hrama svetog Đorđa u Ćelijama kod Lajkovca.

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka je najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu.

Vođena je u novembru i decembru 1914. godine, a okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske.

@12wer....jel to sve srbijanska proslost?

srbijanska?
Izvini nije mi poznat taj termin

12wer wrote:srbijanska?
Izvini nije mi poznat taj termin

Imal sta vezano za bosanske pravoslavce a poznato..recimo iz ova dva zadnja rata...41-45 i 92-95 godine..il ako oces
i mimo ratova sa teritorije BiH.Ebes vise Srbijansku istoriju jos samo trebamo dodati crnogorskog Njegosa ili hrvatsku povijest pa uciti u BiH...

Svaka cast nek svaka drzava radi svoje historije..al de brate malo i bosanskog sta napisi...bosansko a pravoslavno

СТЕФАН НЕМАЊА
1168. 1196.


После смрти краља Бодина (1101. године) његова је држава ослабила и почела да се растура.
Личне распре и борбе у владалачкој породици и посебне тежње појединих династа и области разориле
су државу сасвим, и она је ускоро после тога постала неспособна за већу борбу и озбиљна предузећа.
Међу српским областима, које су у последње време дошле биле до већег угледа, истакла се била,
својом снагом и борбом против Византије, особито Рашка, област која је чинила језгру државе
11
Властимирове и Чаславове, која је прва од свих српских покрајина показала државотворне
способности и највише моралне и физичке снаге.
После јуначке борбе против Византије, у последњој десетини XI века, Рашка је с правом
сматрала да је она носилац и представник државног и националног живота српскога народа. Али, Зета
и њена династија нису биле вољне да свој дотадањи положај и утицај напусте без отпора и без борбе.
Тако је у првој половини XII века настала између Рашке и Зете борба о превласт у српским земљама и
у српском народу. Та борба вођена је доста огорчено и са променљивом срећом. Али, у току борбе
било је све јасније да ће Рашка, својом моралном и физичком снагом, однети победу. Завојевања зетска
у Рашкој била су све ређа и све слабија, завојевања рашка у Зети све чешћа и све већа. У тим борбама
Рашка се почела ослањати на Угарску, а зетска се династија све више приближавала Византији. Босна
је углавном држала са Рашком, али се за време рашко-зетске борбе о превласт издвојила у посебну
државу.
У почетку друге половине XII века већ је било сасвим јасно да ће Рашка однети у борби са Зетом
победу, и да ће се у Рашкој образовати ново средиште српског државног живота.
Немања Стефан I. XCIII


СТАРИ РАС
У то доба Рашка је већ престала да се брине за борбу са Зетом, јер јој она већ више није могла бити
опасна, и обратила је сву своју пажњу на другу страну, на борбу за ослобођење од византиске врховне
власти. Али, ту жељу и тежњу тешко је било остварити у тај мах, јер је Византија била снажна, а на
престолу у Цариграду седео је човек ретке енергије и великог талента, цар Манојло Комнин, који је
поставио себи за задатак да обнови стару римску империју у целом њеном обиму. Због тога је он водио
крваве ратове и на истоку и на западу, са силнијим но што је био у то доба српски народ у Рашкој.
Борба српског народа у Рашкој за ослобођење од Византије била је импозантна. Са необичном
издржљивошћу, са ванредном упорношћу, са ретком умешношћу и гвозденом консеквенцијом вођена
је у то доба у Рашкој борба за еманципацију од византиске власти. Цар Манојлоје водио и слао војску
12
против Рашке, побеђивао и смењивао често њене владаре, а Рашани су се, после сваког неуспеха,
покоравали, да се после кратког времена опет дигну, и сваки владар кога је Манојло поставио да буде
представник и заступник његове политике у Рашкој употребљавао је прву повољну прилику да се
дигне против свога господара и да почне борбу за слободу свога народа.
Ту традицију прихватио је и наставио особито вешто Немања, потомак старе рашке жупанске
породице, човек ретког политичког талента и темперамента и ретких организаторских способности.
Само је Немања променио дотадању тактику и почео је радити друкче но што су радили они које је
он хтео да замени. Немања је, пре но што је постављен био за владара, радио системски на томе да
задобије наклоност и поверење цара Манојла. Стога је он помогао Манојлу у чему је год могао док га
није задобио за себе и уверио га да му је искрено привржен и одан. Немања је врло добро знао да му је
за задобијање власти потребна наклоност Манојлова, али да му је за одржање власти потребна
наклоност и љубав народа. Стога је Немања, напоредо са радом да задобије наклоност цара Манојла,
уложио сав свој труд и у то да задобије у народу што већу популарност. Кад су због тога рада
Немањина браћа устала на њега и заробила га, цар Манојло га је ослободио, и то не само због тога што
му је Немања био одан, него свакако и због тога што је сматрао да су снажење и популарисање
Немањино и у његовом интересу.
Манојло је свакако то своје уверење још боље утврдио, кад је, ускоро после тога, и Немањин
најстарији брат, кога је Манојло 1168. године био поставио за владара, одустао од њега. Манојло га је,
наравно, одмах збацио и поставио на његово место Немању, уверен да је напослетку српско питање
дефинитивно решио, и да је на крају нашао човека у кога се може поуздати, и који ће му бити искрено
одан и веран. Али, Манојло се и овога пута преварио.
И Немања је, по својим личним наклоностима и жељама, и под утицајем средине са којом је радио,
пошао путем својих претходника. И њему је главни циљ, који му је стално лебдио пред очима и којем
је он све жртвовао, било ослобођење од Византије. И он је, исто као и његови претходници, друго
мислио, а друго Манојлу говорио. Само је Немања био од њих много окретнији, даровитији и
сретнији.
У први мах је и Немања био покушао да и тактички пође путем својих претходника. Ускоро пошто га је Манојло поставио за владара, Немања је одустао од њега. Византиску војску, која је са најстаријим његовим братом била послана против њега, Немања је потукао до ноге код Пантина, и том
се победом утврдио на престолу. После тога он се измирио са својом браћом, а и са Манојлом је опет
ступио у добре односе и признао његову врховну власт (1169. године).
Али, Немања је још увек био уверен да може брзо извести потпуну еманципацију од Византије, и
када га је, ускоро после тога, млетачка република позвала да у друштву са њом зарати на Византију,
Немања је радо прихватио ту понуду, уверен, да ће у друштву и помоћу силне републике моћи
остварити своје жеље (1173. године). Међутим, Немања је и у овој прилици погрешио. Византија је
била јача но што је он мислио, а млетачка је република била мање вољна да се залаже за њега и за
српске интересе но што се он надао. Тако је Немања и овог пута претрпео пораз, и политички и војни и
морални. Гологлав и са конопцем око врата, он је морао изићи пред Манојла и молити га за опроштај.
Манојло му је опростио, али га је повео собом у Цариград, да му тамо увелича триумфални улазак, али
је он освестио Немању, и он је од тога времена напустио несигурну и авантуристичку политику, и
остао је Манојлу веран до његове смрти, чак и у моментима када га је тежак положај Византије могао
мамити да покуша остварење своје старе жеље.
После тога Немања је сву своју пажњу обратио унутрашњем уређењу своје државе. Он је у то доба
уништио богомилску јерес, која је, због својих комунистичких принципа, била опасна по државу, и
извршио је успешно консолидовање и уређење државе.
ЛОЗА НЕМАЊИЋА

После смрти цара Манојла (1180. године) Немања је, у савезу са Угарском, заратио на Византију, и
освојио је простране земље у Поморављу и Повардарју (1183. године). Кад су 1185. године Бугари
устали на оружје, да се ослободе Византиске власти, Немања је склопио са њима савез, и успешно
наставио своја освајања. Неколико година после тога (1189.) немачки цар Фридрик Барбароса пошао је
13
на исток, да ослободи Христов гроб од неверника. Немања га је свечано дочекао у Нишу и покушавао
је да са њим уговори савез и да добије његово признање на земље којеје био освојио.
Али, кад је Барбароса ускоро умро, и Византија се ослободила опасности са те стране, цар Исак
Анђел пође на Немању са великом војском и у битци на Морави потуче га до ноге (1190. године).
Пораз је био велики и страшан, Немања је морао вратити Византији све земље, освојене у последњим
ратовима, али слобода и независност језгра српских земаља није више долазила у питање. У
копаоничким планинама сачувана је независност, и одатле је ускоро опет предузета офанзива за
слободу у свима правцима.
Немања је поразом на Морави био још једном разочаран. Византија је још увек била јача но што је
он мислио. Стога је он после тога сасвим напустио планове о поновним освајањима. А и старост је
била на прагу. Најмилији син његов, Сава, био је отишао у Свету Гору, и позивао га је да остави
престо, и да последње дане свога живота посвети богу и молитви.
Када је, ускоро после тога, у Византији постао царем Алексије III, таст Немањиног средњег сина
Стевана, жеља византиског двора да на српски престо дође царева кћи, подударала се са жељом
Немањином да се повуче од државних послова и да се покалуђери. Немања је онда сазвао државни
сабор, дао је оставку на престо у корист свога сина Стевана, и закалуђерио се (25. марта 1196. године).
Он је после тога остао неко време у Србији, па је онда отишао у Свету Гору, свом сину Сави, и подигао
је тамо манастир Хиландар, који је постао расадник српске писмености. У Хиландару је Немања и
умро (13. фебруара 1200. године).
Синови Немањини, особито Сава, трудили су се да подигну и утврде у народу култ његове
личности, као родоначелника династије и као оснивача државе. Благодарећи томе раду и великим
делима што их је Немања извршио, то је и постигнуто, и у свести народној било је стално живо
уверење да од Немање почиње српски државни живот. То уверење живи у многом погледу још и данас.
По значају и по резултатима свога рада, Немања је без сумње једна од најпознатијих појава у нашој
историји. Немања је имао особине потребне људима који стварају државе. Био је даровит, са много
политичког темперамента, не сувише осетљив и без скрупула, енергичан и амбициозан, одличан
организатор, војник, политичар и државник. Таквоме, Немањи су таленат и судбина дали могућност да
изврши дела чији су резултати били трајни, и чије су се последице осећале стотинама година.

_majevica_ wrote:

12wer wrote:srbijanska?
Izvini nije mi poznat taj termin

Imal sta vezano za bosanske pravoslavce a poznato..recimo iz ova dva zadnja rata...41-45 i 92-95 godine..il ako oces
i mimo ratova sa teritorije BiH.Ebes vise Srbijansku istoriju jos samo trebamo dodati crnogorskog Njegosa ili hrvatsku povijest pa uciti u BiH...

Svaka cast nek svaka drzava radi svoje historije..al de brate malo i bosanskog sta napisi...bosansko a pravoslavno

Za bosanske pravoslavce nema, ali za Srbe iz BiH ima. Šta te interesuje?

_majevica_ wrote:

12wer wrote:srbijanska?
Izvini nije mi poznat taj termin

Imal sta vezano za bosanske pravoslavce a poznato..recimo iz ova dva zadnja rata...41-45 i 92-95 godine..il ako oces
i mimo ratova sa teritorije BiH.Ebes vise Srbijansku istoriju jos samo trebamo dodati crnogorskog Njegosa ili hrvatsku povijest pa uciti u BiH...

Svaka cast nek svaka drzava radi svoje historije..al de brate malo i bosanskog sta napisi...bosansko a pravoslavno

Hocemo li sta i za hercegovacke pravoslavce,sumadijske,dalmatinske,vojvodjanske,onda hercegovacke katolike,bosanske katolike,hercegovacke muslimane,srbijanske muslimane,bosanske muslimane itd .

СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ
1196. 1223.

Стеван Првовенчани је, као ни један други владар, различито цењен у нашој историјографији.
Док су га неки историци веома хвалили и уздизали његове врлине и заслуге, други су га представљали
као човека без талента и незнатних способности. Особито се истицало да су успеси које је Србија
постигла за његове владе, у ствари заслуга Св. Саве, који је за дуги низ година водио, како изгледа, и
спољну и унутарњу државну политику.

Према веома малом броју података о личностима и особинама Стевана Првовенчанога, тешко је
дати поуздану карактеристику његове особе и његовог рада. Свакако, треба имати на уму да није увек
Сава био уз њега, и да се у појединим његовим поступцима, за које је извесно да их је он сам извршио,
могу констатовати и умешност и енергија.
Стеван Првовенчани прошао је добру школу. Још као младић доживео је и видео велике успехе
свога оца. Њега је, међутим, на површину избацила једна велика државна несрећа. Пораз на Морави
(1190. године) приморао је Немању да уступи велики део својих земаља Византији. Византиски двор је
хтео да веже за себе Србију и сродничким везама. Пошто је најстарији син Немањин, Вукан, у то доба
већ био жењен, дана је кћи царевог брата, Алексија, средњем Немањином сину, Стевану. Кад је после
пет година, Алексије збацио брата и постао византиски цар, желео је и тражио је он да његова кћи
постане српска владарка. Стога је Немања при абдикацији оставио престо не најстаријем него млађем
сину Стевану
14
У почетку своје владе Стеван је имао да издржи неколико тешких криза. На њега се дигао његов
старији брат Вукан, и успео је, помоћу папске курије и Угарске, да му узме власт и да га готово сасвим
сузбије из земље. Али, Стеван није изгубио главу. Он је веома вешто и окретно повео такође преговоре
са куријом, ослонио се на Бугаре, убрзо сузбио Вукана и утврдио се на престолу. Ипак, он се није
осећао сигурним, и видео је да му треба јачи ослонац и ауторитет који ће га подржати. Стога је позвао
Саву из Свете Горе у Србију. Сава је дошао и донео је у Србију Немањине моћи (1208. године). Тиме је
Стевану био утврђен престо и његов легитимитет.
Стефан I Стефанов Неманић I Свевладовић XIII
Стефан Првовенчани
Од тог доба па за десет година српску је политику водио Сава. Он је ишао и преговарао са
непријатељима, он је отклањао опасност са свих страна, и од Угарске и од Бугарске и од Латина, он је
уништио Стреза.
Али многи и велики успеси Савини нису ослободили Стевана брига. Србија је још увек била у
тешком положају, опкољена са свих страна непријатељима. Стога је Стеван морао тражити негде
ослонца. Он га је потражио у два силна и моћна фактора у то доба на западу, у млетачкој републици и
у папској курији. Кад је узео за жену Ану, унуку великог дужда Дандола, Стеван је сасвим пришао
западу. Сава, међутим, није одобравао ту политику, и отишао је љут из Србије, а Стевана је онда
папски легат венчао за краља (1217. годе).
Проглас краљевине имао је веома велики значај. Њиме је проглашена и призната независност
српске државе, и она је тиме стала у ред осталих европских држава.
Када је добио од запада што је хтео, Стеван је опет окренуо своје погледе на исток. Он се помирио
са Савом, а Сава је, у договору са њим, отишао у Никеју, где је од византиског цара и патријарха добио
признање независности српске цркве. То је био други велики успех Стеванове политике, мада је у
овоме он имао мање учешћа него у прогласу краљевства. Организација српске цркве, коју је одлично
15
извео Св. Сава, створила је онда сигурну и једну од најважнијих основа за напредак и за снагу
Немањићске државе.
Стеван Првовенчани је после тога живео још неколико година у миру, али је у последње време
много побољевао. Однос између њега и Саве био је у последњем одсеку његовог живота искрен и
срдачан.

Избор из књиге „Наши владари“ Станоје Станојевића, Београд 1989. године. Штампано издање је фототипски урађено према оригиналу из 1927. године, а овде су дати само српски владари.

Samo obektivno, pa ko koga zajebe

Yug wrote:

_majevica_ wrote:

12wer wrote:srbijanska?
Izvini nije mi poznat taj termin

Imal sta vezano za bosanske pravoslavce a poznato..recimo iz ova dva zadnja rata...41-45 i 92-95 godine..il ako oces
i mimo ratova sa teritorije BiH.Ebes vise Srbijansku istoriju jos samo trebamo dodati crnogorskog Njegosa ili hrvatsku povijest pa uciti u BiH...

Svaka cast nek svaka drzava radi svoje historije..al de brate malo i bosanskog sta napisi...bosansko a pravoslavno

Hocemo li sta i za hercegovacke pravoslavce,sumadijske,dalmatinske,vojvodjanske,onda hercegovacke katolike,bosanske katolike,hercegovacke muslimane,srbijanske muslimane,bosanske muslimane itd .

Ima li sta pozitivno za BiH i njene druge narode(osim Srba) u BiH a sto je vezano sa Srpskom historijom?
U sklopu teme moglo bi se i to malo navesti..predlazem period od 1945 godine do danas.

Radoslav srpski vladar

РАДОСЛАВ
1223. 1233.


Радослав је дошао на престо по праву прворођења, после смрти свога оца, Стевана
Првовенчаног. Он је био проглашен за престолонаследника већ раније, а изгледа да је био и крунисан
заједно са својим оцем.
Радослав IV Стефанов Неманић II
Жењен ћерком епирског цара Тодора Анђела, најмоћнијег тада владара на Балкану, Радослав је ,
ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који је био уз њега, имао услове за дугу и срећну владу.
Али, како по свему изгледа, Радослав је био слаб и попустљив, без воље и без иницијативе. Није
вероватно без разлога што га је традиција представила као човека "женопокорива и "повређеног умом".
По тој традицији њега је жена и упропастила, и он је због ње изгубио престо, а у мало није због ње
изгубио и главу. Наравно да је веома тешко одредити колико је у овој традицији уопште, а још теже
колико у детаљима истине.
Сугурно је да Радослав није био јак, ни као човек ни као владар, и да је у земљи стога владало
незадовољство, које није могао уклонити ни велики ауторитет Св. Саве.
16
Када су Радославова таста победили Бугари (1230. године), те је изгубио престо, није се ни
Радослав више могао одржати. Мада је Сава бранио личност и легитимитет Радославов, он је збачен са
престола и побегао је у Дубровник. Ту је издао Дубровчапима повељу са обећањем великих
повластица, ако се врати на престо. И та повеља показује његову слабу свест и слабу вољу.
Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла за
команданта места.
После тога Радослав се вратио у Србију и покалуђерио се. У политичком животу није више
играо никакву улогу.

12wer wrote:Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла закоманданта места.

Tradicija....brale!

cindrlimindrli wrote:

12wer wrote:Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла закоманданта места.

Tradicija....brale!

Bolje je da propadne selo nego obicaj.

seln wrote:

cindrlimindrli wrote:

12wer wrote:Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла закоманданта места.

Tradicija....brale!

Bolje je da propadne selo nego obicaj.

Navalio je sa slikama i dozivljajima nekakvih teletabica, znao sam da ce prije ili kasnije napraviti gaf.

ВЛАДИСЛАВ
1233. 1242.

Владислав је успео да протера са престола свога брата Радослава, и против воље Св. Саве, не само
због тога што је у земљи владало незадовољство, него вероватно још више стога што је победилац
епирског цара Тодора Анђела, бугарски цар Асен II, био његов таст, и што је он после победе над
Тодором, постао најмоћнији владалац на Балкану. Помоћи са те стране имао је Владислав несумњиво
много да захвали што је успео у својој акцији против Радослава.
Владислав II Стефанов Неманић III
Сава је био против Владислава, мада је он увиђао да ће ослонац у Бугарској у тај мах Србији много
вредети. Да утврди добре односе између Србије и Бугарске, Сава је чак, по договору и молби Асена,
отишао на исток, да код васељенских патријараха изради признање бугарске патријаршије. Пошто је
успешно свршио своју мисију, Сава је дошао у Трново, да извести цара Асена о своме раду, и ту је
изненада умро (14. јануара 1235. године).
17
Смрт Савина била је тежак удар за Владислава. Он је у њему изгубио искусног саветника и
силан ауторитет, који га је држао. Особито је, изгледа, за Владислава било незгодно, што се у Србији
знало и говорило да је Сава био незадовољан Владиславовим радом, и да се Владислав према Сави
није понашао са поштовањем, које је био дужан да указује његовим годинама и његовим заслугама.
Стога је Владислав предузео одмах кораке да пренесе Савино тело у Србију, уверен да ће та драгоцена
реликвија повратити његову популарност и учврстити његов престо. Асен је био склон да преда Саву,
да би утврдио престо своме зету, али су се трновски грађани томе противили, јер су хтели да код њих
остане Савино тело, које ће их штитити и бранити.
Питање о Савином преносу било је тако тешко и деликатно, да је сам Владислав због тога морао
доћи у Трново. Па и онда је, по савету Асеновом, Владислав морао формално украсти Савино тело, и
кришом хитно побећи са њим из Трнова, јер је било оправдане бојазни да ће се трновски грађани
одупрети одношењу Савиног тела, које им је, по њиховом уверењу, само провиђење било поклонило.
Али, тело Савино није помогло Владиславу. Кад је после неколико година његов таст, цар Асен, умро
(1241. године) изгубио је Владислав потпору и ослонац, који су га дотле држали, а у земљи је било
незадовољство због сувише великог бугарског утицаја у држави. Ускоро затим нападну Татари преко
Угарске и Далмације на Србију, и у земљи настане због тога пометња, те Владиславов најмлађи брат,
Урош, употреби ту прилику, скупи око себе незадовољнике, збаци Владислава са престола и заузме
власт.
Ускоро после тога Владислав се помирио са Урошем и добио је на управу неке земље у
Приморју. Он је и после тога играо знатну улогу у државном животу и имао је утицаја на државне
послове.
Колико се по оно мало сачуваних података о његовој личности може судити, Владислав је био
веома енергичан, подузетан и прек човек.

seln wrote:

cindrlimindrli wrote:

12wer wrote:Из Дубровника је Радослав отишао у Драч, где га је, по традицији, жена оставила и одбегла закоманданта места.

Tradicija....brale!

Bolje je da propadne selo nego obicaj.

12wer wrote:Смрт Савина била је тежак удар за Владислава. Он је у њему изгубио искусног саветника исилан ауторитет, који га је држао.

12wer wrote:Али, тело Савино није помогло Владиславу

Jaoooo

Sve bolje i bolje.

12wer wrote:

Ne rise da je savo imao kamilu kad je bio klinac?

Uros Prvi srpski vladar

УРОШ I Немањић



1242 1276.

Краљ Урош је један од најзнатнијих наших владалаца. Син Ане, унуке великог млетачког дужда
Дандола, Урош је од своје матере и свога деда Немање наследио много особина, које су га издизале
изнад његова два старија брата. Мада је био веома млад када је отео престо своме брату Владиславу
(било му је тек 25 година), мада није имао у тазбини ослонца као његова браћа, кад су ступила на
престо, Урош је одмах енергично узео власт у своје руке, и од првога дана његове владе осећало се да
на престолу седи човек, који зна шта хоће.
При Урошевом доласку на престо земља је била опљачкана од Татара и разривена унутрашњим
борбама. Али Урош је успео за кратко време да реши сва важнија питања у држави и у њеној спољној
политици.

Урош је први српски владар који је почео организовану експлоатацију рудника на Копаонику
Такође и један од првих владара који почињу да кују сопствени новац


Прилике у Европи и на Балкану биле су за његове владе у главном стално доста повољне за Србију,
и он их је врло вешто употребио у корист своје државе. За његове владе Србија се знатно оснажила и
напредовала је у сваком погледу.
Урош је тачно одредио правац Србијиних политичких претензија продирањем на југ у Македонију
и борбом са Угарском у Подунављу. Под Урошем је политички и војнички спремљено земљиште за
политику у великом стилу и за дефинитивно утврђење Србије и српскога народа у вардарској долини и
у средњем Подунављу. Сем тога, Урош је тачно одредио и правац српске трговинске политике, јер је у
неколико махова у борби против Дубровника хтео да уклони посредништво и експлоатацију
Дубровчана у својој држави.
Али, у унутрашњој политици Урошев особит значај у томе је што је он најјаче истакао државни
принцип изнад свега, и подредио у својој држави цркву, и православну и католичку, државним
18
интересима. Од не мањег је значаја је било и дефинитивно решење сукоба између барске и дубровачке
архиепископије о власт у Србији, који је решен у корист Бара највише заслугом Урошевом.
Урош је, сем тога, први почео експлоатисати руднике, који су после постали један од главних
извора материјалног благостања и снаге српске државе у средњем веку. Као прва последица отварања
рудника јавља се и ковање српског новца, који је Урош први почео ковати, и то по млетачком узору.

Урош I Стефанов Неманић IV


Напослетку, Урош је штитио и помагао књижевност и књижевнике; он је н. п. дао подстрек да се
изради нова, опширнија и китњастија биографија његовог деда Немање, кога је он себи уопште био
поставио за узор.
Жењен Јеленом, одивом из француске краљевске породице, Урош је живео скромним
патријархалним животом, сретан и задовољан у кругу своје породице, и он је, на супрот сјају
византиског двора, са поносом истицао византиским посланицима скромност, која је владала на
његовом двору, где су сви морали радити.
У спољној политици Урош је вешто употребљавао у своју корист борбу епирског деспота и
никејског царства, две грчке државе, од којих је свака хтела да наследи византиску империју и да узме
од Латина Цариград. Али, када је латинско царство пало, и када је никејски цар Михаило Палеолог
заузео Цариград, Урош је почео правити комбинације са рођаком своје жене, Карлом Анжујским, који
је хтео да поново освоји Цариград, да у савезу са њим узме што више земаља од Византије. Преко
Карла, који је био у породичним везама и са угарским краљевима, Урош се при крају своје владе
приближио и Угарској, са којом је дуго био у рђавим односима, и оженио је свог најстаријег сина,
престолонаследника Драгутина, Кагарином, ћерком угарскога краља Стевана В.
Подстрекаван из тазбине, и помоћу војске, коју је добио из Угарске , Драгутин је, незадовољан
што не добива више учешћа у влади, дигао устанак, потукао војску свога оца и узео му власт и престо.
Урош се после тога повукао, са онима који су му остали верни, у Хум, и ту је, разочаран, незадовољан
и љут, ускоро умро.

cindrlimindrli@

gaf je samo tvoj. jer da znas definciju te rijeci nebi se ni javio

četnici su pičketineee jebem im plemeee ...