Haj'mo malo o kulturi ... ma, uuuđite slobodno ... :-)))

[r_faruk]

[piupiu]

Eh ... kao je muzika predivna stvar ... ova me je prenijela u neku mediteransku baštu, gdje sjede žene u dugim šarenim suknjama, pije se sangria i recituje poezija ... samo jedna mala slika iza zatvorenih kapaka. Baš ti hvala.

[r_faruk]

evo onda jos jedna,

ima dosta izvedbi, ali ova je najljepsa, bar meni....

[piupiu]

Ne znam gdje s ovim, ali negdje moram.

Vraća vjeru, u ovu zemlju i ljude, onima koji su je skoro izgubili ...

Sarajevo love story: how my photograph revealed the joy and pain of Bosnia's war
http://www.theguardian.com/cities/2016/ ... rb-bosniak

Entire class learn sign language so they can communicate with deaf friend
http://metro.co.uk/2016/02/07/entire-cl ... d-5667690/

Na pravo mjesto! Ponekad je dovoljno vratiti pogled odozgo na razinu očiju ... da ugledaš ...

[piupiu]

evo onda jos jedna,
...
ima dosta izvedbi, ali ova je najljepsa, bar meni....

predivna ...

[piupiu]

Samo se ti zezaj s našim kanarincOm, ali... obrati pažnju s kim se ona druži



i gle kako je našicala Dadu ovim lukom i strijelom na samom početku....ha... s vatrom se igraš, Kliže.

... kanarinac (iz) neočekivanih uglova ...

[piupiu]

DakleM - laHke note na temi...
Dobro...

Kad smo kod laHkih ... imam prijateljicu koja ovu vrstu lakih nota opisuje otprilike ovako:

"Ah, ahhhh, pliiiiink, pliiiiiiink, oooooh, oooooh, plaaaank, plaaank ..."

... 'ah, 'oh', 'plink' i 'plank' su onomatopeje za uzdisajno-gitarski muzički 'izričaj' Karle Bruni ...

Na meti:

[John Cleese]

Kad smo kod laHkih ... imam prijateljicu koja ovu vrstu lakih nota opisuje otprilike ovako:

"Ah, ahhhh, pliiiiink, pliiiiiiink, oooooh, oooooh, plaaaank, plaaank ..."

... 'ah, 'oh', 'plink' i 'plank' su onomatopeje za uzdisajno-gitarski muzički 'izričaj' Karle Bruni ...

Na meti:

http://www.youtube.com/watch?v=dzKgjDO1CdQ

Bling, blinge, blinge, bling?

[John Cleese]

Sjetih se sad neke Basarine price... tu pominje, cini mi se, cimera na cije je mentalno zdravlje pogubno uticalo svakodnevno slusanje Colinih pjesama...

[piupiu]

Bling, blinge, blinge, bling?

Klize, moram ti priznati da sam ovu pjesmu prvi put u životu čula ... sad.

Ovo je Čola očito snimao dok je riječ 'bling' imala potpuno nevino značenje.

[Banksy]

Na pravo mjesto! Ponekad je dovoljno vratiti pogled odozgo na razinu očiju ... da ugledaš ...

Ili ga podići odozdo ... Istina.

[John Cleese]

Samo se ti zezaj s našim kanarincOm, ali... obrati pažnju s kim se ona druži

http://www.youtube.com/watch?v=mmSxLR6KE_E

i gle kako je našicala Dadu ovim lukom i strijelom na samom početku....ha... s vatrom se igraš, Kliže.

Kanarinac, vaistinu

U to ime...



P.S.
Gledao sam taj video uradak i prije, ali ne osmotrih pomno Dadinu solju - fala, Jelo

[Saian]

E, onda bih ovom prilikom dodao još jednu riječ, koju sam naučio poodavno. Naime, radi se o japanskoj riječi BAKKU-SHAN, koja označava atraktivnu ženu, ali samo dok je posmatrate otpozada.

DOBAAR-GHUZ ?

Dobro ti ide japanski.

po mom iskustvu, jedan od najlaksih jezika, kad nemas pretenzije i imperativ da ga ispravno i svrsishodno koristis u komunikaciji

[piupiu]

E, ovo je baš lijepa vijest, mada ima i 'podnotu' ...

Otvoren Dječiji festival Sarajevska zima

"U BiH još postoje građani koji nisu imali priliku doživjeti pozorište u bilo kojem obliku, a festival, koji inače predstavlja različito, vrlo je dobar način da se približimo i najmlađoj publici" ...

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/kultura/pozorn ... ima/353970

[piupiu]

Žene ruskih književnika

Ruski književnici brak su sklapali sa ženama koje su poznavale književnost, duboko uronjenim u umetnost svojih muževa, i kojima nije smetalo da budu u sporednoj ulozi. Živeći pod režimima koji su ograničavali slobode, borile su se sa cenzurom i čuvale zabranjene rukopise svojih muževa, često se zbog toga izlažući velikoj opasnosti. Njihovi postupci i životi stvorili su jedinstvenu tradiciju kakva se ne može naći na Zapadu.

Ovim rečima ruska autorka Aleksandra Popov uvodi u knjigu “Senke vodilje – Život i delo žena velikih ruskih pisaca”, koju je objavila kuća “Štrik”, u prevodu Marije Obradović. Pred čitaocima su biografije Ane Dostojevski, Sofije Tolstoj, Nadežde Mandeljštam, Jelene Bulgakov, Vere Nabokov i Natalije Solženjicin.

Saznajemo kako se Ana Dostojevski borila s kockarskom zavisnošću svog muža, a Sofija Tolstoj s religioznim sumnjama i poletima Lava Nikolajeviča. Jelena Bulgakov držala je svog muža uspravno dok mu je Staljin izmicao tlo od nogama, a bez Vere, Nabokov ne bi napisao nijedno svoje delo, kako je sam tvrdio. Nadežda je pratila Mandeljštama od izgnanstva do gulaga i sve njegove pesme držala u glavi i srcu. Da bi sačuvala Solženjicinovu arhivu od KGB-a, Natalija je rizikovala ne samo svoj život već i živote svoje dece.

Iako su izabrale da budu samo “fusnote u tuđem životu”, one su u svojim dnevnicima, memoarima i sećanjima, na osnovu kojih je i nastala ova knjiga, ispisale svojevrsno svedočanstvo o tome kako su senke postale vodilje.

Ana je bila dvadesetogodišnja stenografkinja kad je dobila zadatak da hvata beleške kod Dostojevskog. Autorka knjige navodi da su okolnosti njihovog susreta bile dramatične: pisac je 1866. bio u kandžama izuzetno nepovoljnog ugovora koji je od njega zahtevao da napiše ceo roman za samo četiri nedelje. U suprotnom, izgubio bi prava na svoja dela. Dvadeset šest dana Ana je hvatala beleške i kod kuće ih prekucavala. Zahvaljujući njenoj upornosti, FMD je dovršio “Kockara”.

Kada je Osip Mandeljštam poslat u gulag 1938, Nadežda je sakrila njegovu zabranjenu arhivu. Decenijama je, piše Popova, živela nomadskim životom skrivajući se od vlasti, a u životu ju je održavala misija da objavi Mandeljštamova dela i ispriča njegovu priču. Napamet je znala najveći deo njegovih pesničkih i proznih dela, koje je posle Staljinove smrti stavljala na papir. Nadežda je otkrila da pesnik nikad nije zapisao ni jedan jedini stih jer ih je ona beležila slušajući ga dok ih je stvarao.

U svom dnevniku, koji je hrabro čuvala za vreme čistki tridesetih godina, Jelena je beležila Bulgakovljeve nedaće i hapšenja njihovih prijatelja – glumaca, pisaca, reditelja i vojnih oficira. Bila mu je inspiracija za glavnu junakinju “Majstora i Margarite”, a muž joj je 1940, na samrti, diktirao reviziju svog remek-dela. Do čitalaca je ovaj roman stigao zahvaljujući tome što je Jelena sačuvala muževljevu arhivu i uspela da ga objavi dvadeset pet godina posle njegove smrti.

Za žene ruskih književnika, piše Popova, obavljanje posla stenografkinje, urednice, daktilografkinje, istraživačice, prevoditeljke i izdavačice, predstavljalo je deo tradicije. Ona zaključuje da nema jednostavnog objašnjenja zbog čega u Rusiji ove nadarene žene nisu imale samostalnu spisateljsku karijeru. Svetu su se obraćale kroz genijalna dela svojih muževa.

http://www.glif.rs/blog/zivot-supruga-v ... ih-pisaca/

[piupiu]

Prosanjane jeseni Zije Dizdarevića

PROSANJANE JESENI

Jeseni moga djetinjstva imale su zlatnu boju. Prospe mati iz desne ruke puno svijetlih iskara, čitavo more, pa se orne uhvate povrh drveća i dršću tako obasjane, mati me onda gladi lijevom rukom po kosi a ja rastem, dižem se sa zemlje, letim, a poda mnom i oko mene zlatno more. Vičem, klikćem, hvatam iskričave grančice, mekane su i ja se onda budim držeći Emininu ruku svojom i gladeći je. Tamo iza prozora prosule se rujne boje po kolačušama i bardaklijama, stabla dršću u oktobarskom suncu, boje tonu jedna u drugu, boje pjevaju i meni se čini da je sunce pozlatilo vrh Huzbašinog duda…

Danas, vidim, jeseni su sive i mučne – onda to nisam znao. Činilo mi se da se onim neuhvatljivim sunčevim zlatom daruju svatovi što su u te rane jeseni svake hefte jedni za drugima navirali. Djevojke iza demira sjede pa rade, savijaju se, tegle, čeznu, gore i mole mjesečinu da ih pošalje “u sreću”.
U noćima sam slušao:
“Mlad mjeseče – star putniče,
Šta si meni dara don'o?
Zlatne ključe zlatne sreće,
Zlatne ključe zlatne sreće,
Aman!”
Onda dođe jesen pa odvodi po jednu.
– Udala se Hajrija.
– Ode i Nafija.
– Vasvu će noćas voditi.
– A more bit’ i Eminu…
Danas se jeseni uvuku kradom, ko lopovi, zaobiđu kuće i djevojke i pobjegnu u magle a ništa ne donesu.
Zlatne jeseni moga djetinjstva bile su pune drhtanja i snova i po tome ih se sjećam…
Miruju i spavaju sokaci, dućani, zidovi, a žive demiri i mušepci. Eminine oči plamte tamnim sjajem kad joj kazujem kako su momci na Dragačama bacali kamena s ramena pa Ismet i Ibrahim šapnuli meni da će te noći kucnuti u pendžer, nek bude budna.
– Nikom drugom ne govori, je l’ de nećeš? Haj, evo ti forinta pa kupi sebi šećerku, hajde!
Ližem bonbon, a Emina raspliće kose, debele kurjuke, pali joj do koljena, crni i teški.
– Tetka!
– Bau, bau-u!
Kao zastor su te naprijed oborene kose i lice se iza zastora ne vidi.
– Nemoj me pripadat’, pozn'o sam te.
– Bau, bau-u, – približava se polako ispruženih ruku.
– N-e-emoj, kazaću materi! N-e-e-e!
– Bau!
Toplo i brzo dišu te kose i kad me uhvati i stegne rukama u me bije vrućina, mirišljava i teška. Draškaju me te kose, klize po licu, škaklje, omotavaju se oko mene, ja plačem pa se smiješim, pa smijem, pa vrištim, a Emina se sapliće u crnu prosutu svilu, diže je na rukama, i u tami osjećam joj samo oči.
– Jesu l’ još šta porucili, kako je Ismet obucen, kazuj…
– Pu-u-usti, neću ti rijet’ ništa – trzam joj pramenje, a ona se grči i drago joj. Po meni brzo prebiru uzbuđeni prsti.
Na opranom džamu od pendžera dan se rasprsnuo u hiljade blještavih sunčanih kristala i kroz Eminine vlasi ja nazirem dugu. Treperi ta duga i čas je beznadno daleko, do bola udaljena, neuhvatljiva, čas blizu, tu, na trepavicama. Po sredini prelomljena nekakvom tamnom linijom, duga je kao prosjak Huso Pelengir sa slomljenom nogom, klonuo pred hanom, ili je kao kriška lubenice; sad mi opet liči na materinu čekmedžu, okovanu raznobojnim i sjajnim metalom a po sredini napuklu.
Duga se igra i nestaje. Zabavljen njom, ja sam se za čas smirio pa onda ponovo udarih.
– Pu-u-sti me!
Bonbon mi ispade ili sam ga bacio. Počeh plakati bez suza.
– Šta se kmeziš evo ti druga forinta pa hajde i ne iđi mi više na oči kad si taki.
Bilo je tako blago u krilu sa glavom naslonjenom na gole mišice Emine. Ne mičem se.
– Iđi, kad ti kažem. Ne volim te.
Okrećem se ka prozoru. Duge nema više. Biva mi teško.
– Što me ćeraš? Neću tvoje forinte, eto!
– Biži od mene, idi!
Opet se ne mičem. Sad ću, sad, eto zaplakati. Jecam izistinski i već sa suzama, uvrijeđeno jecam. Jecam što nema onih razasutih kosa crnih kao zastor, jecam što me ničiji prsti ne škaklje, jecam, jer ne bije više ona vrelina u me, oči se Eminine ugasile, plačem što nema duge. I sve jače otimaju se grčevi iz mene.
– Šta ti je sad, što ne iđeš? Što plačeš?
– Jah-hah! Ti-i me go-oniš!
– Pa kad sam hoćeš da bježiš. Što si zanovijet'o?
– Nisam, ja-hah! Ti-i…
Smije se. Poslednji talasi plača kovitlaju se u grudima i bježe oslobođeni. Polako, neprimjetno, uvlačim se dublje u krilo. Tražim ruku što me je milovala.
– Lopove, što si taki!
– Hoću l’ ostati s tobom, da ne iđem danas u školu.
– A jok, ićeš vala, vidi ti njega, ufatio fursat!
– Tetka, volim te, puno, ov'liko, hoću uza te da budem, kaži materi da ti trebam, da ne idem nikud, je l’ de…
– Ama, hijanete…
– Je l’ de, pa neću nikom kazati ono, a poslušaću te, hoću Allaha mi, šta god mi kazeš, uvijek ću te slušat’!
Licem gladim golu ruku i rame i grudi. U očima nada mnom pali se dragi, dobro znani taman sjaj. Smiju se zategnuti rumeni obrazi dok mi govori:
– Šejtane, ostani, igraćemo se.
Prstima rasplićem pletenice, golicam vrat, tražim vlažna usta. Soba vri suncem i životom.

http://www.avlija.me/proza/zija-dizdare ... ane-jeseni

[medvjed23]

Ana je bila dvadesetogodišnja stenografkinja kad je dobila zadatak da hvata beleške kod Dostojevskog. Autorka knjige navodi da su okolnosti njihovog susreta bile dramatične: pisac je 1866. bio u kandžama izuzetno nepovoljnog ugovora koji je od njega zahtevao da napiše ceo roman za samo četiri nedelje. U suprotnom, izgubio bi prava na svoja dela. Dvadeset šest dana Ana je hvatala beleške i kod kuće ih prekucavala. Zahvaljujući njenoj upornosti, FMD je dovršio “Kockara”.

možda bi nekome mogao biti interesantan film zasnovan na citiranom:

kritika ga je poljuvala, al eto.. meni je simpatičan

[piupiu]

ALEŠ KURT: U 21. stoljeću živimo retardiranu kopiju prošlosti

Osamnaesto stoljeće je doba prosvjetiteljstva, Voltairea, Rousseaua, Montesquieua, Francuske revolucije… sve se mijenja. Benjamin Franklin piše Deklaraciju o neovisnosti i ljudskim pravima. A Sušić radnju komada smješta u zabit u Bosni. Bio je namjerno brutalno jasan, dajući odgovor na pitanje “gdje su oni, a gdje smo mi“. Mi nismo proživjeli osamnaesto stoljeće na onaj način na koji ga je proživio dio svijeta na koji se mi “kačimo”. To je Zapadna Europa… Kada vi danas razgovarate s nekim Francuzom, on će Vam reći da potomci predaka koji su proživjeli Francusku revoluciju imaju i danas zbog toga traume. To je bio jedan strašno težak, turbulentan, mračan period, traumatičan, ali se, očigledno, nisu mogle velike promjene dogoditi bez revolucije. Daleko smo mi od svega toga. Kada analizirate socijalne i ekonomske odnose u našem društvu, mi smo začahureni u Srednjem vijeku i imamo sve te feudalne elemente… Loši smo upravljači, nismo nikada upravljali svojoj zemljom. Ne znamo razmišljati drukčije, osim da će se spustiti deus ex machina, da će doći neki veliki spasitelj, iz Europske unije ili SAD-a, koji će nas povesti u ljepšu budućnost. To je jako retrogradno, u smislu socijalnih i društvenih procesa. Obični ljudi razgovaraju o tome, ali neće ništa poduzeti, nego čekaju čudo…

http://dnevni-list.ba/web1/ales-kurt-u- ... proslosti/

[piupiu]

kritika ga je poljuvala, al eto.. meni je simpatičan

Će pogledamo ... mora da je neka romantische sapunica?

[medvjed23]

znaš me
danas ga opet pogledah.. kraj je previše kičast, čak i za moj ukus al dobro..

[piupiu]

znaš me
danas ga opet pogledah.. kraj je previše kičast, čak i za moj ukus al dobro..

Baš kičast, onako, za (kara)sevdali Bosanca ... Al' mora se Amerima priznati da niko bolje od njih ne radi happy endove, kako god da ti ga zgade kičericom, tebi drago kad on za njom trči preko mosta, a ona hoda sva u mislima i nekako sjetna, pa se kao slučajno okrene, pa ugleda NJega, baci sve iz ruku, pa i ona potrči, pa onda oni tako trče preko mosta jedno 10 sekundi, pa po njima pada sunce, a po nama neka Celine Dion muzička tema ... i tad ...



Moramo organizovati Večeri chick flickova s medom.

[medvjed23]

dogovoreno..
samo, okrenite glave kad jacka dawsona proguta hladna voda, a rose bukater ostane na onom plutajućem balvanu, da živi njegujući uspomenu na njega.. u tom momentu mi, po običaju, uleti roj mušica u oko, što nije baš lijep prizor..

[piupiu]

Banksy, ovaj je za tebe ...

http://www.telegram.hr/kultura/nedavno- ... g-svijeta/

Kako je danas bolno pročitati njegove prkosno gorke riječi na korici knjige: “Živim u svijetu koji me ne zanima, vjeran nečem što je izgubljeno, svome domu.”

[piupiu]

Jooooj, Klize, pravo u moju žutopernatu herciku, mon petit cœur qui fleurit ...

U to ime ...

[piupiu]

http://www.colourofmusic.org/about-le-c ... t-georges/

Wow! Kakva priča! Hvala ti, ovu uvertiru sam čula, a da si me pitala ko je kompozitor - ne bih znala, kao što ni ovu priču nisam znala.