Niti šta dodati ni oduzeti..realno do bola i slika kakvu svi vide..Svaki ostali komentar bio bi suvišan
ALHEMIJA STATISTIKE
Dolazak MMF-a – prilika za molećivo traženje dozvole da se troši ili racionalno suočavanje sa surovom stvarnošću
U izjavi koja će biti upamćena, premijer Mirko Cvetković kaže da smo „formalno i statistički“ izašli iz krize priznajući da se to u običnom životu još ne oseća. To bi otprilike bilo isto kao da vam stomatolog kaže da je zubobolja prošla a vi od bola i dalje ne možete da spavate.
Da li Prvom ministru ima neko da prenese šta ljudi misle i kako žive? Da li gleda televiziju i čita novine? Uporno se busamo u grudi da smo „lideri u regionu“, ali ispada da smo mahom lideri na način na koji to ne bismo želeli:
Srbija ima najveću inflaciju, najviše nezaposlenih, najniži bruto domaći proizvod po stanovniku i najniže zarade u regionu. Ima više od 700.000 siromašnih, najjeftiniju radnu snagu, najmanje plate i najskuplje gorivo. Gotovo da nema industriju, a uprkos stotina desetina miliona ubačenih evra Narodne banke, dinar je pao na najniže grane u 11 godina postojanja evromonete.
Ali, nije slučajno premijer razuzdano optimistički požurio da obznani uspešnost njegove kure lečenja anemične srpske privrede i ispražnjenog budžetskog džepa. Stigla je delegacija MMF-a.
Cvetković je pažljivo odabrao trenutak da statistikom ojača argument da bi odmrzavanje penzija i plata u javnom sektoru do kraja godine imalo stimulativno dejstvo po ekonomiju. Aktivirani umirovljenik, koalicioni Krkobabić, ne da svoju izbornu penzionersku bazu iako je svakom jasno da je suviše malo zaposlenih Srba koji mogu da su izbore za opšti prosperitet.
Međunarodni monetarni fond nema ništa protiv da trošimo, ali postavlja isto pitanje kao i svaki iole racionalan stanovnik ove zemlje: odakle?
Da možda i na ovom planu džoker nije prodaja „Telekoma“? Vidim da se svakodnevno umnožavaju obećanja da će taj novac biti upotrebljen za ovo ili za ono. Spisak je već poduži.
Istina je međutim bolna. „Pare nisu problem, para nemamo“, što bi rekao naslov u „Politici“ od srede koji verno oslikava našu situaciju.
Gostujući tim nije ponovo u Beogradu da bi slušao obećanja, već da bi utvrdio šta se konkretno uradilo na planu štednje, a ne planiranja dodatne potrošnje.
Gledajući tokom uvodne TV seanse nasmejano lice srpskog premijera i učtivo nasmešene likove iz MMF-a, podsetio sam se opisa nedavnog susreta uglednog grčkog profesora ekonomije i njegovog sagovornika, glavnog pregovarača MMF-a, u sali atinskog hotela „Velika Britanija“.
Grk je gostu rekao da bi radikalno smanjivanje zarada imalo toksične posledice po nacionalnu privredu koja je ionako u komatoznom stanju. Upozorio je da će veliko spremanje budžeta uništiti poslednje damare ekonomske snage Grčke kojoj su potrebne inovacije i investicije.
Danac nije bio impresioniran. Do sada je već pregovarao o paketima pomoći Islandu, Ukrajini i Rumuniji i jasno je dao do znanja da je došao da bi Grčkoj nametnuo rigorozni plan štednje, a ne da bi razgovarao o dugoročnim programima razvoja.
Bio je to, tamo i ovde, sukob starih ideala prosperiteta zasnovanog na kreditima i širokogrudoj državi, s jedne strane, i činjeničnog stanja koje pokazuje da je došlo vreme plaćanja računa i stezanja kaiša.
Međunarodni monetarni fond je već rasklimatao ram svog 2,9 milijardi evra vrednog stendbaj-aranžmana sa Srbijom. Saglasio se da budžetski deficit ove godine može da bude 4,5 odsto, iako je ranije planiran na nivou od četiri procenta bruto nacionalnog proizvoda.
Umesto da se drži rigoroznih mera štednje, da masovnije otpušta hiljade birokrata, da ako treba smanji vladu, da povećava poreze, da pokuša da stimuliše proizvodnju i otvara nova radna mesta, Cvetkovićev kabinet je odmah startovao sa idejom da tih 0,5 procenata popuni potrošnjom.
Zašto? Zato što vlada sve više razmišlja o izborima 2012. Uplašeno beži od korenitih i bolnih reformi. Više joj odgovara kupovina socijalnog mira. To što se mir kupuje pozajmljenim parama koje će sutra morati da se vrate, kao u Grčkoj, o tome će se razmišljati prekosutra. Posle izbora.
Štednja države je uvek i svuda nepopularna. Zamrzavanje ili smanjivanje plata i penzija, otpuštanja. Valjda zato političari više vole da rizikuju i da se dugovima suprotstave uz pomoć novih zaduživanja, ili inflacije. Što jednostavno znači štampanjem novca.
Zbog pada vrednosti dinara i skoka cene goriva već imamo najavu serije poskupljenja. Kada cene rastu, kaže jedna škola mišljenja, vlade prikupljaju više para, što pojačava sposobnost otplate dugova čija vrednost svakodnevno opada.
Međunarodni monetarni fond tome nije sklon, posebno ne posle Grčke. Srbiji, sve češće se čuje, preti dužnička kriza.
Ne zaboravimo da je povlačenje druge tranše MMF-ovog kredita prošlog septembra bilo suspendovano upravo zato što vlada nije smanjivala potrošnju. Tako je budžetski deficit 2009. dostigao 4,5 umesto tri odsto – što je bio planirani cilj dogovoren da bi Srbija dobila MMF-ov kredit, „poslednje rešenje“ kako bi rekao poznati ekonomista Stiv Hanke.
Sada se ponovo pregovara. Međunarodni monetarni fond je tu da utvrdi koliko se Srbija drži obećanja datih kada je ugovor potpisan. Neki amandmani su mogući, ali ne i suština koja podrazumeva štednju.
Zavođenje finansijske discipline po evrozoni je za Srbiju i njenu evropsku ambiciju dobra ili loša vest, zavisi. Dobra – jer još preciznije znamo šta ne smemo da radimo. Loša – jer bi se bez odlučne reforme dodatno udaljili od Evrope.
Potkraj nedelje, da li zbog nepopustljivosti MMF-a ili sagledavanja realnosti, usledio je glas ekonomskog razuma. Premijerov savetnik Jurij Bajec je – istina u kondicionalu – saopštio da bi plate i penzije ipak trebalo da ostanu zamrznute do 2011, kako je i dogovoreno, a da bi mogle da se povećaju jedino ukoliko naš BNP ove godine poraste iznad planiranih dva odsto.
Kakogod bilo, treba imati na umu pouke koje nude Rusija 1998. i Argentina 2001: sporazumi s MMF-om su poslednja nada, ali ne i konačno rešenje. Sve ipak najviše zavisi od mudrosti nacionalnih vlada.
Ne znam kako će se na kraju završiti ovi beogradski pregovori, ali uprkos signala razuma i finansijske racionalnosti uvek strahujem od lako-ćemo-mentaliteta koji je najopasniji kada je u službi dnevne politike.
