Stvarni oblik jedne zelje....

[Zoya]

.

[bosniandizdar]

[quote="Zoya"]Postojis i tamo gdje niko drugi nece stici osim tebe,
u suzi mojoj...

tako blizu da bi zbog opstanka morao da postoji moj zivot u kom zivis,





Ovo su toliko narativni osjecaji i staza trnjem i TRNOM ruze oslikana da naprosto covjek ,precitavajuci citirano,zanijemi i transom ispoljen nesvjestan i sopstvenog disanja udisuci eterom ove rijeci.
Hvala ti na izrazaju ma tko se tvojim izrazajem cutio kao povod tvog ,narativnog,ispoljavanja.

[Zoya]

.

[Aurora Borealis]

.

[Aurora Borealis]

Nije li suludo
tražiti
a ne znati što uopšte tražiš
željeti
tek da nešto poželiš
odlaziti
a uvijek ostajati
smijati se
kako bi se narugao
sopstvenom plaču
i u beznađu
znati reći tako obične riječi
- dobro je.




J.L.

[Aurora Borealis]

Ona je tamo
Iza svih snova
Iza života
Iza svih ovih laži od postojanja

Iza svega

Koža joj miriše na moje stihove,
na riječi,
riječi kojima je pokrivam noću,
na ishodište i konačni smisao mene



J.L.

[Aurora Borealis]

Nešto u meni
još tebi se nada.
A posrću dani
tumaraju noći
i prvi snijeg pada.

Nešto u meni
još na tebe čeka.
A promiču sjene
curi sivilo neba
i lijeno teče zelena rijeka.

Nešto u meni
Sve je što imam.



J.L.

[Aurora Borealis]

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je cudno cak i umreti
jer ja se ne zavrsavam.



M.A.

[Aurora Borealis]

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.



M.A.

[Aurora Borealis]

Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno vece žuto.
Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.
I čudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izgužvane kose,
od ptica ranjav,
od cveća pegav.

Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera-oči.
Što kvase vode
obale obraza za skitacem?

Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ,
na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja,
nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno žuto veče.




M.A.

[Aurora Borealis]

(...)
I jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete.

Tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.




M.A.

[Zoya]

.

[RIZVA]

.

[Zoya]

.

[Daphna]

Iako je bilo već podne, u sobi je vladala tama. Kroz spuštene roletne stidljivo je ulazila tek poneka zraka slabašnog sunca. Kao da ne smiju ili ne žele narušiti njene misli... Ležala je naga na njegovim grudima, pripijena uz njegovo tijelo. Upravo su vodili ljubav! Zamislila se a potom i nasmiješila. Vodili ljubav! Zvuči čudno. Do sada su uvijek imali seks... Uzdahnula je i dodirom lakim kao pero pravila krugove po njegovom stomaku. Taj miris! Miris njegovog tijela. Bio je tako topao, disao je polako i duboko baš kao dijete kada spava!

Slušala je otkucaje njegovog srca i svaki je ulivao toplinu u njeno. Razmišljala je već nekoliko dana o njihovom odnosu, promijenili su se. Kao da su postali bliži. Kao da su skupa učili prve korake u ljubavi, emotivnom sazrijevanju! Nije se tako osjećala ni jednom u tih burnih godinu dana koliko su skupa. Ponovo je udahnula želeći na taj način odagnati misli, skinuti teret prošlosti sa svojih grudi. Jer, prošlost i nije važna. Nije važno što nemaju novaca za skupe provode i izlaske. Nije važno što si ne poklanjaju skupe poklone. Zar je bitno što se šetaju pustom ulicom i razgovaraju o problemima koji ih tište umjesto da ispijaju koktele po brojnim klubovima u gradu?!

Stavio je ruku na njenu kosu, pomilovao ju nježno i spustio poljubac na njeno čelo... Tako nesvjesno ali dovoljno da je prene iz misli. Gledala je u njegove usne... Usne koje su joj nedavno rekle da je vole! Gledala je u njegove sklopljene oči... Oči koje su skupa sa njenima plakale. Osjetila je njegove prste pod svojima, prste koji su toliko puta pruženi prema njoj kada je padala. Da! Voli ga! Tako ne savršenog u mnogim stvarima. Voli njegov pogled, osmijeh, taj mekani potiljak u koji gleda dok joj kuha omiljena jela... Nasmiješila se ponovo. Toliko misli stane u jednu minutu. Toliko lijepih misli i ludih želja! Oh, pomislila je, kada bi mogla ostati sa njim do kraja svog života! Kada bi mogla uvijek tražiti skrovište i utjehu na njegovim grudima. Osjetila je nešto vlažno u oku... Ma ne, uvjeravala je samu sebe! Nisu to suze! To je sreća koju ne može zadržati u sebi kada je pored njega...

Da, sretna je. S tom mišlju se okrenula prema njemu i zaspala spokojno u naručju ljubavi!

Autor nepoznat

[plemba]

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti…
jer ja se ne zavrsavam.

M. Antic

[RIZVA]

.

[Zoya]

.

[plemba]

ROMANSA

Na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlazno ljubio.

I kome treba, neznost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bicevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Sta sam to imao od zivota?
Neciju kosu... Neciju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videces, sasvim dosta.

M.Antic

[RIZVA]

.

[RIZVA]

.

[RIZVA]

.

[Zoya]

.

[Aurora Borealis]

Dogodili smo se jedno drugom
u trenutku ukazanja
čistog i potpunog života

izvan obmane vremena,

u bezvremenu,

na mjestu gdje se sjedinjuju
rađanje i nestajanje
gdje vječno
ruši bojažljivi mit
o prolaznosti

Dogodili smo se jedno drugom
izvan svega predvidljivog
u našim malim postojanjima

izvan svih velikih htijenja
prizivanih snovima

tek, kao izbor nekih viših,
božanskih zakonitosti
gdje naše misli
nemaju
više što reći

Dogodili smo se jedno drugom
i ne pitaj nikada sebe
zašto je to bilo tako

je li naša izabranost
sudbina sretnika ili prokletnika
je li sve
moglo biti
drugačije i običnije



J.L.

[Aurora Borealis]

Sreli smo se
negdje
između svjetova
u malom prolazu
gdje
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu



j.l.