populacije, nijedan nije išao u moju školu. Moji roditelji su bili ekstremni cionisti. Otac mi je jednom prilikom rekao: “Jedini način da posmatraš Arapina je kroz nišan.” Nikada se nisam našao u istoj kući sa Arapinom.
Odbrana
Cionisti su organizovali sopstveni sindikat, Histardut, koji je stvorio dva politička fonda. Jedan je nazvan “odbrana hebrejskih radnika”, a drugi “odbrana hebrejskih proizvoda”.
Ovi fondovi su koriščeni da bi se organizovale akcije sprečavanja Arapa da rade u jevrejskim preduzećima i da plasiraju svoje proizvode na jevrejske tržnice. Nisu činili ništa čime bi eventualno oštetili cionističke biznise.
1944. godine, živeli smo blizu pijace u Tel Avivu. Jednog jutra, moja žena je videla mladića koji ide okolo i razgovara sa ženama koje prodaju. Neke nije dirao, ali se kod drugih parafin slivao sa povrća i jaja su im bila izlomljena. Moja žena, koja je tek došla iz Južne Afrike, nije mogla da veruje. “Šta se događa?”, pitala je.
Bilo je jednostavno. Čovek je proveravao da li je proizvod hebrejski ili arapski, pa je uništavao sve arapske proizvode. Mada, ovakvo ponašanje je i dalje bilo na slabom nivou, a neki cionisti su i dalje u svojim pričama zvučali kao levičari. Cionistički izdavači su, na primer, štampali Lenjina i Trockog.
Ipak, neprijateljstvo prema Arapima ostalo je centralni motiv. Nijedan Arapin nije ušao u kibucki pokret, takozvane “socijalističke” kolektivne farme.
Većina zemlje koju su Jevreji posedovali pripadala je Jevrejskom nacionalnom fondu, čiji je statut zabranjivao Arapske stanare. To znači da je arapska populacija bukvalno proterana iz čitavih oblasti koje je nekada naseljavala. Kada sam 1946. napustio Palestinu, Tel Aviv, grad od tada 300,000 stanovnika, nije imao nijednog stanovnika Arapina. Zamislite da dođete u Notingem, po veličini sličan Tel Avivu, i da ne naiđete ni na jednog Engleza.
Neprijateljstvo između cionista i Arapa je sasvim očigledno postojalo. Cionistima je bila potrebna podrška i uvek su se za pomoć okretali imperijalističkim silama koje su kontrolisale Palestinu. Kada je Britanija 1917. godine okupirala Palestinu, cionističke vođe su pisale torijevskom ministru inostranih poslova Balfuru, objašnjavajući da je u interesu Britanije da u Palestini postoji jako cionističko prisustvo. Tokom Drugog svetskog rata, kada je postalo jasno da je SAD najveća imperijalistička sila, pogotovo na Bliskom istoku, cionistički lideri su svoj fokus prebacili na Vašington.
Ako nisu bili na prodaju, cionisti su uvek mogli biti unajmljeni. Logika cionizma, separatizma od nejevrejske populacije, bilo u Rusiji, Poljskoj ili Palestini, dovela je do ove zavisnosti od imperijalizma. Nacizam i njegov uspon bili su bitni. Velika nemačka preduzeća nisu podržala Hitlera ne zbog straha od Jevreja, već od nemačke radničke klase. I Jevreji i nemački radnici bili su Hitlerove žrtve.
Kada su 1933. godine, bez masovne borbe protiv Hitlera, nemački radnici poraženi, cionizam je nemerljivo ojačao. Čim pokret dobije određeni polet, ne može biti zaustavljen, osim ukoliko ne nastane neki novi, mnogo veći, pokret. Ako Jevreji nisu mogli da veruju Nemcima, bilo je prirodno da cionističku državu vide kao jedino preostalo rešenje.
No, vratimo se na Palestinu, u kojoj su cionistički nasilni ispadi počeli da se razvijaju. Država Izrael, formirana 1948, konačno je nastala zahvaljujući terorističkoj kampanji koja je hiljade i hiljade Palestinaca proterala iz njihovih domova. Država je rođena uz “ograničen” masakr 240 civila iz sela Der Jasin. Muškarci, žene i deca su poklani, a neki su živi bačeni u seoski bunar. To je bilo mesto koje sam dobro poznavao, svega nekoliko kilometara od moje kuće.
Arapi nisu jedini koji su od tada plaćali ceh. Konstantna potraga Izraela za saveznicima, vremenom ga je činila sve većim snabdevačem vojne opreme za najreakcionarnije režime na svetu.
Neki ljudi tvrde da potlačenost uvek vodi progresu. Jevreji su bili zastrašujuće potlačeni, ali to nije zagarantovalo da će postali progresivni ili revolucionarni. I zaista, potlačenost koja je posledica manjka moći vodi reakcionarnosti. Kada je jezgro cionizma značilo odvajanje od svih progresivnih snaga – od revolucionarnih snaga u Rusiji, do anti-imperijalističkih snaga Bliskog Istoka – ostatak ove priče je potpuno prirodno usledio.
Izrael sada sarađuje sa falangistima iz Libana, otvoreno fašističkom organizacijom. Nisam iznenađen. Sećam se tridesetih godina, kada je Beginova (bivši izraelski ministar inostranih poslova) organizacija, Irgun, koristila Hitlerov pozdrav i nosila smeđe košulje.
1935. godine nikada ne bih poverovao da bi cionisti mogli da ubijaju civile – oni su diskriminisali Arape i to je bilo sve. Ali u današnjem okrutnom svetu, bilo koja pukotina se širi, a pukotina jevrejske odvojenosti vodi hororima koje smo već videli u Libanu. Te monstruoznosti su logika cionizma.
Arapska radnička klasa je jedina sila na Bliskom Istoku koja može da zaustavi cionizam i slomi imperijalizam. Postojeće države ne mogu.
