Srpska proslost

[12wer]

Pa to je juce bilo

[CSKA]

Pa ja sam i napisao jucerasnji dan.

[12wer]

To ti kazem

[muha_sa]

nije ni cudo sto je nalupo 40 hiljada postova. samo se ponavlja i karikira bez veze famozni citat Dobrice je postavio 12000 puta i jos mu nije dosadilo.
dobro neko rece ili promjenite naslov teme pa nastavite pljuvacinu ili se nebrecajte na postavljanje i pozitivnih stvari iz srpske istorije, kojih svakako ima.

tema nije neko od forumaša niti ja vec je tema Srpska prošlost a pošto mnogi lažu red je postavit citat oca nacije--postavit cu ga još 1000000000 puta onom ko laže.
nego, imaš li šta na temu Nema da nema materijala--kreni od Trebinja preko Bileca, Gacka, Foce pa redom po Istocnoj Bosni.Prijedor, Srebrenica i ubistvo oko 8000 muškaraca u par dana, Opsada i svakodnevno granatiranje Sarajeva.
Ima i o logorima u koje su civile trpali--Keraterm, Manjaca, Trnopolje...............ubistva, protjerivanje, silovanje, masovne grobnice, otkriveno oko 400 a još ih ima jel trebamo to pod tepih il je zabranjeno o tom pisat
pisat da se nikad nikom na ovim prostorima ne ponovi. Suocavanje sa istinom i katarza uslov za bolju i sretniju buducnost--bez toga mrka kapa.


http://www.bportal.ba/index.php?option= ... &Itemid=58

Bivši srbijanski specijalac: U istočnoj Bosni postoji neotkrivena grobnica veća od Tomašice

Postoji jedna masovna grobnica u kojoj se nalazi između 1.000 i 2.000 muslimana, u čijoj likvidaciji su učestvovali policajci iz Policijske uprave Leskovac, angažovani u 37. odredu. Grobnica još nije otkrivena a nalazi se u istočnoj Bosni.


Slobodan Stojanović, bivši pripadnik Četvrte čete 37. odreda Posebnih jedinica policije Srbije i bivši zaštićeni svjedok Tužilaštva za ratne zločine Srbije, ovih dana iz temelja je uzdrmao Tužilaštvo svojim tvrdnjama da glavni tužilac Vladimir Vukčević, štiti policajce koji su počinili montruozne zločine nad albanskim stanovništvom na Kosovu i BiH.


Stojanović za 'Slobodnu Bosnu' otkrio koje metode zaštite zločinaca Vukčević koristi i u kojim još neotkrivenim zločinima na prostoru BiH su učestvovali policajci iz Srbije.

Na pitanje da li su ubistva na Kosovu bila brutalnija od onih koje je ova jedinica izvela na prostoru Bosne i Hercegovine, Stojanović kaže:

"Ubistva nisu bila brutalnija nego u Bosni. Bila su ista, jer su ih isti ljudi činili. Ukoliko mislite na čoveka koji je pravio lampe od lobanja i hteo da upari žensku i mušku lampu u spavaćoj sobi, to je delo jednog psihopate kojeg inače lično poznajem. Završio je u duševnoj bolnici ili su ga proglasili ludim. Jer oni tako rade, kada neko progovori, proglase ga ludim. Mogu vam objasniti i kako je djelovala policija iz Srbije na teritoriji BiH tokom rata. Prilikom prelaska Drine kod Malog Zvornika oduzimali su nam službene legitimacije, daju nam vojnu opremu da se presvučemo i mi postajemo vojnici. Država Srbija nas je mobilisala. U Bosni su počinjeni strašni zločini i Tužilaštvo, odnosno Vladimir Vukčević o tome puno zna. Taj naš 37. odred bio je i u BiH."

Na pitanje koji su bili njegovi glavni zadaci Stojanović kaže - "uništiti živu silu" i dodaje:

"Postoji jedna masovna grobnica u kojoj se nalazi između 1.000 i 2.000 muslimana, u čijoj likvidaciji su učestvovali policajci iz Policijske uprave Leskovac, angažovani u 37. odredu. Grobnica još nije otkrivena a nalazi se u istočnoj Bosni. Srbijansko tužilaštvo jako dobro zna gde se nalazi. Kako ne bi znali kada je preko noći došla komanda da se u tajnosti upute rovokopači, da se iskopa velika jama i da se kamionima dovezu leševi. Tela muslimana su noću dovezena i položena u tu jamu, preko njih je bačena zemlja pa je onda išao drugi red leševa I tako redom. To su sve žene, deca i starci, koji su bili nemoćni da pruže bilo kakav otpor. Grobnica Tomašica kod Prijedora biće mala u odnosu na ovu kada se otkrije. Ja bih rado rekao gde se nalazi, ali vidite kakva opstrukcija postoji kod našeg Tužilaštva, a smatram da ništa bolja situacija nije ni kod vas".

Na pitanje šta bi ga motivisalo da otkrije lokaciju masovne grobnice, Stojanović kaže:

"Da dobijem azil u nekoj evropskoj zemlji, jer ovde je moj život postao nemoguć. Sve što kažem obije mi se o glavu. Poznajem kolege koje su stavljale leševe na kamione. Oni su bili spremni da svedoče o tome, ali su odustali kada su videli šta se dogodilo meni i ostalim svedocima. Moj kolega policajac Jovan Golubović bio je prisutan u nekoliko navrata u Bosni, video je gde su ljudi zakopani, on je o tome govorio u Haškom tribunalu, međutim, niko nije hteo da ga sasluša, rekli su - to nas ne zanima. E, to meni najteže pada. Evo mi sada razgovaramo. Vi će te u Slobodnoj Bosni objaviti sve šta sam rekao, ali posle toga se ništa neće desiti. Što kažu po onoj narodnoj - ' pas laje, a vetar nosi'. Dakle, niko ništa ne poduzima".

Stojanović kaže da su svi oni koji su počinili monstruozne ratne zločine u Bosni i na Kosovu zbrinuti od države Srbije.

"Devedeset posto zločinaca normalno živi i radi, i niko im ne može ništa.Većina njih nalazi se u Žandarmeriji, neki su instruktori u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ). Svi su zbrinuti i u proseku imaju platu od oko 1.000 eura. Žandarmerija je inače elitna jedinica za ubistva i likvidiranje mirnih građana. Pre mesec dana u Nišu su ubili zlatara. Dugo su mu uzimali reket i na kraju ga ubili. I u Beogradu rade isto, reketiraju i maltretiraju ljude. U svim tim jedinicama su i Srbi iz Bosne i Hercegovine koji su izbegli u Srbiju. Oni se međusobno čuvaju da ne bi procurila tajna kako su ubijali, pljačkali i krali. Ljudi su se na Kosovo neverovatno obogatili od pljački. Među njima i policajci, a pogotovo ljudi iz linije komandne odgovornosti", kazao je Stojanović za Slobodnu Bosnu.

[12wer]

Milan Obrenović – omraženi kralj

Milan Obrenović rođen je avgusta 1854. godine u Rumuniji kao dete Jevrema Obrenovića, bratića kneza Miloša Obrenovića. Bez oca je ostao vrlo rano, a njegova majka, Elena Marija Katardži, kćer rumunskog grofa Konstantina, nije mu posvećivala dovoljno pažnje, prezauzeta brigom o sebi i svom raskošnom životu. Sažalivši se na njega, knez Srbije Mihailo Obrenović sa zadovoljstvom preuzima brigu o šestogodišnjem Milanu na sebe. Brinuo se o njemu kao rođeni otac. Vaspitavali su ga i davali mu časove samo odabrani, a po odrastanju je poslat u Pariz da se tamo školuje, polažući u njega velike nade.

Srpsko-bugarski rat
Milan Obrenović je za kralja proglašen 1882. godine. Političkim životom polako zavladava haos. U Srbiji počinju da se formiraju političke stranke, a narod biva sve nezadovoljniji. Seljaci su, zahvaljujući podršci radikali, organizovali i Timočku bunu usmerenu protiv Milanove vladavine, ali je on zajedno sa vojskom uspeo da je uguši.

Želeći da osvoji Makedoniju i time proširi svoju teritoriju, kralj Milan Obrenović ulazi u rat sa Bugarskom. Na njegovo veliko nezadovoljstvo, Srbija biva poražena 1885. godine, te je kralj prinuđen da sklopi mir u Bukureštu.

Ne dugo nakon ovog rata, zaverenici su pokušali da izvrše atentat na kralja Milana, ali im to nije pošlo za rukom. Oni su, naime, presekli grede od njegovog kupatila, pa te činjenice navode na pomiso da su atentatori možda čak neki od njemu bliskih ljudi s obzirom da su uspeli da stignu čak do njegovih intimnih odaja.
Abdikacija i proterivanje iz Srbije

Na Dan Kraljevine 1889. godine, Milan Obrenović napušta presto. S obzirom da je kralj Aleksandar još uvek bio maloletan, kralj Milan je prema Ustavu odredio tri namesnika koji će voditi državu dok Aleksandar ne napuni dovoljno godina da bi mogao sam da vlada.

Samo tri godine nakon abdikacije, Milan Obrenović biva proteran iz zemlje. Povratak je usledio 1897. kada ga je sin kralj Aleksandar imenovao za vrhovnog zapovednika aktivne vojske. Iako je sin bio tako milostiv prema njmu, Milan Obrenović ga ipak nije podržao u želji da se oženi Dragom Mašin i zauvek napušta i njega i zemlju.

Kralj Milan umro je od upale pluća 1901. godine, a njegov grob nalazi se pored groba kneginje Ljubice u Krušedolu.

[ravno]

Haj' kad već ide copy/paste i sapunice: šta dalje bi sa Milanovim sinom?

«In May 1903, Serbian military officers led by Dragutin Dimitrijević stormed the Serbian Royal Palace. After a fierce battle in the dark the attackers captured General Laza Petrović, head of the Palace Guard, and forced him to reveal the hiding place of King Alexander I Obrenović and his wife Queen Draga. The King and Queen opened the door from their hiding place. The King was shot thirty times; the Queen eighteen. MacKenzie writes: "The royal corpses were then stripped and brutally sabred. The officers struck the Queen's intimate parts 72 times by the sabres"[2] The attackers threw the corpses of King Alexander and Queen Draga out of a palace window, ending any threat that loyalists would mount a counterattack."[3] General Petrović was then killed too (Vojislav Tankosić organized the murders of Queen Draga's brothers;[4] Dimitrijević and Tankosić in 1913–1914 figure prominently in the plot to assassinate Franz Ferdinand). The conspirators installed Peter I of the House of Karađorđević as the new king.[4]»

Pa kad ovo svojim kraljicama rade, šta se mi čudimo.....

[12wer]

Milunka Savić - žena koja je obilježila "Veliki rat"



Najodlikovanija žena Prvog svjetskog rata Milunka Savić umrla je prije 40 godina. Žene borci u srpskoj vojsci bile su revolucija, pa put do priznanja nije bio lak.

Milunka Savić učestvovala je u Balkanskim ratovima predstavljajući se kao muškarac. Poslije rata, posvetila se ulozi majke i hraniteljice, a iškolovala je više od 30 dece.

Žena koja je obilježila Veliki rat, Milunka Savić umrla je prije 40. godina. Nosilac je vojne zlatne Karađorđeve zvijezde sa mačevima, zlatne medalje za hraborost "Miloš Obilić", Legije časti IV stepena, Legije časti V stepena, francuskog Ratnog krsta i spomenica (Albanska spomenica i spomenica Solunskog fronta 1915-1965).


Rođena je krajem 19. vijeka u selu Koprivnica, nedaleko od Raške. Učestvovala je u Balkanskim ratovima pod imenom Milun Savić. Šišala je kosu i povija grudi kako se ne bi otkrilo da je žena. Milunkina "tajna" otkrivena je pošto je u Bregalničkoj bici (1913.) ranjena u grudi.

Ipak, zbog uspjeha koji je pokazala u borbi rat je završila sa činom kaplara srpske vojske.

U Prvom svjetskom ratu bila je dio čuvenog "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić". Milunka je preživjela i veliku austro-ugarsku i bugarsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.

U jesen 1915. godine Milunka je teško ranjena u glavu u Makedoniji i tako povrijeđena povlačila se preko Albanije. Poslije nekoliko mjeseci oporavka vratila se na Solunski front gdje je učestvovala u bitkama koje srpska vojska vodi na ljeto i jesen 1916. godine.

Milunka Savić je pokazala veliku hrabrost u borbama zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.

Prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević odlikovao je 1917. godine vojničkom zlatnom Karađorđevom zvijezdom sa mačevima, ubrzo zatim dobija i odlikovanje francuske vojske Legiju časti V stepena, a kasnije i francukim Ratnim Krstom i oficirskom Legijom časti.

Odlikovana i hrabara žena borac izazivala je divljenje savezničkih vojnika koji u svojim redovima nisu imali žene borce. Pojava žena boraca u srpskoj vojsci bila je revolucionarna. Pored Milunke bilo je još desetak do dvadeset žena.

Poslije rata, heroina Velikog rata radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, pregledačica u fabrici vojnih uniformi. Tada se udala za Veljka Gligorovića, sa kojim je dobila kćerku Milenu, ali je ubrzo usvojila još tri ćerke: Višnju, Radmilu i Zorku.

Međutim, brak je kratko trajao, tako da Milunka sama podigla četiri ćerke. Poslije urgencija ratnih saboraca 1929. godine zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gdje je provela najveći dio svog radnog vijeka.

Poslije Drugog svjetskog rata, Milunka Savić radila je i kao čistačica u beogradskim kafanama. Humanost je pokazala i tako što je iškolovala još oko 30 djece.

Umrla je 5. okotbra 1973. godine. Iako je u medijima (čitulji u novinama) prvobitno bilo najavljeno da će Milunka Savić biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodičnom grobu na Novom Groblju.

Nijedan istoričar nije napisao njenu biografiju, nema je u muzejima a rijetko se spominje i u udžbenicima iz istorije.

[seln]

[quote="12wer"][/quote]

Dobro ti ide, nastavi...

[muha_sa]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=nl806LQrUTA [/youtube]

[muha_sa]

http://www.klix.ba/vijesti/bih/masovic- ... /131125043


Mašović: Bit će još onih koji će otkriti gdje su grobnice, prije odlaska Bogu na konačni sud
Amor Mašović, čovjek u kojem mnoge porodice koje tragaju za nestalima vide nadu za pronalazak svojih najmilijih, u razgovoru za Klix.ba govori o najvećoj do sada pronađenoj masovnoj grobnici Tomašici, o poražavajućoj činjenici da neće svi biti kažnjeni za zločine koje su počinili, o preranom puštanju na slobodu ratnih zločinaca, nestalima za kojima se još uvijek traga, o svjedocima i žrtvama, koje još dozivaju iz utrobe zemlje. To su samo neke teme o kojima smo razgovarali sa članom Kolegija direktora Instituta za nestale osobe BiH.

Masovna grobnica Tomašica je dvije decenije skrivala jednu od najmračnijih tajni. Neki mediji u svijetu, poput SVT-a, su izvještavali o njoj još 1995. godine. Kako to da je tek sada pronađena?

Prvo informacije o Tomašici, do mene lično su stigle već tokom 1992. godine. Još tada su postojale informacije da se tijela ubijenih zakopavaju u rudniku Tomašica. Naravno, tada nije bilo uvjeta da se to provjeri, jer je agresija na BiH bila u toku. Po okončanju rata počinju ekshumacije, u početku su to bili malobrojni timovi od desetak ljudi, jedno vrijeme je bio samo jedan, a kasnije se to proširilo na toliko timova koliko je bilo istražnih sudija, odnosno tužilaca. Značajnije ekshumacije na području Prijedora su počele 1998. godine. Hoću da kažem da smo se 1996. godine nalazili na prostoru Ključa i Sanskog Mosta, gdje su se vršile ekshumacije. To se dešavalo i nekoliko godina kasnije, kada je tim predvođen istražnim sudijom iz Bihaća ekshumirao na stotine žrtava na tom području. Prvi put smo se na Tomašici pojavili 2003. godine i to je bilo na osnovu informacija kojima je raspolagao ured tužioca Haškog tribunala o nekim, kako se tada tvrdilo, mikro lokacijama. To je ogroman prostor i da bi se sav provjerio trebale bi godine rada. Na bazi njihovih informacija smo 2004. došli na jednu od tih lokacija i zaista utvrdili da se tu nalaze posmrtni ostaci. Istovremeno smo utvrdili da je grobnica opljačkana, ostaci skeleta bili su malobrojni i uglavnom se radilo o nekompletnim skeletima. Tada su pronađena, kako mi to kažemo 24 slučaja ili 24 vreće sa posmrtnim ostacima, iako u tom momentu bez DNK analize nismo znali koji je to broj žrtava, koji je to broj imena i prezimena. Uvjeti su bili veoma teški, voda je prodrla u grobnicu, a kopali smo na dubini do 3,5 metara. Tako da, nakon što je očišćen jedan prostor koji je obuhvatao nekih 500 kvadratnih metara, mi smo tu lokaciju napustili, uvjereni da su posmrtni ostaci dislocirana. Nakon nekoliko mjeseci kada su počeli stizati DNK rezultati za ta 24 slučaja, naša pretpostavka je potvrđena. Ustanovilo se da se ti DNK profili produdaraju sa profilima iz grobnice u rudniku Ljubija, odnosno mikro lokacije Jakarina Kosa, koju smo obradili tri godine ranije. Iako se ja ne sjećam tih izvještaja SVT-a ili Washington Posta, vjerovatno su zločinci, ako su u ratnom periodu došli do tih informacija koje ukazuju da svijet zna za grobnice, izvršili izmještanje tijela. Na Tomašicu smo se ponovo vratili 2006. zbog vreća koje su ostale tamo zbog prodora vode. Dakle, ostale su ispod površine vode. To su bile vreće koje su naši istražitelji ostavili. Tada smo bili uvjereni da smo završili sa Tomašicom sve do prije dva i po mjeseca kada se pojavio svjedok.

Svjedok je kazao, to što ste pronašli na Jakarinoj Kosi, nije ni izdaleka ono što smo mi sahranjivali na Tomašici. Broj zakopani u Tomašici, prema njegovoj procjeni je 900. U ovom času smo na broju od oko 700, računajući 305 imena sa Jakarine Kose i računajući ovih 420 slučajeva sa Tomašice. Ako je svjedok vjerodostojan, onda mi još nismo pronašli oko 200 do 250 žrtava, ili se radi o žrtvama koje su također poput onih na Jakarinoj Kosi izmještane. Dakle, to su razlozi zašto se tek sada iskopavaju ove žrtve.

Prema onome što ste do sada vidjeli na terenu, možete li govoriti o načinu na koji su ti ljudi ubijeni?

Za ove žrtve na Tomašici će pokazati obdukcija, a sada mogu govoriti o Jakarinoj Kosi, jer se radi o jednim te istim žrtvama. Za njih je utvrđeno da su umrle nasilnom smrću. Za mnoge je utvrđeno da su umrle usljed prostrelnih povreda koje su zabilježene na kostima. Kod ovih žrtava sada pronađenih, jako veliki broj njih je u saponificiranom stanju, što će malo otežati obdukciju, ali će biti lakše otkriti uzrok smrti s obziram da će biti jasno kuda je metak prošao, kuda je izašao, jer su zadržana i meka tkiva. Mi smo sada u potrazi za fluroskopom koji bi nam omogućio detektovanje tih povreda i prije nego što vještaci sudske medicine izvrše obdukciju. Nisam siguran koliko je pronađeno čahura u grobnici, ali prema onome što nam je svjedok rekao većina žrtava su mrtve dovezene. To su žrtve koje su isti dan, nekoliko dana nakon ubistva, čak i nakon nekoliko sedmica, kupljene sa mjesta gdje su ubijene, iz Rizvanovića, Bišćana i još nekih naselja, iz samog grada Prijedora, i jedan broj žrtava koje su zadnji put viđene u logoru Keraterm.

Dokument CIA-e iz decembra 1995. godine sa kojeg je skinuta oznaka tajnosti govori o tome da su na površini grobnica u BiH, između ostalih i Tomašici, zakopavane i životinje kako bi se prikrio trag. Šta ste vi od toga vidjeli?

Kada je Tomašica u pitanju vrlo malo je pronađeno životinjskih kostiju i mogu potvrditi da to nisu kosti koje su odlagane u cilju prikrivanja, jer da se da se radilo o tome onda bi zaista, da bi se prikrilo 900 ljudskih skeleta, trebala ogromna količina životinjskih kostiju. Ali, ja sam se susretao s tim na drugim lokacijama. Najbliži primjer je jama Paklenik na Sokocu, gdje su pronađeni skeletni ostaci 35 žrtava sa područja Rogatice i Višegrada, gdje je jedan od strijeljanih preživio pa nas je odveo do te jame, gdje su bile velike količine životinjskih kostiju na površini. Također, ni na Jakarinoj Kosi nismo takvo što našli. Tamo su "iskipana" tijela, izbušili su ogromne otvore eksplozivom, tako da se ogromno brdo te jalovine koja je tamo odlagana sručilo na tijela. Činjenica da smo je otkrili kazuje da zločinci nisu uspjeli. Mi iz Instituta, a i glavni tužilac Tužilaštva BiH Goran Salihović, sada smo zatražili od SAD-a da nam se ustupe, za određene lokacije na kojima su izvršene masovne likvidacije, satelitski snimci ako postoje, kako bi smo mogli locirati grobnice. Najveći broj srebreničkih grobnica je upravo na osnovu satelitskih snimaka lociran.

Kada se u slučaju Tomašice može očekivati završetak iskopavanja?

Mi smo možda već završili, ali i dalje radimo svakodnevno i radit ćemo dok nas niske temperature ili snijeg ne prekinu. Nastavili bi na proljeće. U ovom momentu ne znamo jesmo li završili ili trebamo tragati za još tih 200 žrtava, kako je naveo svjedok. Pojavio se i novi svjedok prije desetak dana koji nas također vraća na to mjesto koje je udaljeno 30-ak metara od centra same grobnice i sada radimo na toj lokaciji. Tomašica je specifična i vjerovatno nas je to ranije odvelo na krivi trag. Ona nije kao sve grobnice, gdje imate jednu tranšeu, gdje znate dokle je bager kopao. Na Tomašici, što nam je i svjedok rekao, kamioni su dovozili tijela, a potom bageri zaravnavali. Svjedok kaže: "Kada sam otišao sa kamionom po nova tijela, prvobitne rupe više nije bilo, ona je bila prekrivena, a bager je iskopao novu". Mi smo ustanovili i da na jednoj lokaciji postoji nekoliko depozita, to znači da su najdublja tijela zakopana na dubini od deset metara, pa odozgo zemlja, pa opet tijela.

Članovi porodica žrtava dolaze tamo svakodnevno, nadaju se da će biti pronađeni njihovi najmiliji, međutim, u toj grobnici sigurno nisu sve prijedorske žrtve?

Sve žrtve nikada neće biti pronađene. Ne postoji nijedan rat nakon kojeg su svi pronađeni. Postoje daleko finansijski moćnije zemlje od BiH koje još uvijek tragaju za svojim civilnim žrtvama ili vojnicima. SAD još tragaju za svojim vojnicima iz Korejskog rata, Vijetnamskog rata. Sve nećemo naći iz vrlo jednostavnog razloga, jer neke žrtve fizički uopće više ne egzistiraju. Djeca i žene iz kuće u Pionirskoj ulici u Višegradu koji su spaljeni su pretvoreni u prah i nakon toga odneseni na neku lokaciju, neki od njih su bili stari tek dva mjeseca. Njih jednostavno više nema. Ni Tomašica neće dati sve odgovore, ali hoće bar na polovinu trenutno traženih Prijedorčana. Prema našim procjenama broj Prijedorčana koji se trenutno traži je oko 850. To je ujedno i prokletstvo nas koji radimo ovaj posao. Možete vi biti ne znam kako efikasni, ali dok god ima i jedan nestali koji nije pronađen, uvijek će postojati neka majka koja će vam odati priznanje i reći da ste heroj, da ste puno toga uradili, ali da njenog sina niste pronašli i to je nešto što vas opterećava, a i nešto čime se treba na neki način pomiriti i prihvatiti da je to tako.

Nakon što su se pojavila nagađanja da je svjedoku koji je otkrio Tomašicu plaćeno za informaciju, demantovali ste to. Međutim, takvih slučajeva je bilo. Možete li malo pojasniti to oko plaćanja svjedocima, koliko je bilo takvih slučajeva, ko je plaćao?

Kada je u pitanju Tomašica, ne da nije plaćeno svjedoku, nego je on čak odbio i neku protuuslugu. Budući da je cijeli dan proveo s našim istražiteljima ponuđeno mu je da ga odvedu na ručak i na kafu, on je to sve odbio. Očigledno je da je kod njega proradila savjest, ali u onom pravom smislu. Ne kao kod zločinke Biljane Plavšić kojoj proradi savjest samo da bi dobila blažu kaznu ili bolje uvjete u zatvoru, a onda kada je amnestiraju, pokaže svoje pravo liste. Ovdje se radi o nekom kome je istinski proradila savjest i uvjeren sam da će takvih biti sve više. Neko ko je u vrijeme počinjenja zločina imao pedesetak godina i bio u mentalnoj i fizičkoj snazi, uspijevao da se odupre pritiscima savjesti, danas ima 70 godina i bliži je onom svijetu nego ovom. Ti ljudi sebi sada postavljaju pitanja. Čak i oni najokorjeliji zločinci znaju da dolazi trenutak kada se treba suočiti s tim i otići na konačno suđenje, kad treba otići Bogu. Imali smo mi i ranije takvih slučajeva gdje je čovjek bio teško bolestan i možda je i tu bolest povezivao sa skrivanjem takve strašne tajne ovdje u blizini Sarajeva, pa je odlučio da sebi pomogne, ne nama. On je to uradio radi sebe. Mi smo ranije plaćali svjedocima dnevnicu, vodili ih na ručak, osigurali prijevoz. Koliko je meni poznata, a dobro mi je poznato, Institut za nestale BiH nikada nijednom svjedoku nije platio. Znam da su neke druge institucije plaćale, čak uz pomoć Instituta koji je nalazio svjedoke. Znam da neke institucije imaju i fondove za to. Mi u Institutu također imamo jedan takav fond na osnovu presuda Ustavnog suda BiH koji se može koristiti u te svrhe. Imali smo jedan pokušaj, stupili smo u kontakt sa svjedokom koji je tvrdio da ima informaciju o 300 žrtava iz jedne općine u Istočnoj Bosni, bilo je sve dogovoreno. Naravno, uvjeti su takvi da se prvo moraju pronaći tijela, mora se ustanoviti da svjedok govori istinu, a svjedok mora čekati i imati povjerenje da neće biti izigran. Međutim, u ovom slučaju se nije pokazalo da je vjerodostojan. Znam u nekoliko slučajeva da su porodice, nažalost, prikupljale novac i isplaćivale neke šarlatane. Znam da je čak neki "svjedok" iz Tuzle završio u zatvoru nakon manipulacije. U nekim slučajevima su općine donosile odluku da izdvoje novac ako se radi o njihovim građanima. U situacijama kada stupe u kontakt s nama, mi ih posavjetujemo na koji način to uraditi. Naravno, dobro bi bilo da to nije izvršilac, jer bi ispalo da plaćate ubicu tih žrtava. Kada pitate porodice, one često nisu čak ni protiv toga da se izvršilac plati. Porodice su nekad bile i za to da se izvršilac potpuno oslobodi kazne, ako otkrije grobnicu. Međutim, situacija se potpuno mijenja u času kada se žrtve pronađu. Porodice tada traže da bude kažnjen za njihovu 20 godina dugu patnju, i to je normalno, opravdano i legitimno. Zašto nekoga amnestirati za zločin.

Nažalost, veliki broj njih će proći nekažnjeno, pa i u slučaju Tomašice.

Mislim da je najveći problem to što se sve svodi samo na kažnjavanje direktnih izvršilaca, koji su po mom sudu najmanje odgovorni, ma koliko to apsurdno zvučalo. To su obično ljudi koji su na neki način nedovoljnog stepena inteligenciji, koji su bili problematični i prije agresije, a oni koji su to sve organizirali, smislili, koji su naoružavali i ponekad plaćali te ljude, oni ostaju nekažnjeni. To je generalno problem cijele BiH. Možete na prste jedne ruke prebrojati koliko je domaće pravosuđe kaznilo tih kolovođa zločina. Oni koji su mozak zla ostaju slobodni. Moj stav je vrlo jasan-blago kazniti počinioca ili nalogodavca je isto što i amnestirati ga. To nije satisfakcija za žrtvu, to je blago sofisticiran način primjene politike nekažnjavanja. U primjeru Darka Mrđe, kada još nisu pronađena tijela žrtava u koje je on pucao, on je danas slobodan čovjek! Možda je poštenije da sudska vijeća odmah prilikom izricanja presude odmah za jednu trećinu umanje tu kaznu. Jedini razlog zbog kojeg bih ja nekoga pustio na prijevremenu slobodu, ako se ratni zločinci uopće smiju tako puštati, je da ako se on dobrovoljno predao.

U posljednje vrijeme i same porodice žrtava su upravo zbog toga što nijedna kazna nije satisfakcija govorile da im je na kraju krajeva sada bitno da se bar presudi da je neko kriv, a imajući u vidu i takva prerana puštanja na slobodu.

Ja se ne slažem s tim. Nikada ne bih prihvatao kao nekakvu konačnu satisfakciju konstataciju-kriv je. Ja znam da je kriv i nije mi bitno da li vi to znate ili neko drugi. Uvijek će postojati neko ko će reći da nije kriv. Ta konstatacija da je za žrtvu dovoljno da se kaže da je neko kriv bez sudskog procesuiranja, izricanja kazne i izvršenja te kazne, je apsolutno nedovoljna. Mi ne govorimo ovdje o nekome ko je nekom drugom ubio nekoga, već o žrtvama kojima je ubijeno sve, koji su sami na svijetu. Ubijeno joj je sedam sinova, živjela je u kući koja je odzvanjala smijehom i jednog dana to je sve nestalo. Ovdje govorimo o ljudima koji su izgubili razlog za život. Zapravo jedini razlog je satisfakcija u vidu da onaj ko je odgovoran za to pošteno bude kažnjen.

Prije nekoliko dana je pronađena još jedna masovna grobnica u blizini Rogatice. Kakve sad imate informacije o njoj, koliko bi tamo žrtava moglo biti, odakle su?

Žrtve su sa područja Rogatice, to je definitivno. Neke indicije upućuju da bi to mogli biti ljudi sa područja grada za kojima tragamo evo 21 godinu. U Rogatici postoji naselje koje se zove Gračanica, gdje su svi stanovnicu ubijeni. Naše informacije su govorile da su oni zapaljeni, da su žrtve skupljene na jedno mjesto, da su ih polili benzinom i zapalili. Da li se sad radi o tome ili nečemu drugom, rano je govoriti. Mi smo relativno rano, još 1997. godine obišli sva sela oko Rogotacice, ali ta grupa od oko 100 ljudi iz Gračanice nikada nije pronađena. I ranije smo tražili, ali evo sad su konačno pronađeni. Kaže jedna izreka, parafraziram: "Zaklela se zemlja nebu da se ništa sakriti ne može". Nekad kada iscrpimo sve resurse, priroda nam sama pomogne i ono što je sakriveno samo se pokaže, tako se otprilike desilo i sa ovom grobnicom. Ti skeleti koji su bili sakriveni u smetljištu su se sami pokazali na površini.

Šta je sa Srebrenicom, Višegradom, Fočom i tim dijelom BiH, gdje je također veliki broj ljudi ubijen tokom rata i čija su tijela završila u masovnim grobnicama? Imate li saznanja o novim grobnicama?

To je područje sa još uvijek najvećim brojem nestali u BiH. Inače, u cijeloj regiji otprilike u ovom času se traga za oko 12.800 nestalih. Tu mislim na BiH, Srbiju, Hrvatsku i Kosovo. Od toga se najveći broj odnosi na BiH, nešto više od 8.000, a od tog broja najviše je onih upravo iz Podrinja. U Srebrenici je još oko 1.100 nestalih, zatim se traga za velikim brojem onih sa područja Višegrada, Foče, Vlasenice, Bratunca..., u Nevesinju se traga za jednom grupom žena, muškaraca i djece, u Sanskom Mostu i Ključi se traga za oko stotinu, u Posavini za nekoliko stotina, oko Sarajeva za 250, među kojima je i jedna grupa Hadžićana koja je odvedena iz kasarne Slaviša Vanja Čiča. Moja pretpostavka je da sada nakon otkrivenih već više od 700 masovnih grobnica, u BiH možemo očekivati da otkrijemo još 80-ak, od kojih je 15-ak većih sa više od 50 žrtava. Ostale su manje.


Još uvijek postoji veći broj pronađenih skeleta ili dijelova skeleta od broja identificiranih. Koliko je takvih i šta će biti s tim skeletima u konačnici?

Trenutno je oko 2.600 ekshumirani, ali neidentificiranih u BiH. Od tog broja nisu svi oni nestali iz mandata Instituta (od 30. aprila 1991. do 14. februara 1996.). Ovaj datum, 14. februar, je datum kada su sve strane bile dužne osloboditi sve zatvorenike. U nekim slučajevima kada se radila ekshumacija u grobljima, greškom su ekshumirane osobe koje nisu nestale, uglavnom se radilo o neobilježenim grobovima i kasnije se ispostavilo da su to osobe koje su sahranjene prije rata. Odgovor na pitanje koliko tih NN lica je izvan mandata Instituta dat će revizija 13 mrtvačnica koja je u toku. Šta je sa onima koji jesu u mandatu Instituta, a nisu identificirani? Radi se o tome da je danas identifikacija jedino moguća putem DNK metode. Da biste uraditi takvu identifikaciju morate imati izolovan DNK iz skeleta i DNK vrlo uskog kruga srodnika. Ako nemate bliske članove porodice, onda nemate identifikaciju. U nekim slučajevima krv nemate jer su svi članovi jedne porodice ubijeni. Tu će se vjerovatno u budućnosti morati napraviti neki plan kako pokušati vratiti i njima imena i prezimena. To je moguće ako znate imena i prezimena osoba, recimo iz nekog sela koje su nestale, a imate ih dvojicu-trojicu, onda bi se pristupilo ekshumaciji njegovih roditelja koji su umrli prije 20, 30, 50 godina, sahranjeni su u lokalnom mezarju ili groblju, uzeli bi se uzorci DNK sa oba skeleta i uporedili. Mi smo to ostavili za posljednju fazu kako bi iskoristili sve druge mogućnosti. Imamo jedan broj žrtava koje jesu iz mandata, imamo krv srodnika, ali je nemoguće uraditi identifikaciju jer su im skeleti do te mjere kontaminirani da je nemoguća izolacija DNK. Također, tu ima i jedan broj onih sa pogrešnim klasičnim identifikacijama. Do 2001. godine oko 8.000 nestalih osoba identificirano je takozvanim klasičnim metodama, a to znači prepoznavanjem. Neki član porodice je prepoznao jaknu, košulju, cipele, nakit... Sve to je možda bila greška, jer neki logoraš je možda obukao jaknu nekog koji je dan prije toga ubijen, u njoj su bili dokumenti ubijenog, dan kasnije i on ubijen i došlo je do greške. Ovo ne govorim kao utvrđeni primjer, nego kao mogućnost. Dakle, nesumnjivo je da je došlo do grešaka zbog te klasične metode prepoznavanja i da se osobe pod čijim je imenom sahranjen neko drugi zapravo sada nalaze u mrtvačnicama. Tu se mora također napraviti neki plan. Jedini mogući po mom sudu je ustanoviti gdje su bile te moguće greške, vratiti se kod tih porodica koje možda nisu bile baš sigurne, uzeti krv i uporediti da li se ona podudara sa nekim od NN-ova iz mrtvačnica, a onda DNK onih sahranjenih uporediti za uzorcima krvi iz baze.

Institut za nestale osobe BiH bi trebao uspostaviti i centralni registar ili evidenciju nestalih osoba, sa svim podacima, kad će se to desiti, šta je potrebno da se uspostavi takav registar, kako sada stvari stoje?

On je uspostavljen, ali se sada radi drugi važan korak, a to je verifikacije te centralne evidencije. Neće svi koji se nalaze u centralnoj evidenciji na kraju biti verificirani kao nestale osobe, jer ne ispunjavaju kriterije. Kriterij je da je neko nestao u mandatu Instituta, dakle u skladu sa Zakonom o nestalim, i kriterij je da porodica nema nikakvih saznanja o njegovoj sudbini i da ne postoje nikakve javne evidencije. Mi smo imali zloupotreba, gdje su ljudi išli po grobljima i ekshumirali one koji su imali mermerne krstove iznad grobova, pod izgovorom da ga je porodica prijavila kao nestalog. To nije dovoljno, potrebno je da ne postoje javne evidencije iz bolnica, da je sahranjen, iz civilne zaštite i tako dalje. Danas u centralnoj evidenciji se nalaze i takve osobe i oni neće proći proći verifikaciju. Oni će biti na spisku neverificiranih. Mi nećemo osporiti da njihova porodica 20 godina nije znala gdje je on sahranjen, ako je umrla u bolnici recimo, pa je negdje sahranjena, a porodica nije znala, institucije je nisu obavijestile, a oni sami nisu tragali, ali nije nestala osoba u skladu sa Zakonom o nestalim. Taj verificirani registar će vjerovatno brojati negdje između 30.000 i 30.500 imena.

Kakva je sada saradnja lokalnih vlasti s timovima koji rade na iskopavanju masovnih grobnica i sa istražiteljima?

Lokalne vlasti nemaju načina da nas opstruišu. Oni se tu zapravo ništa ne pitaju. Njihovo je da urade ono što mi tražimo od njih, jer sad se praktično ekshumacije odvijaju pod okriljem Tužilaštva BiH. Jedini s kojima dolazimo u kontakt je lokalna policija koja je dužna da u toku tekuće ekshumacije čuva mjesto od pristupa onima koji nisu ovlašteni da tu dođu. Više je problem u odbijanju lokalnih vlasti da aktivno sarađuju i prije nego što dođe do ekshumacije, znači da izvuku iz fioka informacije kojima raspolažu, o lokacijama grobnica, o premještanjima tijela, o korištenju civilne zaštite u te svrhe... Njihova aktivna saradnja s nama izostaje, iako ih Zakon o nestalim osobama na to obavezuje. Što se tiče državnog nivoa, sredstva za ove namjene su iz godine u godinu sve manja. Sredstva koja nam se izdvajaju služe za ekshumacije, ali i ukope nestalih, jer Institut je taj koji finansira ukop svake nestale osobe i to u prosjeku iznosi između 1.000 i 1.200 KM po nestaloj osobi. Institut je 2007. godine krenuo sa nekih 7,5 miliona KM, danas smo na oko tri miliona. U taj iznos ulazi i novac kojim se plaća čuvanje tijela u mrtvačnicama, a to se plaća 0,59 KM po danu za jedno tijelo ukoliko je u rashladnom uređaju, odnosno 0,18 KM ukoliko se čuvaju u mrtvačnicama koje nemaju rashladne uređaje. Također plaćamo čuvanje predmeta i tako dalje. Značajna sredstva se izdvajaju za to i revizija mrtvačnica bi trebala biti usmjerena i ka smanjenju tih troškova, na način da će, prema našem prijedlogu ako to prihvati Tužilaštvo BiH, odnosno lokalni tužioci, sve žrtve od kojih je izolovan DNK, a nema podudaranja sa bilo kojom krvi iz baze, po našem sudu bi ta tijela trebala biti trajno sahranjena sa NN oznakom NN predmeta u kojem su ekshumirana. To ne znači da nakon nekoliko godina kada dobijemo nedostajeću krv da ta NN lica neće biti identifikovana na zahtjev porodice. Ali, nema razloga da oni budu više u mrtvačnicama, jer se u ovom trenutku uradilo sve što se moglo.

Možemo li sada govoriti o roku do kada će trajati, nazovimo tako, intenzivno traganje za nestalima?

Vjerovatno će se nekad moći govoriti o tome. Za sada je još uvijek prevelik broj nestalih da bismo mogli reći kada ćemo prestati. To zavisi od priliva informacija o nestalima, o odnosu države... Moram reći da je danas problem nestalih isključivo problem njihovih porodica i Instituta za nestale. Država je formirajući Institut sebi dala za pravo da ne radi ništa, iako je obaveza svih institucija da rade na tome. Nestali nisu nestali padom aviona, nego su žrtve ratnih zločina, oni su briga svih tužilaštava, policija, SIPA-e, entiteta, općina... Nažalost u praksi to nije tako. Ako svi daju informacije kojima danas raspolažu, a skrivaju ih, onda bi proces mogao biti završen u vrlo kratkom roku. Ovaj proces o kojem vi govorite, intenzivno traganje. Sporadično, nestale ćemo pronalaziti i poslije jednog stoljeća od časa kada mi vodimo ovaj razgovor.

[12wer]

Бој на Чегру

На почетку 19. века најбитнији циљ у обнови српске државе било је ослобођење Ниша од Турака. Српски вођа Карађорђе, је у разговорима са изаслаником царске Русије и даље у преговорима са Наполеоном и турцима, истицао да у састав Србије мора ући и Ниш. Српска устаничка војска је кренула ка Нишу, са циљем да га заузме и продре ка Старој Србији и Косову. Карађорђе је предлагао да на Ниш крене целокупна војска, док су остали команданти захтевали напад на четири фроната, што је било и прихваћено. Српска устаничка војска, са 16.000 бораца, предвођена главним командантом Милојем Петровићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша, код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца. Српски војници су изградили шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаревићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу. Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.


Турци су напали 30. маја шанац Петра Добрњца. Наредног дана, 31. маја 1809. године, напали су најистуранији шанац на узвишењу Чегар којим је командовао Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. По причи очевидца Милована Кукића, "Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима. Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ", како прича Милован Кукић, "или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао. Кад Синђелић виде да Турци овладаше шанцем, појури магацину где је стајала муниција, потегне из пиштоља и запали барутану. Страховит пуцањ потресе сву околину, густи облак дима обави сав шанац. Стеван Синђелић, који је дотле тога дана доспевао свуда, све храбрио и свакоме помагао, долети у ваздух." На Чегру је изгинуло око три хиљаде Срба и двоструко више Турака.



После Чегарске битке, од глава Срба изгинулих на Чегру на путу за Цариград, изграђена је крајем лета 1809. године Ћеле-кула по налогу Хуршид-паше, тадашњег свирепог турског заповедника Ниша. Изграђена је на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу. Пред Ћеле-кулом, враћајући се из Цариграда, застао је 1833. године француски песник и академик Алфон де Ламартин. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига "Пут на исток") чувене речи: "Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен - темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили." Над кулом је 1892. године подигнута капела која до данас чува преосталих 58 лобања. Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.



Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: "Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш." Данашњи споменик у облику куле - симбола војног утврђења - подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака 1. јуна 1927. године. У полукружној ниши споменика на Чегру постављено је 1938. године бронзано попрсије Стевана Синђелића.

[muha_sa]

http://www.slobodnaevropa.org/content/s ... 80906.html

Dinko Gruhonjić, predsednik vojvođanskog drštva novinara koji istražuje medijsko praćenje suočavanja sa ratnim zločinima kaže za RSE da je on vesti o Tomašici čitao na bosanskim i hrvatskim sajtovima, jer u domaćim medijima, kaže Gruhonjić, “očigledno postoji konsenzus da se ne piše. Valjda se misli da će, ako se o tome ne piše, to samo od sebe nestati. To je jedna konstanta, tako da imamo generacije mladih ljudi koji sistemski stiču, ne svojom krivicom, pogrešnu sliku o našoj nedavnoj prošlosti, što će nas definitivno skupo koštati u budućnosti.”

Mimikrijska strategija

Lazar Stojanović iz REKOM-a ne smatra da je problem samo u medijima, on skrivanje istine o zločinima ili društvenu ravnodušnost prema istini o događajima u 90-im, stavlja u širi kontekst.

“Postoji još uvek nedefinisan odnos vladajuće stranke, državnog aparata prema sopstvenoj prošlosti. A ona je neposredno povezana, kao sijamski blizanci, sa prošlim ratom i sa našom prošlošću. To je jednostavno jedna mimikrijska strategija koju nacionalisti imaju u odnosu na prošli rat i mislim da će to da nas prati do biološke smrti čitave te generacije koja je u tome učestvovala”, ocenjuje Stojanović.

U Bosni i Hercegovini se još uvek traga za oko 7500 nestalih. Na području Bosanske krajine do sada je otkrivena 131 masovna grobnica, od čega u Prijedoru i okolini 61. Oko Prijedora je tokom rata bilo 59 logora, a do sada je utvrđeno da je na ovom području ubijeno blizu 3.500 osoba, mahom bošnjačke i hrvatske nacionalnosti. Iza ovih brojki kriju se tragedije mnogih porodica u BiH. Kriju se monstruozni detalji o zločinima.

O Tomašici se može saznati, na primer na sajtu Peščanika u jednom od retkih članaka posvećenih Tomašici, da se smrad zločina osećao dve decenije u obližnjem rudničkom naselju da sje lokalno stanovništvo više puta tajno intervenisalo kod nadležnih, tražeći izmeštanje grobnice zbog nesnosnog smrada leševa koji je do naselja dolazio i putem podzemnih voda.

Može se saznati da je beleška o Tomašici iz Mladićevog ratnog dnevnika od 27. maja 1993, pročitana nedavno u Hagu, deo u kome se navodi da je lokalni šef policije zatražio pomoć od Mladićeve vojske da ukloni oko pet hiljada leševa prethodno zakopanih u rudniku. Mladić zapisuje da je namera bila da se to „utrapi vojsci“, a da se leševa reši spaljivanjem, mlevenjem ili na neki drugi način.

To su istine koje se mogu saznati o zločinima a koje u Srbiji retko ko, ko nema pristup internetu, ima šanse da pročita.

[pat_i_mat]

Бој на Чегру

На почетку 19. века најбитнији циљ у обнови српске државе било је ослобођење Ниша од Турака. Српски вођа Карађорђе, је у разговорима са изаслаником царске Русије и даље у преговорима са Наполеоном и турцима, истицао да у састав Србије мора ући и Ниш. Српска устаничка војска је кренула ка Нишу, са циљем да га заузме и продре ка Старој Србији и Косову. Карађорђе је предлагао да на Ниш крене целокупна војска, док су остали команданти захтевали напад на четири фроната, што је било и прихваћено. Српска устаничка војска, са 16.000 бораца, предвођена главним командантом Милојем Петровићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша, код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца. Српски војници су изградили шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаревићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу. Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.


Турци су напали 30. маја шанац Петра Добрњца. Наредног дана, 31. маја 1809. године, напали су најистуранији шанац на узвишењу Чегар којим је командовао Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. По причи очевидца Милована Кукића, "Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима. Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ", како прича Милован Кукић, "или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао. Кад Синђелић виде да Турци овладаше шанцем, појури магацину где је стајала муниција, потегне из пиштоља и запали барутану. Страховит пуцањ потресе сву околину, густи облак дима обави сав шанац. Стеван Синђелић, који је дотле тога дана доспевао свуда, све храбрио и свакоме помагао, долети у ваздух." На Чегру је изгинуло око три хиљаде Срба и двоструко више Турака.



После Чегарске битке, од глава Срба изгинулих на Чегру на путу за Цариград, изграђена је крајем лета 1809. године Ћеле-кула по налогу Хуршид-паше, тадашњег свирепог турског заповедника Ниша. Изграђена је на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу. Пред Ћеле-кулом, враћајући се из Цариграда, застао је 1833. године француски песник и академик Алфон де Ламартин. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига "Пут на исток") чувене речи: "Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен - темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили." Над кулом је 1892. године подигнута капела која до данас чува преосталих 58 лобања. Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.



Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: "Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш." Данашњи споменик у облику куле - симбола војног утврђења - подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака 1. јуна 1927. године. У полукружној ниши споменика на Чегру постављено је 1938. године бронзано попрсије Стевана Синђелића.

s obzirom da su počinili strašne zločine po Sandžaku i Srbiji zaslužili su to što su i dobili na Čegru..Turci su znali kako se obračunati sa zločincima, ubicama žena i djece..


Zašto je Sjenica prva Srebrenica

http://www.youtube.com/watch?v=LtwQewrmRic

[ravno]

Dok smo još uvijek na copy/paste, vrlo interesantno gledanje na srpsku prošlost i sadašnjost iz Crne Gore. Čitajte pažljivo, ima materijala za istraživanje ihhhhhhaaaaaaajjjjjjjj..............

"AMFILOHIJE (2)
May 25, 2013

Lažni mitropolite crnogorsko – primorski, Risto Radoviću – morački, neka ti je srećan 25 –ti maj, rođendan nekadašnjeg tvoga patrijarha, Josipa Broza Tita, kojemu je tvoja crkva, kao i svaka druga u Jugoslaviji, vjerno služila. Prije toga je vjerno služila okupatoru njemačkome. Tako mi velikoga lažova i saradnika okupatora, Nikolaja Velimirovića. U to doba, tvoj patrijarh bijaše kvisling Milan Nedić, a njegov nasljednik trebao je da bude ratni zločinac i izdajnik srpskoga naroda, i ubica Jugoslavije – velikosrbin i četnik Draža Mihajlović. Prije toga, tvoj patrijarh bijaše ubica srpskoga, hrvatskoga, crnogorskoga, bosanskoga, makedonskoga i albanskog naroda na Kosovu, kralj Aleksandar.

Kao što je u vrijeme Tita, tvoj Sveti Sinod bila udba, u vrijeme kralja Aleksandra, tako mi ubice i pljačkaša Puniše Račića, tvoj Sinod bijaše tajna velikosrpska Aleksandrova policija zvana ,,Bela ruka,,! Prije toga tvoja crkva je vjerno služila austrougarskom okupatoru, a od zločinačkog ubistva kralja Milana i Drage Mašin vjerno je služila zločinačkom velikosrpstvu dinastije Karađorđević. Naravno, prije toga, bijaše privatna crkva dinastije Obrenović.

Što kriješ, Risto, da je vazalni odnos Srbije prema sultanu potvrđen i 1838. g, posebnim sultanovim hatišerifom. Tako je Srbija dobila, od sultana, svoj prvi Ustav, a sultan je Srbiji kreirao i zastavu, i grb srpski sa četiri ognjila, koju ti i tvoja crkva, otvoreno lažući, predstavljate kao četiri slova „ S“ . I dan danas, Srbija vije sultanovu zastavu i grb, što ti i tvoja crkva i srpska vlast lažno predstavljate kao ,, srpsku zastavu i srpski grb“, i lažući, naturate je i Crnogorcima kao njihovu zastavu, i njihov grb!

Risto, do kad ćeš da kriješ istinu da potičeš od albanskog katoličkog plemena Hoti? Risto, što ne kazeš Vasojevićima da sa Srbima veze nemaju, kao ni ostali Crnogorci, nego da Vasojevići potiču od jednog drugog albanskog katoličkog plemena? Kad ćeš da krikneš istinu – Crnogorci nijesu nikad bili, niti su, niti će biti Srbi! Oni su – Iliri, i u Crnoj Gori žive punih dvadeset hiljada godina, ubrajajući u broj godina koji prethodi i njihove prastare pretke, Risto!

Risto, do kad će tvoja crkva i velikosrpki istoričari, da kriju suvu istinu da je Đorđu Karadjordjeviću đed bio Albanac, iz katoličkog plemena Klimenti, koje se naselilo u predjelima Topole, a i šire? Kad ćeš da kažeš da je Karađorđe bio zločinac! Ubio je svog oca, ali i rođenog brata, te da ga je, po naređenju Miloša Obrenovića, ubio, niko drugi, nego njegov kum Vulićević? Kad ćeš, makar i uz gusle, da otpjevaš istinu, da je usoljena Karađorđeva glava, po Miloševom naređenju, poslata sultanu u Stambol kao krunski dokaz Miloševe vjernosti sultanu, i vazalstva Srbije? Do kad ćete da krijete kako su Karadjordjevići, sve do polovine kraljevskog mandata, ubice: srpskog, crnogorskog i drugih gore pomenutih naroda, kralja Petra, slavili Svetog Klimenta Rimskog? Kako ta slava nije bila poznata nikome drugome u Srbiji, a odavala je stvarno porijeklo Karadjordjevića, kralj Petar je dobio dozvolu od svoga patrijarha, da može početi da slavi Sv. Andriju, kao novu slavu Karađorđevića, jer ona je bila – srpska! Do kad ćeš Risto da kriješ, kako je regent, pa kralj, Aleksandar, imao plan za ubistvo rođenog mu i starijeg brata Đorđa, kako bi se Aleksandar dokopao krune, jer je ona, po monarhističkom pravilu primogeniture (prvorođenja) pripadala Đorđu, a ne Aleksandru! Što krijete da ga je isti Aleksandar, spakovao u ludnicu, to je bio jedini način da do krune dođe, lažno ga proglašavajući ludakom! Iz ludnice su Đorđa, prilikom oslobađanja Beograda, oslobodili partizani. A kad ćete Risto da za sveca proglasite izdajnika kraljevine Jugoslavije, Aleksandrovog sina kralja Petra II, čije ste kosti vratili u Srbiju, a ti mu služio Risto – a nti mu služio pomen!

Tako ti je sve to bilo, mantijaški lažove Risto!

Kad ćeš da progovoriš o istini da je, nakon druge bježanije srpskoga naroda, koju tvoja crkva ,velikosrpska istorija i književnost, lažno krste: ,,seoba“ pod pećkim patrijarhom Arsenijem III, čitavih 250 000 Srba –zauzelo pravac bježanja – Ugarska, lokacija Vojvodina, đe ih do tada nije bilo, a Srbija je nakon te bježanije ostala pusta i nenaseljena, Risto!

Kad ćeš da vikneš, Risto, da su tu pustu, nenaseljenu Srbiju, naselili doseljenici iz Bugarske, Makedonije, Rumunije, Bosne, Hercegovine, sjeverne Crne Gore i sjeverne Albanije, Risto! Kad ćeš da kažeš da su, današnji Srbi, mješavina svih tih naroda Risto, i da današnji Srbi, ama nikakve veze nemaju sa Srbljima koji utekoše, kao ni sa onima što nestaše pod sabljom turskom?

Kad ćeš, lažove, da kažeš kako je polovina Srbije, sve do granice koja bi se povukla sjeverno, 100 km iznad Kragujevca – crnogorska, Risto! Odatle je ono čuveno – ja sam poreklom Crnogorac! Kad ćeš da objaviš da se, od te linije, pa do južne srpske granice govorio, ne nikako srpski, kojeg je fabrikovao u 19-om vijeku , ubijajući pravi jezik Srba, veliki falsifikator i ubica srpskog, ali i svih onih drugih navedenih naroda, Vuk Karadžić, već se, Risto, govorio crnogorski! Kad ćeš da objaviš da je Bibliju, Novi zavjet, Karadžić preveo na crnogorski, lažno ga krsteći srpskim, te da su Srbi božju riječ dobili na – crnogorskom? Kad ćeš da objaviš da je Đuro Daničić, to isto uradio sa Starim zavjetom? Naravno, obojica su izbašili čuveno crnogsko Đ, meko Š, Z, (bizzin) i ono muklo, grleno R (rmpalija).

Kad ćeš da gukneš da je crnogorski jezik, kojeg je Karadžić Crnogorcima ukrao, lažno ga imenujući srpskim, jezik Njegoša i naroda crnogorskog, i da sa Vukovim srpskim, veze nema? Kad ćeš da kažeš da je karadžić izbačio iz upotrebe na hiljade riječi, među kojima ogorman broj helenizama i romanizama? Kad ćeš da objasniš, zašto svaki srpski izdavač Njegoševih djela, obavezno štampa uz Njegoša i „Rečnik nepoznatih reči“ koji sadrži 3000 crnogorskih riječi, a koje ni jedan Srbin iz Srbije i Bosne, ne razumije. Kad ćeš da objasniš da ,,poeziju“ Matije Bećkovića, pisanu na crnogorskom jeziku, u Srbiji niko ne razumije, a isto je i sa Njegošem, kako lažete – najvećim srpskim pesnikom! Kad ćeš da objasniš narodu da je „Srpska akademija nauka i umetnosti“, uvijek bila sluga svake vlasti, pa tako i kralja Aleksandra, i Tita, a da je uvijek bila i ostala četnička – jezgo zločinačkog velikosrpstva, kao i tvoja crkva, koje je, zajedno sa tobom i tvojom crkvom, u krvi razorilo dvije Jugoslavije?
Kad ćeš da objaviš, Risto, da je Vuk Karadžić umro kao katolik, jer je vjeru promijenio kad se u Beču oženio jednom katolkinjom iz Beča. A kad ćeš da objaviš, Risto, da je Sveti Vasilije Ostroški , zadnjih deset godina svog života, bio katolik, Risto!

Prije svih istina koje sam već rekao, dolazimo do prve velike bježanije Srbalja na istu vojvodjansku lokaciju, tzv, ,,seobe,, pod Arsenijem III . Tada je, Risto, sa Kosova uteklo 300 000 Srbalja! Kad ćeš, Risto, da objaviš da je pridošlim Srbljima Beč dao škole na maternjem jeziku. Da im je dao punopravni status austrijskih gradjana, da im je u Karlovcu konstituisao autokefalnu mitropoliju, pa onda Patrijaršiju Srpske pravoslavne crkve! Kad ćeš da objaviš, Risto, da je Beč bio, u tim vremenima, izrazito dobrohotan prema Srbima ali je pravi patrijarh tvoje crkve bio bečki car, odnsono carica! Kad ćeš, Risto, da priznaš, da vam je Svetoga Savu, kao glavnoga sveca i zaštitnika Srbije, darovala svojom odlukom, koju je prihvatio Sinod karlovačke Patrijaršije, nešto ranije – mitropolije, carica Marija Terezija!

Dakle, Risto, Srblji su saznali za Svetoga Savu posredstvom bečkoga dvora, jer za njega do carice Marije u Srbiji niko živi nije znao, tačnije – malo ko.
Kad ćeš da objaviš, Risto, da je u Crnu Goru Sava ušao tek 1838-me, odlukom velikosrpskog mitropolita Nikanora, koji je bio Srbin iz okoline Šibenika.
Kad ćeš, Risto, da objaviš, da je Nikanor, u svojstvu nadglednika crnogorskih škola, u iste uveo kao sveca i zaštitnika školstva – Sv. Savu Nemanjića, i uveo kao zakon, da mu đaci pjevaju himnu. Kad ćeš da obznaniš da je Nikanor bio jedan od organizatora atentata na knjaza Danila, i da je proćeran iz Crne Gore!

Ja znam da, sve što rekoh, i ti i tvoja crkva, i velikosrpska istorija, i velikosrpska zločinacka politika znate, ali sve to krijete kao zmija noge! Ma se predamnom, Risto, noge djavolske tebi, i svima njima vide, zaludu vam mantije, kamilavke, brade, akademske titule i lažna „slava“! Do bježanja Arsenija III i Arsenija IV Šakabente, srpske patrijarhe je vjekovima beratom postavljao turski sultan, a njemu je, prije odluke, kandidat za patrijarha morao da pokloni poseban harač u zlatu, koji se zvao – peškeš! Tako su, Risto, tvoju crkvu i tvoje sveštenstvo vodili Turci, jer je tvoja crkva bila značajan organ u turskoj imperijalnoj carevini! Njen zadatak je bio samo jedan – da drži raju u ropstvu i da obezbjeđuje redovno sakupljanje harača. Znaš li ko je prikupljao harače i druge turske dažbine, pa i onu najkrvaviju- danak u krvi? Lično pećki patrijarh, zajedno sa mitropolitima i nižim sveštenstvom, sve u pratnji i zaštiti – turske vojske! A kako se širila turska na Balkanu, tako su se širile i eparhije tvoje SPC! To je prava slika tvoje okupatorske, velikosrpske, četničke, komunističke i opet- crkve Draže Mihajlovića, Ljotića , Nedića, Broza pa opet Draže Mihajlovića. Nikad u istoriji te crkve, ona nije imala dodira – sa Bogom, nikad!

Risto, kad su Turci totalno raznijeli despotovinu Djurdja Brankovića 1434.g , a oni su ga kao vazala, postavili za despota, a njegova šćerka Mara bila je sultanija u sultanovom haremu Mehmeda II Osvajača, (baš kao što je to isto bila i šćer Lazareva Olivera sultanu Bajazitu, i rodila mu 4 sina), Turci su sproveli genocid nad Srbljima ubijajući ih, spaljivali su sela, rušili gradove. Rezultat tog genocida, bio je jeziv- 800 000 Srbalja, Risto , uteklo je u Apuliju, današnju Pulju! Stotine hiljada utekli su u Ugarsku, a ono što je ostalo, odvedeno je kao tursko roblje ili bilo poklano turskim sabljama. Srbija je, Risto, ostala pusta, ali je tada počelo njeno naseljavanje od strane drugih naroda već pomenutih.
Svojim kukavičkim potezima i bježanjem, turski su genocid dovršili Arsenije III. i Arsenije IVŠakabenta, Risto! Prije turskoga ropstva, tvoja crkva je bila lična „crkva“ dinastije Nemanjić, i svi su postali sveci u tvojoj crkvi, Risto!
Ne samo što ste za sveca proglasili najvećeg lažova medju velikosrbima, Nikolaja Velimirovića, koji je bio totalni kolaboracionista Njemaca, kao što je to bio i patrijarh Dožić, već ste za sveca proglasili vjernog Bajazitovog vazala, koji je zajedno sa srpskom vojskom učestvovao u najmanje deset Bajazitovih pobjeda, a nad kime, Risto? Nad hrišćanima! Zahvaljujući Bajazitovom vazalu Stefanu Lazareviću, Bajazit je slomio hrišćansku vojsku u bici kod Nikopolja.
Ova izgubljena bitka, zauvijek je promijenila istoriju Evrope! A vi ste, Risto, Bajazitovog vazala Stefana Lazarevića ,proizveli u sveca! Pitam te ,Risto, kad ćete za sveca da proglasite – sultana Bajazita, velikoga Vezira Mehmed Pašu Sokolovića, njegovoga rodjenoga brata i srpskog patrijarha Makarija i drugog mu brata Ferhada, koji je u Banja Luci podigao najljepšu džamiju na Balkanu -Ferhadiju, koju ste do temelja srušili kad je Milošević sa svojim četnicima, stigao i tamo!Kad ćete za sveca da proglasite ubicu Iliju Garašanina, jer je on tvorac vaše vjere, koju ste bezočno preimenovali u svetosavlje, a ta vjera je zločinačko njegovo „Načertanije“? A kad ćete za svečeve da proglasite ubice – kralja Petra i kralja Aleksandra? Kad ćete za sveca da proglasite ubicu Crne Gore, srpskog pukovnika Petra Pešića? Kad ćete za sveca da proglasite srpskog generala Petra Živkovića? A kad ćete da proglasite ogromne velikosrpske lažove – Jovana Cvijića, Vasa Čubrilovića, Simu Milutinovića – Sarajliju, Nenadovića, Zmaja, i druge, a sve redom? Kad ćete za sveca da proglasite zločinca, ubicu, pljačkaša, Cincarina Nikolu Pašića? A kad ćete za sveca da proglasite Cincarina Branislava Nušića, čije je pravo ime bilo – Alkibijad Nuša?
Risto, kad ćete u svece da proizvedete četnike: Dražu Mihajlovića, Baja Stanišića, Blaža Djukanovića, Kalabića, i još mnogo drugih?
A kad ćete konačno, u svece da proizvedete Slobodana Miloševića, Jovića, Kadijevića, sve Miloševićeve načelnike generalštaba , Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Dodika, krjainanjina Babića, dr Branka Kostića, i mnoge druge?
Kad ćete Šešelja da proglasite srpskim carem? Odgovori lazni mitropolite! A kad ćete da podignete crkvu u čast nedohvatnog Nikole Tesle i crkvu u čast isto takvog Milutina Milankovića? Iskreno, neka im je vječna slava i hvala, duša im se u raju veselila! Zar ne možeš nagovoriti na finansiranje ove dvije monumentalne crkve, tvoga prijatelja Caneta Subotića, kojega ćete takodje proglasiti svecem, pa ona Šarića, Kestnera, Keljmendija, Mila Đukanovića, Momira Bulatovića, Svetozara Marovića i druge. A kad ćete Risto, da pređete sa lažnog julijanskog na pravi i istinit gregorijanski kalendar, a ne da svake godine, za čitavih trinaest dana lažete: dan božića, Isusovog uskrsnuća, novu godinu, itd? Risto, vrijeme, prostor i čitavi svemir stvorio je Bog! Zašto mu lažnim kalendarisanjem pljujete u lice? Kad ćete, za najveću svetiteljku Srba, proglasiti ženu Slobodana Miloševića, ubicu, pljačkaša i još mnogo toga , čuvenu Miru Marković ? A kad ćete na Savino mjesto poperiti Dražu Mihailovića, pa do njega Slobodana Miloševića, Šešelja, Dobricu Ćosića i ostale, jer – to je vaša i jedina mafijaško-zločinačka – crkva!

Risto, ja znam zašto si podigao onu ogromnu skalameriju u Podgorici i lažno je prozvao Sabornim hramom Hristovog vaskrsenja. Risto, ko ti dade dozvolu za gradnju? Šef crnogorske mafije – Djukanović! Ko finansira gradnju najveće, najočiglednije i najsramotnije laži, ikad pljunute ravno u oči Crne Gore!
Crnogorsko – srpska mafija! Odgovaram na svoje pitanje – podigao si je, navodno, kao međaš velikosrpske okupacije Crne Gore, i kao jedan od najvećih spomenika zločinačkom velikosprstvu. Ali Risto, podigao si je kao budući tvoj grob jer ti, Risto, sanjaš da na onaj svijet pođeš kao patrijarh! Ali, o svemu tome u narednom tekstu…

Na kraju ti Risto, poklanjam jučerašnju izjavu Lukšića, mafijaškog pajaca! Ti odlično znaš da sam ja davno predvidio i mnogo puta pisao o planu CIA – stvarenje nove Velike Srbije! Evo Lukšića: „ Novi koncept regionalne saradnje zemalja Zapadnog Balkana činjeće – Crna Gora, Srbija, Kosovo, Makedonija, Albanija i BiH!“ Malu Veliku Srbiju činjeće Risto: Srbija, Republika Srpska, Crna Gora i najvjerovatnije – Makedonija! Ti radiš, zajedno sa Đukanovićem i ostalima, ne realizaciji tog zločinačkog projekta!"

Izvor: Blog Slavka Perovića

[The 51st State]

Još jedan Ilir od prije 20.000 godina

Još i velikocrnogorac. Granica 100 km iznad Kragujevca.
Bolje do beogradskog studenjaka.

kad spomenes slavka perovica ustani, dok ste rusili i palili po bosni i hrvatskoj, frajer je imo muda pa javno reci kakve ste gnjide i zlocinci.

[12wer]

Mutimir srpski vladar

МУТИМИР
862. 891.
Најстарији син првог српског владаоца Властимира, Мутимир, наследио је престо и државу
заједно са два своја брата, Стројимиром и Гојником, и делио је у почетку са њима власт.
Али, Мутимир и његова браћа са престолом су наследила и рат са Бугарима, који нису могли
заборавити свој пораз и борбу са Србима. Нови бугарски владар, Борис, хтео је осветити пораз свога
оца, и пошао је, ускоро после Властимирове смрти, са великом војском на Србију. Војску је водио
Борисов син, Владимир.
Победник у првом рату са Бугарском, Властимир, био је истина мртав, али су били живи они
који су са њим заједно војевали и побеђивали, његови војници и његове војводе. Они су и при другом
бугарском нападу, под заповедништвом Мутимира и његове браће, победили и нанели Бугарима још
много већи пораз него у првом рату.
Бугарска војска била је и овога пута разбијена и сатрвена, сам вођ, Борисов син Владимир, био
је заробљен и са њиме цео његов штаб. После склопљеног мира заробљени Бугари су молили Србе да
их испрате до границе. Ту на граници, код Раса, Срби и Бугари измењали су, у знак мира и
пријатељства, међусобно поклоне. Мутимир је том приликом поклонио Борису два роба, два сокола,
два пса и деведесет кожа.
Ускоро после тога настале су несугласице и борбе међу Мутимиром и његовом браћом. У тој
борби Мутимир се невероватно ослонио на Бугарску, и тражио је отуда потпору и помоћ против своје
браће. Свакако благодарећи тој помоћи, Мутимир је победио своју браћу, заробио их и предао
Бугарима. Код себе је задржао само Гојниковог сина Петра, али он ускоро побегне у Хрватску.
После тога Мутимир је, како изгледа, мирно владао све до своје смрти. Имао је три сина: Прибислава,
Брана и Стевана.
Мутимир је утврдио независност српске државе, особито сретним и успешним ратом против
Бугарске. После тога он је утврдио и државно јединство. Уверен да је држава снажнија кад њоме
управља један владар него при колективној влади, Мутимир је повео са својом браћом борбу за
јединство власти, и успео је у томе. Његови лични интереси поклапали су се у томе са државним
интересима. Консеквентан у провођењу тог принципа, он је после своје смрти (око 891. године)
оставио престо и власт само свом најстаријем сину, а не свој браћи, као што је то био учинио његов
отац.
Мутимир је први српски владар, који је у државном интересу провео начело државног јединства и
примогенитуре, и у том је његова главна заслуга.

[seln]

Mutimir srpski vladar

МУТИМИР

Ime mu pristaje, bas k'o pravom srpskom vladaru.

[Great Cornholio]

Posjetili neki istraživači neko bosansko selo, ne znam kakvo, jal je hrvatsko, jal je bošnjačko Nevrmajnd.
I pitali oni seljane " Ima li kod vas nacionalizma", a seljani će njima " Nema, mi nacionalitzam mrzimo više nego što mrzimo Srbe". Poučan vic

[seln]

Posjetili neki istraživači neko bosansko selo, ne znam kakvo, jal je hrvatsko, jal je bošnjačko Nevrmajnd.
I pitali oni seljane " Ima li kod vas nacionalizma", a seljani će njima " Nema, mi nacionalitzam mrzimo više nego što mrzimo Srbe". Poučan vic

Da. I isprican u 100 verzija u 100 zemalja. Bavarci Pruse, Slovaci Cigane, Madjari Slovake, Rumuni Madjare....

[Great Cornholio]

Posjetili neki istraživači neko bosansko selo, ne znam kakvo, jal je hrvatsko, jal je bošnjačko Nevrmajnd.
I pitali oni seljane " Ima li kod vas nacionalizma", a seljani će njima " Nema, mi nacionalitzam mrzimo više nego što mrzimo Srbe". Poučan vic

Da. I isprican u 100 verzija u 100 zemalja. Bavarci Pruse, Slovaci Cigane, Madjari Slovake, Rumuni Madjare....

Treba ga češće pričat', pogotovo na ovoj temi, što bi rek'o Šojić "Netje da škodi".

[Great Cornholio]

@12wer, ova k'o da je za tebe pisana

[12wer]

@12wer, ova k'o da je za tebe pisana

U redu je.....

[Great Cornholio]

@12wer, ova k'o da je za tebe pisana

U redu je.....

Pa i nije baš, istina je jedna, a ti je ne govoriš uvijek, a časni srbin, vojnik ili ne, ne bi trebao da laže

[12wer]

@12wer, ova k'o da je za tebe pisana

U redu je.....

Pa i nije baš, istina je jedna, a ti je ne govoriš uvijek, a časni srbin, vojnik ili ne, ne bi trebao da laže

A o čemu ti?

[Great Cornholio]

A o čemu ti?

Lažeš brate što se tiče ovog nacističkog pokolja u Kragujevcu, lažeš da je tome prethodio udruženi napad partizana i četnika na kolonu nacističkih vojnika, lažeš kad kažeš da su partizani učinili ono što je u drugom svjetskom ratu bilo rezervisano za četnike, samo četnici su se iživljavali nad mrtvima, i ne mogu se četnici i partizani staviti na istu stranu, četnici su se borili protiv partizana.

Svako dobro ti želim, ali za Srbe bi bilo bolje da ih ne "braniš" na način na koji ih "braniš".