Prema poslednjim podacima koji stižu od strane teoretičara zavjere, dovoljno je redovno nositi masku i popušit, i bez vakcine!?
A iz par prethodnih videa, kao i –
OVDJE - možemo vidjeti da je dovoljno doći u kontakt s vakcinisanom osobom, pa “dobiti vakcinu” od nje jer vakcina ima svojstva samo-replikacije tj. “samo-proširivanja” (eng: self-spreading).
Sada već ima dosta videa na YT, bitchute i drugim platformama na temu maski kontaminiranih “nano-hajvanima” (pretraga: “nano worms masks”) koji se miču nakon što se izlože toploti i vlazi?! Nešto kao sintetički paraziti ili morgelonska vlakna?! Znači, kad dišemo kroz masku, oni oživljavaju i počinju da se kreću?!
U knjizi Dangerous Imagination, Silent Assimilation, objavljenoj prije nekoliko godina, autori H.K. Vella i C. StLouise su predvidjeli da će uz pomoć morgellons-a i nano-čestica barijum-stroncijum-titanata koje rasturaju preko kemtrejlsa, hrane, vode, vakcina, lijekova, (maski?) itd. pokušati da stvore interfejs u ljudskom tijelu kojeg će kontrolisati uz pomoć vanjskih frekvencija.
Par stranica iz knjige, na tu temu:
Neki, malo žešći teoretičari zavjere, tvrde da se nano-hajvani i čestice nalaze i u brisevima za testiranje na koronu i da ih zato guraju duboko, skoro do mozga kako bi se čovjek što brže i efikasnije infestirao njima.
Ako je tako, to bi onda značilo, da su nam ga zavukli sa svih strana.
Postoji i mogućnost da neko ili nešto želi da nas u ovim vremenima preuzme od nekoga ili nečega što nas je do sada daljinski kontrolisalo i omogućavalo ovakvo mahnitanje preko nas? To bi bila samo još jedna od teorija zavijera kojih već imamo gomilu. Tu čovjeku može da padne na pament ovaj dijalog Kastanede i Don Huana, prenesen iz knjige Aktivna strana beskraja:
Don Huan: "Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici. Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da to ne činimo. Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici."
"Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života. Kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju."
"Ne, ne, ne" (Karlos odgovara) "To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monsrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga"
"Zašto?!" mirno upita don Huan. "Zato? Zato što te to ljuti?" Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru i zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci."
"Ali kako oni to mogu da rade, don Huane?" (Karlos pita) "Da li nam oni to šapuću na uho dok spavamo?"
"Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar, izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven."
Naravno, nama ovakvi detalji ne mogu biti poznati jer ovaj um kojim baratamo, ne bi bio toliko naš koliko nam se to čini. Tu bi mi bili samo žrtve jednog nevidljivog predatora ili sistema, programirane tako da budemo njegove žrtve. Programiranje i reprogramiranje bi ovdje bilo dozvoljeno ali ne i de-programiranje. Znači, ukoliko bi sva “naša” dosadašnja vjerovanja bacili u kantu za smeće, ne bi ništa bitno izgubili.
I na kraju, još jedan navod na temu nas kao mašina-zombija-biohemijskih robota-pinokija… kao jednog fenomena koji je davno primjećen, međutim, slabo razumljiv (jer -
đe ćeš, bolan, očekivat od mašine-robota da te ozbiljno razumije kad joj kažeš šta je i đe je?!?).
***
Konverzacija Gurđijeva i Uspenskog, negdje za vrijeme Prvog svjetskog rata, prenesena iz knjige U potrazi za čudesnim:
“Vidite, svi ovi ljudi, pokazao je niz ulicu, su jednostavno mašine — ništa više. Mislim da razumem šta mislite, rekao sam. I često sam razmišljao kako ima veoma malo toga na ovom svetu što se može odupreti tom obliku mehanizacije i izabrati sopstveni put.
Baš tu činite najveću grešku, rekao je G. Vi mislite da postoji nešto što bira sopstveni put, nešto što se može odupreti mehanizaciji; vi mislite da sve nije podjednako mehanizovano.
- Pa naravno da nije!, rekao sam. Umetnost, poezija, misao, to su fenomeni sasvim drugačijeg reda.
Sasvim su istog reda, rekao je G. I njihove aktivnosti su mehaničke kao sve drugo. Ljudi su mašine, a od mašina se ne može očekivati nikakva druga radnja osim mehaničke.
- Vrlo dobro, rekao sam. Ali zar ne postoje ljudi koji nisu mašine?
Možda postoje, rekao je G., samo to nisu ljudi koje vidite. Vi ih ne poznajete. To je ono što želim da razumete.
(…)
Ljudi se toliko razlikuju jedni od drugih - rekao sam. Mislim da ih nije moguće sve staviti pod istu kapu. Postoje divljaci, mehanizovani ljudi, intelektualci, geniji.
Sasvim tačno, rekao je G. ljudi su veoma različiti, ali istinsku razliku među njima vi ne znate i ne možete videti. Razlika o kojoj vi govorite jednostavno ne postoji. To morate razumeti.
Svi ljudi koje vidite, svi ljudi koje poznajete, svi ljudi koje ćete možda upoznati su mašine, samo mašine koje rade pomoću sile spoljašnjih uticaja. Rađaju se kao mašine i umiru kao mašine. Kako se u ovo uklapaju divljaci i intelektualci?
Čak i sad, u ovom trenutku, dok razgovaramo, nekoliko miliona mašina pokušavaju da unište jedna drugu. Koja je razlika među njima? Gde su intelektualci, a gde divljaci? Svi su oni isti...
(…)
Čovek je mašina. Sva njegova dela, akcije, reči, misli, osećanja, ubeđenja, mišljenja, i navike, rezultati su spoljašnjih uticaja, spoljašnjih utisaka. Čovek ne može iz sebe proizvesti nijednu misao niti akciju. Sve što on govori, radi, misli, oseća — sve se to dešava. Čovek ne može ništa otkriti, ništa izmisliti. Sve se to dešava.
Da bi učvrstio ovu činjenicu u sebi, da bi je razumeo, da bi bio uveren u njenu istinitost, znači oslobađanje od hiljadu iluzija o čoveku, o njegovoj kreativnosti, o tome kako on svesno organizuje sopstveni život itd. Ništa slično ne postoji. Sve se dešava — čuveni pokreti, ratovi, revolucije, promene vlada, sve se to dešava. I to se dešava na istovetan način kao što se sve dešava u životu jedinke. Čovek se rađa, živi, umire, gradi kuće, čita knjige, ali ne onako kako on to želi, već kako se dešava. Sve se dešava. Čovek ne voli, ne mrzi, ne želi — sve se to dešava.
Niko vam neće poverovati ako mu kažete da on ništa ne čini. To je najuvredljivija i najneprijatnija stvar koju možete ljudima reći. Naročito je neprijatno i uvredljivo jer je istina, a niko ne želi da zna istinu.
(…)
Govorio sam našim ljudima o tim kamionima punim štaka i o mislima koje su me zaokupljale.
- Šta očekuješ?, rekao je G. Ljudi su mašine. Mašine moraju biti slepe i nesvesne, drugo nije moguće, i sva njihova dela moraju biti u skladu sa njihovom prirodom. SVE SE DEŠAVA. Niko ne čini ništa. 'Napredak' i 'civilizacija' u pravom smislu te reči se pojavljuju samo kao rezultat SVESNIH napora. Oni se ne pojavljuju kao rezultat nesvesnih mehaničkih radnji. A kakva svesna dela mogu imati mašine?
(…)
On je mašina, sve mu se DEŠAVA. On ne može zaustaviti tok svojih misli, ne može kontrolisati svoju maštu, svoje emocije, svoju pažnju. On živi u subjektivnom svetu 'Ja volim', 'Ja ne volim', 'Dopada mi se', 'Ne dopada mi se', 'Ja želim', 'Ja ne želim', a to znači, ono što on misli da želi ili ono što misli da ne želi. On ne vidi stvarni svet.
Stvarni svet je skriven od njega zidom mašte. ON ŽIVI SPAVAJUĆI. On spava. Ono što se zove 'čista svest' je spavanje i to mnogo opasnije spavanje od onog noću u krevetu.”
Hm, ni oni likovi iz SIMS kompjuterskih igara, ne bi bili daleko od nas?! Kad čovjek vidi sve ovo, čini mu se da je
Mujo-borac-protiv-matriksa sve rekao, kad je izjavio za javnost:
Popušili smo ga… multidimenzionalno
.
Međutim, nije sve izgubljeno a pušiona nije obavezna. Postoje i dobre vijesti u smislu da se daljinski kontrolisan robot-mašina može pretvoriti u čovjeka, isto kao što je to pošlo za rukom i Pinokiju. Naravno, Pinokiju je bilo lako jer je bio okružen normalnim ljudima, pa se imao na koga ugledati a mi nismo, pa se nemamo na koga ugledati. Međutim, ako smo specijalisti za nešto, onda bi to bilo maštarenje ili zamišljanje, pa za početak, možemo bar zamišljati kako bi se jedno istinito ljudsko biće ponašalo na našem mjestu (imajući na lažnom-umu to da bi ono bilo humano, svjesno, savjesno, individualno i nezavisno) a onda pokušati tako…
...
Kakav debil neko treba biti da u ovo vjeruje. 
