Tajne niti duše

[clarKKent]

...kad ti je cudoviste iz ormara najbolji prijatelj /:

[plain vanilla]

Vodopad ima bradu kao grof L. N. Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

[oridjidji]

Negdje u tišini sobe,
u đavoljem kutku,
zatekoh jednu
drvenu lutku.

Đavo se njome igra,
s vezicama joj pokrete pravi,
digne je u zrak,
pa je prema podu upravi.

Od silnog udaranja u pod,
lutka se mrvi,
komadi joj lete na sve strane,
djavolja duša mržnjom vrvi.

Čovječe čuvaj se da ne odrveniš,
mogao bi i ti dobiješ konce,
prosutog života da u čošku ležiš,
psujući život i proklete novce.

...

[Tvrdokorna mrlja]

Pretrcavas glavnu ulicu
navucena ti je jeftina kapa preko cela
i primjetim,vire ti lokne
snijeg sipa
i cujem,skripi ti pod cizmama

Sanjati
sretnije ljude
nasmijanija lica
i trag bezbriznosti
da li je grijeh?

Opustim se kad te vidim
izgubim nervozu,tersluk i agresivnost
sjednem na prvi zidic
i gledam

Taksisti uzimaju kafu iz grila
sat nad ulicom sklapa kazaljke
poneka kocka je utonula pod vodom
a ti je preskocis,ne maris
i odlazis,zureci niz ulicu

[art vandeley]

Samo jednom bijah istinski zaljubljen
Jednom bijah i do dana danasnjeg ostah

Valjda zato , sto je ona imala tu srecu
Da nisam imao prilike da je upoznam

[plain vanilla]

.. I ne znaš koliko kao ti - takvih
Večeras ponovo nekog nemaju
I ne znaš koliko kao ti – istih
Za susret s tobom baš sad se spremaju

I ne znaš ko su to, kao ti – divni
I što su kišama suze razblažili
A lepo ste se mogli sresti
Samo da ste se malo potražili

I kreneš u život s pogrešnim nekim
S drukčijim nekim
Nekim dalekim ...

[plain vanilla]

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

[plain vanilla]

Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

[bijela]

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodušnost
kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek;
daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj: "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,
da ne čujes kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani
koja leži sa kljunom u mome krilu!"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snažnije
i umjesto umirujućih zvukova uspavanke
cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu
ona ostane pokraj nje da tu umre u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi,
i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu...

V. Parun

[Regularan]

trave vlati, dok on se klati, njišu se u istom ritmu
cvijeća latice, ko njegove zjenice, inspirišu moju tintu,
neka ova pjesma tebe prati, jer šta drugo da ti poklonim...

[plain vanilla]

Rastanci

Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.


I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.


Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!


Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.



Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.


Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

[Regularan]

Rastanci

Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.


I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.


Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!


Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.



Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.


Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

inspirisalo me ovo. ako mi dozvoliš, ja bih se nadovezao.


...zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću
ali priznajem da me boli
dok se duše srž goli

mislio sam rastanke ne priznati
ali sada moram spoznati
realnost me jako stišće
mnogo fali tvoje biće

zato PRIZNAJEM rastanak naš
iako boli k'o sam vrag!!!

[plain vanilla]

meni ne smeta, valjda nece ni Miki smetati

[Zovem se Zelena]

Pronašli smo se
Rukama
Nebom
Ogladnjelim dlanovima
Upili smo jedno u drugo
Svu tugu
I svu radost
Svijeta

Pronašli smo se
I nema dalje
Tu smo počeli
I tu smo stali
Jedno drugome u zapanjene
Zjenice
Ćutke zagledani

Ti si moja velika bajka
O sreći.

[Tvrdokorna mrlja]

moj zivot je jednostavan
ustanem,popijem kafu,doruckujem
trosim dan
i zaspim

odem ponekad
do prijatelja
prijateljice
i zaspim

ne zelim da
upadam u vrtlog
jutarnje guzve
i dreke

moji dani su
bezocni
i ja samo
zelim da ih prespavam

[plain vanilla]

platiti izlaz

hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
način kretanja tvrdih i sporih stvari.

grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

[6.april]

Tužna sam ti.

[plain vanilla]

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...
I jedno srce ustreptalo. I dva - tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

[trafa]

Stranger, if you passing meet me and desire to speak to me,
why should you not speak to me?
And why should I not speak to you?

[dječak sa šibicama]

Kaze, dosao Mujo kuci i zatekne Fatu na kamari sa Suljom, koji je navodno na sluzbenom putu u Mexicu.

Mujo - sta to radite sunce vam jebem?! Suljo bolan, sta to radis!??

Suljo - karamba!

[trafa]

Ja nisam ja.
Ja sam taj
sto hoda pored mene, a ne vidim ga;
kojega, katkada vidim,
i kojega, katkada zaboravim.
Taj sto suti spokojan, kad govorim,
taj sto oprasta, blag, kada mrzim,
taj sto sece tamo gdje mene nema,
taj sto ce ostati uspravan kad ja umrem.

[oridjidji]

Živim.
Nisam ne znam kako.
Nekad mi je teško,
a nekada lako.

Nekada propuštam život.
Zbog toga kajem se.

Ostaju tragovi njegovi,
pa ga sustignem.

Oduvijek živim na ivici
s koje mogu da propadnem,
sto me muka i dobrota
na njoj spopadne.

Cuvam se za nevidljivo uže,
dok oko mene belaji kruže,
smrt mi je mnogo puta pošla u susret,
očešala me da me opomene,
da ostanem živ.

I gdje sam sad,
evo me opet s ljudima,
s istim onim bolom u grudima,
jer sam još za svoju muku kriv.

Nadam se da će i meni jedan dan biti bolje...

[PeppermintSA]

Opsjeda me pomisao;
To hiljaduijednogodišnje, krhko bjekstvo ka vremešnoj oazi bez vremena, prognanoj iz raja;
Ono previja izgladnjelo, umorno tijelo, ta, pitka ambrozija, čokot, nježno zasađen, besmisleno, u vremenu bez vremena, u oazi, prognanoj;
To hiljaduijednogodišnje uskrsnuće mene;
Vinova loza ta, bijaše, cvijeće zla;
Ta halucinogena, neopipljiva stabiljka;
To voće spoznaje koje raste, od pamtivijeka, po plodnim, vlažnim poljanama vremešne oaze bez vremena, daleko od očiju, duboko u duši;
Erotizacija živoga glede sebe u raspuknutom ogledalu, lebdeći iznad fenjera i Sahat kule čijim pločnicima gazim hiljaduijednu godinu, uz osmjeh djeteta;
Očima starca trepčući naokolo;
Upijajući pogledom utrobu kukuljice;
Vječne tamnice;
Umoran od samosvjesnog jeda, prognan i žedan, bez lica rekoh, uz napuknuti, promukli glas hora, opsjednut i zbunjen, ''Umoran sam''.
Suludo bijaše, skriven pod maramom od svile, što reče pjesnik riđokosoj prosjakinji, pogledah sebe, ja, taj bezlični Narcis, po prvi put i uz krik besmrtnika koji, svojim hladnim prstima, bome, dohvati vrh najviših brijegova i dno najdubljih mora, uzviknu, uz sav bol silnih vjekova: ''Umoran sam!''

[plain vanilla]

Za tvojim korakom ću ponovo,
bilo da sam sam, ili s tobom zajedno.
Za tvojim dodirom ako potonem,
pusti me, nek potonem.

U prolazu smo svi,
svakom se vrijeme isto troši,
svakom je dan bogom dan,
netko će ljubit, a netko ostat sam.

Dodirni me slučajno,
kad bez daha ostanem,
izvuci me sa dna ponovo,
ne daj me.

Dodirni me slučajno,
udahni mi život ponovo,
ti to možeš sigurno,
rukom koju znam već odavno.


Za tvojim pogledom ću pogledom,
bilo da si tu, il' ko zna kol'ko daleko.
Za tvojim dodirom ako potonem,
pusti me nek potonem.

U prolazu smo svi,
svakom se vrijeme isto troši,
svakom je dan bogom dan,
netko će ljubit, a netko ostat sam.

[Not My Idea]

...svako ponekad ubije nekog koga voli
neko to cini sa osmijehom na licu
a neko suzama i placem

neko se odmah okrene i ode
a neko stoji dugo, dok srce mu skace
kukavice to poljupcem cine
a hrabri udare macem...