salvatore paradise wrote:Pa Srbi su odigrali pozitivnu ulogu u WW1, a ako cemo iskreno dali su najvise za narodnooslobodilacku borbu u ww2. Naravno sad cu ja ispasti cetnik, ali to je manje bitno.
Цена српске победе у првом светском рату: 1.247.435 људи
Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве – да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити. Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају.
Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника. Тако велике губитке, у односу на број становника није имала ниједна друга држава…
Само у 1914. години српска војска је остала без 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153. 373 војника.
До септембра 1915. из списка живих избрисано је 172.508 бораца.
Током преласка преко Албаније живот је изгубило 77.455 војника, а на Солунском фронту, 1916, 1917. и 1918. године – 36.477.
Сем свега наведеног, године 1915, на територији Србије 34.781 војник умро је од рана или болести.
Колико су ови губици били велики, може се закључити и на основу податка, да је из читаве Хрватске и Славоније у Првом светском рату погинуло – у Србији, затим у Русији и на италијанском фронту око 70.000 војника (око 150.000 било је заробљено, већином у Русији).
И у заробљеништву је страдао велики број српских војника – у свему 81.214 бораца. Један број је убијен, један део умро услед слабе исхране и разних болести, а један део је оставио живот на сваковрсним радилиштима на којима ратни заробљеници, по Хашким конвенцијама, нису ни смели бити употребљавани; у питању су били фортификациони радови у првим борбеним линијама (на аустријско-италијанском фронту), у рудницима, и тако даље. Како је утврдио Владимир Стојанчевић, многи српски ратни заробљеници били су приморани да учествују и на изграднји Багдадске железнице у пустињама Месопотамије…
Велике губитке цивилног становништва имала је Србија у рату 1914-1918. године и у цивилном становништву – 845.000 рачунајући у тај број и жене и децу.
Само од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота.
Укупно, према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу,
Србија је, што војника, а што цивила изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. (Према подацима саопштеним у Народној скупштини 1921. године, број жртава рата износио је – 1.000.356). Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су пак 1.511.415 људи.
Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије… Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке… Њих је било око 500.000.
Србија је све жртвовала за љубав јединствене државе са Хрватима и Словенцима
Услед тако великог губитка у становништву, Србија је била осуђена на спор опоравак. На другој страни, она је постала пасивно миграционо подручје, у које су се, како је изнео Милорад Екмечић, сливале православне струје досељеника из суседних покрајина. Последица тога, опет, било је стварање простора за раст становништва исламске вере, које је у дотадашњим историјским раздобљима, свуда сем на Косову, било у демографском назадовању. Отуда, а кад се све друго узме у обзир, може се рећи, као што констатује и М. Екмечић, да је уједињење 1918. године било – „Пирова победа српског народа“.
У том смислу, да је српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу, говорило се и у Народној скупштини, још 1921. године, нарочито у дебатама које су вођене кад се доносио Видовдански устав. Истицало се и тада, и доказивало, да је Србија у рату за Југославију дала све што је могла и имала, а да за узврат није добила ништа.
živi akter 
