Stihovi, citati... za srce i dušu

[Svjetlana33]

NOĆAS SAM SVITAC... - Senada Brčaninović


JA NISAM POETA - Senada Brčaninović

[VeriBizi]

Oni susjedi gore – svi igraju balet.
Dnevna soba im služi za kuglaški zalet.
U spavaću im sobu svi turisti svrate.
Njihov radio ječi kao da ga mlate.
Sedam im dana traje vikend bez svršetka.
Tuš kad puste u srijedu, curi sve do petka.
Da bi na sjedeljkama veselije bilo
Svakome gostu daju batinu il' šilo.
A kad orgije splasnu, svi se, blago nama,
U kupatilo voze na koturaljkama ....
Eh, što bi na mom spratu mogli da ih vole
Kad bi, umjesto gore, stanovali dole!

[idealnolosa]

Čekaj me - Konstantin Simonov

Ova mi je uvjek bila jedna od drazih

[-Sogancic-]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!

Pablo Neruda

[harleyquinn]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!

Pablo Neruda

fantastično

[harleyquinn]

Dok sam te imao - Pero Zubac

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći,u planini
tolike navoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora,bez sebičnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni
san sam s radosću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao.

[VeriBizi]

Kad na moj grad
Padne teški mrak
I u boju tvoga oka
Oboji nam zrak

Obuci crnu haljinu
Ja cu crni frak
Šetaćemo nevidljivi
I onda na moj znak

Počni da me ljubiš divlje
Niko neće vidjeti
Samo pas sa uzice
Da vodimo ljubav nasred ulice

[catori]

‘’Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moraš da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu.
Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog šta sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da dišem. Svaka me rec može ubiti.
Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o cemu peva, koji ima jedan povlašcen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešceg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreca od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesrece. Secaš li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne može biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da živim dalje mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne ocekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadživeti.

P.S.
Ako želis da mi piseš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.
Ponoc je.Dovidenja.
Branko.''

Branko Miljkovic

[♥ Julianna ♥]

- Reci kako me voliš.
- Hoću.
- Reci.
- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu. I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena. I kada spavaš. I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.
- A leti kako me voliš?
- Kao srž leta, zna se.

- A da li me voliš u jesenje dane.
- Čak i onda kad gubiš kišobrane.

- A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Konstantin Galcinjski

[PalaSa Marsa]

July

[catori]

[catori]

[La_Perla]

DRUGI PUT BIH ZNAO

Premalo sam uzivao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.
Premalo sam se nasladjivao ljepotom starih pjesama
i setnjama na mjesecini.
Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje
u kojoj nisam imao barem dvojicu prijatelja.
Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo vise da uzivam u zivotu.
Drugi put bih znao.

Izet Sarajlic (1987)

[Vijetnamac13]

izvinjavam se na spamu, ne vidim kako se pretplatiti pa moze ovako

[bordo gandalf]

izvinjavam se na spamu, ne vidim kako se pretplatiti pa moze ovako

Dole lijevo ispod ONLINE korisnika

Početna Pretplati se Bookmarkiraj

[frameni]

TRAG

U ovoj noci,
dok pogledom obuhvatam uspavani grad,
sjecam se…..
Listam album I poznate stranice zivota
mi nasmijani na slikama
osjecam taj trenutak,
lutam……
I ……ti sada postojis
u nekom kutku ovog grada,
u dijelu moga srca……
Ne znam zasto je
Ova noc posebna
Ne znam zasto su
Svijetla grada drugacija
Ne znam zasto je
Moja zelja probudjena
Mozda je to samo trag sjecanja………

[NeonFelin]

Mogu li da u očima tvojim okupam želje svoje,
linijom tvoga smiješka da zavrtim svoje čežnje,
na toplim usnama tvojim da pronađem smiraj
i utopim se u cjelovu što mi nudi san?

Mogu li na stazama vrata tvoga
jezikom da našaram ime svoje ili barem inicijale,
označim tvoje prve uzdahe ugrizom blagim,
i nastavim da se spuštam putevima požude?

Mogu li tu na grudima tvojim,
tu tik ispod bradavica, da napravim logor od dodira?
Da namjestim glavu na tvome stomaku
i označim još jedno mjesto na kojem gubiš dah?

Mogu li na pupku tvome napraviti bazen od šaputanja,
i otkrivati ljepotu baršuna kože tvoje?
Da li ćeš mi dozvoliti da prvi mladež iza tvoga pupka,
upitam za put koji vodi do bedara tvojih?

Mogu li na bedrima tvojim na tren da usnim
uz mirise strasti i drhtanje tijela?
Mogu li da tvoj ritam ljubavi uhvatim?
Mogu li samo da te gledam?

Mario Vranješ

[frameni]

Sve što želim da znaš - Danica Radović

Pustila sam te u život.
Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.
I sada više ne mogu da te pustim od sebe.
A i zašto bih te puštala…
Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,
šta si vidio,
i šta bi želio da vidiš.
Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.
Možda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo više o tebi,
ali me je sputavalo to što sam svaki put u tvojim očima tražila samo jedno – svoj odraz.
I znaš, ponekad sam ga i pronalazila.
Ali čim bih pomislila na … ljubav, sebe više ne bih vidjela.
Jer, zabranjuješ mi da se nadam, a sve dublje me uvlačiš u san.
Ti budiš nemir i daješ sebi za pravo da nikada ne prestaneš da činiš moje snove i većim i daljim.
Ipak, budiš radost i znaš kako da oživiš život u meni.
Naučio si me…
Da želim, ali da se ne nadam.
Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.
Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više.
Da neke stvari čekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme čeka nas.
Naučio si me da između riječi i ćutanja odaberem riječ
i da onda kad govorim, govorim ono što želim.
Ti si birao da slušaš ono što kažem,
a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ.
Želim da čuješ da uspijevaš svu vječnost pretvoriti u jedan trenutak – onda kad si tu.
I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu.

[NeonFelin]

TETOVIRANA JESEN

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.



3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje izmedju smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadic bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA

Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dodju, jos manje kada odu.

VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU

Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.

MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA

Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.

I LADJE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU

Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?


8.

Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepshu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.




9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetis miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.


Miladin Berić

[frameni]

Od tvoje ljubavi zazvučim poput orgulja
A dodir tvoje ruke otkriva moje tajne.
Moje izmučeno biće nalik je na harfu.
Svaki put zajeca kad dodirneš njene strune.

Naš karavan ljubavi krenuo je iz ništavila,noseći ljubav.
Vino sjedinjenja vječno osvjetljava našu noć.
Tim vinom koje nije zabranjeno jer ga dopušta vjera ljubavi,
Vlažićemo usne sve do posljednje zore.

Mi smo zapravo jedna duša,ja i ti,
Pojavljujemo se i skrivamo se,ti u meni,ja u tebi.
To je duboki smisao moje veze s tobom,
Jer između mene i tebe ne postoji ni ja,ni ti.

Rumi

[_CRVeNa_]

OPOMENA


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Desanka Maksimović

[Entropio]

.

[hanny12]

Ljubavna pesma


Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Autor: Jovan Dučić

[hanny12]

Znate osjećaj kad nešto hladno prođe kroz vas, kad vas nešto natjera da se trgnete? Ja sam uvjerena da vas to pozdravljaju ljudi koje ste voljeli, a sada su na drugom svijetu. Žele vam poručit da niste sami i da se sjetite da uvijek postoji netko ko vas voli i tko će vas pogurat dalje.
Ivana Rogulj

[frameni]

Draga moja boli,
Šta bih ja bez tebe?
Sve dok se ne javiš,
Sumnjam u svoj život –
Sve ostalo je nedovoljno
Da bih rekao kako jesam.
Samo tvoj dodir,
Dolazak, postepen,
Oklijevajući i uviđavan,
Smiruje me i vraća
Velikom svijetu izvan mene.
Ti si samo moja,
Boli, prijateljice,
Od prvog dana našeg poznanstva,
Kada si mi došla
Kroz nožne prste
S kojih su spali nokti,
Koža i moje neznanje.
Polako si se uspinjala,
Redom prečih stvari,
Prema duši, gdje sada
Stanuješ.
Sve ti je tu potaman,

Kao da si se sa mnom rodila.

Ranko Risojević