haris303 wrote:Koji ste vi sanjari .... stotinama godina je Balkansko blato jednostavno blato .... i istorija pokazuje da što god se mi više trudili da od blata napravimo mirisni šlag, blato je sve gušće i gušće .... pita od govana na istorijskom tenderu kvalitete nikada nije imala cijenu .... izuzev u procesima potkusurivanja .... tako je bilo prije nas, tako je i u naše vrijeme, tako će biti i ovima što dolaze .... nažalost ..... nikakvih pokazatelja nema da bi to sve drugačije izgledalo ....
"haris303",
mozda (ali, samo mozda) si u pravu!
Ako probleme, pre svega proces suocavanja sa istinom, sa zlocinima pocinjenim od strane srpskih monstruma prepustimo da ga zapocnu srpski politicari...onda si u pravu. Ako mi, kao svesni gradjani, preduzimamo inicijativu, putem dijaloga, publikovanja cinjenica, svedocanstava, audio-foto i video zapisa, kao i ostalih informacija, i sto je najvaznije sirimo krug mladih ljudi koji svojim komentarima na forumu Zamisli Srbiju, pruzaju podsrku nasoj inicijativi...e, onda mozemo uticati i na promenu svesti gradjana, a samim tim i na promenu klero-fasiticke vlasti u srbiji!
Jer, mnoge pojave u politickom i drustvenom zivotu Srbije upozoravaju da je i sest godina nakon NATO intervencije '99., i dalje kod ogromne vecine gradjana prisutna ksenofobicna svest. Pored ekonomske bede i depresije, svesno se obnavljaju predrasude, zablude i stereotipi o sebi i drugima. To, naravno, samo uvecava strah i mrznju, a u praksi rezultira sve masovnijim nasiljem.
Da li su i kakva iskustva, iz proteklih ratnih drama, izvukli nova vlast i gradjani Srbije? Moze li se govoriti o pozitivnim promenama, kada je rec o ksenofobiji i mrznji? Nazalost, na ova i ovakva pitanja moze se i mora odmah odgovoriti negativno ili uglavnom negativno.
Odsustvo u ukazivanju na ovaj problem u javnim medijima, odbijanje iskrene saradnje sa Haskim tribunalom, odbijanje dijaloga sa Albancima, nastavljanje politike kojom se zemlja drzi u izolaciji, zigosanje onih koji drugacije misle, samo su neki indikatori i dalje prisutnosti nacionalizma, sovinizma, ksenofobije i mrznje.
I dalje se, direktno ili indirektno, rehabilituje teza o zaveri protiv Srba i Srbije. Glorifikacija Srba i njihove istorije data je u vec uobicajenim stereotipima. Predstavnici vlasti, opozicije i SPC i dalje tvrde da su Srbi “samo branitelji svoje egzistencije, svoje duhovnosti, kulture i demokratskog ubedjenja”. Oni su bili “i brana najezdi i unistavanju drugih naroda”. Kada bi ovo i bilo tacno (sto nije slucaj), ostaje pitanje zasto se, posle svega sto se desilo, ne pominje stradanje drugih naroda u proteklim ratovima, niti odgovornost srpskih nacionalista, sovinista i ksenofoba za stradanja, pa i stradanja samog srpskog naroda u Bosni, Hrvackoj i na Kosovu.
Jezikom rata i mrznja, neprimerenim za filozofsko-teolosku raspravu, pojedini intelektualci kao i politicari direktno podsticu ksenofobiju i mrznju. Tu se, uz ostalo, istice da je bombardovanje Srbima bilo nametnuto, da je rat protiv sveta zato bio odbrambeni, da je to bio “genocidni rat protiv srpskog naroda pod okriljem Ujedinjenih nacija”.
I dalje se govori o “ podmuklim susedima”, o “komsijama ubicama i koljacima”, koji Srbe “vekovima merkaju”. A Srbi su objekat mrznje drugih, zbog snage njihove ljubavi, zbog cvrstine njihove vere, zbog dubine njihovog pamcenja, zbog toga sto su nosioci dobra i istine. Oni su, prema misljenju ovih ksenofoba, pobedili u proteklim ratovima jer su ocistili bar deo multietnicke Bosne i severni deo Kosova.
Obnova i odrzavanje ksenofobije je, svakako, olaksano i dominacijom kolektivisticke i autoritarne vrednosne orijentacije. Susedi i nacionalne manjine se od vecine gradjana dozivljavaju kao opasan faktor po integritet Srbije.
Etnicka distanca je vrlo velika, posebno prema Albancima, a tek nesto manja prema Bosnjacima, Hrvatima i Crnogorcima. Nesporno je da na sirenje ksenofobije uveliko utice i stanje (ne)obrazovanosti gradjana Srbije. Prema sluzbenim statistikama, gotovo 2/3 njih je nepismeno ili polupismeno, odnosno nema nikakvo obrazovanje, ili ima tek zavrsenu osnovnu skolu. Ako tome dodamo i podatak da 39% odraslih gradjana nije nikada putovalo u inostranstvo, a da je njih 32% putovalo samo u susedne zemlje radi sverca, onda su pretpostavke za ksenofobicnu svest bitno “poboljsane”.
Da su mrznja i ksenofobija vecim delom indukovane, potvrdjuju i rezultati istrazivanja stavova izbeglica, iz Hrvatske i Bosne, o ratu.
U jednom od takvih istrazivanja njih 70% izjavljuju da se rat mogao izbeci, a tek njih 6% optuzuje protivnicku stranu za izazivanje rata. Kod raseljenih lica sa Kosova, oko 60 % anketiranih IDPs smatra da se rat mogao izbeci, dok istovremeno oko 90 % anketiranih IDPs i dalje smatra da je albanska strana i medjunarodna zajednica odgovorna za bombardovanje.
Nasuprot ovim podacima, vecina i izbeglica i IDPs, takodje, izjavljuje da pre rata nisu imali problema sa svojim komsijama druge nacionalnosti.
Naravno, ulogu velikodrzavne ideologije u podsticanju ksenofobije ne treba nimalo umanjivati. Naprotiv, svojim mitomanskim, anahronim ciljevima i krajnje neprimerenim metodama njihovog ostvarivanja (“konacno resenje srpskog nacionalnog pitanja”) Miloseviceva vlast je “zaludjivala” narod, podizala tenzije, skretala paznju od kljucnih zivotnih problema ljudi, drustvene prilike u zemlji nerealno prikazivala kao povoljne, za situaciju u kojoj smo se nasli iskljucivo optuzivala druge i konstantno sirila predrasude, zablude i stereotipe, kako o sebi, tako i o drugima.
Svemu recenom treba dodati i neka antropoloska svojstva ljudi, izrazena narocito u provinciji, koja su, takodje, mogla da uticu i svakako su i uticala na vrednosna opredeljenja ovih gradjana. Ovde se, prvenstveno, misli na ukorenjenu sklonost ka trpnji, melanholiji, ali i inatu i velikoj emotivnosti, odnosno naglasenoj potrebi za grupnom identifikacijom i izrazenom podanickom mentalitetu. Ove i ovakve sklonosti podrazumevaju i trazenje “zrtvenog jarca” za vlastite slabosti i nedace.
Zato je u Srbiji i dalje sumnjiv ne samo svaki stranac, vec i svaki onaj u okviru vlastite etnicke grupe ko se usudjuje da drugacije misli i govori u odnosu na vladajuce stereotipe. Pritisak tradicije na savremenije obrasce ponasanje je otuda bio i ostao dosta snazan.
Sve ovo navodi na zakljucak da velika vecina ljudi u Srbiji, i nakon oktobarskih promena u drustvu, jos uvek nema kulturne, obrazovne, psiholoske, ekonomske i druge bitne pretpostavke da se u dogledno vreme transformise od pukog podanika u samosvesnog gradjanina. To, istovremeno, znaci da ce i proces transformacije Srbije u demokratsku, pravnu, razvijenu i modernu evropsku drzavu ici veoma sporo i trajati veoma dugo.
Zato i nije lako odgovoriti na pitanje kako se u takvim okolnostima boriti protiv ksenofobije, kao ekstremnog vida odbijanja drugog i drugacijeg.
Pa ipak, to je nuzno ciniti i onda kada postoje i najmanje mogucnosti. Svim sredstvima demokratske i gradjanske borbe treba podsticati proces denacifikacije i svojevrsne dekolektivizacije.
Istorija je na Balkanu, oduvek bila najbolja uciteljica. Nazalost, oduvek je imala lose ucenike!?
Hajde, da probamo da nasa generacija pokusa da bude bolji ucenik od prethodnih generacija!?
Prijateljski pozdrav
Imagine
stalno se ponavlj "noz i zica" 1000dama neidentificiranih, i ono malo ljudi sto se vratilo stalni im se prijeti, stalni ih provociraju 
........licno sam za to da politicari vise ne dolaze u potocare, nama je vise pun kofer politicara...odu tamo da pokupe koi poen....da se ne ponovi da se ne zaboravi bla bla bla.sta da se ne zaboravi, kad se nikad nije ni znalo.evo da ja tebe pitam sta ti znas o srebrenici?
iste metode koje je koristio milosevic '90-tih!
samo kako naći snage 
