Matore igrice: Grand Prix 2
Gran pri dva je simulacija Formule jedan, koja preko ljudi koji je i dalje igraju, i preko mod zajednice, živi već osamnaest godina.
Igra je izašla 1996- godine, ali predstavlja simulaciju čuvene ’94 sezone. Tu se susrećemo sa prvim kvalitetom ove igre. Puki prijatni flešbek. Imate 14 timova i 28 vozača na raspolaganju. Sve je u fulu licencirano. I kada izbacite jednog od tih 28, i preimenujete ga u sebe, ostaće 27 njuški poput recimo Barikela i Irvajna u dobrom Džordanu, Šumahera u Benetonu, Alezija i Bergera u Ferariju, ili, ako zagrebemo niže niz poredak, Frencen u Zauberu, Panis u Ližijeu, Alesandro Zanardi i Džoni Herbert u poslednjoj Lotusovoj sezoni, ili na samom dnu, Gašo i Belmondo u tragičnom Pacifiku.
Igra je za doba u kojem je izašla, imala kapiram, više nego pristojnu grafiku. Naravno, u današnjem dobu njena grafika izgleda rudimentarno, ali apsolutno dovoljno dobro za neometani užitak u onome što igra nudi. A ono što ova igra nudi je vrhunska fizika i realitet same vožnje. Igru je napravio Džeof Kramond, diplomirani fizičar i bivši inženjer u industriji naoružanja.
U samoj vožnji, nema zajebancije. Ako želite uspeh na najvišem nivou težine od pet, moraćete da pogađate krivine redovno i potpuno, moraćete da pazite na ulaznu brzinu sa potpunom koncetracijom, moraćete da osećate stanje svojih guma. Naravno, sve ovo posebno važi za pravo, ozbiljno trkanje, a to je poslednji nivo težine, puna dužina trke, odnosno oko sat i po vožnje pred kompjuterom, i više od dva i po sata, sa svim treninzima i kvalifikacijama. U igri je na snazi stari, dvostepeni sistem kvalifikacija, gde vozite i petak i subotu, i onda se tek svode najbolja vremena.
Postoji više vozačkih pomagala, ali kako dižete nivo težine, igrica vam izbacuje mogućnost da ih koristite. Na poslednjem nivou, možete da koristite samo automatik menjač i kontrolu prianjanja. Neki ljudi voze i bez kontrole prianjanja, ja sam probao i nisam se lepo proveo. Inače, u samoj sezoni 94, u stvarnosti, to, kao i još dosta tehnoloških pomagala, je otpalo, da bi se akcenat vratio na čistu vozačku veštinu. Međutim, postoje glasine i nezvanične optužbe, da je šampionski Beneton te godine zadržao u izvesnoj meri neke stvari, pre svega kontrolu prianjanja. Optužbe su nedokazane, ali izvestan stepen sumnje mora podići uloga Flavija Briatorea u tom timu, čoveka koji je dokazano sklon marifetlucima.
Naravno, taj Beneton je svakako bio sjajan auto, što je i u igri. Najjači je ipak Vilijams. Vilijams voze Kultard i Hil, Sena je izostavljen iz igre, iz razloga pijeteta. Međutim, Kultard u igri je suštinski Sena, te se on svaku sezonu koju započnete bori ravnopravno za titulu sa Šumaherom. Hil đuska oko trećeg mesta, a pobedu ponekad može da ćapi i Alezi u Ferariju. Za ostale nema milosti, jednostavno igra je maksimalno realna i ako ne vozite Vilijams ili Beneton, eventualno Ferari, vaše šanse na najvišem nivou su male, čak i ako neviđeno dobro vozite. Ja vozim Meklaren Pežo, sa Mikom Hakinenom. Izbacio sam Martina Brandla. Crveno beli Meklaren je četvrti tim po jačini, što znači da se borim za male bodove sa Gerhardom Bergerom i Džordanima.
Takođe, mašine se veoma razlikuju po pouzdanosti a to je bilo doba veoma nepouzdanih i hirovitih auta. Pogotovu su Meklaren i Ferari tempirane bombe, i može vam se desiti i 40 posto odustajanja u toku sezone. Situacija kada držite recimo, četvrto, peto mesto, i guslate pedeseti krug Silverstona, da bi vam procurelo ulje ili voda, ili otišlo vešanje ili motor, je neverovatno srcelomna, ali kada se prebrodi inicijalni šok, samo doprinosi kvalitetu i doživljaju ove igre.
Da biste na petom nivou uzimali bodove, trke i titule, u ovoj igri ćete morati da postanete i ozbiljan mehaničar. Svaka trka je posebna i za svaku trku ćete morati da napravite što je bolji setap moguć. Postoje bejzik i advansd setap. Na bejziku se rade krila, raspon brzina, osetljivost kočnica a na advansdu kreće ozbiljno drkanje sa vešanjem, amortizerima, visinom bolida, nekim čudima koji se zovu pekeri, anti rol šipke itd. Ja sam dugo mislio da je kao ok znati to, ali šta kurac, ja vozim ko Fanđo, ipak ne moram da se zezam sa tim. Nije moguće. Igra je bolesno realna, i bez potpuno, ili makar najvećim delom, mehanički našpanovanog auta, nema rezultata. Ma koliko dobro vozio, jednostavno nećeš izvlačiti fizički iz auta dovoljno i nećeš moći da uradiš neke stvari onako kako si zamislio.
Na udaranja, “ajde ja malo ovde da se očešem o njega ili da ga iskoristim kao bamper” momente, i slično, zaboravite. Svaki kontakt osim onih pri zaista malim brzinama, rezultiraće makar potpunim ispadanjem iz linije ili otpalim prednjim krilom, što znači ekstra odlazak u boks i uglavnom pozdrav sa ozbiljnim šansama za rezultat koji želite. Kontakti pri većim brzinama vode u pakao. Na automobilu vam se takođe može desiti pun kurac mehaničkih kvarova. AI je veoma agresivan i dobar, čak i veoma bezobrazan u nekim situacijama. Ne znam da li sam istripovao, ali par puta sam stvarno imao osećaj da me je brejk čekovao. Čak, komp je i previše agresivno napravljen, što se ogleda u tome da batice koje ste obišli za krug odmah koriste vašu zavetrinu i prvu sledeću krivinu pokušavaju obilazak što je uvek jebada i par desetinki gubitka na duel. Igra je iz doba kada je zavetrina bila i dalje krucijalan faktor i tako ćete uglavnom obavljati prestizanja, osim ako nemate značajno moćniji bolid od duelanta.
Igra na neverovatan način prenosi virtuelnu stazu u vaše ruke i prste. Prosto ćete fizički osećati svako mučenje automobila, uzlet iz zavetrine, dugu brzu krivinu, lupanje kontre i slično. Sezona ima 16 trka, tu su neke staze koje mi danas veoma nedostaju, poput Imole ili Eštorila. Pored Monaka, tu je još ulična trka, na ulicama Adelajda. Nikada nisam bio ljubitelj starog Hokenhajma, ali znam da dosta ljudi jeste, i on je tu naravno, sa svom svojom šumom i pravcima. Međutim, možda vas sat i po rokanja pravo, šikana, pravo, šikana, pravo približi mišljenju i nekih vozača, kojima se ta staza nikako nije dopadala. Od neevropskih staza, pored Adelajda, tu je i Suzuka, Kanada, zatim druga japanska trka, kratkoživuća velika nagrada Pacifika, na veoma teškoj, kratkoj i specifičnoj stazi i naravno Brazil, kojim otvarate sezonu. U skladu sa neviđenim transplantom osećaja koji igra daje, najviše volim Spa Frankuršamp. Uzlet uz Eu Ruž/Radiljon je neponovljiv. Sjajan je i Monako, sa tim što tu igra pokazuje konačno malo nerealiteta. Naime, vrlo moguće da je Monako posebno odrađen, da kratka kačenja zidova i ograda ne rade ništa bolidu, osim naravno samog malog gubljenja vremena. Možda je to urađeno, jer bi inače Monako bio baš baš težak, a i ovako je ozbiljan zalogaj.
Velika mana igre je što ima samo suvo, sunčano vreme. U GP3 je tek ubačeno kišno vreme. Vredi reći nešto i o sjajnoj mod zajednici. Ova igrica je opila veliki broj ljudi i slično kao za menadžer 01-02, postoje ekipe visprenih entuzijasta koje su napravile sve nove staze koje su se pojavile, nove bolide, pa čak i američke bolide iz Indikara. Nisu samo apdejtovali, nego su i retrovali, pa tako ako se dovoljno iscimate negde na netu možete da nađete i karsetove iz osamdesetih, sedamdesetih i dalje. Možete provozati crnog Lotusa ili Seninog Meklarena sa Hondom unutra.
Ja sam skinuo igru sa nekog od ovih raznoraznih old games sajtova.
