Tajne niti duše

[Tvrdokorna mrlja]

da, naravno da ću biti tu, osim ako nisam napolju.
ne kucajte ako su svjetla pogašena
ili ako čujete glasove ili…
možda čitam Prusta
neka neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu,
…i ne mogu da vam pozajmim novac, a ni
telefon
ili ono što je ostalo od moga auta.
doduše možete dobiti novine od juče,
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ali da ne vrištite noću…
i možete da pričate o sebi
…to mogu podnijeti;
teška vremena sve nas pritišću.

samo što se ja baš i ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem djecu na Harvard
ili da kupim neko lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
barem još malo,
i zato, ako ponekad pokucate na moja vrata
a ja se ne javim
i unutra nema žene,
…možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leptire po
mojim tapetama,
znači, ako se ne javim
onda se nisam javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
zavolim, ili prihvatim
…znači da ne želim da razgovaram sa vama
zauzet sam, lud sam, zadovoljan sam
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svjetla čak i upaljena
i čujete zvuke disanja
ili molitve ili pjevanja radija
ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini – odjebite,
nije pravi dan,
nije prava noć,
nije pravi čas;
ne, to nije dokaz neučtivosti,
ja ne želim nikoga da povrijedim, pa čak ni mrava
ali ponekad skupljam dokazni materijal za onu vrstu ljudi
za koju treba ipak malo sortiranja,
a vaše plave oči, recimo da su plave
i vaša kosa, ako je uopšte i imate
ili vaše misli… e oni ne mogu da uđu
sve dok ovu omču ili ne presiječem
ili ne stegnem u čvor
ili dok se ne obrijem staklom
mojih novih ogledala,
sve dok svijet ne nestane
ili se ne otvori
zauvijek.

[Lucazode]

[Tvrdokorna mrlja]

prezirem te
svaki tvoj dah i svaku tvoju stopu kojom gazim
i svaki tvoj plocnik
i svaki pedalj tvoje zemlje na koju pruzim korak
i miris iz zardinjera u proljece
i cvat lipa u jesen
jer me ne volis.

a ni ja tebe ne volim vise
nit tvoje ulice
nit tvoje u zoru rasute mirise
nit strepnju nad buducnosti
kojom si me nekad ocaravao

i trpimo se u mrznji
u nedosljednoj borbi
kojom dokazujemo
ko je od nas dvojice losiji

i volimo se
ko kucke pokvarene
kojima nije bitno ko je uz njih
sve dok su voljene

[zahone]

neplanirana u momentu

lako je prepisati pjesme koje vec postoje,
sam na forumu,ispucavati svoj dosije
i kada se pisati ne smije,napises svakome i svemu
prepises tek onako jednu,

evo ti pjesma o jednom frajeru,
tek onako, liku za sebe,
mnogo je volio,
a nije smio,
jer da je nastavio "budala" bi bio

nije znao da ga vrebaju iz zasjede,
stihovi se nizu tek onako,
dok neplanirano pisem post,
ne rusi mostove,
hej curo ne rusi MOST..

i dalje kada krenu dani,
kao nacrtani, isplanirani,
i dalje cu govna da jedem,
kada ostanem sam sa sobom,
onako izjeben, cu da se pojedem :*

[zahone]

neplanirana u momentu

lako je prepisati pjesme koje vec postoje,
sam na forumu,ispucavati svoj dosije
i kada se pisati ne smije,napises svakome i svemu
prepises tek onako jednu,

evo ti pjesma o jednom frajeru,
tek onako, liku za sebe,
mnogo je volio,
a nije smio,
jer da je nastavio "budala" bi bio

nije znao da ga vrebaju iz zasjede,
stihovi se nizu tek onako,
dok neplanirano pisem post,
ne rusi mostove,
hej curo ne rusi MOST..

i dalje kada krenu dani,
kao nacrtani, isplanirani,
i dalje cu govna da jedem,
kada ostanem sam sa sobom,
onako izjeben, cu da se pojedem :*

bravo "zahone" jebale te one
jebale te furke u prazno,
sjebase te stihovi strasno,

bolje je ovde nego na fejsbuku,
bolje je ovde popiti kritiku,
ovde ces barem da znas,
dali valjas ili ne valjas

i svaki red, nova inspiracija,
svaki red nova frustracija,
sta ti je sta ti je
samo patetike da ti je,
dodji sebi ako nemas kome

"8 na kurcu te nosam"

[zahone]

neplanirana u momentu

lako je prepisati pjesme koje vec postoje,
sam na forumu,ispucavati svoj dosije
i kada se pisati ne smije,napises svakome i svemu
prepises tek onako jednu,

evo ti pjesma o jednom frajeru,
tek onako, liku za sebe,
mnogo je volio,
a nije smio,
jer da je nastavio "budala" bi bio

nije znao da ga vrebaju iz zasjede,
stihovi se nizu tek onako,
dok neplanirano pisem post,
ne rusi mostove,
hej curo ne rusi MOST..

i dalje kada krenu dani,
kao nacrtani, isplanirani,
i dalje cu govna da jedem,
kada ostanem sam sa sobom,
onako izjeben, cu da se pojedem :*

i sada dok citiras sam sebe,
neko bi mogao da te sjebe
neko bi mogao da puca,
ama neka puca,samo neka puca..

jer nemoj da se pojavim bezveze,
tek onako iz dosade,
da bacim sve do sada stvoreno,
samo tako jer mi je dosadno,

hej forumasi, hej forumasice,
nema vise dobre hurmasice
teko onako da se pojede,
mora dobro da ti se "nabije"

jos nesto sada da kazem,
dok nisam otisao da jedem
jebem ti dodo majku,
majku ti tek onako jebem..

ufff
uff
uffff

sarajevo iKSE,
ubice dosade presjednice,
za ubicu misli sto na crno vuku,
zabijem ti ovu dole kuku,
neka mala zna da je volim
i da puknut sam od kada postojim

ide poljubac koji ne brojim :*

[Zoya]

.

[oridjidji]

Odnjele su za sobom dio mene.
Sada sam ogoljen.
Ni supa se od mene
napravit ne može,
niti se sa mnom
pas može nahranit.

Odnesen je svaki dio mene,
njihovim paklenim rukama,
ostalo je kameno srce
svijeno raznim mukama.

Kotrljam svoj kamen kao Sizif,
volio bih a ne mogu da volim,
mjenjao bih se, al mi se ne mjenja,
guram kamen kroz život
i čekam papir da ga nadjača.

Al mi ne ide...
Papira u ovoj igri nema
samo makaza.

[Tvrdokorna mrlja]

volim puno pisaca i poeta,hemingveja,virdziniju vulf i foknera
iskreno volim i ruse ,ljermontova,dostojevskog
a i moderne engleze
i nerudu i lorku
al poseban mi je samo jedan lik
___________________________________________________________________________________________________
Bukovski ...

O MACKAMA:
Dobro je imati mnogo macaka oko sebe. Ako si depresivan, samo pogledaš u macke i odmah se osecaš bolje; one poznaju stvari onakve kakve one ustvari jesu. Ne treba se ni oko cega uzbudivati. One to jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više macaka imaš, to ceš duže živeti. Ako imaš sto macaka, živeceš deset puta više nego što bi živeo da ih imaš deset. Jednog dana ce ovo biti otkriveno i ljudi ce imati na hiljade macaka i živece vecno. To je zaista komicno.

O POEZIJI:
Uvek cu se secati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reci ,,pesnik” ili ,,poezija” pocinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše je pateticna. I precenjena je. To je gomila smeca. Poezija je vec vekovima skoro totalno sranje. Cista prevara, lažnjak.

Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Cuveni kineski pesnik 701-762. Otišao je od kuce sa 19 godina i živeo sa taoistickim pustinjacima. Poznat je po raspusnickom životu i pijancenju. – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osecanja, realizma i strasti u samo cetiri ili pet jednostavnih stihova nego što vecina pesnika može na cetrnaest ili petnaest stranica svog sranja. A i lokao je vino, takode. Obicavao je da plovi u camcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao... i naravno, spaljivao je samo loše pesme. (smeh)

Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi... ženu koja vrišti na coveka kad se vrati kuci. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja... nešto što se retko pominjalo u poeziji u prethodnim vekovima. Reci cu to jednostavno: poezija vekovima unazad je cisto sranje. I to je sramotno.

O HUMORU I SMRTI:
Ima ih veoma malo. Verovatno je poslednji veliki humorista bio Džejms Turber. (Americki pisac i karikaturista koji je godinama radio za Njujorker seriju o liku s imenom Volter Miti – coveku koji ne razume urbanu sadašnjicu i beži u svet fantazije. – Prim. prev.) Ali njegov humor je bio toliko genijalan da su ga prevideli. Kad sa ove distance pogledamo, tip je bio ono što danas nazivamo psiholog/psihijatar epohe. Imao je ono muškarac/žena videnje – znaš, ljudi pronicu u stvari i pojave. Bio je panaceja. Njegov humor bio je tako stvaran da si morao da ugušiš svoj smeh da ne bi poludeo. Pored Turbera, ne mogu da se setim nikog drugog... Ja s vremena na vreme mogu da budem komican, ali ne kao on. Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravi humor. To je pre satira. Ja skoro da sam navucen na satiru. Šta god da se desi... smešno je. Skoro sve je smešno. Znaš, mi jebemo svaki dan. To je smešno. Zar ne? Moramo redovno da pišamo, stavljamo hranu u usta, punimo uši i mozak svim i svacim... Moramo da preživljavamo. A to je stvarno glupo i odvratno, zar ne? I sise su beskorisne, sem ako...

Znaš, mi smo cudovišta. Kada bismo to samo mogli da vidimo, možda bi i mogli da se volimo... Da shvatimo koliko smo smešni, sa svim svinjarijama koje sejemo unaokolo, govna se poprilicno natalože u nama kad pogledamo jedno drugo u oci i kažemo ,,volim te”; naša osecanja se ugljenišu i pretvaraju u govna, a mi nikad ne prdimo jedno pred drugim. Sve to je definitivno satira...

A onda umremo. Ali, smrt nas ne zaslužuje. Ona ne pokazuje nikakvu verodostojnost – mi pokazujemo svu verodostojnost. Da li sa rodenjem zaslužujemo život? Ne baš, ali smo definitvno ubaceni u igru... To me nervira. Smrt me nervira. Život me nervira. Nervira me da budem utamnicen izmedu tih polarnosti. Znaš li samo koliko puta sam pokušao samoubistvo? (Linda pita, ,,Pokušao?”) Daj mi vremena, bejbi. Imam tek 66 godina. Još uvek radim na tome.

Kad imaš kompleks samoubistva, ništa ne može previše da ti smeta... osim da izgubiš na trkama. To te nekako nasekira. Zašto je tako?... Zato što koristiš um [na trkama] a ne srce.

Nikad nisam jahao konja.

Ja se ne interesujem toliko za konje, koliko za nastajanje pravde i nepravde... selektivno.

[malaplavooka]

"Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno,
jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti samim tim daje neki smisao.
Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam."

Eto ti malo Bukovskog

[Tvrdokorna mrlja]

neplanirana u momentu

lako je prepisati pjesme koje vec postoje,
sam na forumu,ispucavati svoj dosije
i kada se pisati ne smije,napises svakome i svemu
prepises tek onako jednu,

evo ti pjesma o jednom frajeru,
tek onako, liku za sebe,
mnogo je volio,
a nije smio,
jer da je nastavio "budala" bi bio

nije znao da ga vrebaju iz zasjede,
stihovi se nizu tek onako,
dok neplanirano pisem post,
ne rusi mostove,
hej curo ne rusi MOST..

i dalje kada krenu dani,
kao nacrtani, isplanirani,
i dalje cu govna da jedem,
kada ostanem sam sa sobom,
onako izjeben, cu da se pojedem :*

svidja mi se

[Tvrdokorna mrlja]

"Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno,
jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti samim tim daje neki smisao.
Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam."

Eto ti malo Bukovskog

[Tvrdokorna mrlja]

Ljudi koje svi vole ne mijenjaju svijet.
Postoje gore stvari od samoće.
Intelektualac kaže jednostavnu stvar na komplikovan način
umjetnik kaže komplikovanu stvar na jednostavan način.

Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.

Naravno da je moguće da se voli ljudsko biće, ali samo pod uslovom da ga ne znaš dovoljno dobro.
Novogodišnja noć me uvijek zastrašuje.
zivot ne zna nista o godinama!!

Moraš umrijeti nekoliko puta prije nego što zaista počneš živjeti!
Svijet se počinje spasavati spasavajući jednog čovjeka
sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika.

Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno,
jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti samim tim daje neki smisao.
Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam.

Kad ljubav postane zapovijed, mržnja može postati užitak.

Čovjek se rodi kao genije, a umire kao idiot.

[Tvrdokorna mrlja]

zaista je užasno
biti u krevetu
noćima i noćima
sa ženom koju više ne želiš da jebeš

one stare, ne izgledaju više
tako dobro,
čak počinju da
hrču, gube živahnost

okreneš se ponekad u krevetu i
tvoje stopalo dotakne njeno,
bog te, odvratno!

a noć je napolju
iza zavjesa
i zamandaljuje vas
u zajedničku grobnicu.

ujutro
podješ u kupatilo,
prolaziš hodnikom,
govoriš besmislice,
jaja se prže,
startuju motori

ali jedno naspram drugog
sjede dva stranca
guraju tost u usta
i peku zlovoljnu glavu
i utrobu
vrelom kafom

u deset miliona mjesta oko nas
svuda je isto
bajati životi što se medjusobno
podupiru
i nigde izlaza

ulaziš u kola
i voziš na posao,
a tamo su novi stranci,
uglavnom,nečiji muževi i žene
pod giljotinom posla
koji flertuju,
šale se i štipkaju,
ponekad se i kresnu

kod kuće to ne mogu

a onda vožnja natrag
i čekanje na Božic,
nedelju ili
bilo šta.

[Zovem se Zelena]

[clarKKent]

And if you feel just like a tourist in the city you were born
Then it's time to go...

[oridjidji]

Život će ti biti lijep onoliko
koliko ga sebi uljepšaš.
Biće ti sigurno još ljepši
ako mu malo tepaš.

Voli male stvari,
bićeš zadovoljan,
dobiješ li više od toga
bićeš sretan.

Nije sramota hodati zemljom
i gledati visoko u nebo,
mnogo stepenica do njega vodi,
hiljadu briga i tuga čovjek prebrodi,
kako bi samo desegnuo svoj cilj.

Život je lijep onoliko
koliko ga sebi učiniš lijepim,
ne troši vrijeme gazeći za slijepim,
otvori oći , pogledaj oko sebe,
možda svijet ne izgleda kako ti želiš,
kad je već tako nacrtaj sa sebe novi
i živi ga dobro dok u tebi još života ima.

[Zoya]

.

[Tvrdokorna mrlja]

Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,

i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.

Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks

sve je zaboravljeno kao
neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari

i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju

da im nije stalo ni do čega

i da ničemu nije stalo
do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.

Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća nista za njih.

Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to

Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,

ne shvatam.

Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.

Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.

Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.

[dječak sa šibicama]

volim vjerovati da sam u tvojim mislima...

[6.april]

Šta da ti napišem da razumiješ. Šta da napišem da se prepoznas u slovima.
Čitam retke prije ovih mojih, svaka ljubav zvuči uzvišeno, svaka je najveća, svaka je najjača.
A znam ja, znaš i ti, da je naša i najjača i najveća i najljepša.

Tako pričaju svi ljubavnici.
Tako pričaju stoljećima.
I niko do sada ne dokaza, koja je to , TA ..najveća.

Kada bih ti pričala o tome koliko te budna sanjam, da li bi mi vjerovao?!
Kada bih ti milovanjem pokazivala koliko mi je stalo do tebe, da li bi te dotaklo, bocnulo u srce, sve što ti dodirom želim prenjeti?!
Kada bih ti rekla da ne želim ovaj život ako je bez tebe, da li bi otišao, tek da me iskušaš?!

Mnoge ljubavi su ispričane i opjevane.
Stoljećima.
I sve su najveće.
I sve su najjače.

Ali nisu kao naša.

[plain vanilla]

Senka


Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

[fatamorgana]

Ćista poezija ....

[dječak sa šibicama]

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema. Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Čudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

***

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkrice. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najveceg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih!

***

Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz krece i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.

Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga bekrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.

Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična, nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, lice na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a slućene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošcu nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke.

Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojaćanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljajusamo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

***

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je vidao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko letnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno od drugoga.

U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se medu predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

***

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostaje tu trenutak dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić. Sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

I. A.

[Zovem se Zelena]

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potrazim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaze tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...