A zašto to oslobađao sa znacima navoda tj. sa patetikom?trocadero wrote:Дозер,
Знам да баш добро не бараташ датумима, али ја мислим да си ти Пејтон "ослобађао" нешто мало прије него 22.априла, тј .оног првог напада на снимку.
Није било ни снијега у августу ко у Аеродромском
AR15 wrote:A zašto to oslobađao sa znacima navoda tj. sa patetikom?trocadero wrote:Дозер,
Знам да баш добро не бараташ датумима, али ја мислим да си ти Пејтон "ослобађао" нешто мало прије него 22.априла, тј .оног првог напада на снимку.
Није било ни снијега у августу ко у Аеродромском
Svako ima pravo na svoj pogled na to,tako da ne moraš provocirati
Pitanje vezano za topic:
Sa kakvom su tehnikom bile opskrbljene neprijateljske jedinice? (tenkovi,oklopna vozila...)
. Ispravka,21.04.1992 Dozer se NIJE ganjao sa Brnetovim na Trgu i oko Palme...trocadero wrote:Знам ја то, него само да исправимо овог изнад да то није био исти дан.Тог 22.4. није ни било никаквог напада на Пејтон а камоли информација о његовом заузимању
Дан прије 21.4. ти си се мислим гањао са Брнетовим око Палме а имао си мислим и другу пушку него на Пејтону !
А око ослобађања, мислим да нема војске која је нешто заузела а да при том то није и "ослободила"
da ovaj tebe ispravi,u moru dezinformacija (mahalanja) u tom vaktu,kod nas je plasirana ta da je pejton oslobođen.naravno pejton je u tom trenutku od bazena,hedonije,instituta jako daleko,nema sredstava veze,pa nam se moglo to servirat.trocadero wrote:Знам ја то, него само да исправимо овог изнад да то није био исти дан.Тог 22.4. није ни било никаквог напада на Пејтон а камоли информација о његовом заузимању
Дан прије 21.4. ти си се мислим гањао са Брнетовим око Палме а имао си мислим и другу пушку него на Пејтону !
А око ослобађања, мислим да нема војске која је нешто заузела а да при том то није и "ослободила"
,nastavi Probudila me je žestoka pucnjava 22. aprilskog jutra. Bilo je nekoliko minuta do šest sati. Pucnjava je nastavljena žestoko, samo stotinjak metara od hotela "Srbija" gdje smo bili smješteni. Dogovor između Srba i muslimana na ilidžanskoj opštini je potvrđen prije nekoliko dana i uz učešće gospodina Fereire, šefa posmatrača Evropske zajednice. Tada je dogovoreno da jedni druge neće napadati i da se ljudi mogu normalno i slobodno kretati. Kada sam pogledao plato ispred hotela, novinari i kamermani poznatih svjetskih agencija bilježili su šta se događa, a naši ljudi su već nosili ranjenike.
Kao mali često sam sanjao rat. Za mene su to bile strašne slike. Ova je bila mnogo strašnija od tih snova, više je ličila na pakao od života. Niko od boraca nije znao odakle dolaze smrtonosni hici. Svi su bili okrenuti prema Hrasnici i Sokolović koloniji, odakle je krenuo žestok pješadijski napad. Institut za rehabilitaciju nalazio im se iza leđa u parku kod starog hotela "Topola". Ljudi su padali kao pokošeni onog trenutka kad bi izašli iz svoje kuće. Oko devet sati već je bilo šest poginulih i dvadesetak ranjenih na prostoru od sto metara.
Saznajem kasnije da su u dogovoru sa osobljem Instituta - muslimanima - u Institut ušli snajperisti, specijalci bivšeg MUP-a Bosne i Hercegovine. I to u desno krilo odakle su prethodno bolesnici preseljeni na drugu stranu radi bezbjednosti, kako su im rekli. Snajperisti su pucali iz prizemlja puškama kalibra 7,9 mm, a jedna grupa se nalazila na krovu Instituta i odatle otvarala žestoku vatru da bi zbunila naše borce, branioce Ilidže. Žestoka borba trajala je deset sati, a u parku je ležalo preko 60 ljudi pogođenih snajperom u leđa i po nekoliko puta. Nekoliko hrabrih momaka, među kojima je bio i pokojni poručnik Nenad Anđušić- Miško, i pored teškog terena, probili su se kroz drveće i zapalili Institut. Napad je odbijen. Kasnije smo saznali da se jedno snajpersko gnijezdo nalazilo i u kući bivšeg načelnika Stanice milicije na Ilidži Salka Ljeva.
Bila je to strašna slika. Mladići su ležali na krvlju natopljenoj, tek iznikloj travi ilidžanskog parka, po njima palo granje, lišće i drveće ovog nekad od najljepših parkova u Sarajevu. Ginule su čitave porodice. Iz kuće Janjića poginula su trojica Pogođena je i jedna žena i dijete od snajpera. Ovdje su ljudi izginuli na kućnom pragu.
Pripadnici JNA stigli su oko 17 sati na liniju razdvajanja, i usput na području Butmira izgubili kompletnu posadu i transporter. Muslimani su ovaj put napali i iz Otesa, Butmira, i Stupa, koliko ih je bilo niko ne zna.. Ilicom više nisu šetala djeca, zatvorene su prodavnice, robna kuća, kafići. U gradu je sve više bilo žena u crno zavijenih, a u ovom napadu poginulo je 15 a ranjeno preko 50 ljudi. Umrli su zato što su Srbi. Tada je ranjen i Bob Sarijers, snimatelj iz BBC-a
Niko od stranih novinara tada nije javio da su muslimani izvršili napad na srpsku zemlju na Ilidžu. Od tog dana svake noći su vođene žestoke borbe između boraca Ilidže i ratnika džihada iz Hrasnice, Sokolović kolonije i Butmira.
Jedne večeri sam poveo snimatelje BBC-a da noću snime muslimanski napad, za koji sam saznao iz vojnih izvora. Iza ljetne pozornice na Ilidži na nas je otvorena vatra. Ispred mojih nogu je eksplodirao tromblon. Osjetio sam jak bol i toplinu niz lijevu nogu, na trenutak mi se zvjezdano nebo počelo okretati. Pridržao sam se za ogradu, a Marko Varagić, direktor hotela na Ilidži, koji je tu na položaju od prve večeri, pridigao me i povukao nazad. Poslije operacije u improvizovanoj bolnici u Blažuju, za nekoliko dana sam prohodao. Konferencije za novinare smo organizivali i dalje svaki dan. Napadi na Ilidžu su bili česti. Neki od boraca koji su se istakli hrabrošću su postali i miljenici stanovnika Ilidže. Među njima je i Siniša Gerun-Milić, koga su mnogi zvali Mongo, i koji je u svom kafiću sklonio i hranio i muslimanske žene i djecu, uvijek bio među prvima na liniji odbrane. Poginuo je u junu, jedinac u majke. Zoran - Zoka Kapetina je već tri puta ranjen, ali se uvijek vraćao borcima kod Šumarske škole. Pokojni Nenad Anđušić-Miško je u drugom napadu polovinom maja, koji je čak bio žešći od onog u aprilu, ranjen pao u ruke ratnika džihada. Kada su razmijenili njegovo tijelo bio je isječen na komade. Po čelu i licu su mu urezivali petokrake, jer je nosio uniformu JNA. Na njegovoj sahrani, sa još pet boraca, i pop Momo Vasiljević sa Ilidže zaplakao je, mada sveštenici na sahranama po srpskom običaju nikada ne plaču.
Kakvo se izrazavas vjerovatno bi i ti da si na toj "strani" se isto ponasao kao ovaj idiot.murathans wrote:Za ovog Alorića je Smiljko Šagolj Miki Maus...
Probudila me je žestoka pucnjava 22. aprilskog jutra. Bilo je nekoliko minuta do šest sati. Pucnjava je nastavljena žestoko, samo stotinjak metara od hotela "Srbija" gdje smo bili smješteni. Dogovor između Srba i muslimana na ilidžanskoj opštini je potvrđen prije nekoliko dana i uz učešće gospodina Fereire, šefa posmatrača Evropske zajednice. Tada je dogovoreno da jedni druge neće napadati i da se ljudi mogu normalno i slobodno kretati. Kada sam pogledao plato ispred hotela, novinari i kamermani poznatih svjetskih agencija bilježili su šta se događa, a naši ljudi su već nosili ranjenike.
Kao mali često sam sanjao rat. Za mene su to bile strašne slike. Ova je bila mnogo strašnija od tih snova, više je ličila na pakao od života. Niko od boraca nije znao odakle dolaze smrtonosni hici. Svi su bili okrenuti prema Hrasnici i Sokolović koloniji, odakle je krenuo žestok pješadijski napad. Institut za rehabilitaciju nalazio im se iza leđa u parku kod starog hotela "Topola". Ljudi su padali kao pokošeni onog trenutka kad bi izašli iz svoje kuće. Oko devet sati već je bilo šest poginulih i dvadesetak ranjenih na prostoru od sto metara.
Saznajem kasnije da su u dogovoru sa osobljem Instituta - muslimanima - u Institut ušli snajperisti, specijalci bivšeg MUP-a Bosne i Hercegovine. I to u desno krilo odakle su prethodno bolesnici preseljeni na drugu stranu radi bezbjednosti, kako su im rekli. Snajperisti su pucali iz prizemlja puškama kalibra 7,9 mm, a jedna grupa se nalazila na krovu Instituta i odatle otvarala žestoku vatru da bi zbunila naše borce, branioce Ilidže. Žestoka borba trajala je deset sati, a u parku je ležalo preko 60 ljudi pogođenih snajperom u leđa i po nekoliko puta. Nekoliko hrabrih momaka, među kojima je bio i pokojni poručnik Nenad Anđušić- Miško, i pored teškog terena, probili su se kroz drveće i zapalili Institut. Napad je odbijen. Kasnije smo saznali da se jedno snajpersko gnijezdo nalazilo i u kući bivšeg načelnika Stanice milicije na Ilidži Salka Ljeva.
Bila je to strašna slika. Mladići su ležali na krvlju natopljenoj, tek iznikloj travi ilidžanskog parka, po njima palo granje, lišće i drveće ovog nekad od najljepših parkova u Sarajevu. Ginule su čitave porodice. Iz kuće Janjića poginula su trojica Pogođena je i jedna žena i dijete od snajpera. Ovdje su ljudi izginuli na kućnom pragu.
Pripadnici JNA stigli su oko 17 sati na liniju razdvajanja, i usput na području Butmira izgubili kompletnu posadu i transporter. Muslimani su ovaj put napali i iz Otesa, Butmira, i Stupa, koliko ih je bilo niko ne zna.. Ilicom više nisu šetala djeca, zatvorene su prodavnice, robna kuća, kafići. U gradu je sve više bilo žena u crno zavijenih, a u ovom napadu poginulo je 15 a ranjeno preko 50 ljudi. Umrli su zato što su Srbi. Tada je ranjen i Bob Sarijers, snimatelj iz BBC-a
Niko od stranih novinara tada nije javio da su muslimani izvršili napad na srpsku zemlju na Ilidžu. Od tog dana svake noći su vođene žestoke borbe između boraca Ilidže i ratnika džihada iz Hrasnice, Sokolović kolonije i Butmira.
Jedne večeri sam poveo snimatelje BBC-a da noću snime muslimanski napad, za koji sam saznao iz vojnih izvora. Iza ljetne pozornice na Ilidži na nas je otvorena vatra. Ispred mojih nogu je eksplodirao tromblon. Osjetio sam jak bol i toplinu niz lijevu nogu, na trenutak mi se zvjezdano nebo počelo okretati. Pridržao sam se za ogradu, a Marko Varagić, direktor hotela na Ilidži, koji je tu na položaju od prve večeri, pridigao me i povukao nazad. Poslije operacije u improvizovanoj bolnici u Blažuju, za nekoliko dana sam prohodao. Konferencije za novinare smo organizivali i dalje svaki dan. Napadi na Ilidžu su bili česti. Neki od boraca koji su se istakli hrabrošću su postali i miljenici stanovnika Ilidže. Među njima je i Siniša Gerun-Milić, koga su mnogi zvali Mongo, i koji je u svom kafiću sklonio i hranio i muslimanske žene i djecu, uvijek bio među prvima na liniji odbrane. Poginuo je u junu, jedinac u majke. Zoran - Zoka Kapetina je već tri puta ranjen, ali se uvijek vraćao borcima kod Šumarske škole. Pokojni Nenad Anđušić-Miško je u drugom napadu polovinom maja, koji je čak bio žešći od onog u aprilu, ranjen pao u ruke ratnika džihada. Kada su razmijenili njegovo tijelo bio je isječen na komade. Po čelu i licu su mu urezivali petokrake, jer je nosio uniformu JNA. Na njegovoj sahrani, sa još pet boraca, i pop Momo Vasiljević sa Ilidže zaplakao je, mada sveštenici na sahranama po srpskom običaju nikada ne plaču.
Pas mu s materom spolno općio... i sa svim ženskim čalnovima porodice...
Nekako s proljeća wrote:Bio je još jedan napad ka Ilidzi, al' sredinom (14 ili 15 )Maj 1992 godine.
mislim da je na ovim slikama ipak 22.04.92.,to bi trebao tačno znati trokadero ili neko sa druge straneNekako s proljeća wrote:
A wounded Serbian fighter is loaded into the back of a car in the Sarajevo suburb of Ilidza during fighting with the Muslim forces on May 14, 1992. At least three people were killed in the incident and three wounded when a mortar round exploded near a Yugoslav federal army armored personnel carrier. (AP Photo/Santiago Lyon)
A Serbian fighter slaps a hysterical comrade in the face to calm her down after her friend was killed in fighting in the Sarajevo suburb of Ilidza on Thursday, May 14, 1992. At least three people were killed in the incident and three wounded when a mortar round exploded near a Yugoslav federal army Armored personnel carrier. (AP Photo/Santiago Lyon)
Meni se čini, gledajući ove slike da su Srbi imali više oružja nego zuba u glavi....Nekako s proljeća wrote:Nekako s proljeća wrote:Bio je još jedan napad ka Ilidzi, al' sredinom (14 ili 15 )Maj 1992 godine.
A Serbian irregular fighter sprints towards another position as another waits near a hotel in the suburb of Ilidza on Thursday, May 14, 1992 in Sarajevo as fighting erupted between Bosnians and Serbs. (AP Photo/David Brauchli
A Serbian irregular fighter loads his rocket propelled grenade launcher outside a hotel on Thursday, May 14, 1992 in the suburb of Ilidza, Sarajevo, as fighting erupted between Bosnians and Serbs. (AP Photo/Santiago Lyon)
Osnova svih srpskih vojnih doktrina u svim ratova u bivšoj Jugi ( Slovenija, HR, BiH, Kosovo) bio je tenk i to su redovito računali na to da će se protivnička strana od straha usrati u gaće kada čuje brundanje tenkovskih motora. To dobro znaju ljudi koji su na početku rata živjeli na Pofalićima. Brkati JNA oficiri su naređivali svojim podređenim da pale tenkove i turirju njima po Maršalci.Dozer wrote:I nisi daleko od istine...
Da je možda na Otesu bila još koja zolja ili osa i da je na otesu bio koji tenk, od srpskog junaštva ne bi bilo ništa. Inače, ima negdje audio snimak sa početku rata gdje Karadžić bogara nekog svog lokalnog komandanta u Vogošći, govoreći da ako se muslimani domognu granata iz pretisa, nijedan srpski tenk neće biti siguran.На стотине падају граната
као да је пролом из облака
турски пораз наслути се тада
бјеже Турци пут Техерана
Од тенкова земља се потреса
јуришају у правцу Отеса
кад их видиш срце ти задрхти
док свирају симфонију смрти
