Srpska proslost

[hullu]

Cuvene "Instrukcije" srpskog antifasiste Draze Mihajlovica srpskom antifasisti Pavlu Djurisicu:

Ciljevi naših odreda jesu:

1. Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II.

2. Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke.

3. Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst
— Gorica — Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.

4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.

5. Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od
Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa.

[ravno]

Koje svijetle prošlosti ? Jebeš mi mater da se ne boje Amerikanaca da ne bi sutra opet radili isto što su radili 95 u Srebrenici, samo još gore. Jebem ti i narod i zemlju u kojoj je četnički vojvoda predsjednik, premijer klošar koji je rekao da će za jednog Srbina pobiti stotinu Bosnjaka a sad hoce i da četničke fašiste rehabilituju. U BiH na vlasti u entitetu RS Dodik na vlasti i vodi istu onu politiku zbog kojoj je meni ubijeno pola familije. Neće da priznaju srebrenički genocid u drzavnom vrhu Srbije.Ganjaju da nas istrijebe generacijama a ti bi prikazivao njihovu svijetlu stranu ? Jebem i tebe i njihovu svijetlu stranu, ne mrzim nikoga ali sve ovo što sam rekao za njih je istina. Nisu svi isti ali lažemo mi svi sami sebe kad kažemo da ih većina nije za onu politiku koju vode već desetljećima. Najveći ste klošari kada kažete da im opraštate. Kome vi oprastate ? Niti bilo ko od njih traži oprost, mole boga samo da sutimo kao i oni i da se ne spominju njihovi zločini. Koliko treba etnickih ciscenja i genocida da nas narod shvati da treba raditi da njemu bude bolje a njih ne dozivljava nikako, ako se budu htjeli otcijepiti onda im pokazati da smo mi spremni umrijeti za Bosnu više od njih.

Znam da ti znaš šta su znaci navoda. Haj' pročitaj opet...

[nosara]

10.01.2009

Srbija ugrijala radijatore u Sarajevu

Sarajevo je dobilo gas pošto je Srbija izvjesne količine ovog energenta posudila Bosni i Hercegovini. Punjenje gasovoda izvršeno je tokom noći, nakon čega je gas stigao i do individualnih potrošača u glavnom bh gradu.
Protekle dane stanovnici Sarajeva, Zvornika i Zenice proveli pod dekama

Kompanija BH gas sklopila je aranžman sa Srbijagasom o interventoj isporuci gasa koja bi trebalo da bude dovoljna za potrebe većine individualnih potrošača u Kantonu Sarajevo, rekao je direktor BH-gasa Almir Bećarević.

"U kontaktima sa Srbijagasom, BH-gas je uz pomoć Vlade Federacije, resornog ministarstva i kantonalnih vlasti uspio obezbijediti interventne količine gasa i one trenutno iznose 20 hiljada kubika na sat, što znači oko pola miliona kubika za jedan dan", kazao je Bećarević.

Dogovor postignut uz podršku Borisa Tadića

"Dogovor sa Srbijagasom postignut je uz podršku predsjednika Srbije Borisa Tadića kome se zahvaljujem jer je, u vrijeme nestašice gasa u Evropi, dao političku saglasnost za ovu pomoć", rekao je direktor BH-gasa Almir Bećarević.

Napomenuo je da pomoć iz Srbije nije dovoljna za toplane koje moraju nastaviti da rade na mazut, ali će biti dovoljna za većinu individualnih potrošača koji se griju isključivo na ovaj energent.

Srbijanska pomoć iznenadila Sarajlije

Građani Sarajeva koji već danima slušaju samo negativne vijesti kad je riječ o gasu, bili su doslovno zatečeni nakon što je objavljeno da su u Bosnu i Hercegovinu počele stizati prve količine gasa i to iz Srbije.

"Iskreno, nisam to očekivao. Čuo sam da je i kod njih situacija teška. Nemam pojma otkud im to da nam pošalju gas, ali hvala im." "To je prijateljski akt susjedne zemlje koja se u ovakvim situacijama ponijela komšijski.", rekli su neki od naših sagovornika.

S obzirom da se u jutarnjim satima očekuje puštanje gasa u Kantonu Sarajevo, a zbog dosadašnjeg potpunog prekida isporuke gasa, neophodno je da gasne instalacije u objektima budu pripremljene za sigurno korištenje gasa, upozoravaju iz Sarajevogasa.

Preduzeće Sarajevogas upozorava korisnike da prije puštanja gasa provjere da li su zatvoreni ventili ispred gasnih aparata. Potrebno je osigurati pojačanu ventilaciju prostorije u kojoj je postavljen gasni aparat, a potom izvršiti deblokadu regulatora koji se nalazi u mjerno-regulacionom setu.

Isporuka gasa zemljama zapadnog Balkana potpuno je obustavljena 6. januara zbog spora između Ukrajine i Rusije.

Nije srbija,nego Norvezani...samo je gas dosao preko srbije iz pravca Madarske

„Pozajmljujući nam gas, kojeg ni ona nije imala dovoljno, Srbija je povukla odličan potez, pre svega prema građanima Sarajeva, Zvornika i drugih mesta koja su zbog nestašice ovog energenta ostali bez grejanja. Nazvao sam predsednika Srbije Borisa Tadića i zahvalio sam mu na ovom humanom gestu. Prihvatio sam da razgovaramo o njegovom predlogu da Srbija postane regionalno skladište gasa, kako bismo u budućnosti izbegli slične situacije”, rekao je za naš list Sulejman Tihić.

[muha_sa]

Ma što se tiče klanja, više puta sam na raznim temama rekao da se stidim Prijedora, Srebrenice...
Ali šta ti radiš postavljanjem fotomontaza i generalizovanjem "vi Srbi ste u tunelu...". To što ti radiš naziva se fašizam. I jadna je omladina kojoj ti nešto objasnjavas.

Ovi ludjaci iz Prijedora su odrastali na pričama o ustaskim kamama i jamama, i vidi šta napravise.

Samo individualizacijom zločina može se doći do istine i pomirenja, a generalizacijom stvaras nove monstrume, zato ste ti i tebi slični tumor ovog društva.

katarzom se dolazi do pomirenja. Katarza i srpski Vili Brant ce vas uvest u civilizaciju a dok to ne doživite živjet cete u 1389.

[Gojeni H]

Postavljanje fotografija, napisa, dokumenata i sl. koji govore o srpskoj prošlosti u negativnom kontekstu ne proizvodi efekat koji je postavljač eventualno imao kao cilj. Ovim ne mislim reći da te stvari ne treba objavljivati i postavljati. Međutim, u situaciji u kojoj SAMO i isključivo SAMO žrtva te stvari predstavlja u negativnom kontekstu, dok svi ostali, u najboljem slučaju, perfidno nastoje prikazati žrtvu kao uzročnika svoga stradanja – mrka kapa. Za „biblijski izabrani-nebeski narod“ (neobično podudaranje sa nekim sličnim akterima na svjetskoj sceni) jedino on može biti žrtva! Sve njegovo je opravdano i normalno i ostala bića koja imaju fiziologiju sličnu njemu – to su samo po fiziologiji, a nikako po ostalim karakteristikama. On u postojećem kontekstu mentalno nije sposoban sagledati moralnu dimenziju i karakter njegovih aktivnosti i stavova, jer za njega ne postoje univerzalne moralne norme. Moralno je samo ono što on kaže. On jednostavno ne može pojmiti da se „pas“, kojeg „on inače hrani“ (npr. „Srbija dala gas Bosni) buni protiv udaraca i da mu pada na pamet da ujede „gospodara“ koji ga udara. Žrtva želi da „gospodar“ shvati da to što on radi nije fino i želi da je „gospodar“ voli i poštuje – i ostaje žrtva, a on ostaje gospodar.
„Gospodar“ na temi o srpskoj prošlosti, temi protkanoj prikazima i dokumentima o mračnoj dimenziji srpske prošlosti , koju ne komentariše, jer za njega nije mračna – kontrira prikazima „svijetle“ prošlosti. Isti taj „gospodar“ na temi religije- Argumenti ATEISTA – iz svih topova žrtvu ubjeđuje da je za sve kriva ona i njen svjetonazor (npr. Islam).
Za Srbe, kao kolektivitet, ne postoji dilema o njihovim politikama i aktivnostima. Prije svega, postoji SRPSTVO – kao religija/filozofija protkana malim natruhama pravoslavlja/slovenstva/evropejstva. Srbin poslije smrti ne ide pred boga – nego pred Miloša! Bog može biti prisutan samo ako se izjasni kao Srbin – u suprotnom, mogao bi i on „da oseti gnev pravednika“ i da mu se da do znanja da je i stolica na kojoj sedi – srpska!

To je poznato svakom covjeku koji je prezivio prosli odbrambeni rat i zivi na ovim prostorima.
De-nacifikacija nije izvrsena i ne moze biti izvrsena nikako drugo osim silom, tako nas historija uci.

Sve se svodi na zadrzavanje statusa quo s njihove strane pa da se vidi ko ce duze izdurat'. Nema tu govora o pomirenju, individualizaciji zlocina, i ostalim floskulama.
Iza svega je Srbija. Onoga trenutka kada ona odluci da laktaski im vozd treba da ode on ce i otici. A, Srbija se nikada sama nece odreci uticaja na skoro pola Bosne.

Ono na sta zaboravljaju je da se sada mnogo bolje pamti i da rastu nove generacije (bolje ili gore vidjecemo). I da jos uvijek ima onih koji ovu zemlju vole mnogo vise nego sto je oni mrze.

[Chmoljo]

Isključen/a korisnik/ca iz razloga “kršenje pravila foruma”
» AustralianSerbSydney

Isključen/a korisnik/ca iz razloga “kloniranje”
» hullu

[12wer]

Кајмакчалан

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе са 2.521 m надморске висине, на граници Републике Македоније према Грчкој (Мариово). Сачињен је од гнајса и гранита, а познат је као поприште најжешћих борби на Солунском фронту током Првог свјетског рата 1918. године. На њему је подигнута спомен капела где се налази и урна, у којој је (било) сахрањено срце доктора Арчибалда Рајса. Уз цркву стоји и костурница у којој се налазе остаци палих бораца.

Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом светском рату. Учесници битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена.

Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу
Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије.


Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успотаве додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство

[12wer]

Timocka buna



oktobra 1883 godinu u Aleksinačkom okrugu počela je buna u tri sreza istovremeno boljevačkom,crnorečkom i banjskom.Neposredni povod bune je bio oduzimanje oružija od naroda jer je reformom vojske kralj Milan ukunuo takozvanu narodnu vojsku i uveo stajaću odnosno regularnu vojsku koja bi mu bila odana.Istovremeno pre bune su održani izbori za narodnu skupštinu u kojoj su radikali osvojili veliku većinu i samim tim ostvarili pravo na vladu.Kako to nije odgovaralo kralju Milanu zbog netrpeljivosti prema Nikoli Pašiću i samim radikalima kralj pravi presedan i vladu poverava Nikoli Hristiću koji postaje i premijer i ministar unutrašnjih poslova. Kadar već proveren od strane dinastije Obrenović kao čovek veran dinastiji i diktaturi.


Početak bune kreće iz Boljevačkog sreza a zatim se širi u Knjaževac gde su bile glavne vođe Buna je zahvatila i neke delove zaječarskog sreza, a sam grad Zaječar igrao je važnu ulogu u rešavanju sudbine ove bune. Vođi pobune bili su lokalni radikalski prvaci: u boljevačkom srezu pop Marinko Ivković, Dobrosav Petrović i pop Milija Petrović; u sokobanjskom srezu Ljuba Didić, a u Knjaževcu Aca Stojanović, Gavra Aničić i drugi. Novembar 1883. godine je bio najtragičniji mesec u istoriji Zaječara. Nazvan je "mesecom smrti". Preki sud je izricao smrtne kazne, koje su već sutradan izvršavane na Kraljevici. Preki sud je u Zaječaru osudio 825 učesnika bune (94 na smrt, ostale na robiju, zatočenje i zatvor, dok je 70-oro uhapšenih oslobođeno).

U Beogradu su pohapšeni članovi Glavnog odbora Narodne radikalne partije i sprovedeni pred Preki sud u Zaječaru. Neki od njih su pred sudom pokazali slabost, kukavičluk i izdajničko držanje. Deo ih je osuđen na smrt, deo na zatvorske kazne, a deo oslobođen. Nikola Pašić, vođa stranke, uspeo je da prebegne u Bugarsku, odakle je nastavio političku borbu protiv režima kralja Milana.
Nikola Pašić se 1889. godine, nakon abdikacije kralja Milana, vraća u zemlju. Već 1890. godine je izabran za predsednika Narodne skupštine, a 1891. godine sastavio je svoj prvi kabinet Vlade


Pokušaj vladavine demokratije u kraljevini je osujećen i zabranjen.Iako su postojali svi preduslovi za vladavinu prava pokazalo se da je ipak kralj jedini stvarni vladar a da sve ostale institucije koje su prepisane iz za to vreme demokratski uređenih država ustvari samo fikus koji treba samo da pokaže na papiru ozbiljnost i demokratičnost jedne zemlje bez stvarne volje da te institucije zaista rade svoj posao za koji su i namenjene.
Nije slučajno što je vladar naredio da se razoruža narodna vojska jer je ona zaista i bila jedina koja je mogla da zaštiti demokratiju, odnosno u to vreme narod nije ni znao šta je demokratija ali je znao šta je pravo i šta su bespotrebni nameti kraljevih činovnika i zakona koje je on donosio.Sve se to dešavalo pod izgovorom napretka i boljitka svih a u stvari samo su se stvarali uslovi da se učvrsti vlast jednog čoveka to jest kralja.Parlamentarna monarhija već u početku nastajanja je bila osuđena na propast a to je nastavljeno i kasnije kroz istoriju

[Gojeni H]

Vec duze vrjeme ceprkam po dalekoj i bliskoj proslosti,trazeci neke odgovore.Najvise me zanimaju Srbi i njihova proslost,te koliko se ta proslost reflektira na same Srbe te njihove susjede.
Jedno je za mene sigurno.Srbi su kroz istoriju zivjeli izmedju maca i krsta.Ravnotezu su tesko ikada nasli.Srbi su kroz vjekove proizvodili najvise zahvaljuci ludim glavama bjedu i jad,najvise sebi licno.Sjeca li se neko (IZ UDZBENIKA)kako su Srbi u Beogradu pred drugi svr izjavili."BOLJE RAT NEGO PAKT".Ili one pjesme rado Srbin ide u vojnike,napisana od svestenog lica.Ili one Ko to kaze ko to laze SRBIJA JE MALA,NIJE MALA NIJE MALA TRI PUT RATOVALA,I OPET CE AKO BOG DA SRECE.
Sarajevski atentat i Gavrilo princip,svima poznat ishod tog atentata.
Pola Srbije su poveli preko Albanije u smrt.
Da neduzim.Srbi su kroz istoriju nagrabuslil.Ali nikada nisu svatili da su i sami krivi.Svi su krivi samo oni ne.Otuda Mladiceva izjava o osveti Turcima.
DALI SE RADI DAKLE KOD DJELA SRPSKOG NARODA O PARANOJI, TE JEDNOJ TESKOJ PSIHOZI,KAO PROIZVODU TOG STRASNOG VREMENA.
STA MISLITE O TOME??

[muha_sa]

12wer@

djaba ti to kad ste na sve to pljunuli i dalje pljujete pitate li se što svi bježe od vas
garant nije do vas vec do celog sveta koji se protivU vas urotio

[12wer]

12wer@

djaba ti to kad ste na sve to pljunuli i dalje pljujete pitate li se što svi bježe od vas
garant nije do vas vec do celog sveta koji se protivU vas urotio

Ne moras da mi persiras.

[Gojeni H]

Sjeca li se ko ovog "strucnjaka za islam"? Sto taj covjek zna mrziti...

Medijsko ludilo u Srbiji dovedeno do usijanja s početkom rata u Bosni, katapultiralo je u naručje domoljubne javnosti izvesnog Miroljuba Jevtića koji se kitio titulom „eksperta za islam”...

Jula 1993. u fašističkom nedeljniku „Javnost”, Jevtić se žali čitaocima-koljačima: „U bukvaru koji su izdali beogradski i novosadski Zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš”.

Jevtić, rođen u Vranju 1955, diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerzitetu u Beogradu, magistrirao sa tezom „Islamsko shvatanje rata i uloga Islamske konferencije u očuvanju mira” na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao sa tezom „Savremni džihad i rat” na fakultetu Političkih nauka. Među gomilom objavljenih knjiga nalaze se naslovi: „Religija i politika – uvod u politikologiju religije”, „Od Islamske deklaracije do verskog rata u BiH, „Šiptari i islam”, „Islam u delu Ive Andrića”, „Sve naše zablude”,,„Muslimani između vjere i nacije”.

U svom naučnom radu pod naslovom „Uloga srpskih orijentalista u opravdavanju genocida” profesora Normana Cigara – naš junak, Jevtić, zasluženo, ima počasno mesto: „Ključni elemenat poruke srpskih orijentalista također je bio taj da muslimani predstavljaju neminovnu i smrtonosnu prijetnju. Mnogo prije ratnih previranja u bivšoj Jugoslaviji, Jevtić je aktivno promovirao ideju o tome kako je islam 'najznačajnija prijetnja Jugoslaviji, čak značajnija i od... srpsko-hrvatskih odnosa'. Premda su muslimani, navodno, neprijateljski raspoloženi prema Zapadu u cjelini, njihov je specijalan cilj Srbija. „Dobro je poznato”, prema Jevtiću, „da je Srbija, svojim otporom, oslobodila naš dio Balkana od Halifata, te, prema tome, nije iznenađujuće što je srbofobija visoko razvijena među fundamentalističkim muslimanima”.

Primjerice, kada je predsjednik bosansko-hercegovačke komunističke partije, Nijaz Duraković, godine 1989. isticao i promovirao ono što je smatrao bosanskom tradicijom tolerancije i koegzistencije među različitim vjerama i kulturama, Jevtić je odmah odvratio: „O kakvoj vrsti tolerancije može neko govoriti kada je baš islam došao sa sabljama čije su oštrice odnijele glavu posljednjeg bosanskog kralja?”

Cigar primećuje: „Budući da bjelodano svi muslimani u Bosni i Hercegovini nisu smjerni vjernici (uključujući mnoge koji su bili članovi Komunističke partije), srpski su orijentalisti bili prisiljeni da rastegnu svoju definiciju 'fundamentalizma' da bi ona pokrila široku oblast. Proširivanjem termina fundamentalizam, srpski su orijentalisti mogli podvesti bilo koju političku aktivnost muslimana pod tu rubriku! Jevtić, na primjer, govori o 'sekularnom islamskom fundamentalizmu' i 'komunističkom islamu' da bi tako obuhvatio bilo koga i svakoga ko je na bilo koji način musliman i da bi ga učinio validnim ciljem pokude! Jevtić je ocijenio da čak i muslimani koji ne prakticiraju vjeru navodno rade nesvjesno u korist džihada”.

Kad je beogradska muslimanska zajednica, na primjer, tražila 1990. godine zemlju za groblje za svoje članove, Jevtić je reagirao pozivajući na alarm. On je opominjao da 'Nakon zemljišta za mrtve slijedeći je korak osvojiti zemljište za žive. Oni će potom tražiti džamiju, potpuno legitimno, ali potom, okolo džamije, tražit će zemljište na kojem će naseliti muslimane. I onda, neće proći mnogo kad će nemuslimani otići, u početku dobrovoljno, a kasnije pod pritiskom... Ono što je planirano jeste naseljavanje muslimana u ove krajeve, i povećanje stope rađanja da bi se postepeno postigla brojčana nadmoć.'

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-l ... erima.html

[muha_sa]

http://www.e-novine.com/region/region-b ... ljice.html

Pred zidom šutnje: Ispovjest silovane žene
Htjela bi da ti skinem povez, je li, učiteljice?
Zapisala: Seada Vranić



Izvor: www.dw.de
Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj se nalaze i delovi knjige Seade Vranić „Pred zidom šutnje“, gde su zabeležene ispovesti žena koje su silovan tokom srpske agresije na BiH. „Silovanje je jedini zločin koji se nikad, ni po kakvim okolnostima, ne može počiniti iz nehata, niti pak u samoobrani. Tokom devedesetih godina deseci tisuća žena i djevojčica su silovane u Bosni i Hercegovini. Zemlja je potpuno razorena i 'silovana' pred očima međunarodne zajednice, koja je postala sukrivcem njezine tragedije. Svi koji su istraživali ratna silovanja u Bosni i Hercegovini ističu da im je šutnja žrtava najveća prepreka, često nesavladiva. I moje iskustvo to potvrđuje. Šutnja je i u mom istraživanju bila moj najveći protivnik. Često sam se osjećala kao pred zidom, a preda mnom su bila ljudska bića, nesretna, posramljena, ponižena, izgubljena. Mnoge žrtve su mjesecima bile pod najgorom torturom u logorima i zatvorima. Mnoge su izgubile djecu, muževe i roditelje. Iza većine su ostali spaljeni i srušeni domovi. Razumijela sam njihovu šutnju“, kaže autorka knjige

Uhapsili su me 30. aprila navečer. Tog dana, rano ujutro, odveli su mog muža. Ne znam imena tih ljudi. Dvojica su bili u policijskim uniformama, treći je bio civil. Nisam sigurna jesu li mještani, iz Prijedora. Za nekoliko mjeseci od doseljenja iz Banja Luke, upoznala sam malo Prijedorčana. Bili smo frišak bračni par i nismo se baš pretrgli tražeći društvo.


Imali smo prijatelje, nešto stariji bračni par koje je moj muž znao još iz djetinjstva. Oni su mu i našli posao u Prijedoru i zato smo tu i preselili. Nadala sam se da ću se i ja, kao učiteljica, lako zaposliti u nekoj od prigradskih ili seoskih škola. Naši prijatelji napustili su Prijedor dva mjeseca prije našeg hapšenja. Odlučili su se iznenada na takav korak, isto savjetujući i nama. Nažalost, nismo ih poslušali.


Mislili smo da neće biti rata. Vjerovali smo da će se srpske bukadžije na kraju ipak smiriti. Niko ih nije ugrožvao ni u Bosni ni u Prijedoru. Uvijek su u svemu Srbi imali glavnu riječ.


Kad su došli po moga muža, kazali su da se radi o rutin­skom razgovoru i da će ga iz policije odvesti ravno na posao. U tom trenutku mi nismo znali da je upravo protekle noći, koji sat prije, specijalna srpska vojna policija smijenila vlast, legalnu vlast, u Prijedoru i da su počela hapšenja. Muž se nije opirao. Mirno je pošao s njima. Na poslu se nije pojavio niti sam ga više ikad vidjela.


Po mene su došli isti onaj civil i jedan od policajaca. Rekli su da samo trebam potvrditi iskaz muža da nije politički dje­lovao u SDA i da ću za sat-dva uživati u toplom muškom zagrljaju. Naslutila sam zlo tek kad su mi u automobilu koji nije imao policijske oznake, stavili na oči nekakav povez.


Nakon pola sata ili sat vožnje, izveli su me iz automobila i uveli u neku prostoriju. Znam da nije bila na spratu, jer se nismo penjali stepenicama. Neko me je gurnuo na pod. Bio je od betona. Kad su se vrata zalupila, skinula sam povez. Bio je potpuni mrak. Osjetila sam disanje i nekakvo mumlanje pa sam zaključila da nisam sama u sobi. Nisam ni uspjela saznati o kome se radi, jer su se ubrzo otvorila vrata propustivši malo svjetla iz hodnika. Primjetila sam osobu u vojničkoj uniformi i tek kad se izderala na mene što sam skinula povez, shvatila sam da je žena. Naglo je zalupila vratima tako da nisam stigla iskoristiti taj tračak svjetla i vidjeti ko se još nalazi u sobi.




Photo: Stock
Vratila se za nekoliko trenutaka s povezom. Bila je to, zapravo, muška čarapa koju mi je stavila na oči i povezala sa špagom. Od smrada sam zamalo ispovraćala. Odmah me je nakon toga odvela u drugu prostoriju i naredila mi da skinem odjeću i cipele. Ona mi je skinula sat, narukvicu i vjenčani prsten. Naušnice mi je iščupala. Ostala sam samo s povezom na očima. Nisam se usudila skinuti ga ni kad sam, na kratko, ostala sama.


Čuvarica se ubrzo vratila s još jednom osobom. Čula sam kad je toj drugoj osobi rekla: "Evo ti je pa radi sa smrdljivkom što ti padne na pamet." Druga je osoba bio muškarac. Znala sam to čim me je uhvatio za nadlakticu i gurnuo na nekakav ležaj. "Stvarno smrdiš, bogtejebo", podviknuo mi je na uho dok mi je rukama gnječio grudi. Ne znam kako sam se usudila reći da ne smrdim ja nego čarapa. Valjda mi je to spontano izletilo. Nisam ni bila dovoljno svjesna što sam rekla, jer sam bila uplašena više nego ikad u životu. .


"Aaa, htjela bi da ti skinem povez, je li učiteljice?! Htjela bi me vidjeti. Pa dobro, pogledaj svoga Novicu, ali upamti da srpske čarape ne smrde. Treba da ti bude čast što te Srbin hoće jebati... Sjećaš li se Novice iz četvrtog A", upitao je skidajući mi povez.


Nekoliko trenutaka nisam mogla ništa vidjeti iako je bilo upaljeno svjetlo. Tek kad su mi se oči priviknule na svjetlo, vidjela sam mu lice. Bilo mi je nepoznato. Još ne mogu vjerovati da je on bio moj učenik, da me je silovao moj bivši učenik. Po godinama bi, možda, i mogao biti iz prve generacije u mojoj učiteljskoj praksi. Bio je ispod dvadesete, što znači da je tada, kad sam ja počela raditi kao učiteljica, mogao biti četvrti razred osnovne skole. Ali, njegovo mi je lice bilo nepoznato, a ne sjećam se nijednog učenika s tim imenom.




Izvor: newindianexpress.com
Te prve noći moga zatočeništva, silovala su me još sed­morica, ali ni jednom od njih nisam vidjela lice, jer mi je Novica, ako mu je to uopšte pravo ime, poslije ponovo stavio povez na oči. Prije nego je otišao, privezao me je za ležaj. Svezana, raširenih nogu i ruku iznad glave, poslužila sam za iživljavanje sedmorici 'Jugovića'. Tako im se umiljavala ona žena, čuvarica. Povremeno je ulazila u sobu da provjeri treba li me "kupati". Kasnije sam shvatila da "kupanje" znači polijevanje hladnom vodom u slučaju da se zatvorenik onesvijesti.


Sutradan su me kamionom prebacili na drugo mjesto, zajedno s grupom zatvorenica koje su, kao i ja, imale poveze na očima i ruke vezane na leđima. Poslije duže vožnje smještene smo u neku baraku bez prozora, u koju je svjetlo ulazilo samo onda kad su se otvarala vrata. Ne znam gdje je bilo to mjesto. Možda je blizu Bosanske Gradiške, jer sam jednom čula da je jedan od stražara spomenuo drugom kako mora do vulkanizera u Gradišku. .


Ne mogu tačno reći koliko sam tu ostala, jer u mraku izgubiš svaki pojam o vremenu. Čini mi se da sam u toj mračnoj baraci provela cijelu vječnost. Dok sam tu bila zatvorena, stražari su me nekoliko puta pretukli. Tako su neki od njih prekraćivali dosadu pošto bi prije toga zatvorenicu silovali.




Izvor: www.dw.de
Jedan stražar (zvali su ga Kostur, makar je bio prilično gojazan) kundakom puške mi je ozlijedio čeljust i izbio sve zube na lijevoj strani. Ovo na licu mi je "uspomena" od Kos­tura. Njega smo se najviše bojale jer je bio pravi sadist. Ženama je gurao pivsku bocu u... i prisiljavao svaku da mu "puši". Meni je pokušao ugurati cijev pištolja... Instinktivno sam se trgla i udarila ga nogom koju je, siguran da se neću usuditi ni moći suprotstaviti, bio labavo privezao za ležaj. Iznenađen i bijesan uzvratio mi je kundakom. Ne sjećam se samog udarca. Posljed­nje što pamtim je kretnja kojom je sa stolice dohvatio pušku. Mislim da sam dugo bila u nesvijesti.


Kad sam došla k svijesti, još sam bila u istoj sobici u kojoj su nas stražari silovali. Oni su to zvali "razonodom". Čeljust mi je bila povezana nekakvom krpom, a u ustima sam imala okus krvi. Cijela me je glava boljela. U tom momentu prvo mi je palo na pamet da nemam na očima povez. Kostur je jedini svakoj od nas skidao povez hvalisajući se da se on nikoga ne boji. Naravno, svakoj bi opet povezao oči prije povratka u baraku.


Pošto sam bila sama u sobi mogla sam je pažljivo razgledati. Bila je prilično mala, petnaestak kvadrata, a možda i manje. Zidovi su bili jako prljavi, s dosta vidljivim krvavim mrljama. Neke su bile sasvim tamne ali je bilo i svježih, crvenih. Osim ležaja i dvije stolice, u sobi nije bilo drugih stvari. Na prozoru nije bilo nikakve store; pa je neko na stakla zalijepio stare novine, na mjestima već iskidane.


Taj prozorčić me je mamio, ali nisam imala snage da ustanem s ležaja i barem nakratko provirim vani. Ležeći sam jedino mogla osluškivati zvukove. Zatvorila sam oči, jer sam imala osjećaj da su mi tad bolovi u glavi slabiji. Povremeno su do mene dopirali glasovi stražara.


U jednom momentu neko je ušao u sobu. Pretvarala sam se da sam u nesvijesti i kad sam pomislila da mi nije upalilo, čula sam ga kako dovikuje nekome da kaže Kosti da sam još u nesvijesti. Drugi glas je uzvratio: "Šta se Kosta toliko interesuje za Turkinju? Nije se, valjda, u nju zaljubio? " Ponovo se oglasio onaj u sobi, dobacivši onome u hodniku da mi je Kosta poz­navao muža, jer su zajedno završili tehničku u Banja Luci. Dodao je još da se "Kosta mislio prvi nasladiti, ali ga je malac pretek'o"..


Tad je doviknuo onome drugom da donese vodu pa da me vrate u "krmetnjak". Nije više imalo smisla pretvarati se. Otvo­rila sam oči kako bih izbjegla "kupanje", ali ih to nije spriječilo da izliju cijeli lonac na mene. Valjda im se nije dalo vraćati natrag pun lonac vode. Vukući me po podu i zemlji, vratili su me u baraku. Naravno, nisu mi zaboravili povezati oči.




Photo: Stock
Opet sam bila u mraku bez dovoljno zraka, s nesnosnim bolovima u glavi i grčevima u želucu koji će potrajati danima, jer čak ni rijetke i oskudne obroke kukuruzne kaše koju su nam davali da nas održe u životu, nisam mogla jesti. Ipak, teže od bolova i gladi, teže i od poniženja koje ti ubije svaku volju, bilo je saznanje da više neću vidjeti muža. Iako sam se povremeno tješila da ne mora značiti da je mrtav ako ga je Kosta "po­znavao", neki unutrašnji glas mi je govorio da nije živ. Odlučila sam tada nešto preduzeti: ili se izvući iz onog pakla ili umrijeti. Znala sam, ako ne uspijem, ubiće me. Smrti se nisam bojala.


Pošto su me stražari poštedili svojih sadističkih seansi, imala sam vremena da razmislim i malo osmotrim okolinu, bolje reći da je opipam, jer u onom mraku ruke su nam zami­jenile oči. Znala sam da nijedna od zatvorenica koje su, kao i ja, bile u jadnom stanju, pretučene, iscrpljene i izmrcvarene, nije u stanju fizički se nositi s onim skotovima. Međutim, gore od toga je bilo njihovo beznađe. Jednostavno su se prepustile sudbini. Čula sam mnoge od njih kako se tiho mole Bogu da ih uzme.


Slušajući ih mislila sam da ću poluditi. Ne znam šta me je navelo na pomisao da to i ne bi bilo loše. Tad sam odlučila: poludiću, glumiću luđakinju. Nisam znala kako, a nisam ni neki talent za glumu. Pjevanje se nametnulo kao jedini način. Izne­nada mi je sinula ta ideja.


Čim sam se osjećala malo bolje i mogla micati ustima, probala sam pjevušiti, a žena koja je sjedila do mene, kojoj nikad nisam sasvim jasno uspjela vidjeti lice, Hatidža J., naglo je odskočila od mene i povikala: ova je skrenula, pobudalila je.


Osjetila sam da su se ostale zatvorenice okupile oko mene. Pipale su mi lice i ruke, postavljale su mi razna pitanja. Nihada, najmlađa među nama, četrnaestgodišnjakinja, rasplakala se, ali ja više nisam mogla natrag. Nastavila sam s pjesmicama koje sam pjevala s djecom u školi. Žene oko mene počele su glasno komentarisati kako sam pobudalila od Kosturovog udarca u glavu. Jedna od njih, ne znam koja, rekla je da je to, možda, zbog muža, da sam vjerovatno saznala da su ga Srbi zaklali. Umjesto da kriknem, nastavila sam pjevati još glasnije.


Možete li zamisliti koje sam se pjesme sjetila? Čije pjesme? Srpske! Zapjevala sam "Moj Milane, jabuko sa grane". Nikad mi se nije sviđala ta pjesma niti sam je kad pjevala iako sam na veselicama pjevala i njihove pjesme. Ravnopravno sa sevda­linkama.




Izvor: ibtimes.com
Jedan stražar utrčao je u baraku kao sumanut, a za njim i drugi. Izvukli su me vani. Vjerovatno su bili šokirani mojom pjesmom kad su mi zaboravili povezati oči. Vikali su da umuknem, a ja sam, skoro zaslijepljena suncem, škiljila i pjevala iz sveg glasa. Imala sam osjećaj da sam u magli, ali sam uskoro počela razabirati okolinu. Baraka je izvana izgledala poput montažne hale. Mogla je biti skladište ili manja tvornica, radionica. Na prozorima su bile zakovane daske. Nešto dalje je bila manja kuća, prizemnica i traktor s prikolicom ispred nje. Zaključila sam da je u toj kući ona soba u kojoj su nas silovali.


Stražari, još zbunjeni, dovukli su me do kuće i prislonili uz zid. Mlađi je u mene uperio pušku, ali ja sam nastavila pjevati. Tada je stariji izvadio iz čizme nož i stavio mi ga pod grlo. To je bio Kostur. Njega sam naravno već vidjela. Sledila sam se i na trenutak zašutila. Ustvari, nisam čula vlastiti glas iako sam se trudila otvarati usta.


Pomislila sam da neću izdržati. Puške se nisam bojala, ali me je skoro uhvatila panika od pomisli da bi me Kostur mogao izmasakrirati. On je to bio u stanju učniti. Ni danas mi nije jasno kako sam smogla snage i nastavila pjevati. Ne sjećam se šta sam pjevala. Znam samo da sam se derala iz sveg glasa i da me je čeljust jako boljela. Pretpostavljam da je to privuklo ostale da izađu iz kuće. Jedan od njih, jedini uredno podšišan i "ispeglan", upitao je šta se dešava i zašto nemam povez. Kostur mu je odgovorio: "Izgleda, Kosta, da tvojoj 'simpatiji' više nećemo morati vezati oči. Pošandrcala je!"


Ja sam, naravno, nastavila pjevati pa je Kosta, onaj koji je "poznavao" moga muža, naredio da me "okupaju". "Kupali" su me nekoliko puta, šamarali, stavljali mi nož pod grlo a onda su odustali. Ohrabrena, počela sam skakutati, tobože plesati. Čak sam u jednom momentu htjela prići Kosti i zaplesati s njim. Kosti koji mi je, možda, zaklao muža. Znam da Vam to zvuči nevjerovatno, ali ja sam to zaista htjela učiniti da ih uvjerim da sam luda. Kosta me je preduhitrio i naredio da me vrate u baraku.


Nakon toga danima su me testirali. Odvodili u onu kućicu i tukli, polivali vodom ali me nisu silovali. U početku su mi stavljali povez na oči kad su me izvodili iz barake, a kasnije su i s time prestali. Naravno, drugim ženama nisam otkrila da je moje ludilo lažno. I danas me peče savjest što sam ih mojim deranjem izbezumljivala. Bojala sam se da bi me neka od njih mogla odati da bi sebe spasila ili barem ublažila muke.


Svi su povjerovali u moje ludilo, a i sama povremeno nisam bila sigurna jesam li još normalna osoba. Nisam samo pjevala dok sam bila budna, moji su snovi bili 'raspjevani'. To me je spasilo od pakla. Preživjela sam.

[12wer]

1300 каплара



1300 каплара је назив за још недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици.

Састав ове јединице чинио је будући интелектуални крем Србије. Почетком рата велики број младића, како из Србије тако и из Аустроугарске, напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. Они су упућени у војну школу у Скопљу. Иако њихова обука није била готова развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, са мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се Свет већ помирио са потпуним сломом Србије. За одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем.

1300 каплара представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их чинили, махом, голобради младићи који су свесно кренули у борбу.

[12wer]

Kolubarska bitka


Novembra 1914. godine počela je Kolubarska bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, na frontu širokom oko 200 kilometara od Beograda do Guče, u kojoj je srpska vojska posle mesec dana teških borbi do nogu potukla Petu i Šestu austrougarsku armiju pod komandom generala Oskara Poćoreka. Pošto su austrougarske trupe okupirale...... Beograd, Šabac, Valjevo, Užice i celu severozapadnu Srbiju, počinivši masovne zločine nad civilima, na Kolubari se, za vojne eksperte, dogodilo čudo. Tri srpske armije - koje su se našle u naizgled bezizlaznom položaju - u silovitom kontraudaru tokom višednevnih žestokih okršaja potpuno su razbile neprijatelja. Do 15. decembra 1914. isteran je iz Srbije poslednji austrougarski vojnik, izuzev 42.538 zarobljenika. Tokom bitke poginulo je više od 57.000 austrougarskih vojnika i oficira, a Srbi su zaplenili veliku količinu ratnog materijala i oružja, uključujući dva aviona, više od 140 topova, 3.500 vozila s municijom i 60.000 pušaka. Izuzetne zasluge za pobedu imao je general Živojin Mišić, unapređen posle bitke u čin vojvode. Njegova Prva armija je između 29. novembra i 2. decembra 1914. izvršila odlučujući proboj na Suvoboru.

[12wer]

Ма јашта бре

[LBVIEW]

Ма јашта бре

Ma niste vi ni pljunuli na nesto sto niste ni posjedovali, jer mit o hrabroj,pravednoj i humanoj vojsci u Balkanskim ratovima i I Svjetskom je samo mit koji veze sa stvarnoscu nema-zlocini koje je 'rabra srpska vojska tad pocinila su zataskani jer ste monopol na pisanje historije imali jedino vi. Ovaj put ste samo potvrdili kako se u stvari ne radi ni o cem drugom do mitu,samo za razliku od prijasnjih zlocina ovaj zadnji, gdje su srpske vojne i policijske snage pocinile genocid je i presuden i dokumentiran te, na vasu zalost, za vik vikova historijska cinjenica koju historicari koji se bave historijom ovih prostora smatraju mjerodavnom, naravno uz izuzetak pokojeg nebeskog i bratskog ruskog.

[12wer]

Decko nemoj da sernjas.Imas puno tekstova o proterivanju muslimana,albanaca iz srbije.Imas tekstove o zlocinima srpske vojske na kosovu,albaniji...rusenju djamija.Decko nadji i postavi slobodno

[muha_sa]

Decko nemoj da sernjas.Imas puno tekstova o proterivanju muslimana,albanaca iz srbije.Imas tekstove o zlocinima srpske vojske na kosovu,albaniji...rusenju djamija.Decko nadji i postavi slobodno

ma lažu--to casne komšije nikad radile nisu.

[12wer]

Neki lazu,neki su ograniceni a neki imaju komplekse.
Nadji se slobodno

[muha_sa]

Neki lazu,neki su ograniceni a neki imaju komplekse.

šta tata nacije veli

[LBVIEW]

Decko nemoj da sernjas.Imas puno tekstova o proterivanju muslimana,albanaca iz srbije.Imas tekstove o zlocinima srpske vojske na kosovu,albaniji...rusenju djamija.Decko nadji i postavi slobodno

Slusaj, prekodrinski, tim tonom se mozes obracati ukucanima kako si izgleda i navikao.
A jesam li pogodio zicu, ako ako, ovo je samo pocetak, kad god vam na pamet padne postirati mitove o 'rabroj i pravednoj proslosti, slijedi podjecanje na historijske cinjenice koje vam ne idu u prilog. Nema vise monopola na kvazi-historiju, moracete se navici kako niste u mogucnosti nametati istu drugima kao sto ste navikli u Kraljevini i SFRJ-u, jest da boli,al' sto ono kazu "sam pao sam se ubio".

[Joe McCarthy]

To da je bolje pakt sa nacistima nego rat samo govori o tebi sta god ti bio...

Drugi svjetski rat nije bio rat koji se ticao Bošnjaka.

[hrastov žižak]

a što se tema ne preimenuje u "Sramote srpske prošlosti" ili nešto tako, kad vam toliko smetaju ti tekstovi koje on postavlja?

[muha_sa]

a što se tema ne preimenuje u "Sramote srpske prošlosti" ili nešto tako, kad vam toliko smetaju ti tekstovi koje on postavlja?

tema je srpska prošlost a mi stavljamo sve što je vezano za temu--za mnoge ovo što mi postavljamo nije sramota vec se ponose svojim (ne)djelima.