Kraljevi ex-yu kosarke

[zg1911]

eno ti i dariju saricu je isto caca srbin (predrag) a mati hrvatica pa kad treba laprdat po novinama to cini on a ne ona. i zamisli, nije mu se mijenjalo ime.

a di je drazen od sarica...

no ti se i dalje tjesi pricama o ustaskoj hrvatskoj a glasaj za vucica. zdravo!

[dječak sa šibicama]

ne smeta mi drazenovo porijeklo,nebitno mi je to,pogresno si mene shvatio,nego mi je cudno da ga se stvarno nikad ne spominje,ko da je umro,sad je vjerovatno i star,mozda i bolestan,ali nije bio star prije 20 godina,mislim nebitno za pricu o kosarci ali cudna situacija

Drazenov otac nikada nije zelio ici pred medije, to je njegov privatni izbor, nije svako ljubitelj kamera.

[kakavdanakneiskustvu]

ma sve ok,cini mi se da je i u onom filmu jednom braca divac dolazio u stan ili kucu drazenovih i acinih roditelja i ne sjecam se da je kamera prikazala,ko da ga nema,izgleda da bas ne voli kamere i publicitet

[souly]

jao dico što se naložiste pa nebulozirate...
kad se o realnom životu, ali i o košarici radi - nacija, nacionalnost i nacionalizam, isto kao i religija, su skrovište za nesigurne, frustriane, nisko-kapacitetne zatucane individue...
napredak čovječanstvu ne donose nacije, već genijalni pojedinci koji sanjaju, a sanjari domovine nemaju...
ja eto živim u hrvaškoj i volim je osebujno, al draži su mi moji vrganji i cipli koji me hrane od nekog homo sapiensa koji bi triba da mi je sabratom po naciji (po I.Q. to sigurno nije)...
budimo braća po toleranciji različitosti i želji za spoznajom, a ne po fakin naciji i religiji...
možda tako razmišljam jer imo sam babu promiskuitetnu do jaja, a živjela je pored glavnog puta, tako da joj je turski kurac bio sladak isto ka i austrougarski...
ja se mojom babom i svim tim kurčevima ponosim... nečiste mi krvi...

P.S.
pre par ljeta sam imao čast nafatat Jovana (Joleta) Petrovića i popričat s njim iako već nekih četvrt veka živi u kućnom pritvoru...

[souly]

diskrepanciju u stavovima i shvaćanjima pojašnjava sljedeći text... ko i dalje ne vidi - jbg. ne mogu pomoć...

Fraktura

Generacija koja je došla za i nakon ukazanja Dražena Petrovića, svakako je planetarno najpoznatijom ergelom košarkaša iz bivše države, već i zbog puke činjenice da je velika većina pripadnika iste zaigrala u NBA ligi. Kukoč, Divac, Rađa, Đorđević i drugi, bili su vladarima evropske igre devedesetih i pored toga što je SFRJ nestajala. Dok ta generacija igrača ne ode sa scene, proći će još više od dekade, a biće i medalja. Četiri uzastopne medalje Hrvatske i potom čak pet zlata Srbije (i Crne Gore) u tom periodu, dokazom je da je ta posljednja generacija imala ponajviše talenta; zamislite samo mogućnost izbora na svakoj mogućoj poziciji...
Bekovi i krila - Petrović, Đorđević, Danilović, Zdovc, Naumoski, Bodiroga, Perasović, Kukoč, Paspalj, Stojaković, Sretenović, S.Obradović, Komazec, Rakočević, Jarić, Giriček...
Centri - Divac, Rađa, Vranković, Savić, Rebrača, Čurčić, Tabak, Tomašević, Vujčić...
Dvije ili tri najbolje reprezentacije u Evropi.

No dobro; tri uzastopna zlata reprezentacije i četiri uzastopna Kupa Šampiona kojima se Jugoslavija orodila na prelomu osamdesetih i devedesetih nisu bili dovoljni plemenskim apetitima - u modu ulaze primitivni plesovi, košarka postaje marginom intelektualnog kontinuiteta jer i dalje nosi medalje kao pouzdana, dugovječna koka. Draženova tragedija dolazi baš u to nejako vrijeme kako bi kolektivno kaznila svakog od nas pojedinaca i to za osobne, individualne propuste koje smo si dopuštali u šareno-lažnom dobu privremenog zamagljenja svijesti. Dolazi do frakture u kojoj se odvajaju želja za nastavkom košarkaške berbe i nesposobnost novokomponirane košarkaške nomenklature da je zadovolji.

Ako je smrt Amadeusa košarke bila nedvojbenim predznakom katastrofe, kaznom za primitivizam koji je zavladao i posljednjim čavlom u košarkaškom lijesu bivše države, mnogi od nas to nisu doživjeli tako. I dalje su bili zavedeni rezultatima reprezentativne košarke, kako Hrvatske, tako i "SR" Jugoslovenske, koje su, zahvaljujući igračima, pretežno odgojenim u bivšoj (košarkaškoj) državi, nastavile sa kolekcionarskim navikama prošlosti. Ove dvije države su se jednom umalo našle i na pobjedničkom podiju istovremeno. Prijevremeni odlazak brončanih, kao da je u isti čas označio i napuštanje pobjedničkih aspiracija u toku sljedećih godina. Slijedilo je još sedam dugih godina u kojima su mnogi zanemarivali frakturu koja je postala bolna, ali je utišana sa pet međunarodnih zlata, sve do posljednjeg momenta slave u Indianapolisu, 2002. godine. U pobjedničkom timu, odlazećeg imena Jugoslavija, još uvijek su bili Divac i Bodiroga - obojica mamuti iz davno zaboravljenog prvenstva bivše države. Puno desetljeće, trajala je ta autoopsjena, ignoriranje činjenice da je pukla jedna važna koščica. Vremenom će bol prevladati i biće potrebno jaaaaaako dugo mirovati dok se fraktura ne sanira.

Razlozi frakture nekima su nejasni, za druge očiti, trećima nije do misli već do kruha. Valjda je bolje ovako. Za košarku, obrazovanje, tržišnu ekonomiju, budućnost i demokraciju. Tu negdje, oko tog posljednjeg košarkaškog zlata zemlje Jugoslavije, počinje i jedan novi period u mom životu; period koji me distancira od košarke jer počinjem da je gledam novim očalama. Sama igra loptanja ne daje mi povoda za nešto drugo. Ne govorim isključivo o nedostatku rezultata; niti ABA ili Jadranska liga mi ne mirišu kao ona stara, kojoj sam posvetio ove retke. Dodavanje Pere i Bobana, znači mi više od cijele povijesti ABA/Jadranske lige. Nažalost.

I prolaze tako godine; jedan bolan prekid slijedim sa novim. Moja hrvatska košarica lebdi tamo nedje između wannabe sudbonosnih proročanstava o supertalentima i sindroma četvrtfinala (kao maksimum) velikih natjecanja. Čim je Jugoslavija promijenila ime u "Srbija i Crna Gora" eto ti sranja - debakl na Olimpijskim igrama u Ateni, a onda i onaj domaći na Eurobasketu 2005. godine. I ostatak balkanske bratije tavori u opskurnosti reprezentativnih rezultata, ali ima neovisnost, tisućljećnu kulturu i dalje štanca igrače, tu kvarljivu robu (danas i više no ranije) prisutnu u svakom iole ozbiljnijem evropskom klubu. Lijepo. Sretan sam zbog njih. Ali ne mogu si pomoći... I dalje mislim da je Toni Kukoč (drži mi se kralju) igra bolje dok je inkasira dva soma maraka za mjesec u Jugoplastici, nego kad je brao tri milje godišnje u NBA.

košarica u Jugi nije bila vrhunska zbog para ili nekog nacionalnog naboja (on ju je uništio i dalje to dela) već zbog činjenice da je košarka u Jugoslaviji bio intelektualni projekt... samo postojanje nacije/religije na prvom mjestu ljestvice vrijednosti - briše intelekt kao faktor...

[kakavdanakneiskustvu]

kukoč operisao srce

http://direktno.hr/en/2014/sport/28614/ ... stent!.htm

[zg1911]

uspjesan oporavak najtalentiranijem ex yu igracu. kuki je igrao najljepsu kosarku.

[kakavdanakneiskustvu]

uspjesan oporavak najtalentiranijem ex yu igracu. kuki je igrao najljepsu kosarku.

[souly]

pošto ljudi nemaju puno mašte i uglavnom vrte već milion puta viđena imena dozlaboga, ajde da malo zajebemo pop-kulturu današnjice... a i mlađima tribaju osvrti matorih, koliko god oni bili nerazumljivi danas...

kako je ovo ipak forum ex-YU kraljeva košarke, osećam se prozvanim napisati ponešto o kralju koji viri iz budžaka savjesti i zapitati se značajno pitanje koje se odnosi i na druge zapostavljene veličine prijašnjih vremena: đe zaturismo ostatke realne prošlosti i koliko je velikim košarkašem Radmilo Mišović bio? u mom sistemu vrednovanja, on je No.35 YU košarice... koliko je to veliko na međunarodnoj osnovi, pošto Radmila nisu u repku zvali, a u evropskim kupovima odigra je svega 2 tekme (prosjek 31.5 ppg))?
ja bi reka da nije bio lošiji od Galisa... da je ima trojku, prosjek karijere bi mu bio 30, a u najboljim sezonama oko 40... od sličnih mu trpača - koliko je Radmilo lošiji od Petrovića? da li je uopće lošiji? samo Korać je (7 titula) bio više puta najbolji strelac lige no Mišović (5 puta)...

Ovaj car niskobudžetne košarke iz Čačka je odigrao mnogo nezaboravnih tekmi, više sjajnih sezona i čak pet puta bio najboljim strelcem prvenstva u periodu od '68 do '74 godine. Kako mu je to uspjevalo u konkurenciji sjajnih igrača kojima je Jugoslavija počela obilovati tih godina? Pa ponajprije skok šutom zbog kojeg je njegovim (uglavnom ispodprosječnim) suigračima često bilo suvišno iz odbrane trčati u napad jer bi ga Radmilo završavao dalekometnim šutom već nakon prelaska centra. Ili bi loptu negdje zavukao prilikom ulaza i onda je otprilike iz visine prepona izvukao i provukao na polaganje, dok su protivnički centri gledali jedan u drugog. Jedan je od najboljih izvođača slobodnih bacanja u istoriji jugoslovenske košarke sa prosjekom karijere od preko 87% (mislim da je samo Kinđe bolji). Mišović je napredovao i u svojim tridesetima; nakon izuzetne sezone '73 sa Kićanovićem i 4. mjestom u prvenstvu te godine, Radmilo je sljedeće godine izvukao svoju ponajbolju sezonu sa 33 koša u prosjeku (rekordnih 825 u sezoni). Tada mu je već bila 31. godina i možemo ga smatrati za jedog od dugovječnijih igrača u povijesti nekadašnjeg prvenstva. Osim 12 prvoligaških sezona, još nekoliko je odigrao u nižim razredima, a zasigurno bi napravio i veću karijeru da nije bio naglašeno skroman tip; nije težio isticanju svoje ličnosti i davao je prednost mirnom životu u svom prirodnom okruženju Čačka i Morave (klasični srbijanski provincijalni papak, je li). Koliko god Mišović bio sjajan, sam nije bio u stanju donijeti međunarodni respekt i učešće u evropskim takmičenjima skromnoj momčadi Borca. Najveći razlog leži u činjenici nedovoljno kvalitetnih visokih igrača sa kojima je igrao u karijeri. Najzvučnija imena na centrima su Mirko Drobnjak, Radivoje Živković (brzo u Zvezdi) i Obrad Šarančić. To i ne bi bila toliko loša podrška da Borac nije bio još siromašniji na krilnim pozicijama.

Najviše koševa u Prvoj Saveznoj ligi (uključujući playoff):

1. Vinko JELOVAC 7548
2. Giuseppe GIERGIA 6975
3. Dražen DALIPAGIĆ 6714
4. Radmilo MIŠOVIĆ 6701

Najviši prosjek koševa u Prvoj Saveznoj ligi SFRJ:

1. Radivoj KORAĆ 33.8
2. Dragan KIĆANOVIĆ 28.5
3. Radmilo MIŠOVIĆ 26.9

kako Mišović sam kaže (imate na YouTube) - eto, za razliku od ostalih, ja sam bio i ostao goli kurac...

moja prognoza - slično kao Varajićevih 45 u Grenobleu koji su rekordom vječnosti - Radmilo Mišović je nešto između Rembrandta i Coltranea u ex-YU kulturi - njegova djela će parsto godina nakon njegove smrti vrijediti više od nekih današnjih kvazi-veličina... ...

[kakavdanakneiskustvu]

zašto ga nisu zvali u repku?

[souly]

zašto ga nisu zvali u repku?

mislim da je odigra 5 tekmi i uzeo balkansko zlato...

http://www.yugopapir.com/2014/09/radmil ... rniji.html

[kakavdanakneiskustvu]

zašto ga nisu zvali u repku?

mislim da je odigra 5 tekmi i uzeo balkansko zlato...

http://www.yugopapir.com/2014/09/radmil ... rniji.html

hvala,gdje vidis mihovila nakica na listi najboljih ex yu igraca?

[souly]

pa tu neđe oko 25. mjesta, slično Paspalju - što je sjajno ako uzmemo u obzir da mi Peđa Stojaković stoji na 18.

Miha je bio kraljina - MVP Ciboninih trijumfa u osamdesetima - igrač na oba kraja terena, vladar obrane...

[kakavdanakneiskustvu]

pa tu neđe oko 25. mjesta, slično Paspalju - što je sjajno ako uzmemo u obzir da mi Peđa Stojaković stoji na 18.

Miha je bio kraljina - MVP Ciboninih trijumfa u osamdesetima - igrač na oba kraja terena, vladar obrane...

slazem se,mislim da je 1985. u finalu protiv reala imao 18 skokova sa samo 203 cm visine,moj prvi omiljeni igrač

[radostan dan]

ode čovjek...

[JoseMujica]

rip veliki meštre

[kakavdanakneiskustvu]

RIP

@souly,nesto o žeravici?

[souly]

Ranko Žeravica
(Novo Mileševo, 17.11.1929. - 29.10.2015. Beograd)

I legenda Ranka Žeravice je nastala na istom principu kao i one njegovih nešto starijih prethodnika i mentora. Trenersku karijeru je počeo paralelno s igračkom, početkom pedestih. U beogradskom Radničkom je petnaestak godina bio trenerom muških i ženskih selekcija. Početkom šezdesetih, uči od Aleksandra Nikolića i polagano preuzima mlade selekcije bivše Jugoslavije. Profesionalnim trenerom u KSJ postaje 1960. Ranko će sa juniorskom reprezentacijom osvojiti srebro na EP 1966. u talijanskom Porto San Giorgiu. Radi se o sjajnoj generaciji, u kojoj su se našle istinske legende domaće košarke sedamdesetih: genijalni Krešo Ćosić, precizni Damir Šolman, osobenjak Ljubodrag Simonović, Dragan Kapičić, Dragiša Vučinić, Aljoša Žorga, Boša Tanjević... Samo 4 godine kasnije, četvorica iz ove generacije će se naći u timu koji osvaja prvo veliko zlato Jugoslavije.
Žeravica preuzima i seniorski tim 1967., i iste godine s mlađahnom ekipom osvaja 9. mjesto na Eurobasketu, ali sa starijom generacijom, prevođenom Koraćem i Daneuom, osvaja srebro na SP u Montevideu. Ranko je sljedeće godine ostvario ono što još nijedan trener Jugoslavije nije. S Olimpijade u Mexicu vraća se sa srebrnom medaljom, prvim olimpijskim odličjem koje je Jugoslavija osvojila. Slijedi srebro na Eurobasketu u Italiji 1969., a zatim i zlato na svjetskoj smotri u Ljubljani. Ta 1970. godina je definirala rezultate Jugoslavije u kasnijem periodu, ali i veliku karijeru srpskog stratega. Žeravica je na klupi reprezentacije proveo još dvije godine, učestvujući u još jednom srebru na Eurobasketu 1971., a selekciju je prepustio Mirku Novoselu, nakon petog mjesta na kontroverznom olimpijskom turniru u Münchenu. Ranko Žeravica obilježio je početak i kraj sedamdesetih na klupi reprezentacije - 1970. je vodio tim do svjetskog, a 1980. do olimpijskog zlata.

Još za vrijeme rada s reprezentacijom, Ranko je bio zaslužan i za košarkaški procvat beogradskog Partizana. Vodio je momčad crno-belih u dva navrata tokom sedamdesetih (1971-74 i 1976-78), a bio je odgovoran i za dovođenje Dražena Dalipagića, kasnije i Dragana Kićanovića. S Partizanom, Žeravica nije osvojio prvenstveni naslov, ali je 1978. godine vodio kolektiv do osvajanja prvog međunarodnog trofeja, Kupa Radivoja Koraća. Nakon toga će voditi selekciju Argentine, ali će se 1980. godine ponovo prihvatiti kormila reprezentacije SFRJ. Tog ljeta, Jugoslavija osvaja svoje jedino Olimpijsko zlato. Nakon slavlja u Moskvi, Žeravica preuzima tim Crvene Zvezde, koju je vodio s klupe sljedećih šest godina. Posljednji povratak Ranka Žeravice na mjesto selektora državnog tima, odigrao se 1982. godine na Svjetskom prvenstvu u Kolumbiji. Jugoslavija osvaja brončanu medalju. Žeravica je s Crvenom Zvezdom došao do još jednog finala Kupa Koraća u sezoni 1983-84, ali u finalu je bila bolja momčad francuskog Ortheza. Zvezda i u domaćem prvenstvu igra dva uzastopna finala playoffa, ali je oba puta bolja zagrebačka Cibona. Ranko će nakon toga u Španiju, pa u Italiju; par mjeseci je bio i na klupi momčadi iz Splita, sada pod imenom Slobodna Dalmacija, ali je nakon eskalacije ratnih sukoba napustio Split. Tokom devedesetih, on trenira još nekoliko timova, osvajajući prvenstvo SR Jugoslavije za vrijeme svog posljednjeg boravka na klupi Partizana, u sezoni 1995-96. Svoju trenersku karijeru završava 2003. u španskoj Zaragozi, gdje i živi do danas.
Ranko Žeravica je u istoriji jugoslovenske košarke ostao zapisan kao trener koji je uspješno kombinirao američku i sovjetsku školu košarke. Postavio je temelje vladavini reprezentacije na velikim takmičenjima u sedamdesetima. Također je nesebično prenio znanje mlađim naraštajima
trenera. Suvremeni metodičar košarkaške igre, Ranko je svoje najveće uspjehe ostvario na klupi reprezentacije, gdje kao dva temelja stoje dva
zlata, svjetsko iz Ljubljane i olimpijsko iz Moskve. 2007. godine, Žeravica je primljen u Kuću slavnih FIBA.

P.S.
sretan sam što sam imao priliku da upoznam Ranka jer volio je i košarku, ali i obične ljude.
RIP care

[souly]

teško da će više da se pojavi netko sličan Ranku... možda nije bio najveći trener Juge, ali bio je najpoštovaniji...

[Romanista 101%]

http://www.index.hr/sport/clanak/nba-uo ... 52518.aspx

[Putnik ali stvarno]

Кошаркашка Југославија опростила се од Жеравице

На комеморацији поводом смрти нашег великана, којој је псисутвовао крем југословенске кошарке, говорио је и представник каталонског клуба Маноло Флорес који је рекао да Барселона ставља у исту раван Жеравицу и Кројфа
Комеморација поводом смрти Ранка Жеравице (1929-2015), затим и сахрана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, само су потврдиле величину дела једног од очева српске, југословенске, али и европске кошарке. Велика сала Скупштине града Београда била је тесна да прими све Жеравичине спортске саборце, пријатеље, ученике, наследнике. Ова самоникла „кућа славних“, која се окупила да би му одала почаст и испратила га на вечни починак, представља и оно најдрагоценије у његовом тестаменту, јер сви ти великани су у неку руку и његов поклон кошарци.

Тако треба тумачити и оно што је, у врло дирљивом говору, подвукао Сплићанин Петар Сканси, који је говорио у име свих играча, али и угледне делегације из Хрватске:

„Жеравица би нам данас бранио да тугујемо. Учио нас је да кошарка мора да иде напред, да не почиње и не завршава с њим. Можда неко мисли да наша игра пре четири деценије није равна овој данас, али никако не заборавите да смо ми, с нашим Жеравицом, били шампиони. Данас је кошарка бржа, јача, има више пара, али нема успеха какве смо ми доживели с нашим драгим учитељом“.

Сјатили су се јуче из свих крајева Југославије, земље коју је Жеравица прославио са својим кошаркашима. Од њега су се бираним речима опростили и председник Кошаркашког савеза Србије (КСС) Драган Ђилас, дугогодишњи сараднци и пријатељи Милутин Лута Павловић и Милорад Микета Ђурић и некадашњи кошаркаш и тренер Барселоне Маноло Флорес.
Потребна је једна страна новина да би се набројала сва знаменита имена која су дошла да се опросте од стручњака који је члан Фибине куће славних. Међу њима и дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић, Жеравичини помоћници у репрезентацији Мирко Новосел, Богдан Тањевић и Братислав Ђорђевић, његови играчи у националном тиму Владимир Цветковић, Радован Бата Радовић, Петар Сканси, Рато Тврдић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Зоран Славнић, Дражен Далипагић, Мирољуб Дуги Дамњановић и многи други асови, затим један од најдражих и најуспешнијих ученика Божидар Маљковић, па бивши председник Цибоне (Локомотиве) Перо Златар, колеге Владислав Лучић, Влада Ђуровић, Жељко Лукајић, Мирослав Николић, новије генерације играча Дејан Бодирога, Драган Тарлаћ, многе јавне личности из света спорта, културе, политике (Небојша Човић, Горан Весић, Дарко Бајић, Владица Поповић...), многе бивше кошаркашице које је тренирао од којих је најдража супруга Загорка, његов највећи ослонац у животу испуњеном успесима.

„Долазим с речима подршке свих нас из Шпаније, почев од Бредседника Барселоне Ђосепа Марије Бартомеуа“, казао је Маноло Флорес кога је Жеравица тренирао две године у Барселони (1974-76). „Шта је Жеравица био најбоље описује један шпански новинар који је у свом тексту истакао да је Жеравица значио Барселони исто што и Кројф у фудбалу. Иако је код нас био само две године, ударио је темеље модерној Барселони. Научио нас је многим важним стварима, па тако и да тренирамо два пута дневно а не три пута недељно. Кажу да човек умире онда када га забораве, а ми нашег Ранка никада нећемо заборавити“.
Најбољи хрватски тренер свих времена Мирко Новосел, некадашњи помоћник Ранка Жеравице на клупи Југославије, рекао је следеће кад смо га питали о Жеравичином месту у европској кошарци:
„Без сумње, један од највећих европских тренера свих времена. Створио је први систематски рад с јуниорима који су довели до врхунских резултата. Његово деловање било је претеча свих оних силних успеха који су уследили“.

[kakavdanakneiskustvu]

http://kosmagazin.com/mirza-delibasic-p ... -romantik/

[kakavdanakneiskustvu]

legendarna trojka

[kakavdanakneiskustvu]

http://kosmagazin.com/prica-o-svetom-ni ... o-kosarke/

[kakavdanakneiskustvu]

http://kosmagazin.com/mihovil-nakic-leg ... ove-senke/