Ad blocker detected: Our website is made possible by displaying online advertisements to our visitors. Please consider supporting us by disabling your ad blocker on our website.
Evo ga jeremija najavio novogodisnju dreku protiv onih koji uspostave diplomatske odnose sa Kosmetom ,Mesic ide prvi osmog januara i postaje pocasni gradanin Pristine!
JEREMIĆ OTVORENO PRIJETI SUSJEDIMA: NEĆEMO TOLERISATI ŠTETU KOJU NAM NANOSE
Velikosrpske zelje 91 u kojoj najavljuju Srbiju do Tokija i svi u gals podrzavaju bolesnike ,...
Sada Jeremija prica kako je Srbija bila miroljubiva i da nikom nista na zao nije ucinila svojim susjedima, .......
00:21 / 30.12.2009.
Nijedan korak koji bude učinjen na našu štetu neće proći bez posljedica - istakao je Jeremić. - Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić je, remizirajući proteklu godinu, naglasio značaj saradnje u regionu, ali i ukazao na to da eventualno uspostavljanje ...
... diplomatskih odnosa zemalja regiona s Kosovom i otvaranje ambasada susjednih država u Prištini „neće proći bez posljedica“.
- Neki susjedi su se ponijeli na način koji nije koristan za izgradnju dobrosusjedskih odnosa, ali su mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu očuvani zahvaljujući odlučnom i odmjerenom stavu Srbije. Beograd nije svojim postupcima nanio štetu nijednom susjedu, dok susjedi jesu nanijeli štetu nama - naglasio je Jeremić, navodi Danas.
Prema njegovim riječima, Srbija neće beskrajno tolerisati seriju poteza koji nanose štetu njenim nacionalnim interesima.
- Nijedan korak koji bude učinjen na našu štetu neće proći bez posljedica - istakao je Jeremić.
Ministar je dodao da Srbija želi dobrosusjedske odnose sa susjedima i najavio otvaranje novih konzulata u Crnoj Gori i Hrvatskoj, kao i kulturnih centara u državama u regionu.
Jeremić smatra da bi bilo u interesu Hrvatske da odustane od tužbe za genocid protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. „Ako Zagreb ostane čvrst u namjeri da tuži Srbiju, Beograd je pripremio obimnu kontratužbu za zločine nad Srbima od 1991. do 1995, koja sadrži detaljan istorijski podnesak vezan za Drugi svjetski rat“, rekao je Jeremić. On je dodao da bi bilo mnogo bolje „da gledamo u zajedničku budućnost, nego da se okrećemo prošlosti“.
evo ga Emir truje cetnicku kulturu sa Fatihom Akinom, Elijom Sulejmanom, a umesto trubaca pevace Ajnur i gudice gudaci !
To bi trebalo na pdf nekultura al i tamo bi se politizovalo pa moze i ovde.
Džoni Dep na Kustendorfu
Blic - Pre 41 minut
Međunarodni filmskii muzički festival Kustendorf održaće se od 13. do 19. januara u Drvengradu na Mokroj Gori, a selektor i osnivač festivala, reditelj Emir Kusturica, najavio je da će glavni gost te manifestacije biti holivudska zvezda Džoni Dep.
Kao i prethodnih godina, okosnicu Kustendorf festivala činiće mladi filmski autori i njihova dela, a za nagrade Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje, takmičiće se 28 filmova iz18 zemalja, saopštili su organizatori.
Na Festivalu će biti prikazani najbolji filmovi iz Kana, Berlina i Venecije-od novog Džarmušovog ostvarenja Granice kontrole, preko Soul kičen Fatiha Akina do filma
Festivalskoj atmosferi doprineće i muzički program u kojem će učestvovati frontmen Zabranjenog pušenja Nele Karajlić, austrijska grupa Global Kriner, turska pevačica Ajnur, sastav Rublja iz Rusije, kvartet Vlade Maričića i Arktor gudači iz Srbije.
bokakotorska wrote:
Svim Bosnjacima, Hrvatima i Velikosrbimacetnicima
zelim svako dobro u novoj 2010 !
Prvo, dobrodosao ti nama ovaj podforum.
A drugo... gdje su ti Srbi i ostali (Bosanci, Jevreji, Romi itd.)?!
Bolje te nasao.
Posteni Srbi, Bosanci, Jevreji, Romi tu su valjda i oni, malo sam na brzaka cetitao samo najcesce pominjanima. Mea culpa.
Evo jednog teksta sa kraja prosle godine, koji mi se jako svideo:
Evropeizacija nekada i sad,
stereotipi evrope ka “buretu baruta” i “bureta baruta” ka Evropi,
i na kraju nesto o
spoznavanju proslosti.
...
Kakvom se cini evropeizacija iz ugla bivse Jugoslavije, posle dve decenije ?
VG : Konferencija je tek pocela ali se vec po naslovu vidi dvosmislenost tog termina. Jer, pad Berlinskog zida za Jugoslaviju znacio je i pocetak njene strateske marginalizacije. Onog trenutka kada je Istocna Evropa postala vazna za Zapadnu, Jugoslavija je marginalizovana. Iz moje perspektive, posebno kada se pogleda na 1989, kao godinu kada je Milosevic drzao svoj govor na Kosovu i kao godinu kada je Ante Markovic postao premijer i nema mesta tu mnogo sta proslavljati kada je Srbija u pitanju. A kada razmisljamo o 1989, ne mozemo da ne razmisljamo o 1999, pa je to dvostruko tuzna godisnjica. Medjutim ipak nalazim razloga za optimizam : proces evropeizacije, polakog prilagodjavanja Evropi i prilazenja EU, za Srbiju je pozitivan i dobro je zapoceo.
U tom procesu, da li se i Evropa prilagodjava Balkanu ?
VG : Mislim da Evropa zaista shvata da je proslo ono vreme protektorata, u kojem vi ovamo posaljete nekoga pa, u odredjenim diskusijama on ima poslednju rec, i da se zaista oseca da je doslo vreme ravnopravne diskusije. Jeste da ste sto ste blize Evropi nekako cinicniji u odnosu na nju ali razgovor se vodi u domenu medjusobne koristi, bez ideala, sa puno pragmaticnosti.
Da li to znaci da su prevazidjeni i stereotipi o Balkanu ?
VG: Mojom naucnom studijom “Izmisljanje Ruritanije” i ja sam bila deo talasa koji je pomogao da se stereotipi prevazidju. To ne znaci da oni vise nisu tu. Pre vise od dve decenije, kada sam pisla « Ruritaniju ...», Zapadni Balkan bi bio termin koji nebi imao mnogo smisla, a njegovo kreiranje meni upravo pokazuje da su stereotipi tu. Ali da, postoji napor da se prevazidju. Jar sta znaci Zapadni Balkan ? Ko je onda na istoku Balkana ? U stvari Zapadni Balkan vam je kao neka mala nagrada. U smislu : vi jeste Zapad, to je pozitivno. Ali jos uvek ste Balkan i sda ste na prvoj stepenici prema Evropi. U tim terminima se u stvari vidi da iako zelimo da prevazidjemno stereotipe, kojih smo svesni, oni su tu, i jos masemo tim Zapadom Balkana kao sargarepom.
A sta je sa nasim vidjenjem Evrope ? Ima li i u njemu slicne price ?
VG: Tesko mi je da to ocenim, jer ne zivim ovde ali mislim da postoji doza samoodbrane ali i doza nepotrebne konspiracije.
Mi nekako stalno postavljamo pitanje sta to Evropljani rade, sta nameravaju, sta nam kumuju ?
A na Evropu treba gledati [rakticnije i pitati sta oni mogu da dobiju od nas, a sta mi od njih ?
Zasto je to nama korisno ?
Znaci sasvim prakticno i bez stereotipa. Jer, u pravu ste, stereotipi o Evropi kao nekome ko nama mozda radi o glavi, zaista su nekorisni i samo nam mogu stetiti. Mi jesmo u Evropi i nemamo gde da idemo: ne mozemo da se prebacimo na severni ili juzni pol i zato treba da gledamo kako da taj polozaj iskoristimo. I kako da tu gde zivimo, zivimo najbolje sto mozemo. To, vidite nije pitanje politike. To je pitanje bastovanstva...
Odnosno uspesne evropeizacije ?
VG: Termin evropeizacije se promenio i o tome cu danas govoriti na konferenciji.
Znate evropeizacija je u 19 veku znacila nacionalno samoopredeljenje, stvaranje nezavisne nacije, odvajanje od Otomanske imperije, od Austro-Ugarske.
Sada evropeizacija znaci nesto sasvim drugo: smanjivanje nacionalnog i pripremanje za prikljucivanje jednom telu koje je nadnacionalno. U poslednjih dvadeset godina – Balkan i Evropa – govorim u znacima navoda i zaista simbolicki – nekako ponovo, po ko zna koji put u istoriji razmenili su mesta. Dok je moja bivsa domovina postala grupa nacionalnih drzava, Evropa je sad visenacionalna sredina u kojoj postoji anksioznost zbog mogucih nacionalnih sukoba. Pariz, Amsterdam, London... su visenacionalni na nacin koji nas iz bivse Jugoslavije, ponekad brine, a ponekad zasmejava, a koji je ustvari vrlo prepoznatljiv. sada u Evropi postoje neke kvote, tabui, oprez da iz svake nacije, po jedno, dvoje-troje, bude ukljuceno i predstavljeno u odredjenim telima. Mi to tako lepo prepoznajemo ! I zato mislim da svoje jugoslovensko iskustvo, pozitivno i negativno treba da iskoristimo u Evropi, a ne da ga zaboravimo.
Priblizavamo se Evropi, a kako vidite priblizavanje nas iz bivsih republika SFRJ ?
Imam utisak da je ono dominantno u predelima kulture. Ali imam utisak i da kada se pomene rec priblizavanje ono nekako postaje mac sa dve ostrice. Nekima to odgovara, neki od priblizavanja beze kao djavo od krsta. Mislim, medjutim, da i na njega treba gledati neutralno. Odnosno ako vas komsija kopa bunar ili krene da zida neku kulu u dvoristu, vi treba da znate sta je taj bunar ili ta kula. Znaci da znamo, da pratimo i koristimo ono sto nama iz toga odgovara. I onda se ne treba bojati priblizavanja.
A sta sa podsecanjima na, ne bas uvek eticka ponasanja mnogih u ratu, pa i umetnika ? Kako ne povrediti rane ?
VG : Mislim da to nije moguce izbeci ali vidim da vec u vasem pitanju postoji implikacija dovoljne doze osetljivosti u pozitivnom smislu prema tome. A to znaci ako vec otvaramo stare rane, otvarajmo ih sa paznjom a ne sa zeljom da se ponovo nesto truje i razara: ne stvarajmo novu sepsu vec samo pogledajmo kako je ta rana nastala. Nisam za to da se stare rane otvaraju na ritualan nacin, samo radi otvaranja, jer to mi mirise na zelju da se nekom ponovo nanese bol, a ne da se nesto resi. Znaci da upotrebim medicinsku analogiju : ako rane otvaramo da se nikada ponovo ne povredjujemo, onda je to dobro. Ali ako se to cini iz nekog sadistickog impulsa da se eto neko povredi, onda zaista nije dobro.
...
Jugonostalgija kao cista uspomena
Da li je jugonostalgija postala pojam ili je samo zal za necim starim, jer nam se novo ne dopada i bojimo ga se ?
Znate sta ovo je neverovatno komplikovano pitanje. Jedan od gostiju na ovoj konferenciji, britanski novinar Tim Dzuda, stvorio je termin jugosfere koja se ponovo stvara i koja vec, unekoliko postoji kao sfera zajednickih, interesnih, trzisnih pa i politickih pitanja. Mozda se ta jugosfera ponovo stvara zato sto je jugoslavija i prvi put i drugi put u svojoj istoriji nastala zbog istinske potrebe, kao sto se i prvi put i drugi put raspala zbog istinske teznje. Bas kao centrifugalna i centripetalna sila. Stvara se iz pravih razloga ali se i raspada zbog neceg sto je stvarno. Problem sa terminom jugonostalgija jeste da on uvek izgleda kao da neko polaze pravo ili iskazuje zelju da se Jugoslavija ponovo stvori. I to je ono sto meni smeta. Ja osecam jugonostalgiju ali bez ikakve politicke tezine, jer je jugoslavija bila zemlja u kojoj sam provela najlepse godine svoje mladosti. To sto se ja secam te zemlje na najlepsi nacin, ne znaci da zelim da nekog bijem o glavu idejom Jugoslavije. Znaci “da” jugonostalgiji kao secanju,kao cistoj uspomeni. Ali onog trenutka kada jugonostalgija postane politicki program, onda se vec pribojavam tog termina. Ne toliko zato sto se bojim politike, vec sto ne zelim da mi se pripisuje nesto sto ne osecam.
...
Iz intervjua lista Politika sa Vesnom Goldsvorti, knjizevnicom.
Rodjena je u Beogradu, Vanredni je profesor Engleske knjizevnosti na Univerzitetu Kingston u Londonu.
Vesna je u Beograd dosla na dvodnevnu konferenciju « Posle zida dvadeset godina : evropeizacija iz ugla bivse Jugoslavije » u organizaciji francuske institucije Nottre Europe i Kulturnog fronta iz Beograda.
kiky wrote:uhapsišel mladića i hađića ...
tadić obeča do kraja godine ...
Ona dvorska luda Rasim Ljajic je podnio ostavku zbog toga kao cin samozrtvovanja i principa jer mu Borat Tadija nije rekao gdej je Mladic,koja lakrdija od Haga i Evrope !!!!!!!
Sada ce obecati do kraja ove godine ,cekaju da umre,ili izvrsi samoubistvo iz zasjede,............Srbija ide krupnim koracima u zdemokratsku hevropu,.....Fujjjjjjjjj,.....
Претворили смо се у гомилу лоших. Милошевић је направио само темељ, а ДОС је наставио…Пали смо на тесту људскости
Марко Видојковић Поред новог романа „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах”, у издању „Самиздата Б92”, и редовног ангажмана у „Плејбоју”, млади писац Марко Видојковић почео је да ради на новом интернет Радио Београду http://www.nrbg.rs , где понедељком има емисију од 10.00 до 14 сати. Иначе, са хрватским писцем Миљенком Јерговићем, Видојковић је снимио авантуру звану „Југо” – путовао је „југићем” од Вардара па до Триглава. Све је снимљено у оквиру документарца који се бави тумачењем ближе и даље историје на подручју бивше Југославије. Филм ће бити премијерно приказан почетком 2010.
У Вашем роману „Канџе” све је почело деведесетим, а сада их само повремено спомињете. Да ли је тада било боље, да ли су идеали и циљеви тада били јасније дефинисани него данас?
Свакако јесте било боље, искључиво због једног сна који смо сви заједно проживели, укључујући нас који смо били против Милошевића и оне који су били за њега. Постојала је бајка, са две супротстављене стране, где је једна оличење добра, док је друга зло. Мислим да је још раније требало да схватимо „игру”. Оно око чега смо се борили било је толико „занимљиво” да се продужило још наредних осам година. Ту мислим на период после петооктобарске „револуције”, у којем смо имали убиство премијера, затим имали конзервативног премијера, и лажне тензије око Црне Горе и Косова…
Који је, сада, нови идеал?
Ево шта је идеал. Србија још увек није члан ЕУ, али има добар посао са „Фијатом”. То је идеал. Свакоме од нас треба да буде идеал да своје окружење направи бољим од оног у Европској унији, па да та Европска унија на нас гледа као на некога ко је у најмању руку њој равноправан. Мислим да не стоји теза да ми ништа не можемо док нас неко не „клепне по ушима”. Нас је цели свет ставио у гето; сада су нас извукли из гета и мислим да једном нормалном народу врло мало треба да схвати шта је добар живот. Од самог уласка у ЕУ и НАТО много је боље створити земљу која ће се поносити тиме што може, али и не мора да им се придружи. Треба на неком микроплану да кренемо од себе и опхођења према нама најблискијим, да стварамо земљу која може да буде још много боља. Тај идеал је неисцрпан, можда за нашу генерацију није остварив али ћемо се осећати добро ако почнемо и да радимо нешто добро.
Више оптимизма показујете јавно размишљајући, за разлику од ваших романа, па и овог најновијег, чији је само наслов „светао”.
У томе и јесте „цака” са том књигом. Наслов „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах” и служи да му се вратиш после читања. У „Канџама” сам још 2004. показао шта бива са идеалима оног момента када почнеш да се бавиш политиком. У овој књизи говорим о односима са најблискијим људима, ономе од чега се живот састоји. То је ствар на коју наши суграђани нису обраћали пажњу и на коју су заборавили од силне притиснутости Косовом, Црном Гором, Милошевићем, Европском унијом. Због тога заборавиш са ким идеш у кревет, шта радиш. Добар део својих књига сам и написао сакривен иза свога алтер-ега, Бобана Шестића, коме је ето све било дозвољено. Решио сам да своју машту искористим за неке друге ствари, а назвавши јунака Марко Видојковић читаоцима сам оставио да сами процене колики је проценат измаштаног, а колики реалног.
Да ли је и главни јунак Марко Видојковић антијунак? Он изјављује: „Живот ми се претворио у експеримент, али и то је сто пута боље него да ми се претворио у аларм који те буди свако јутро да одеш на шљаку?”
Главни јунак и писац су иста личност, он није циљано прављен као антијунак, такав је какав је, и није имао другог избора. Један сегмент мог живота је украден, стављен је у 235 страна и кошта 600 динара. Када сам написао ову књигу, схватио сам да све те велике мушко-женске теме, све те љубавне трагедије због којих се људи убијају и добијају канцер на нервној бази, то у мом случају вреди 600 динара. То је мој експеримент.
Псовка је бунт у Вашим књигама, љубав је бунт, став је бунт… бунт је слабост?
Наравно, сва бунтовност иде из слабости. То што се зове бунтовност ја бих назвао очајничким бесом који произлази из туге. Бунтовност је један леп поп-културни израз који је у ствари тежак бедак из којег си покушао да се ишчупаш не тако што ћеш да цмиздриш, већ тако што ћеш да будеш бесан. Највише сам бесан на људе из свог најближег окружења. Већина мојих пријатеља су кукавице и нису прави пријатељи, немају осећај да треба помоћи другоме. Када себе можеш да погледаш у огледалу, онда свакога можеш да погледаш у очи. Ова књига је гледање самог себе у огледалу у најгорем могућем моменту.
Комплетна моја побуна је побуна против нељуди. Није само мој случај да имам само једног јединог пријатеља на свету. Прошле године, када се убио дечко кога помињем у књизи, сви су се нашли погођени, а ја сам се питао где су били ти пријатељи да схвате кроз шта он пролази и да ли ће себи да просвира метак кроз главу. Знам, када бих ја сутра био у тој ситуацији, нико то не би осетио, и знам кроз шта пролазим сваки дан по неколико пута. Када високо летиш, ниско падаш; после високих тиража, читалаца, снимања…, када останеш насамо, тек тада схватиш колико си, у ствари, сам. И свако се сигурно тако осећа.
И, шта помислите када видите какви су људи који су Вам блиски, које волите…?
Да или ударим у зид или – да га прескочим. Увек сам волео да се залетим и прескочим га. Човек мора да размишља својом главом и увиди да бити добар друг или добар запослени нема везе са комунизмом или капитализмом већ са оним што ти срце и памет говоре о томе шта је добро а шта лоше. Претворили смо се у гомилу лоших. Милошевић је направио само темељ, а ДОС је наставио… Око себе видим само гомилу кукавица. Пали смо на тесту људскости. Насиље које се овде дешава исто је као свуда. Где год да кренеш, нигде живот неће бити опуштен. Ми смо већ у Европској унији, то је капитализам. Није ми проблем глобални систем, али оно где падамо на тесту јесте – остатак живота који ти остане мимо система. У овом тренутку, на планети влада хаос. И ми, мали Срби, ништа нисмо гори у односу на остатак света. То што неко претуче странца у Београду не разликује се много од тога што неко у Европској унији, седам година, држи кћерку у подруму и силује је. Само, у другом случају, ствар делује више „укроћено”. Доста сам путовао и схватам да је наш народ добар, истински сам патриота, и верујем да Београд може да постане сјајан и опуштен град без икаквих тензија. Можемо да направимо место које је нама потаман.
kiky wrote:uhapsišel mladića i hađića ...
tadić obeča do kraja godine ...
Ona dvorska luda Rasim Ljajic je podnio ostavku zbog toga kao cin samozrtvovanja i principa jer mu Borat Tadija nije rekao gdej je Mladic,koja lakrdija od Haga i Evrope !!!!!!!
Sada ce obecati do kraja ove godine ,cekaju da umre,ili izvrsi samoubistvo iz zasjede,............Srbija ide krupnim koracima u zdemokratsku hevropu,.....Fujjjjjjjjj,.....
Nista cudno...Srbi su evropski narod sa tradicijom i polako ih uvode tamo gdje im jeste mjesto
kiky wrote:uhapsišel mladića i hađića ...
tadić obeča do kraja godine ...
Ona dvorska luda Rasim Ljajic je podnio ostavku zbog toga kao cin samozrtvovanja i principa jer mu Borat Tadija nije rekao gdej je Mladic,koja lakrdija od Haga i Evrope !!!!!!!
Sada ce obecati do kraja ove godine ,cekaju da umre,ili izvrsi samoubistvo iz zasjede,............Srbija ide krupnim koracima u zdemokratsku hevropu,.....Fujjjjjjjjj,.....
Nista cudno...Srbi su evropski narod sa tradicijom i polako ih uvode tamo gdje im jeste mjesto
*ebote a ja uvijek mislio da su nebeski narod
uhhhhhhhhhhhh fala bogu da su se spustili na zemlju, ko je reko da evolucija ne postoji?
kiky wrote:uhapsišel mladića i hađića ...
tadić obeča do kraja godine ...
Ona dvorska luda Rasim Ljajic je podnio ostavku zbog toga kao cin samozrtvovanja i principa jer mu Borat Tadija nije rekao gdej je Mladic,koja lakrdija od Haga i Evrope !!!!!!!
Sada ce obecati do kraja ove godine ,cekaju da umre,ili izvrsi samoubistvo iz zasjede,............Srbija ide krupnim koracima u zdemokratsku hevropu,.....Fujjjjjjjjj,.....
Nista cudno...Srbi su evropski narod sa tradicijom i polako ih uvode tamo gdje im jeste mjesto
sa drustvom u Hagu i armijom genocidnih stakora,i bolesnih SANU ideologa,koji su na celu istog vec dvadeset godina a koji nalijepise tom istom narodu etiketu genocidne nacije,pa imas pravo tamo ih u Evropi ima ko docekati jer se samo drustvo dopunjava,..........
Обећао сам себи да ћу се у „остатку писања” трудити да се играм што је могуће више жанром комедије, јер је смех данас један од најдрагоценијих лекова... А тако га је мало, и тако се тешко добија у овом похлепном, суморном и грабљивом свету
Душан Ковачевић Бићу искрен, рећи ћу да ми је до сада највећи успех у животу што сам још увек релативно жив и пристојно нормалан, после четрдесет година бављења послом који је од првог дана имао небројена искушења, препреке и стресове, захтевајући паранормалну издржљивост да дочекам пријем у САНУ. Није ово ламент над „годинама које су појели скакавци”, већ уобичајена слика судбине наших писаца, како ових ововремених, тако и оних од пре два-три века.
Можда сам и примљен у САНУ као човек који је издржао да се бави високоризичним послом по здравље, као пример генерацијама које се спремају на тај вратоломни пут…
Душан Ковачевић, драмски писац и сценариста, однедавно редовни члан Српске академије наука и уметности, овако одговара на наше питање како се осећа откако је постао академик и шта се, и да ли се, у његовом животу променило од тада.
У разговору за „Политику” Ковачевић говори и о годинама које су за нама, колико и како дневна политика утиче на његов рад, о времену у којем живимо и о будућности. Ковачевић је аутор култних комада „Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”, „Ко то тамо пева”, Професионалац”, „Балкански шпијун” „Свети Георгије убива аждаху”… у којима се бришу жанровске разлике и долази до преплитања комедије карактера, комедије нарави, фарсе...
Бавите се свим аспектима свакодневног живота. Како видите однос САНУ и друштва?
Српска академија наука и уметности, као што јој име и презиме каже, скуп је осам одељења, различитих научних и уметничких дисциплина. И свако одељење је, бар по ономе што сам видео у протеклих девет година, „институција” за себе, са специфичним задацима, пословима и обавезама. И као у свакој великој кући, као у свакој великој породици, сви чланови ове установе имају своја јавна и „приватна” деловања. Жеља да се Академија „одреди” према неком друштвеном, културном или политичком догађају, као јединствена кућа је, једноставно, немогуће.
Седим за столом, који је био „радно место” Андрића, Црњанског, Бранка Ћопића, Васка Попе, Киша, Пекића..., па све до Нушића, Лазе Костића и „изумитеља” ове куће, Ј. П. Стерије. И то је сав мој свет, планета у коју се нешто мало разумем, и нешто више волим, па не бих могао да причам о одлукама и ставовима медицинских наука, изузев као пацијент који се, по устаљеној традицији, лечи, често, „на своју руку”.
Било би добро, али је немогуће, да САНУ има „јединствен став” око најбитнијих државних питања. Немогуће је јер САНУ није један човек, већ више од стотину људи са стотину убеђења, ставова, принципа... Да не помињем ону нашу чувену причу, шта се дешава кад четири Србина седну за астал да расправљају о политици.
Можете ли да замислите себе као академика за неких двадесет година? Да ли би Вас статус академика изменио, да ли бисте били блажи у сатири?
Што се мене тиче, добри Бог се бринуо шездесет година да преживим, да не идем путем који сам (повремено) уображавао да је једини, и, прави. И, осећам, добри Бог се уморио бринући о мени, и већ одскора видим да би био ред да и сам мало поведем рачуна шта радим, како живим, и куда се крећем. Тако да сам у наредних „двадесетак година” препуштен сам себи, што је поприлично неизвесно, а понекад и опасно.
А што се тиче писања, никад нисам размишљао о томе шта би било добро да се „данас” напише. Увек ме је јурила нека необична прича, нечија судбина, нешто што није баш најрационалније. Од неких прича сам успео да побегнем, јер нису биле моје, а неке су ме сустигле и „присилиле” да их обелоданим и изнесем у јавност.
Ваш поглед на стварност коју сте у својим драмама бојили „јарким” бојама, са алузијама на политику и све што она носи са собом, донео Вам је и звање савременог Нушића. Колико дневна политика утиче на Ваше стваралаштво?
Узнемирава ме, нервира ме, ужасава ме, огорчава ме, засмејава ме, излуђује..., као и све људе у овој нашој „недефинисаној” земљи. Међутим, наш свакодневни стрес који је (у мом случају) почесто катастрофичан, није разлог да на сваки „нервни слом” реагујем седањем за писаћи сто, не бих ли решио „нагомилани проблем” кроз говор литерарних јунака. То се ради, обично, по новинама, телевизијама, тв-серијама, разговорима у студију...
Не бих волео да иза себе оставим продавницу са „мешовитом робом”, где имате за свакога понешто. Волео бих да на крају мој излог буде добро уоквирен, и да у том излогу људи виде само неколико радова, без исписане цене.
У Вашим драмама бришу се оштре жанровске разлике. Не волите „чисту” комедију зато што живот није такав, иако волите да кажете да за човека док се смеје има наде. Зашто тврдите да је мешавина трагедије и комедије наша судбина?
Ако се брзо осврнемо, без већих загледања у поједине генијалне „класике мрака”, могло би се рећи да је литература, пре свега драмска, обележила ХХ век као трагикомично време. Историјски гледано, тај исти век је, вероватно, један од најмрачнијих периода у свеукупној људској историји, али, човеку је писано, задато и предодређено да се бори, да преживи и оно што никад није било могуће. Један од начина да победите безнађе је – смех.
Пријатеље који су одавно, или одскора, отишли, призивам у сећању по осмеху, или по намргођености. Како се кога сетим видим га како улази у позориште, кућу, кафану, насмејан, озарен, расположен, без обзира шта се догодило. Оне, друге, натмурене, избегавам да ме „посећују”, мада је то немогуће, јер су такви били и за живота.
Не волите да се излажете нечему што Вам не прија. Не волите сликарство без отклона, ни музику која је депресивна. Која уметничка линија је по Вашој „мери”?
Склон сам меланхолији, која је, почесто, на самој граници депресије, а депресију мрзим из дна душе, јер убија, човека претвара у бубашвабу, обесмишљује сваки покрет, поглед, до питања зашто уопште дишете, и људима вољним живота трошите кисеоник.
Писање је озбиљна самотерапеутска сеанса, која се упражњава хиљадама година. Ако том „терапијом” успете, понекад, да излечите себе, може се десити да тај ваш „експеримент” помогне и онима који то читају, гледају, слушају...
Обећао сам себи, да ћу се у „остатку писања” трудити да се играм што је могуће више жанром комедије, јер је смех данас један од најдрагоценијих лекова... А тако га је мало, и тако се тешко добија у овом похлепном, суморном и грабљивом свету.
Ваш посао је да пишете драме, а писање jе начин живота. Какво време живимо?
Сутра је Нова година, а она „стара” је била јуче. Имам осећај да неко навија сат до пуцања опруге, па су казаљке полуделе и окрећу се брзином бројева у време оне наше чувене „хиперинфлације”. Ко то ради, и који је смисао тог убрзања, да се окренеш кад излазиш из куће и видиш себе како у кућу улазиш и да ти све то „паранормално” почиње да бива уобичајено, стварно, реално, као да је реч о космичком непостојању простора и времена.
Живимо неко време у параноичном трчању, јурњави, журби, гледању на сат, са задиханошћу која је непристојна иоле честитог живота.
Човек, обично, тога није свестан, није му најјасније о чему се ради, па кад је овај свет напустио патријарх Павле, сви су се сетили да је причао о спокоју, о насушној потреби за скромношћу, и о томе „да вам је живот онакав какве су вам мисли”. И у тишини га испратише и верници, и сумњивци, и богати и сиромаси, и није се глас чуо на оним истим улицама где се протестовало, викало, тукло и убијало, скоро двадесет година.
Како је била драгоцена та тишина, мир и достојанствен ход.
Да ли сматрате да су наше „најлепше” године заувек изгубљене? Какву 2010. бисте желели?
Наше „најлепше године” су заувек прошле, јер су то закони живота на овој „плавој планети”, која се нетачно, погрешно, људски претенциозно, чак цинично, зове Земља, а земље има мање од тридесет одсто, и, како ствари стоје, биће је све мање, па ће се једног дана морати да назове по ономе што јесте – Вода.
Претпрошле недеље смо супруга и ја одлучили да летимо у Истанбул, на премијеру „Генералне пробе самоубиства” која се изводи у Истанбулском градском театру. У петак увече сам отказао пут, правдајући се обавезама, а тај авион којим је требало да летимо, доживео је мали „инцидент” – нешто је горело у мотору. Да сам био у авиону, сви би могли да ме оптуже као „баксуза”, јер сам ишао да гледам представу која се баксузно зове.
Све ово причам, као, можда, некакав добар знак, да ће следећа година бити боља, да ћемо преживети „инцидент у авиону” којим летимо већ двадесет година.
На крају, а шта нам друго преостаје него да се надамо.
Направили сте, својевремено, и географску поделу драмског стваралаштва: што идемо северније ближи смо чистој драми, а што више корачамо јужно драма је све разбарушенија? Да ли и данас тако мислите?
Човеку коме је хладно, човеку који живи са недовољно сунца, човеку који време проводи због хладноће у затвореном простору, разумљива је и блиска слика света Бергмана, као што је људима уз море – без обзира на социјални статус, драга поетика Фелинија.
Два чудесна ствараоца ХХ века, само су ми „сликовити пример” утицаја Сунца на све што се тако олако назива „уметност”.
И, све што сам старији, и све што сам обазривији шта бих још написао, Сунце ми је све ближе, драже, лепше, и некако обавезујуће да му се не супротстављам „ширењем мрака”. И сад ту почиње један, скоро, метафизички проблем: како најбоље, најлепше, најтачније, (пр)осветлити мрак, планетарни мрак у који полако тонемо.
kiky wrote:opet onaj tadić dolazi ...
pa jel on ima kakva druga posla neg da non-stop visi kod nas ...
što nije otišo u vojvodinu kad su proglašavali statut ...
...ja, vidis ti, sigurno ce kod Komsica prvo, jel' de? Ili 'drugo'?
Nemam pojma sto ne ide tako cesto u Vojvodinu. Moze bit zato sto mu Vojvodina nije toliko dio njegove zemlje ko PC? Ko zna ista ovih dana!?
kiky wrote:opet onaj tadić dolazi ...
pa jel on ima kakva druga posla neg da non-stop visi kod nas ...
što nije otišo u vojvodinu kad su proglašavali statut ...
ne smije Tadic ni koraknut u Vojvodine od Tome Nikolica
pa .....
jestel se nahodali po, bratskoj vam, eu za ovih praznika ...
kako čujem po eu padaju u nesvijest od sreče što im dolazite ...
još kad srbija uđe, na ljeto, u eu ...
pa odmah postane počasni predsjedavajuči ....
sreči nigdje kraja ...
sve u zapadnom stilu...Ćak i zloČini poprimaju zapadni poĆetak,zaplet i kraj
Srbija: Nakon svađe muža izbola nožem pa ga isjekla na komadiće i bacila
07. 01. 2010. • 23:17 S. B.
*** SPAM *** - Mara Gojšina iz Užica u Srbiji, koja je sredinom septembra 2009. godine ubila svoga 42-godišnjeg supruga, svjesno je isjekla tijelo svoga muža na komadiće, utvrđeno je istragom.
40-godišnja žena se tako tereti za ubistvo na težak i podmukao način, pišu Večernje novosti.
Ona je, prema vlastitom priznanju, 16. septembra u selu Crvica nakon svađe sa suprugom, potegnula nož i dva puta ga ubola u trbuh. Zatim je tijelo odvukla u pomoćnu prostoriju i nožem ga sasjekla na komadiće. Djeca su za to vrijeme bila u susjednoj sobi.
Dijelove tijela zatim je ubacila u prtljažnik automobila na čijem su zadnjem sjedištu bila djeca. Odvezla se van sela, izbacila tijelo iz automobila, polila ga benzinom i zapalila kako bi prikrila zločin.
pici wrote:sve u zapadnom stilu...Ćak i zloČini poprimaju zapadni poĆetak,zaplet i kraj
Srbija: Nakon svađe muža izbola nožem pa ga isjekla na komadiće i bacila
07. 01. 2010. • 23:17 S. B.
*** SPAM *** - Mara Gojšina iz Užica u Srbiji, koja je sredinom septembra 2009. godine ubila svoga 42-godišnjeg supruga, svjesno je isjekla tijelo svoga muža na komadiće, utvrđeno je istragom.
40-godišnja žena se tako tereti za ubistvo na težak i podmukao način, pišu Večernje novosti.
Ona je, prema vlastitom priznanju, 16. septembra u selu Crvica nakon svađe sa suprugom, potegnula nož i dva puta ga ubola u trbuh. Zatim je tijelo odvukla u pomoćnu prostoriju i nožem ga sasjekla na komadiće. Djeca su za to vrijeme bila u susjednoj sobi.
Dijelove tijela zatim je ubacila u prtljažnik automobila na čijem su zadnjem sjedištu bila djeca. Odvezla se van sela, izbacila tijelo iz automobila, polila ga benzinom i zapalila kako bi prikrila zločin.
