Jaspersovo pitanje krivice, pola veka kasnije
Iskustvo ćutanja o zločinu
Piše: Zoran Janić
http://www.e-novine.com/kultura/kultura ... loinu.html
Obraćajući se polaznicima tečaja na Hajdelberškom univerzitetu tokom zimskog semestra 1945/46 – skoro punu deceniju otkako je odatle udaljen kao predavač uz trajnu zabranu objavljivanja svojih radova - Karl Jaspers će otpočeti seriju predavanja koristeći se u svom izlaganju jednim inkluzivnim mi: "Mi u Nemačkoj moramo duhovno prići jedni drugima. Mi još uvek nemamo zajedničko tle...” No to mi, taj retorički pluralis majestatis kojeg će se držati tokom čitavog semestra, imalo je za adresata krajnje heterogenu publiku: u klupama su sedeli vojnici upravo pristigli sa fronta, trećepozivci, rekonvalescenti i ranjenici, očajni i izgubljeni mladići i devojke sa članskim kartama Nacionalsocijalističke stranke – ukratko, mladost i nada poraženog Trećeg Rajha.
U privatnoj prepisci sa Jaspersom iz tih dana, u pismu datiranom 1949, Martin Hajdeger će takođe pribeći tom prvom licu plurala i na jednom mestu, govoreći o posledicama nacionalsocijalizma po njihov zajednički društveni angažman, reći će u konfesionalnom tonu: “Naši će životi zauvek biti obeleženi stalnim preispitivanjem onoga što nam se desilo“. No i tom retoričkom mi, u okviru njegovog priznanja, nije nedostajalo ništa manje heterogenosti: Hajdeger se prihvatio profesure pod nacističkom vlašću, dok Jaspers to nije, sa svim posledicama koje će iz toga proizići. U braku sa Jevrejkom kojoj, zbog rasnih zakona, bejaše uskraćena dozvola da emigrira iz zemlje, Jaspers će izabrati da ostane zajedno s njom u gvozdenoj stupici nacističke Nemačke, kao unutrašnji emigrant, skrivajući se i strepeći kako za život svoje supruge tako i svoj; i odista, i njegovo ime naći će se na listi onih koji već behu određeni za deportaciju u koncentracioni logor, od čega će ga u zadnji čas spasiti kapitulacija Nemačke.
Zamišljena prvobitno kao serija predavanja, studija Pitanje krivice izlazi iz štampe 1946, iste godine kad i Hajdegerovo čuveno Pismo o humanizmu. Ove dve tanke knjižice utelovljuju u sebi, i kroz svoje autore, nemoć filozofske misli kad je u pitanju suočavanje sa katastrofom koja je obeležila slom moderne civilizacije i same njihove živote – naime, sa holokaustom i nacizmom. To će ujedno biti i konačna tačka razlaza ove dvojice dotle umnogome bliskih mislilaca i duhovnih saboraca; dok će Jaspers svojim postavljanjem težišta na pitanju krivice i odgovornosti otvoriti javnu debatu u nemačkom društvu koja i dan-danas traje, dotle će se Hajdeger još dubljim bekstvom u spekulativno praktično povući iz javnog života i naposletku sasvim izolovati.
“Svet kao jaje, i filozof kao kokoška koja ga je snela“ – podsmešljivo veli Kaneti u jednom od svojih aforizama, za čiju bismo najbolju potvrdu mogli uzeti upravo ono što se dogodilo sa Hajdegerovom filozofijom u hitlerovskoj Nemačkoj. “Civilizacija je katastrofa u permanentnosti“ – glasi jedan drugi aforizam Valtera Benjamina. Pitanje je, međutim, šta se dešava kad permanentna katastrofa preraste u kataklizmu, u potpuni civilizacijski slom nalik apokalipsi, no gde se život, uprkos tome, mora nekako ipak nastaviti dalje?
Hajdegerov odgovor iz 1946. bio je, u biti, isti kao i krajem dvadesetih godina, kada je objavio svoju prvu i najpoznatiju knjigu Bitak i vreme: egzistirati što bliže bitku.
“Pre nego što bi neko hteo da progovori, mora prvo biti opunomoćen od Bitka, čak i pod rizikom da mu pod tim zahtevom neće biti dato puno toga da kaže. Samo na taj način će dragocenost njegove esencije ponovno biti preneta i na reč, a čoveku biti poklonjena mogućnost boravka u istini Bitka.“
Tada kao i danas, buka i bes istorije behu za Hajdegera samo pena na savršeno mirnoj opni bitka – ništa slom Evrope, propast mnogih država, genocid i eksterminacija – u kategorijama fundamentalne ontologije to bejahu samo epifenomeni jednog dubljeg procesa propadanja zapadnjačke misli, neuporedivo značajnijeg od konvulzija istorije, neka vrsta naprsline na Kitsovoj ne poetskoj već filozofskoj urni. Naravno, iz te nadljudske perspektive po strani su ostala i sva pitanja oko odgovornosti konkretnog ljudskog bića, građanina i univerzitetskog profesora Hajdegera i njegovih ovozemaljskih postupaka u realnom, istorijskom vremenu: ako su konc-logori ništa, ako je eksterminacija miliona ništa, kako je tek onda tričavo ništa njegovo prihvatanje rektorskog položaja na univerzitetu u Marburgu i ulazak u nacističku partiju 1933? Iako je državi spremno pridao status Daseina, to isto neće kasnije učiniti i u pogledu sebe, u svojstvu građanina i člana ljudske zajednice koji, isto kao i svi ostali, podleže odgovornosti.
Jaspersov poziv da se priključi posleratnoj javnoj raspravi na temu krivice i odgovornosti, Hajdeger će godinama uporno odbijati i usled toga se u njihovu prepisku, koja s prekidima traje sve do 1963, polako ali sigurno uvlače sve oštriji tonovi i počinju da padaju prve optužbe. Jaspers 1950. godine prebacuje svom korespondentu da se “prema manifestacijama nacionalsocijalizma ponaša kao dečak koji sneva, koji ne zna šta radi... koji stoji pred hrpom ruševina i dopušta da ga sve to više uvlači“ (ta metafora o “dečaku koji sneva i ne zna šta radi“ već se nalazi ugrađena u osnove njegovog Pitanja krivice, samo sada proširena na čitavu nemačku naciju). Ne samo što Jaspers želi da filozofiju morala ponovno osovi na noge, nego je i rad da je, upornim postavljanjem najosnovnijih moralnih pitanja, pretoči u praktičnu filozofiju neophodnu za nacionalni preporod i to, pre svega, kroz debatu, javnu raspravu sa drugima: “Na Kantovo pitanje ‘Šta treba da činim?’ dovoljan odgovor više ne može biti pozivanje na kategorički imperativ (mada, naravno, istinitost tog imperativa niko i ne dovodi u pitanje), nego mora biti još nadopunjeno etičkom akcijom i znanjem zasnovanim na slobodnoj raspravi“. U modusu u kojem će ta rasprava biti preduzeta, Jaspers nalazi i njezinu univerzalnu potvrdu, te stoga u toj i tolikoj meri i insistira da se Hajdeger u nju uključi.
Od Hajdegera stiže neodređen odgovor, gde izokola pokušava da da razjašnjenje zašto se prihvatio rektorata u nevreme. Sve što je imao na umu bio je interes univeziteta, kaže u svom odgovoru, i nastavlja: “No ubrzo sam upao u kancelarijsku mašineriju, sa svim onim frakcijama i borbom za vlašću. Bio sam izgubljen... Stvari sam počeo jasnije da sagledavam tek negde oko Božića 1933...“
(Iščitavajući sudski materijal za Tišinu u Aberdarevoj, knjizi na kojoj sam u to vreme radio a koja se takođe bavi temom totalitarizma, samo na jednom mnogo užem planu - sistem(at)skim žrtvovanjem radnika RTS tokom vazdušne intervencije NATO u Srbiji aprila 1999 - pažnju mi je privukla neobična činjenica da su u istražnom postupku, tokom saslušanja, glavni organizator zločina i nalogodavac Milošević, kao i njegov najbliži saradnik Milan Milutinović, kao krunski argument u svoju odbranu naveli činjenice iz privatnog života: Milošević "da su mu bombardovali spavaću sobu", a Milutinović kako je "svojoj ženi Olgi rekao da nije znao da će RTS biti bombardovan“. I Hajdeger će se u prepisci sa Jaspersom takođe pozvati na suprugu; po njegovim rečima, rektorski period u Marburgu njegova žena Elfrida je opisala kao "zatrovanost vlašću".)
Hajdegerova rasprava o humanizmu pašće na plodno tle u Francuskoj, gde će prvo Sartr, nadovezavši se na tu knjižicu, programski utvrditi u svom časopisu Les Temps Modernes vezu između egzistencijalizma i humanizma, da bi mu se nedugo zatim priduružio i Merlo-Ponti, koji će se raspisati o humanističkim obećanjima skrivenim u krilu komunizma – humanizam u senci Gulaga bila je omiljena tema francuskih levičara.
Jaspers sad već kreće u otvoreni napad. Ukoliko bi se njih dvojica našli negde lice u lice, upozorava on, Hajdeger bi u tom slučaju morao otrpeti “čitavu bujicu njegovih reči, izrečenih u besu i u slavu razuma”. "Zar pred svetom želiš da se pojavljuješ kao prorok što ukazuje na nešto natčulno, poteklo iz nekakvog skrivenog otkrovenja, kao filozof koji nas odvodi sve dalje od stvarnosti?“
Zatim padaju još teže reči, koje će staviti tačku na njihovu prepisku i prijateljstvo: “Uzevši sve to u obzir, čovek mora da se ozbiljno zapita o tvome autorstvu i rehabilitaciji...“
Postavljanjem novih osnova filozofije morala, preispitivanjem nacionalnog bića nemačkog naroda, Jaspers će nastojati da iznađe čvrsto tle za novo transcendentalno utemeljenje čovekove egzistencije i da time sastavi pukotinu na napukloj Kitsovoj urni (1). Po Hajdegerovom shvatanju, filozofski rascep i zastranjenje zapadne misli ima korene u dubokoj prošlosti, tamo još od vremena neoplatoničara kada se dešava “zaborav bitka“ – treba iznaći prve početke te pukotine i ona će se tad sama od sebe sastaviti (uz blagoslov Zeitgeista). Ono što su obojica potpuno ispustili u svojim filozofskim sistemima - Hajdeger potpuno, Jaspers velikim delom – bilo je tematizovanje krucijalne činjenice 20. veka: ostvarenje holokausta i postojanje konc-logora - nove, čudovišne tehnologije ljudskog uništenja bez presedana u čitavoj istoriji.
To će, međutim, biti polazišna tačka i centralno mesto Porekla totalitarizma (1951) Hane Arent. Potpuni preokret u pogledu mesta i uloge filozofije kod Arentove dogodiće se 1943, kad je po prvi put saznala za Aušvic. Njena reakcija bila je spontana, sadržana u uzviku od ciglo nekoliko reči: “Tako nešto nije se smelo dogoditi!“ – ne u moralnom, nego u ontološkom smislu – i iz toga je izvukla sve konsekvence, u prvom redu o nedostacima isključivo samo-refleksivnog pristupa svetu. Shodno prvobitnoj zamisli, naslov njenog Porekla totalitarizma trebalo je da glasi Elementi stida: Antisemitizam, imperijalizam i rasizam. Za razliku od svojih učitelja i mentora (Hajdeger joj je bio predavač, a doktorsku disertaciju odbranila je kod Jaspersa), njeno osnovno pitanje glasilo je: kako su moguće gasne komore i logori dvaju totalitarističkih sistema (podjednako fašističkog i komunističkog) u 20. veku? Odgovor do kojeg je došla potpuno se razlikuje od odgovora njezinih učitelja: u osnovi rušenja modernog sveta leži radikalno zlo, a u srži tog zla, do neslućenih granica zloćudno nabujali antisemitizam koji, uz totalitarizam, kao sasvim novi istorijski fenomen, formaciju dotle nepoznatu i potpuno različitu od ranije već viđenih oblika tiranije i despotije, za krajnji ishod ima holokaust – i, sledstveno tome, anihilaciju svih kulturnih, moralnih i civilizacijskih vrednosti. Kitsova urna iz njene perspektive bila je razbijena, moralo se krenuti ponovo od početka - sred krhotina i ruina srušenog sveta što je upravo pretrpeo kataklizmu, pokušati ipak naći nekakvo utočište i mesto za čovekov dom.
Učenik koji je napustio svog učitelja: po svemu sudeći, iako je Jaspers napisao predgovor i usrdno preporučio njenu knjigu Hajdegeru, ovaj je nikada nije uzeo u ruke, niti je igde ostavio bilo kakav komentar ili belešku o njoj; može se pretpostaviti da je takvu tematiku Arentove, totalitarizam, i takav vid pristupa tom pitanju, istorijski a ne ontološki - kao “prokletstvo veka“, “breme našeg doba“, kako ga je ona nazivala - Hajdeger doživeo kao neku vrstu izdaje.
(Od pomenute tri knjige, napisane neposredno nakon svetskog rata, od kojih je svaka na svoj način predstavljala odgovor na akutne probleme vremena, paradoksalno, najveći uticaj u prvi mah ostvariće upravo Hajdegerovo Pismo o humanizmu, ne samo u krugu egzistencijalista nego i marksista tzv. “Frankfurtske škole“ – Markuzea, Horkhajmera i Adorna; Jasperesovo Pitanje krivice otvoriće proces preispitavanja u nemačkom društvu i biće dugi niz godina veoma aktuelno, dok će, posle prvog izlaska iz štampe 1951, Poreklo totalitarizma Hane Arent na drugo izdanje morati da čeka gotovo deceniju; međutim, kada je nedavno poznata izdavačka kuća Random Haus objavila listu od sto najznačajnijih nebeletrističkih knjiga koje su obeležile 20. vek, Poreklo totalitarizma Arentove zauzelo je 15. mesto, Hajdegerov Bitak i vreme našao se na 59. mestu, dok na spisku nije bilo nijedne Jaspersove knjige.)
Između pojmova krivice i odgovornosti leži ogromno polje razlike, ne samo terminološke prirode. Naslovivši svoju knjigu sa Pitanje krivice, nije li Jaspers već tim metodološkim manevrom izbegao zapravo mnogo šire i sveobuhvatnije pitanje odgovornosti? Neko ne mora nužno biti kriv za nešto što se dogodilo, ali može biti za to odgovoran ili suodgovoran; krivac kome je dokazana krivica uvek snosi odgovornost za ono što mu se stavlja na teret. Naravno da će odgovor na optužbu o krivici biti: "Ne, ja nisam kriv – kriv je Hitler!”. "Dogodilo se nešto jače od svakog pojedinca i njegovih snaga, nešto poput zemljotresa ili cunamija – mogu li ljudi biti krivi za elementarnu nesreću?”. "Ne, nisam ja kriv, krivi su drugi koji su o tome odlučivali“. Da ne pominjemo onu posebnu psihološku crtu svojstvenu ljudskoj vrsti (što se nebrojeno puta dosad iskazala kroz istoriju) da krivicu za zločine na sebe uvek preuzimaju oni moralno najobzirniji i najosetljiviji, oni koji zapravo ni najmanje ne snose nikakvu odgovornost, dok krvnici po pravilu pokazuju ledenu ravnodušnost i osvedočenu notornu moralnu idiotiju. Kao što je svaka nacija deo svetske porodice naroda i snosi posledice u okviru međunarodnog poretka stvari, tako isto svaki pripadnik date nacije ima odgovornost za postupke vlasti koju je izabrao; po Muzilovim rečima, Nemci su, kao narod, oduvek pokazivali "sklonost da unose red bilo u raj ili pakao", odabravši ovog puta da to ipak bude pakao na zemlji i u tome su tako temeljno uspeli - razmere tog njihovog “pakla na zemlji“ i efikasnost zatiranja behu toliki da to nikoga više jednostavno nije izuzimalo od krivice i odgovornosti. Međutim, Jaspers je svojom knjigom udelio oprost ne samo pasivnim posmatračima, onim indolentnim i indiferentnim građanima Nemačke što su za vreme nacizma samo “gledali svoja posla“, nego čak i aktivnim saučesnicima, hiljadama onih bez kojih mašinerija smrti ne bi mogla funkcionisati, time što je prebacio odgovornost naviše, ka vrhu režima; ne nemački građanin i ne nemačka nacija, dakle, već najuži ešalon oko Hitlera i Hitler sam. Brojka sa kojom Jaspers barata niје bila veća od "par desetina hiljada“; on doslovce kaže sledeće: “Hitler i njegovi saučesnici, tih par desetina hiljada, stoje s onu stranu moralne krivice utoliko što je uopšte ne osećaju. Oni su, izgleda, nesposobni za pokajanje i preobražaj. Oni su takvi kakvi su. Spram takvih ljudi preostaje samo sila, jer oni sami žive samo po zakonu sile”. Podsetimo se: u vreme Drugog svetskog rata Nemačka je imala nekih četrdeset i tri miliona stanovnika i tih “par desetina hiljada“ ubica i osvedočenih krivaca o kojima govori Jaspers, procentualno izraženo, čini tek jedan promil tadašnjeg nemačkog stanovništva (2).
Izvodeći podelu krivice na četiri podvrste, gde pored krivične odgovornosti postoji još i politička, moralna i metafizička krivica, Jaspers nigde, ni na jednom mestu, ne daje bliže određenje u čemu bi se uopšte sastojala ta krivica Nemaca, za šta ih se to okrivljuje; stiče se utisak da je reč o nekakvoj neobjašnjivoj krivnji koja je, kao usud, zadesila čitav narod: “Leta 1945, kada su u svim gradovima i selima okačeni plakati sa slikama i izveštajima iz Belzena i sa ključnom rečenicom 'To je vaša krivica!’, ovladao je nemir savesti, užas je obuzeo mnoge koji zaista nisu znali, i u nama se nešto pobunilo: ko me to ovde optužuje? Bez potpisa, bez nadleštva, plakat kao da se stvorio niotkuda. Potpuno je ljudski da optuženi, bilo pravedno bilo nepravedno okrivljen, pokuša da se brani“.
Šta je bilo na tim slikama, i šta je stajalo u izveštajima iz Belzena? – čitaocima van Nemačke to će zauvek ostati tajna ukoliko bi se oslonili samo na ovu brošuru. “Užas je obuzeo mnoge koji zaista nisu znali“ – šta je to što mnogi nisu znali, i na šta to ovde aludira Jaspers? Ogromna, zjapeća rupa u diskursu knjige, kao i kasnije u pamćenju samih njenih čitalaca. Zapravo, ne; ovde već imamo aktivni princip saučesništva, svojevrsnog prećutnog dogovora da se o transgresiji u zlo nipošto ne govori; na delu je početak zavere tišine, ono o čemu će se docnije ispovedati savremeni nemački pisac Zebald (W. G. Sebald): “Potičem iz radničke porodice... To je upravo onaj socijalni sloj gde je tzv. ‘zavera tišine' bila najprisutnija. Sve dok nisam napunio šesnaestu ili sedamnaestu, jedva da sam i reč čuo o istorijskim događajima pre 1945. Tek u našoj sedamnaestoj godini bio nam je po prvi put pušten dokumentarni film o otvaranju logora u Belzenu. Stajalo je to tu, pred nama, i morali smo nekako svojim umom s tim da se izborimo... Proći će godine i godine dok nisam shvatio šta se zapravo desilo.”
Filozofska svest je po svojoj prirodi spekulativna, opšta i totalizujuća, no kod Jaspersa imamo posla sa ostacima totalitarne svesti, upravo istom onom koja je poništila pojedinca, utopivši ga u masu i ubacivši u mašineriju zločina. Da bi povratio autonomiju pojedincu, kome je oduzeta svaka mogućnost samostalnog odlučivanja, Jaspers idealistički hipostazira biće nemačkog naroda u neku vrstu bezvremenog entiteta i pledira za međusobni dijalog svih sa svima, žrtava sa vinovnicima, preživelih logoraša sa čuvarima, saučesnika i posmatrača sa onima koji su pružili otpor ili emigrirali iz zemlje, nacista sa nenacistima kako bi se spojile dve raspolućene pole nemačkog narodnog bića, kako kaže: “da pronađemo put jedni k drugima“, “da razmišljamo u kontekstu“ – to je rešenje koje nudi. Po njemu, da bi pitanje krivice, kako individualne tako i kolektivne, bilo uistinu pravedno rešeno, mora mu se pristupiti sa stanovišta neke nepristrasne instance. Budući da to nije sud zemalja pobednica u ratu, ni naknadni rad savesti građana, preispitavanje moralnih načela unutar svakog pojedinca samog sa sobom i međusobno, onda preostaje jedino dijalog između članova date ljudske zajednice – ili sa Bogom.
No u toj jednačini nedostaje nešto veoma bitno - žrtve. Apologetski refleks u Jaspersovom Pitanju krivice najjasnije se na tome pokazuje, na nečuveno skromnom mestu koje je u okviru ovog pamfleta dato pravim, uistinu najvećim žrtvama nacizma, Jevrejima, kao i poprištu gde je sprovedeno njihovo plansko uništenje, konc-logorima; ova knjižica u potpunosti odslikava narativ nemačkog društva iz tridesetih i četrdesetih, gde problem Jevreja zauzima potpuno periferno mesto u percepciji običnih građana; upravo zahvaljujući činjenici što su bili na samoj granici njihovog vidnog polja, nestanak tolikih hiljada proći će gotovo nezapaženo. Jaspersovo “razmišljanje u kontekstu“ je krajnje selektivno i plod odbrambenog mehanizma, prvi korak ka negaciji krivice i kolektivnom zaboravu, ka reinterpretaciji istorije.
Isuviše oprezni terapeut, Jaspers se pribojava rizika da nad nemačkom nacijom bude primenjen radikalan hirurški rez ili odveć intenzivna terapija, te stoga i predlaže svojevrsnu homeopatiju, dugotrajno lečenje pomoću malih doza onoga što je i izazvalo bolest. Javna debata – da, ali kako govoriti o zločinima o kojima je nemogućno govoriti? Iz iskustva medicine poznato je da je, pri zemljotresima, za ljude zatrpane u ruševinama najkritičniji čas kad po njih stignu spasilačke ekipe, sam trenutak spasavanja; najveći broj umire u trenutku kad se ukloni teret koji ih je dotle pritiskao – krv pojuri u organe i delove tela do kojih ranije nije mogla stići i organizam, jednostavno, nije u stanju da izdrži takav udar. Da li se toga pribojavao Jaspers – da će nemačka nacija, ukoliko radikalno raskine sa prošlošću i zbaci sav teret odjednom sa sebe, doživeti možda slom? Šta u takvim okolnostima izabrati, tišinu ili istinu? Odgovor se u neku ruku već nazire u ovoj knjižici, samim načinom kako Jaspers tretira postojanje logora i zaključak koji iz toga izvodi: “Sve do 1939. godine koncentracioni logori bili su striktno unutrašnjenemačka stvar, a i kasnije su velikim delom bili popunjavani Nemcima. Politička hapšenja svakog meseca 1944. godine premašivala su brojku od četiri hiljade. Činjenica da je koncentracionih logora bilo sve do kraja svedoči o postojanju opozicije u zemlji“.
Govoreći o logorima, Jaspers sasvim u drugom planu ostavlja pošast totalitarne destrukcije, uništenje sprovedeno u terminalnom znaku planskog genocida i holokausta. U naknadno dopisanom pogovoru iz 1962. autor se unekoliko ograđuje od onoga što je ranije napisao i kaže kako “ni on nije bio upoznat s isplaniranošću i razmerama zločina“, da bi, međutim, odmah zatim dodao: “Smatram da su izlaganja iznesena u ovom spisu i danas važeća – uz jedan bitan izuzetak: u odlučujućem pogledu pogrešno sam shvatio Nirnberške procese koji su tada otpočeli“.
Ne treba sumnjati u Jaspersove dobre namere pri pisanju ove knjige, jer kao što je njegov sunarodnik Tomas Man u ratnim godinama, u egzilu, izjavio za sebe: “Gde sam ja, tu je i nemačka kultura“, tako isto je i Jaspers, s punim pravom, mogao za sebe reći da predstavlja nemački duh refleksije i samorefleksije, i iz tog polaznog stava, po svoj prilici, rodio se i impuls za ovu knjigu. Nacionalni idealist, Nemac do srži, Jaspers je smatrao svojom dužnošću da pazi na “nemačko biće”, “dušu nemačkog naroda”, kako to naziva, što bi se manje idealističkim rečnikom jednostavno moglo prevesti kao nemačka kultura i tradicija.
Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu kako je upravo to “nemačko biće” navelo nemačke Jevreje da ne pruže otpor holokaustu, da ostanu neshvatljvo pasivni u godinama uspona nacizma. Po rečima istoričara Dominika Lakapre (Dominick LaCapra) “nemački Jevreji nisu verovali da bi im iko mogao poreći njihovu nemačku kulturu, to njihovo suštinsko nemačko svojstvo“ i zato nisu ni pokušali da pruže otpor. Kao primer i potvrdu te teze, Lakapra navodi nedavno pronađene dnevnike izvesnog Viktora Klemperera, Jevrejina koji je preživeo rat i koji je sebe oduvek smatrao ne samo uzornim Nemcem nego i više od toga, verovao je čak u nemačku rasnu superiornost, ne priznavajući u isto vreme nacistima uopšte da su Nemci; on je dakle sebe, kao Jevrejin, smatrao ne samo Nemcem nego, štaviše Ubermanschom, proglasivši naciste nenemcima, uljezima i izrodima. Posledica kulturne asimilacije za mnoge nemačke Jevreje bila je fizičko uništenje.
Od velikog značaja, kad je reč o tematizavanju iskustva holokausta, jeste i glas narativnog ‘ja’ koji o tome daje svedočanstvo, i sa kojih pozicija to čini. Iskustvo postmoderne je zapravo iskustvo sveta posle holokausta, gde sveukupno razmišljanje stoji u znaku anihilacije, kako anihilacije ljudske supstance tako i anihilacije smisla; svest o holokaustu je ona izdužena senka (u svetu bez podneva), koja će ubuduće padati na sve, onaj poslednji talog koji se krije u svakom umetničkom delu ili ljudskoj akciji, gde nevidljiva, crna masa katastrofe koja se desila i dalje stoji među nama, nevidljivo zračeći sa horizonta i privlačeći sve ka svom centru, ali se sveukupno ljudsko mišljenje i delovanje opire tom uticaju, toj konvergenciji koja sve destabilizuje.
U Jaspersovom diskursu, vidimo, nema znakova tog destabilizujućeg mišljenja; njegova filozofska misao je iz iskustva Drugog svetskog rata izišla manje-više neizmenjena. Možda se tu krije odgovor na ono pitanje koje ga je godinama mučilo - kako je mogućno da Hajdegerova i njegova filozofija egzistencije tako fatalno zakažu kad je u pitanju bio nailazak nacizma? Obojica su bili filozofi u najboljem i najgorem smislu te reči; svet je bio isuviše veliki i ujedno isuviše mali za njihovu spekulativnu misao.
Glas koji govori kroz Jaspersovo Pitanje krivice nije neutralni, "objektivni" glas u umerenom registru, već unekoliko povišeni glas apela i pouke. To je glas preživelih (ali ne i preživelih iz logora!), glas podeljenog nemačkog naroda što je ispao iz istorije, i Jaspers govori sad ne više toliko kao “čuvar bitka“, koliko kao pastir “nemačke duše i bića“ koji hoće da sastavi predvojeno i ponovno izvede naciju na pravi put, obraćajući se pri tom ne samo sunarodnicima, već gotovo u istoj meri, ako ne i više, i savezničkim pobedničkim snagama, onima koji su do nogu potukli Treći Rajh, okupirali i podelili Nemačku. “Knjiga je težila i da potpomogne stvaranje mogućnosti za uspostavljanje novih veza između pobeđenih i pobednika, kao ljudi s ljudima“, kaže se u pogovoru; pri tom se potiskivanje žrtava iz kolektivnog sećanja opravdave brigom za sudbinu nacije i dobrobit budućih pokolenja; ta unifikacija nacije o kojoj sanja Jaspers biće i zbilja postignuta, ali kroz negativnu identifikaciju, uz dugogodišnje svesrdno poricanje prošlosti.
“Dečak koji sneva i ne zna šta radi“ – ona slika kojom se Jaspers poslužio da bi opisao Hajdegera, transponovana je sada na ceo nemački narod – sve bejaše samo košmar, nezdrava tlapnja i regresija u neko somnambulno stanje neodgovornosti.
Put Nemačke kroz najnoviju istoriju dobro je poznat: od svesti o potpunom porazu u ratu, snažnog prisustva savezničkih snaga u Zapadnoj Nemačkoj i donošenja Grundgesetz-a, novog ustava, preko konsenzusa o tišini, poricanja odgovornosti, reinterpretacije istorije i viktimizacije Nemaca, njihove naknadne samostilizacije u poželjnu posturu žrtve, preko ekonomskog buma do terorističkih organizacija 60-tih, sve do stasavanja novih generacija koje počinju najzad da preispituju prošlost i da traže odgovore na pitanje ko je zaista bio kriv – ali ih traže od svojih očeva i dedova – do današnje, ponovno ujedinjene Nemačke koja predvodi modernu Evropu – proteže se veliki luk, gde se Jaspersovom Pitanju krivice ne može poreći pravo na nesumnjivo važno mesto u tom procesu istorijskog samootrežnjenja, ali danas i ovde, u našim uslovima – ne, to nije dovoljno čak ni za početak nacionalne debate. Ima knjiga kojima je jednostavno istekao rok trajanja.
Nemačke železnice su posle rata uputile javno izvinjenje Jevrejima zbog toga što su njihovi vozovi i kompozicije bili korišćeni za transport u konc-logore. Šta da radimo mi u Srbiji, pola veka kasnije, gde do nikakvog izvinjenja još nije došlo, utoliko pre ukoliko znamo da su autobusi iz Srebrenice, kojima su srebrenički Bošnjaci prebacivani do mesta egzekucije, svi odreda bili odavde - putnički autobusi “Strele" iz Valjeva, užičke "Rakete", "Sedmog jula" iz Šapca i drugih prevoznika – koji su pristigli u kolonama direktno iz Srbije? Sa čime se to suočava Jaspersov čitalac kad i dan-danas primeti nekakvu sablasnu auru oko tih vozila, mračni splin što izbija iz njih kao svojevrsnog oruđa zločina? Koga da pozove na odgovornost, u koju vrstu krivice to da svrsta? Ukoliko je ikad bio primoran da uđe u neki od tih autobusa, ko je odgovoran za onaj grč što bi ga dograbio hladnim prstima iznutra uvek kad bi morao da zauzme jedno od sedišta?
Pitanje koje se za nas povodom Jaspersove knjige samo od sebe postavlja glasi: kako bi danas i ovde, u neobično oštrom svetlu tragično sličnih prilika između predratne Nemačke i Srbije devedesetih, uopšte mogli vrednovati Jaspersovo Pitanje krivice? U kojoj meri bi nam ova knjižica mogla biti od pomoći u procesu nacionalnog samoosvešćenja i tako nužno potrebnog suočavanja s prošlošću i nacionalizmom? Svaki vid organskog ili integralnog nacionalizma ("ultranacionalizma"), uključujući i srpski nacionalizam, po definiciji je oblik rasizma pošto najdublje nade polaže na preporod i uskrsnuće sopstvene nacije, ili svoje posebne etničke grupe, i intransigentno je etnocentričan, težeći uvek da u drugim nacijama ili etničkim grupama vidi neprijatelje ovog procesa ili svoje neprijatelje. Dvostruko osvetljena, iskustvom prošlosti ali i sadašnjosti, dakle dvostruko prokušana najtežim ispitom stvarnosti, konkretnim zlom, gde su mnogi bili prisiljeni da iskuse njezinu tematiku takoreći biološki, na svojoj koži, odgovor je, bojim se, poražavajući, i to u oba smera - ni onda kao ni danas ta knjižica-pamflet nema nikakvu drugu svrhu do da zaobiđe pitanje odgovornosti i naciju pripremi za onaj put kojim se u prošlosti najčešće išlo: putem zaborava i konsenzusa o tišini. Umesto zaključka, mogao bih možda da navedem naslov koji sam u prvi mah hteo da stavim iznad teksta, no koji mi se bio učinio pretencioznim: “Jaspersovo Pitanje krivice – knjiga koja nije moralo da bude prevedena“.
(1) “Napukla urna” je figura koju sam preuzeo od Kestlera, a odnosi se na stihove kojima se završava Kitsova Oda grčkoj urni:"Lepota je istina, a istina lepota - i to je sve što nam je na zemlji dato da znamo, i što treba da znamo." Iskustvo prosvetiteljstva, ceo XIX i XX vek pokazuju sve dublji rascep između naučnog (istina) i umetničkog (lepota) viđenja i doživljaja sveta.
(2) “Uprkos verovanju da je većina pripadnika nacističkog režima nakon završetka Drugog svetskog rata pobegla u strane zemlje i promenila lični opis i identitet, najveći deo njih je prosto skinio uniforme, otišao kući i pronašao regularan posao”. Ovo za BBC tvrde poznavaoci i stručnjaci za pitanja nacističkih zločina , koji dodaju da je veoma malo učinjeno u najbitnijem periodu do 1950. godine da bi se odbegli nacisti pronašli i priveli pravdi. Tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka nemački sudija Fric Bauer procenio je da preko 100.000 hiljada Nemaca ima udela u masovnim ubistvima Jevreja dok druge procene kažu da je čak 300.00 ljudi odgovorno za te egzekucije.Bauer je takođe naveo da je do sada oko 5.000 ljudi procesuirano što je samo “kap u moru” krivaca za zločine u Drugom svetskom ratu.
. Imam osjećaj da postoji diskriminacija prema žanema. Samo sam napisala da Kodro nije bio standardan u Barci, pa ni u Sevilli, da je otišao na Tenerife, ne bi li zaigrao , pa nije. Samo to. Bio je loš fudbaler u Španiji. Iobrisali mi sve i jedan post dole 
Kia. Baš mi je žao, cura je bila korektna, mada drugačijih shvatanja, podneblja , svega.
