Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .zigubigule wrote: ↑25/01/2022 02:13 Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.
Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.
Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..
Meni je na jedan komentar odgovorio da muslimani trebaju pustiti historiju na miru, ili tako neke gluposti. Smrad odvratni.Mraka wrote: ↑06/05/2022 18:11Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .zigubigule wrote: ↑25/01/2022 02:13 Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.
Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.
Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..
sve si dobro rekaozigubigule wrote: ↑08/05/2022 16:37 Koliko god se supak trudio biti objektivan, toliko i nije. Zaista je privrzen srpskoj strani i u mnogo slucajeva ako pazljivo slusas sta prica, mozes zakljuciti na ciju stranu se stavlja.
Francuzi i srbi imaju mnogo vise zajrdnickog jos od ubistva Kralja u Marseju, pa prvog sv rata, pa drugog i vojnih misija, na kraju i Miterana i svega devedesetih.
Bufon je privatno smrdo kojeg je porodica nogom nabila i sad zivi na motanim cigarama, konjaku, editu starih klipova i plusevima prekodrinskih cetalja.
Kako god, ja mu redovno skrenem paznju na manjak objektivnost i prozovem ga za pristrasnost na yt.
Supak ko i vecina starijih francuza koji imaju animozitet prema muslimanima, mahom zbog imigranata u Fr, mahom zbog Charlie Hebdoa, Le Pennice i slicno.
Ko mu jebe mater raspalu
Sportski
Mraka wrote: ↑06/05/2022 18:11Taj goran se družio sa mojim rahmetli rođakom i njegovom rajom, dijelili su svaku cigaru, igrali lopte zajedno (moj rođak je bio vrstan fudbaler) sjedio ispod oraha iza ante Babića, gitara od mog rođaka bila je magnet za ribe, izlazili u klub biljar na domovima a kurva je sve znao i šutio... Da nije bilo hrabrosti of labuda i njegove raje ko zna šta bi bilo, ovako su ih zaustavili na domovima sa koktelima, mog labuda više nema a toka uživa u šetnji ferhadijom, ma samo da mi je da ga ugledam, ma nebi on više šetao tako bezbrižnozigubigule wrote: ↑25/01/2022 02:13 Buffon izbacio novih klipova oko Nove godine. Frajer je fakat imao pristup cetnickim polozajima a kako kontam i gotivio ih je.
Spominje u nekom momentu naseg snajperistu, Gorana koji radi/radio za US govt u Iraku.
Koliko je bilo jebeno nasim snaperistima djelovati znajuci da na svaku cijev ide 10 njihovih..
Evo maloprije listam kometare baš ispod videa o Goranu snajperisti Buffon je stavio srce prije mjesec dana na komentar " Vladimir : "Ovo je odličan dokaz za Haškog suda" ..Ima još nekih ispada,definitivno podržava agresore i nema sumnje da ima simpatije prema četama, primjetio sam isto da briše većinu naših komentara .
Mislio sam na zorana vidiš da su g i z jedno ispod drugog taj zoran se družio sa mojim rahmetli rođakom hinja jedna četničina
Može li direktan link do teme gdje je ovo objavljeno?sarajovasi wrote: ↑25/01/2023 10:06SpoilerShowPRC „PAZARIĆ“
(drugi deo)
U centralnom delu kasarne je bila kantina sa par klupa ispred i pristojno održavanim ružičnjakom. Asortiman je bio skromniji od onog u Centru u Sarajevu ali je većina potrebnih artikala bila dostupna. Cigarete, sokovi, pivo, razni slatkiši, sredstva za ličnu higijenu... Prostor kantine je bio mali pa su klupe ispred bile zgodno mesto na kome se tokom lepih dana moglo posedeti i uz sok ili pivo provesti slobodno vreme.
Pored kantine, odmah do puta, svoje mesto je našao intendantski servis sa berbernicom, kupatilom i ambulantom. Tu se mogla zameniti oštećena uniforma, obaviti šišanje i kupanje. Kupanje je bilo jednom u sedam dana, prema rasporedu istaknutom na ulazu. Ambulanta je imala doktora i osnovna medicinska sredstva za običan lekarski pregled i manje intervencije. Za teža stanja se išlo u Sarajevo, a postojao je i jedan sanitetski „Pincgauer“ za hitne transporte. Srećom, retko je bilo potrebe za takvom vrstom prevoza.
Posle intendantskog servisa, a prekoputa velikog fudbalskog terena, behu tri identična objekata za smeštaj vojnika, pitomaca i starešina. Prvi od njih je rezervisan za Komandu poligona i kompletan vojnički sastav. U druga dva objekta je raspoređen naš pitomački bataljon. Učionice i kancelarije su zauzimale prizemlje, a sprat spavaonice i oružane. Spavaonice vojničke, sa tridesetak metalnih kreveta na sprat.
Kod posledenjeg od ta tri objekta desno se ide na poligon za obuku iz protivvazdušne odbrane i poligon za protivoklopnu borbu, a levo u kuhinju i trpezariju. Na tim poligonima se nalazilo nekoliko starih, rashodovanih aviona i tenkova. Tu je bio i jedan ispravan tenk T-34 bez posade i municije. Služio je za obuku i po potrebi je iz Sarajeva dolazio neko od oficira ten-kista. Tada bi on vozio moćnu mašinu a pitomci uvežbavali protivoklopnu borbu i razne druge stvari.
Kuhinja sa trpezarijom je imala sve što je potrebno da podmiri potrebe za hranom svih koji se nalaze u kasarni i na poligonu. Radi racionalizacije deo namirnica je dostavljan iz Centra u Sarajevu, deo svakodnevno, a deo sedmično. Iza kuhinje se nalazio magacin hrane. To je manja zgrada sa dva ulaza, na jednom je bio magacin ratne rezerve, a na drugom magacin sa hranom za tekuće potrebe. Pretežno konzervirani obroci i namirnice koje mogu da se čuvaju van rashladnih komora. U sastavu kuhinje postojala je jedna manja komora za čuvanje kvarljive robe koja je dostavljana iz Sarajeva do utroška. Dovoljno za dan ili dva.
Još jedan objekat, malo više izdvojen od drugih, sa grudobranom od zemlje, bio je u jugozapadnom uglu kasarne, pod brdom. To je mali magacin municije koji je dobrim delom ukopan u okolni reljef. U njemu se nalazila manja rezerva municije stalnog sastava, a tu se preuzimala i municija za obuku. Ova munucija bi po trebovanju bila dostavljena iz glavnog magacina u Zoviku nekoliko dana ranije i tu bi je čuvali do vežbe ili gađanja kada bi bila utrošena.
Kao što već rekoh, na poligon se dolazi stazom koja razdvaja fudbalski teren sa leve, i kuhinju sa trpezarijom, sa desne strane. Kada se izađe na kapiju, levo su se nalazili poligoni za borbu u naseljenom mestu, poligon vatrenih prepreka i ogroman prostor za taktičku obuku. Desno je onaj put koji su i meštani koristili išao ka strelištima. Počinjao je velikim usponom uz Grobljansku kosu, a zatim se račvao. Pravo se išlo ka jednom, a desno ka drugom strelištu: Sektor 1 i Sektor 2.
Tu na raskršću, sa desne strane je bilo malo pravoslavno groblje, a levo, tačno naspram ulaza u groblje, rezervoar odakle je kasarna dobijala vodu. Na Sektoru 1 je postojao i heliodrom, gde bi vazdušnim putem dolazili državni i vojni zvaničnici da posmatraju vežbe. U kasarni je za tu namenu služio fudbalski teren. Ovim desnim putem se dalje moglo stići u selo Pazarić, zaseoke Kahrimani, Lihovci...
U taj `rekreacioni centar` mi smo stigli tog 1. aprila 1992. godine. Neki od nas će biti vraćeni u Centar u Sarajevo, neki će napustiti školovanje i vratiti se svojim kućama, a većina će tu provesti tačno dva meseca.
Odmah po dolasku prvo su nam određene spavaonice gde ćemo ubuduće biti. Za razliku od Centra, u „Paza-riću“ je bio klasičan vojnički smeštaj, ceo vod u jednu prostoriju, kreveti na sprat i metalne kasete za opremu. Na kraju hodnika su bile smeštene prostorije za oružje – oružane. Pored stepeništa su bili toaleti i prostorije za ličnu higijenu ili, kako smo ih zvali, umivaonici. Komandiri su imali svoje spavaonice koje su ujedno bile i kancelarije.
Pošto je svako dobio svoj krevet moglo se pristupiti daljoj organizaciji pa su odmah određeni dežurni, požarni i straža. Pročitana je nova dnevna zapovest komandanta bataljona, a onda je pred stroj izašao pukovnik Tuna. Zaboravio sam da napomenem da je i on došao sa nama u „Pazarić“. Neki su to gledali kao loš predznak. Pukovnik je povremeno dolazio u kontrolu obuke na „Pazarić“ i to je bilo nešto što se podrazumeva, ali nije baš bilo uobičajeno da dođe i da bude tu dvadeset četiri časa dnevno.
- Drugovi pitomci, nema se ovde mnogo šta reći. Situacija u našem okruženju je veoma napeta i prijeti njena eskalacija. Naša komanda je procjenila da bi najbolje bilo da vaš bataljon bude premješten ovdje, u „Pazarić“, gdje bismo izveli dio obuke predviđene za logorovanje. Vjerujemo da će se sve brzo smiriti i da ćemo se brzo vratiti u Sarajevo gdje ćemo nastaviti tamo gdje smo danas prekinuli vaš nastavni proces.
Tako je govorio pukovnik, a malo ko od nas nije primetio da to više nije govor kakve je držao u Sarajevu. Jednostavno nije izgledao uverljivo. To se videlo `iz aviona` i to je sve nas plašilo. Ako naš komandant nije uveren u ono što nam govori, kako mi da u to verujemo? A on, oficir starog kova, strahovao je za nas i za našu bezbednost. Tada nam je bio i otac i majka, on je bio taj koji je morao učiniti sve da se nikom od nas ništa ne desi, da nikom od nas ne zafali dlaka sa glave.
Kada smo godinu i po dana ranije došli na školovanje, tada kao potpukovnik, Antunović je dočekao naše roditelje, uverio ih da svoje sinove predaju u prave ruke i da će on preuzeti roditeljsku ulogu. Sada kada je došlo do ovoga, osećao je dodatnu obavezu da sve prođe u najboljem redu kako bi sutra mogao pred bilo koga da stane čistog obraza i mirne savesti, znajući da je uradio možda i više od njegovih moći da bi ispunio data obećanja.
KOMANDIRI
(prvi deo)
Naš bataljon je već dosta dugo bio u deficitu sa komandirima. Kada je `puklo` u Hrvatskoj neki od njih su upućeni u svoje ratne jedinice. Tako su njihovu duž-nost morali da vrše drugi oficiri iz bataljona. Pored svoje, naravno. Zato su neki bili komandiri dva voda istovremeno, a u jednom periodu komandant bataljona nije imao zamenika. Onda se desilo da je i sam komandant bio par meseci u ratnoj jedinici pa je njegovu dužnost obavljao po činu najstariji komandir voda. Totalni haos. I kao da to sve nije bilo dovoljno, neki od komandira su raspoređeni na druge dužnosti pa su onda na njihova mesta došli drugi. U svakom slučaju, mi na to nismo mogli uticati, a nismo mogli uticati ni na to ko će sa nama izaći u „Pazarić“.
Već sam pomenuo pukovnika Antunovića, majora Arnauta, kapetane Bogoljuba i Pavla Milera. Osim njih sa nama su na `rekreaciju` došli i kapetan Mandić, poručnici Ostojić, Brkić, Cesarec i Lazarević. I to je to, devet vodova - sedam komandira. Na ovaj spisak treba dodati i našeg referenta opštih poslova, starijeg vodnika `de luks kategorije` Safeta Čolića. On je u stvari bio stariji vodnik prve klase i ovo `de luks` je u šali koristio kao zamenu za `prvu klasu`.
O majoru Arnautu smo vrlo malo znali. U načelu, malo smo znali o bilo kom od naših starešina. Tek po nekada bi koju šturu reč o sebi rekli pa su naša saznanja o njima uglavnom bila iz neke druge, treće ili pete ruke.
Arnaut rodom beše negde iz Like, pa su njegovi u doba kolonizacije naseljeni na severu Vojvodine. Ništa više. Malčice je `vukao` na lalinski izgled: onizak, koje kilo više, okrugli rumeni obrazi. Kada je govorio imao je taj akcenat. Ma, pravi Lala, taj Liku kao da nije video. Niko ga od pitomaca nije posebno voleo jer postoji taj neki stereotip da ne možeš biti omiljen ako si komandant. Ima, naravno, i izuzetaka, ne mnogo ali postoje. Izuzeci su nešto kao vrsta kojoj preti izumiranje jer ih nema puno, tačnije sve ih je manje. Pero je bio Babaroga za pitomce. Bio je i Tuna, ali je Pero bio uvek tu pa se njegovo prisustvo manifestovalo malo drugačije. Osim što nam je bio komandant, Pero nam je predavao i neke stručne predmete. Možda bih mogao još nešto o njemu da kažem, ali verovatno bi to bilo previše subjektivno. Zato bih tu stao sa njegovim opisom.
Komandir Prvog i Drugog voda je bio kapetan Pavle Miler. Zvali su ga Mile. On je jedan od onih likova kojima je, reklo bi se, ravno sve do Kosova. Opušten u svemu, uvek spreman za šalu, čovek kome je šapka uvek stajala nakrivo. Od ranije je vukao neku povredu noge pa je vidno hramao. Vremenom se na to navikao i više nije ni obraćao pažnju na taj problem. Po tom hodu i položaju šapke bio je prepoznatljiv i u mraku. Voleo je da se zeza, prema pitomcima se odnosio kao prema svojoj deci. A i pitomci su ga voleli zbog takvog, nadasve prirodnog odnosa. Znao je Miler i da bude strog i da kazni ali je uvek bio pravičan. Nije on, poput nekih kolega, samo tražio razlog za kažnjavanje. On je daleko češće tražio povod da pitomce savetuje i usmerava ih na pravi put. U to vreme nismo imali pojma odakle je, ni bilo kakav drugi detalj. Mnogo kasnije sam saznao da je Sremac.
Još se priča o jednom događaju koji se zbio pre nekoliko godina. Pavle je već bio u penziji, živeo je nekim svojim životom u rodnom Sremu. Jednog dana je dobio poziv za neku vojnu svečanost, kao gost. To se pročulo i desilo se da je pun autobus njegovih bivših pitomaca organizovano došao na tu proslavu, samo da bi videli svog bivšeg, već bolesnog i ostarelog komandira. Nekoliko meseci kasnije Pavle Miler je umro. Na sahranu je došlo još više njegovih pitomaca nego na onu proslavu. Valjda je jasno kakav je u stvari čovek bio.
Kapetan Veljko Mandić je bio jedan od onih za koje se čovek pita pomoću kojih trikova je postao oficir. U Muzičkoj školi, gde je započeo karijeru, zvali su ga Mandolina. Ostali ga nisu zvali jer im ni za šta nije trebao. `Krasilo` ga je poltronstvo i verovatno mu je ta osobina i pomogla u životu. Zbog toga nije bio poštovan ni od kolega ni od pitomaca. Ali to njemu nije smetalo ili nije primećivao. Ni za njega nismo imali pojma odakle je, doduše nikome nije ni `zapinjalo` da to sazna. Čuo sam da je kasnije postao `tužibaba` kako smo zvali bezbednjake. Pravi čovek na pravom mestu, kao stvoren za taj posao. A ispričaću ti kasnije i zašto.
Bogoljub Janjić Bog je došao za našeg komandira na početku druge godine. Sama pomisao na njega je ulivala strahopoštovanje. Grmalj iz Hercegovine. U duši je bio jako dobar čovek, iako je znao da bude prek. A kada bi se našao u takvom stanju onda nije bilo bitno ko je na drugoj strani, da li pitomac ili kolega. Kažu da je nekoliko godina radio u vojnom zatvoru. Ta priča ni-kada nije potvrđena ali smo mi bili uvereni da je istinita i da mu ne treba čačkati po živcima.
Poručnik Slavko Ostojić, jedan dobar i povučen lik koga su pitomci voleli. Vojvođanin, negde od Apatina. Osim po svojoj vojvođanskoj dobroj duši i opuštenosti, on se ni po čemu nije isticao. U stvari, isticao se po brzini. Na jesenjem ili prolećnom krosu odnosio bi pobedu kao od šale. Zvali su ga Ostoja. Logično.
Poručnik poznat kao Brka je jedan od onih koji su u oficirski poziv zalutali. Verovatno nije znao šta bi hteo da bude u životu pa mu se uniforma učinila lepim detaljem. Osim uniforme ništa ga nije činilo oficirom. Iako je bio dobrodušan, kao starešina nije ulivao ni poverenje ni strahopoštovanje za razliku od nekih drugih. A mogao je lepo biti poljoprivrednik, možda poštar ili ekonomista. Ali on je izabrao poziv koji mu opšte nije pristajao. Nije imao brkove, a nadimak je dobio po prezimenu Brkić.
Rat u Sarajevu je počeo 05.04.1992.sarajovasi wrote: ↑05/04/2023 08:15 Na današnji dan prije 31 godinu počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1425 dana i bila je jedna od najdužih u historiji modernog ratovanja
).Potpisujem vala odmah.Dozer wrote: ↑06/04/2023 12:17 S pocetka interesantno, nesto novo, frka, trka, ucis (da prezivis, uglavnom), dobri derneci (valjda svi kontali ko zna sta ce biti za sat-dva, ili sutra, pa se sve opustilo do maksimale, cure pogotovo
Crnjaka nije falilo ni jedan jedini dan, ali i to se okretalo na zajebanciju. Jbg, tako bilo lakse, valjda (i danas se sjetimo istih crnjaka, i valjamo se od sege. Nekome mozda morbidno, al' jbg, tako je kako je)...
+1agent_zero wrote: ↑06/04/2023 10:09Može li direktan link do teme gdje je ovo objavljeno?sarajovasi wrote: ↑25/01/2023 10:06SpoilerShowPRC „PAZARIĆ“
(drugi deo)
U centralnom delu kasarne je bila kantina sa par klupa ispred i pristojno održavanim ružičnjakom. Asortiman je bio skromniji od onog u Centru u Sarajevu ali je većina potrebnih artikala bila dostupna. Cigarete, sokovi, pivo, razni slatkiši, sredstva za ličnu higijenu... Prostor kantine je bio mali pa su klupe ispred bile zgodno mesto na kome se tokom lepih dana moglo posedeti i uz sok ili pivo provesti slobodno vreme.
Pored kantine, odmah do puta, svoje mesto je našao intendantski servis sa berbernicom, kupatilom i ambulantom. Tu se mogla zameniti oštećena uniforma, obaviti šišanje i kupanje. Kupanje je bilo jednom u sedam dana, prema rasporedu istaknutom na ulazu. Ambulanta je imala doktora i osnovna medicinska sredstva za običan lekarski pregled i manje intervencije. Za teža stanja se išlo u Sarajevo, a postojao je i jedan sanitetski „Pincgauer“ za hitne transporte. Srećom, retko je bilo potrebe za takvom vrstom prevoza.
Posle intendantskog servisa, a prekoputa velikog fudbalskog terena, behu tri identična objekata za smeštaj vojnika, pitomaca i starešina. Prvi od njih je rezervisan za Komandu poligona i kompletan vojnički sastav. U druga dva objekta je raspoređen naš pitomački bataljon. Učionice i kancelarije su zauzimale prizemlje, a sprat spavaonice i oružane. Spavaonice vojničke, sa tridesetak metalnih kreveta na sprat.
Kod posledenjeg od ta tri objekta desno se ide na poligon za obuku iz protivvazdušne odbrane i poligon za protivoklopnu borbu, a levo u kuhinju i trpezariju. Na tim poligonima se nalazilo nekoliko starih, rashodovanih aviona i tenkova. Tu je bio i jedan ispravan tenk T-34 bez posade i municije. Služio je za obuku i po potrebi je iz Sarajeva dolazio neko od oficira ten-kista. Tada bi on vozio moćnu mašinu a pitomci uvežbavali protivoklopnu borbu i razne druge stvari.
Kuhinja sa trpezarijom je imala sve što je potrebno da podmiri potrebe za hranom svih koji se nalaze u kasarni i na poligonu. Radi racionalizacije deo namirnica je dostavljan iz Centra u Sarajevu, deo svakodnevno, a deo sedmično. Iza kuhinje se nalazio magacin hrane. To je manja zgrada sa dva ulaza, na jednom je bio magacin ratne rezerve, a na drugom magacin sa hranom za tekuće potrebe. Pretežno konzervirani obroci i namirnice koje mogu da se čuvaju van rashladnih komora. U sastavu kuhinje postojala je jedna manja komora za čuvanje kvarljive robe koja je dostavljana iz Sarajeva do utroška. Dovoljno za dan ili dva.
Još jedan objekat, malo više izdvojen od drugih, sa grudobranom od zemlje, bio je u jugozapadnom uglu kasarne, pod brdom. To je mali magacin municije koji je dobrim delom ukopan u okolni reljef. U njemu se nalazila manja rezerva municije stalnog sastava, a tu se preuzimala i municija za obuku. Ova munucija bi po trebovanju bila dostavljena iz glavnog magacina u Zoviku nekoliko dana ranije i tu bi je čuvali do vežbe ili gađanja kada bi bila utrošena.
Kao što već rekoh, na poligon se dolazi stazom koja razdvaja fudbalski teren sa leve, i kuhinju sa trpezarijom, sa desne strane. Kada se izađe na kapiju, levo su se nalazili poligoni za borbu u naseljenom mestu, poligon vatrenih prepreka i ogroman prostor za taktičku obuku. Desno je onaj put koji su i meštani koristili išao ka strelištima. Počinjao je velikim usponom uz Grobljansku kosu, a zatim se račvao. Pravo se išlo ka jednom, a desno ka drugom strelištu: Sektor 1 i Sektor 2.
Tu na raskršću, sa desne strane je bilo malo pravoslavno groblje, a levo, tačno naspram ulaza u groblje, rezervoar odakle je kasarna dobijala vodu. Na Sektoru 1 je postojao i heliodrom, gde bi vazdušnim putem dolazili državni i vojni zvaničnici da posmatraju vežbe. U kasarni je za tu namenu služio fudbalski teren. Ovim desnim putem se dalje moglo stići u selo Pazarić, zaseoke Kahrimani, Lihovci...
U taj `rekreacioni centar` mi smo stigli tog 1. aprila 1992. godine. Neki od nas će biti vraćeni u Centar u Sarajevo, neki će napustiti školovanje i vratiti se svojim kućama, a većina će tu provesti tačno dva meseca.
Odmah po dolasku prvo su nam određene spavaonice gde ćemo ubuduće biti. Za razliku od Centra, u „Paza-riću“ je bio klasičan vojnički smeštaj, ceo vod u jednu prostoriju, kreveti na sprat i metalne kasete za opremu. Na kraju hodnika su bile smeštene prostorije za oružje – oružane. Pored stepeništa su bili toaleti i prostorije za ličnu higijenu ili, kako smo ih zvali, umivaonici. Komandiri su imali svoje spavaonice koje su ujedno bile i kancelarije.
Pošto je svako dobio svoj krevet moglo se pristupiti daljoj organizaciji pa su odmah određeni dežurni, požarni i straža. Pročitana je nova dnevna zapovest komandanta bataljona, a onda je pred stroj izašao pukovnik Tuna. Zaboravio sam da napomenem da je i on došao sa nama u „Pazarić“. Neki su to gledali kao loš predznak. Pukovnik je povremeno dolazio u kontrolu obuke na „Pazarić“ i to je bilo nešto što se podrazumeva, ali nije baš bilo uobičajeno da dođe i da bude tu dvadeset četiri časa dnevno.
- Drugovi pitomci, nema se ovde mnogo šta reći. Situacija u našem okruženju je veoma napeta i prijeti njena eskalacija. Naša komanda je procjenila da bi najbolje bilo da vaš bataljon bude premješten ovdje, u „Pazarić“, gdje bismo izveli dio obuke predviđene za logorovanje. Vjerujemo da će se sve brzo smiriti i da ćemo se brzo vratiti u Sarajevo gdje ćemo nastaviti tamo gdje smo danas prekinuli vaš nastavni proces.
Tako je govorio pukovnik, a malo ko od nas nije primetio da to više nije govor kakve je držao u Sarajevu. Jednostavno nije izgledao uverljivo. To se videlo `iz aviona` i to je sve nas plašilo. Ako naš komandant nije uveren u ono što nam govori, kako mi da u to verujemo? A on, oficir starog kova, strahovao je za nas i za našu bezbednost. Tada nam je bio i otac i majka, on je bio taj koji je morao učiniti sve da se nikom od nas ništa ne desi, da nikom od nas ne zafali dlaka sa glave.
Kada smo godinu i po dana ranije došli na školovanje, tada kao potpukovnik, Antunović je dočekao naše roditelje, uverio ih da svoje sinove predaju u prave ruke i da će on preuzeti roditeljsku ulogu. Sada kada je došlo do ovoga, osećao je dodatnu obavezu da sve prođe u najboljem redu kako bi sutra mogao pred bilo koga da stane čistog obraza i mirne savesti, znajući da je uradio možda i više od njegovih moći da bi ispunio data obećanja.
KOMANDIRI
(prvi deo)
Naš bataljon je već dosta dugo bio u deficitu sa komandirima. Kada je `puklo` u Hrvatskoj neki od njih su upućeni u svoje ratne jedinice. Tako su njihovu duž-nost morali da vrše drugi oficiri iz bataljona. Pored svoje, naravno. Zato su neki bili komandiri dva voda istovremeno, a u jednom periodu komandant bataljona nije imao zamenika. Onda se desilo da je i sam komandant bio par meseci u ratnoj jedinici pa je njegovu dužnost obavljao po činu najstariji komandir voda. Totalni haos. I kao da to sve nije bilo dovoljno, neki od komandira su raspoređeni na druge dužnosti pa su onda na njihova mesta došli drugi. U svakom slučaju, mi na to nismo mogli uticati, a nismo mogli uticati ni na to ko će sa nama izaći u „Pazarić“.
Već sam pomenuo pukovnika Antunovića, majora Arnauta, kapetane Bogoljuba i Pavla Milera. Osim njih sa nama su na `rekreaciju` došli i kapetan Mandić, poručnici Ostojić, Brkić, Cesarec i Lazarević. I to je to, devet vodova - sedam komandira. Na ovaj spisak treba dodati i našeg referenta opštih poslova, starijeg vodnika `de luks kategorije` Safeta Čolića. On je u stvari bio stariji vodnik prve klase i ovo `de luks` je u šali koristio kao zamenu za `prvu klasu`.
O majoru Arnautu smo vrlo malo znali. U načelu, malo smo znali o bilo kom od naših starešina. Tek po nekada bi koju šturu reč o sebi rekli pa su naša saznanja o njima uglavnom bila iz neke druge, treće ili pete ruke.
Arnaut rodom beše negde iz Like, pa su njegovi u doba kolonizacije naseljeni na severu Vojvodine. Ništa više. Malčice je `vukao` na lalinski izgled: onizak, koje kilo više, okrugli rumeni obrazi. Kada je govorio imao je taj akcenat. Ma, pravi Lala, taj Liku kao da nije video. Niko ga od pitomaca nije posebno voleo jer postoji taj neki stereotip da ne možeš biti omiljen ako si komandant. Ima, naravno, i izuzetaka, ne mnogo ali postoje. Izuzeci su nešto kao vrsta kojoj preti izumiranje jer ih nema puno, tačnije sve ih je manje. Pero je bio Babaroga za pitomce. Bio je i Tuna, ali je Pero bio uvek tu pa se njegovo prisustvo manifestovalo malo drugačije. Osim što nam je bio komandant, Pero nam je predavao i neke stručne predmete. Možda bih mogao još nešto o njemu da kažem, ali verovatno bi to bilo previše subjektivno. Zato bih tu stao sa njegovim opisom.
Komandir Prvog i Drugog voda je bio kapetan Pavle Miler. Zvali su ga Mile. On je jedan od onih likova kojima je, reklo bi se, ravno sve do Kosova. Opušten u svemu, uvek spreman za šalu, čovek kome je šapka uvek stajala nakrivo. Od ranije je vukao neku povredu noge pa je vidno hramao. Vremenom se na to navikao i više nije ni obraćao pažnju na taj problem. Po tom hodu i položaju šapke bio je prepoznatljiv i u mraku. Voleo je da se zeza, prema pitomcima se odnosio kao prema svojoj deci. A i pitomci su ga voleli zbog takvog, nadasve prirodnog odnosa. Znao je Miler i da bude strog i da kazni ali je uvek bio pravičan. Nije on, poput nekih kolega, samo tražio razlog za kažnjavanje. On je daleko češće tražio povod da pitomce savetuje i usmerava ih na pravi put. U to vreme nismo imali pojma odakle je, ni bilo kakav drugi detalj. Mnogo kasnije sam saznao da je Sremac.
Još se priča o jednom događaju koji se zbio pre nekoliko godina. Pavle je već bio u penziji, živeo je nekim svojim životom u rodnom Sremu. Jednog dana je dobio poziv za neku vojnu svečanost, kao gost. To se pročulo i desilo se da je pun autobus njegovih bivših pitomaca organizovano došao na tu proslavu, samo da bi videli svog bivšeg, već bolesnog i ostarelog komandira. Nekoliko meseci kasnije Pavle Miler je umro. Na sahranu je došlo još više njegovih pitomaca nego na onu proslavu. Valjda je jasno kakav je u stvari čovek bio.
Kapetan Veljko Mandić je bio jedan od onih za koje se čovek pita pomoću kojih trikova je postao oficir. U Muzičkoj školi, gde je započeo karijeru, zvali su ga Mandolina. Ostali ga nisu zvali jer im ni za šta nije trebao. `Krasilo` ga je poltronstvo i verovatno mu je ta osobina i pomogla u životu. Zbog toga nije bio poštovan ni od kolega ni od pitomaca. Ali to njemu nije smetalo ili nije primećivao. Ni za njega nismo imali pojma odakle je, doduše nikome nije ni `zapinjalo` da to sazna. Čuo sam da je kasnije postao `tužibaba` kako smo zvali bezbednjake. Pravi čovek na pravom mestu, kao stvoren za taj posao. A ispričaću ti kasnije i zašto.
Bogoljub Janjić Bog je došao za našeg komandira na početku druge godine. Sama pomisao na njega je ulivala strahopoštovanje. Grmalj iz Hercegovine. U duši je bio jako dobar čovek, iako je znao da bude prek. A kada bi se našao u takvom stanju onda nije bilo bitno ko je na drugoj strani, da li pitomac ili kolega. Kažu da je nekoliko godina radio u vojnom zatvoru. Ta priča ni-kada nije potvrđena ali smo mi bili uvereni da je istinita i da mu ne treba čačkati po živcima.
Poručnik Slavko Ostojić, jedan dobar i povučen lik koga su pitomci voleli. Vojvođanin, negde od Apatina. Osim po svojoj vojvođanskoj dobroj duši i opuštenosti, on se ni po čemu nije isticao. U stvari, isticao se po brzini. Na jesenjem ili prolećnom krosu odnosio bi pobedu kao od šale. Zvali su ga Ostoja. Logično.
Poručnik poznat kao Brka je jedan od onih koji su u oficirski poziv zalutali. Verovatno nije znao šta bi hteo da bude u životu pa mu se uniforma učinila lepim detaljem. Osim uniforme ništa ga nije činilo oficirom. Iako je bio dobrodušan, kao starešina nije ulivao ni poverenje ni strahopoštovanje za razliku od nekih drugih. A mogao je lepo biti poljoprivrednik, možda poštar ili ekonomista. Ali on je izabrao poziv koji mu opšte nije pristajao. Nije imao brkove, a nadimak je dobio po prezimenu Brkić.
A do tog dana nam je Alija s Kovača pričao bajke kako rata neće biti i da mirno spavamo.DaysleepeR wrote: ↑06/04/2023 10:12Rat u Sarajevu je počeo 05.04.1992.sarajovasi wrote: ↑05/04/2023 08:15 Na današnji dan prije 31 godinu počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1425 dana i bila je jedna od najdužih u historiji modernog ratovanja
Opsada je počela 02.05.1992.
Naša tragedija neće biti ništa manja ako prestanemo kriviti činjenice.
