Još jedan glas za ukidanje SANU
Čemu to služi, a uz to i ne radi
Piše: Svjetlana Rašić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: PhotoForum
Nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“
Zarad istorijske istine, uredno ćemo notirati da je rodonačelnik revolucionarne, i nadasve celishodne, ideje o ukidanju SANU, pokojni Stevan Dedijer, samodeklarisani “Srbin sa dna kace”, diplomac Prinston univerziteta, bivši dopisnik Newsweeka i direktor instituta “Ruđer Bošković”, koji je decenije svoje bogate internacionalne karijere poklonio “izučavanju kolektivne pameti organizacija, preduzeće i država”.
Razume se, to nimalo ne umanjuje nedavni refresh iste iz pera uvaženog kolege Ljube Živkova. Doduše, Dedijer je to predložio u otvorenom pismu, adresiranom na premijera Zorana Đinđića, a Živkov uputio u vidu apela ostacima zaklane domaće misleće javnosti. Prvi predlagač je to učinio u živopisnom adrenalinskom nadahnuću, sugerišući da bi to trebalo rasterati k’o mačke s jebišta, jer Akademiju “vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i šovinizma“, dok je potonji istu stvar nešto decentnije stilizovao, mada ništa manje koloritno i prijemčivo.
Među gomilom ličnih argumenata u prilog Ideji, prva koja mi pada na pamet je krilatica o našoj “prednosti u zaostalosti”, koju je lansirao jedan od najuticajnijih, iako najneškolovanijih, članova dotične ustanove. Da se ova štetočinska natuknica žešće primila u bazi, govore i aktuelni hvalospevi legendarnoj skromnosti pokojnog patrijarha, najvećeg duhovnog autoriteta verujuće Srbije, za koga se čulo kako sam krpi svoju obuću, te da ne gleda televiziju, ne sluša radio i ne čita novine. I sve to na početku 21. veka. Za to vreme, njegov parnjak u Vatikanu nosi “Prada” cipele i upravo se sprema da snimi svoj prvi muzički CD. Šta reći, a ne zaplakati? No, ostavimo svetu materu Crkvu da brine o svom marketingu kako joj volja.
Ako najprestižnija nacionalna ustanova u svom nazivu nosi reč “nauka”, logično je očekivati da svojim intelektualnim potencijalom bude lokomotiva tehnološkog i društvenog razvoja. Podrazumeva se i da bude uzorno transparentna, ne zato što je to in, već što je notorni budžetski klijent. Kao i da redovno obaveštava javnost o svojim projektima i njihovoj učinkovitosti.
Iskreno bi me veselilo kada bi nam nadležni prezentirali kako je život građana unapređen naučnim doprinosom sadržanim u, recimo, tri nasumce odabrana projekta koji nose nazive; “Asimptotsko ponašanje uopštenih funkcija, teorija i primena”, “Interpolacioni i kvadraturni procesi zasnovani na teoriji ortogonalnosti” ili “Horološki i ekološki činioci diferencijacije orofitske flore Srbije i okolnih teritorija centralnog dela Balkanskog poluostrva”.
Prva asocijacija na ovu, kako je po inerciji nazivaju, najprestižniju nacionalnu ustanovu, jeste zloglasni Memorandum, koji će postati ideološki background budućih ratnih pohoda po okruženju. Većina akademika zdušno je pozdravila Osmu sednicu i ustoličenje novog partijskog, a potom državnog, rukovodstva. Jedini koji je svoj otklon od pogubne politike izrazio činom ostavke na članstvo u SANU bio je arhitekta Bogdan Bogdanović.
No, sudeći po statutu Akademije, iz nje se nemoguće svojevoljno “ispisati”, kao i iz crkvenih knjiga, tako da se ime tog časnog čoveka još uvek nalazi u registru.
U predvečerje rata, 1991. godine, (samo) 18 akademika je potpisalo apel protiv rešavanja međunacionalnih sukoba ratom. Akademija, na čelu sa Dejanom Medakovićem, ogradila se od ovog antiratnog apela.
Posle skandala s Memorandumom, SANU je zauzela stav da se ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima. U skladu s tim, nije reagovala ni na studentske proteste, ni na Zakon o univerzitetu, ni na Vučićev Zakon o informisanju. Očekivano, oglasila se povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, naglašavajući: “apsurdnost stvaranja nove države na teritoriji koja od ranog srednjeg veka pripada srpskom narodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskim vladarima”. Takođe očekivano, oglasila se i protiv osnivanja Vojvođanske akademije nauka, za koju je, uvek nacionalno budni, Matija Bećković ustvrdio da bi mogla da bude zametak nove države.
Umesto da svojim naučnim radom doprinosi validnom razumevanju istorijskih procesa i donošenju racionalnih odluka od strane državnih organa, SANU se bavi sakupljanjem argumenata u prilog aktuelne državne politike i, bez trunke kritičkog otklona, izjavljuje da podržava Vladu.
SANU, pod nazivom Kraljevska srpska akademija, osnovana je 1886. godine, ukazom kralja Milana, koji je imenovao 16 prvih akademika. Danas ih imamo 184, s prosečnom starošću od 72 godine. Gerontološki rekorder je odeljenje istorijskih nauka, sa prosekom starosti 78 godina, a najmlađi su akademici Odeljenja medicinskih nauka, s prosekom od 67 godina.
A propo pomenutog, vredi pomenuti izjavu profesora Ljubiše Rajića, koji kaže da u tim godinama čovek ima kapaciteta samo za “hranjenje golubova, a ne bavljenje naukom”: “Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak“.
S obzirom na ovakvu starosnu strukturu SANU, ne iznenađuje što je između dve skupštine (održavaju se svake treće godine) čak 27 umnih glava bacilo kašiku. Desetkovani redovi promptno su popunjeni na ovogodišnjoj skupštini, sa 26 redovnih članova, 20 dopisnih i 13 inostranih.
Metodom slučajnog uzorka, evo nekoliko zanimljivih biografskih podataka o novoprimljenim članovima:
Vidojko Jović – već sedam godina, ujutru odlazi u crkvu Aleksandra Nevskog tačno u odredjeno vreme - „Moram da budem u crkvi u 8,25 da bih pet minuta kasnije čuo prva zvona.“
Jovan Hadži Đokić – Sud časti Univerziteta u Beogradu “utvrdio da je prikazivao tuđe naučne radove kao svoje, koristeći pre svega naučna dostignuća akademika Save Petkovića”. (Glas javnosti, 15.05.2005/.
Dr Ninoslav Radovanović – optužen za primanje mita i korupciju, penzionisan 2005, nastavio rad u Švajcarskoj, potom u Sloveniji.
Dušan Kovačević – književnik i bivši ambasador Republike Srbije, koji je član Krunskog saveta i jedan od najglasnijih promotera monarhije.
O duhovnim horizontima nekih istaknutijih kadrova iz starije postave:
Crna akademska trojka u aktivnom tihovanju: Bećković, Ćosić, Kapor
Photo:
http://www.borivojrasuo.com
Matija Bećković: “Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju“.
Kosta Čavoški – predsednik udruženja za zaštitu lika i dela Radovana Karadžića, zajedno sa udruženjem „Dveri“ podnosilac zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića.
Milorad Ekmečić: “Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran”.
Milovan Danojlić – akademik koji ne pije koka-kolu “iz ideoloških razloga”.
Ćosić, Tadić, Krestić.. – smatraju da je mondijalizam poguban za duhovno jedinstvo Srba. Itd. itd.
Prilikom osnivanja Akademije, jedan od njenih glavnih zadataka bio je izrada Rečnika SANU. Posao je počet pre 116 godina i još nije gotov. A ka’će, ne znamo.. Trenutno je aktuelan 18. tom, ali je zapelo oko toga ko treba da plati 16.000 evra za prelom - Ministarstvo nauke ili Akademija. Inače, prelom već 15 godina radi privatna firma “Palčić” i, navodno, ne može niko drugi, jer je font posebne tipografske forme, a mora se i štampana verzija uskladiti s elektronskom.. U konačnoj verziji Rečnik bi trebalo da ima preko 30 tomova. Znači, još sto godina budžetskog finansiranja ove neugledne ustanove.
Pored svih nacionalnih bruka u kojima je zdušno dosoljavala, bila ideolog, podstrekač ili pokrovitelj, SANU se pokazala i kao nesolidan čuvar nacionalnog blaga, poverenog joj na čuvanje; iz legata Danila Kiša pokradeno je oko stotinu knjiga, što je više nego skandalozno. Još skandaloznija je činjenica da je, u međuvremenu, šteta “nadoknađena”, kupovinom istoimenih knjiga po beogradskim knjižarama. Uz “sitan” nedostatak - bez dragocenih Kišovih marginalija po njihovim stranicama.
Sve u svemu, nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“.
A ja dodajem da je društvena korisnost redakcije e-novina daleko veća nego ove institucije i prilažem sledeće argumente: u njoj nema nijednog člana koji je huškao na rat ili podržavao ratne zločince, živi u aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji sa svim susedima i širim okruženjem, govori jezikom koji ceo svet razume a ne mora biti srpski, ima neuporedivo kvalitetniju starosnu i polnu strukturu, reprezentativniji etnički sastav i, što je veoma važno, ne troši ni jedan cent iz državnog budžeta.
stotine hiljada Srba ljubi krst za vrijeme sahrane Pavla,a svinjska groznica hara Srbijom... 
