Forum Klix.ba

"Postojale su na svetu mladost i starost i pre nego što su ljudi svoj život prebrojavali, a verovatno da je takav život bio srećniji. Uostalom, neko je pravo rekao: da nema brojeva, ne bismo znali koliko nam je godina. Jer mladost i starost ne znače isto kod svih ljudi; ima mnogo njih koji nisu znali ni za detinjstvo, ni za mladost, bilo zbog svog temperamenta, bilo zbog proživljenih gorčina. Zato ljudi nisu istog doba ni onda kad su istih godina, ima mladih staraca kao što ima puno i starih mladića." Jovan Ducic

''ko je išo da prođe ili pogine, on je prošo, ko se imalo dvoumio on je osto''

Leia_Organa wrote:"But who prays for Satan? Who, in eighteen centuries, has had the common humanity to pray for the one sinner that needed it most?" - Mark Twain

vako je govorio moj rahmetli dido-

jebem ti bosanske zene....
-sto dido
-sve im mjere 100

kako bolan 100

pa fino...sto cm visoka sto cm siroka 100 kg teska

"...Jučer sam tehnički besprijekorno onemogućio da se ikad više vidimo i da ostvarimo bilo kakav kontakt.
Sve što je prebrzo i prekratko, prejako je za ranjive duše.

Pričala si o Gorkom mjesecu, sjedili smo preblizu, kamo sreće da je neki noćni kupač naišao pa nas zaustavio, prekinuo, a nije...
Nisam te ni slušao. Udisao sam te. Upijao.

Strast je smrtonosna. To je ona i onakva strast koja ubija klasični eros, rastapa sentimente na vulkanskoj temperaturi, davi ljubav snažnim rukama ruskih drvosječa u rukavicama od bijelog satena. Bez svađe, bez riječi, bez ičega, došlo je do svega i okrenulo se unazad, cijeli životni krug, vratilo na nulu, na puku prašinu i par misli u jutarnjem pijanstvu.

Bolje da nije bilo volje, bolje. Ko zna šta bi ti meni uradila. Luda si izvan granica priznatog ludila. Bojim se tvoje strasti.
..."
(b.d)

"Nezadovoljsto je odraz ega koji izaziva mentalne poremećaje i emocionalne tegobe, a one poprimaju razmere epidemije. To je unutrašnji ekvivalent zagađenosti životne sredine naše planete." - Eckhart Tolle

Nekad naša politika nije vodila ničem, danas vodi.

I want to stand as close to the edge as I can without going over.
Out on the edge you see all kinds of things you can't see from the center.

Kurt Vonnegut

Rockefeller wrote:"Postojale su na svetu mladost i starost i pre nego što su ljudi svoj život prebrojavali, a verovatno da je takav život bio srećniji. Uostalom, neko je pravo rekao: da nema brojeva, ne bismo znali koliko nam je godina. Jer mladost i starost ne znače isto kod svih ljudi; ima mnogo njih koji nisu znali ni za detinjstvo, ni za mladost, bilo zbog svog temperamenta, bilo zbog proživljenih gorčina. Zato ljudi nisu istog doba ni onda kad su istih godina, ima mladih staraca kao što ima puno i starih mladića." Jovan Ducic

super da se neko sjetio Ducica

"...no mucno je, najmucnije biti vec star, a tako mlad!"
Da se nadovezem sa Ujevicem.

...ne pustaj svakoga blizu sebe...prehladices emocije...a one se tesko i sporo lijece...pak istrosices snagu, iscrpices svaki atom dobrote... pa kad dodju oni koji vrijede, vise neces imati sta da im das...

A kakvu vrednost i može imati činjenica da se lomim, patim ili mučim mislima? Moje prisustvo u svetu uzdrmaće - na moju veliku žalost – neke bezbrižne živote remeteći nesvesnu ljudsku naivnost drugih na moju još veću žalost. Mada mi se čini da je moja tragedija najveća u istoriji - veća i od pada careva ili ko zna kakvog stradanja na dnu nekog rudnika - ipak, implicitno, imam osećanje svoje totalne bezvrednosti. Uveren sam da sam apsolutno ništa u vaseljeni, ali osećam da je moj život samo moj. I kada bi trebalo da biram između postojanja sveta i mog postojanja, odrekao bih se svega zajedno sa svim svetlostima i zakonima, spreman da sam lebdim u apsolutnom ništavilu. Premda je život za mene patnja, ne mogu ga se odreći, jer ne verujem u apsolutnost transvitalnih vrednosti da bih se žrtvovao za njih. Kada bih bio iskren trebalo bi da kažem da ne znam zašto živim i zašto ne prestanem da živim.(...)

Trebalo bi da čovek prestane da postoji ili da postane racionalna životinja. Bolje da postane apsurdno biće koje u svakom trenutku rizikuje sve, sa opasnim fantazijama i beskrajnim ushićenjima, da bi mogao da umre zbog svega što svet nudi i svega što ne nudi. Ideal svakog čoveka je da prestane da bude čovek. A to se ne može, osim kroz ostvarenje apsolutne samovolje. Ljubav prema ljudima koja niče iz patnje liči na mudrost koja izvire iz nesreće. U oba slučaja koreni su truli, a izvor zagađen. Samo Ljubav prema ljudima, prirodna i spontana, kao rezultat dara prirode i neodoljivog zanosa, može da oplodi i duše drugih i da saopšti toplu i vedru intimnost. Ako je rezultat patnje, Ljubav skriva previše suza i uzdaha da ne bi delila zrake gorke jasnoće, u kojoj crne tačke prljaju čistotu ljubavi. Odviše je lišavanja, odviše muka i nemira da bi ova Ljubav bila išta drugo do beskonačna blagost. Praštaš sve, dopuštaš sve, pravdaš sve. No, da li je to Ljubav? A kako da još voliš kad nisi ničemu privržen? Ljubav prema ljudima iz patnje predstavlja prazninu te ljudske duše, između svega i ničega, kroz nju je svet nekako ušao u tebe i pritiska te nezavisno od svakog otpora. Treba li se još čuditi što se neki bave sportom, vulgarnošću, umetnošću i seksualnošću samo da bi zaboravili?

http://pescanik.net/filozof-nesanice/

Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na tisuće da bi pronašao biser.

Đorđe Balašević

Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe.'

Nepoznat autor, bar meni.

"A foolish man takes offense when it isn't meant. A wise man learns not to take offense when it is"

"Ja nisam dete bogate familije, šarenih stolova, mekanog, pod usnama toplog vina. Ja nisam čovek, koji se da nečim izuzetnim pohvaliti. Volim da sam običan, da me po običnom ljudi pamte. Ostavio sam dve stvari posle moga života:

1. Zaboraviti mene može svako, i nakon nekolicine godina i ja ću pasti kao prašina po dunjama koje vise na ormaru. Al' nemoj da zaboravite nikad da celu moju umetnost sam proživeo kao da život sanjam a san živim...

2. Nemoj da mrzite, učite sebe i decu da volite, učite sebe, sebe, sebe, da cenite sebe, jer ako ne cenite sebe, vi nikada nećete ceniti druge..."


(Danilo Bata Sojković)

asurbanipal wrote:"Ja nisam dete bogate familije, šarenih stolova, mekanog, pod usnama toplog vina. Ja nisam čovek, koji se da nečim izuzetnim pohvaliti. Volim da sam običan, da me po običnom ljudi pamte. Ostavio sam dve stvari posle moga života:

1. Zaboraviti mene može svako, i nakon nekolicine godina i ja ću pasti kao prašina po dunjama koje vise na ormaru. Al' nemoj da zaboravite nikad da celu moju umetnost sam proživeo kao da život sanjam a san živim...

2. Nemoj da mrzite, učite sebe i decu da volite, učite sebe, sebe, sebe, da cenite sebe, jer ako ne cenite sebe, vi nikada nećete ceniti druge..."


(Danilo Bata Sojković)

ovo zaslužzje da se još jednom prikaže

“It is said that in death, all things become clear ”

Zena_drugog_sistema wrote:Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe.'

Nepoznat autor, bar meni.

Puškin.

"Ima žena koje nisu ničije, i žena koje su svačije, i najzad ima žena koje su po prirodi samo žene jednog jedinog čoveka. Ali ima i žena koje su pre svega majke svoje dece. Zamislite, dakle, koliko ima malo ljudi koji u svojim ljubomorama i ograničenom poznavanju ženskih karaktera umeju razaznati ove različite kategorije ženskih priroda!"

Jovan Ducic

"Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.
I špenadlu zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice."

STRANAC

“Ponekad … tako uhvatim svoj ispitivački pogled u ogledalu: vidim, ne samo jednog nego potpuno nepoznatog čovjeka, već, uz to, i krajnje nesimpatičnog, kako zuri u mene.

Pokušavam da u tim crtama lica pronađem nešto svoje, pokušavam da prepoznam neki lični pečat, nešto po čemu bih morao znati da sam to baš ja, a ne neko drugi... ali, uzalud.

Ja se onda osmijehnem ... stranac u ogledalu mi uzvraća osmijeh, ali, jasno vidim, da to nije moj osmijeh, vidim samo da su se njegove usne razvukle, mišići njegovog lica oponašaju moje, a oči su ostale tuđe.

Ili: namigujem tom liku u ogledalu, namigujem mu povjerljivo, kao što to i inače rade ljudi koji dijele neku zajedničku tajnu. On mi uzvraća mig, ali pri tome mu se na licu ne vidi ništa, nikakav znak da je i on upućen u ono što ja znam, usne i dalje stoje čvrsto stisnute u jednu tanku crtu otpora i neshvatanja, i ja uvidam a je moj trud uzaludan, da se obraćam krivom čovjeku.

Dalje, pokušam da se osmijehnem i da mu namignem u isti čas, ali tada obično neko uđe u sobu, lift ili u, klozet u kafanu, i ja brzo odvraćam pogled od ogledala i počinjem da se pipam po dzepovima kao da trazim sitniš ili kao da provjeravam jesam li ponio ličnu kartu sa sobom, ili vadim kutiju cigareta iz džepa...

Sjećam se dana kada sam se vratio sa sahrane svoga oca i stao pred ogledalo. U duši mi je vladala pometnja, neka tanka, čelična sonda bola bila mi je provučena kroz grkljan i grebala me pri svakom udisanju i izdisanju, u svakom mišiću tijela osjećao sam neke zapretene, besmislene pokreta, koji su htjeli van, a ja sam ih sprečavao.

Stajao sam pred ovalnim ogledalom u sobi i iz njega me je gledalo blijedo lice uokvireno dugom smeđom kosom, lice koje ničim nije odražavalo moje stanje, koje nije imalo nikakve veze s onim sto se meni dešavalo, lice bešćutno nezainteresovano...

Jedva sam nakupio pljuvačku u suhim ustima i pljunuo tog stranca naspram mene i tek tad je on reagovao, iznenadio se, usuknuo, pogledao me s gađenjem i s mržnjom, sa željom da mi vrati istom mjerom, da me udari...

U zbirci pripovjedaka Milorada Pavića Ruski hrt, ima priča o jednoj djevojci, komunističkoj aktivistkinji, koja je uhapšena i odvedena u logor na Banjici i koja policiji nije ništa htjela da oda, nijedan podatak o svojoj organizaciji, nijedan podatak o sebi, pa čak ni ime...

Kada su je vodili na strijeljanje, upitali su je da li hoće da umre bezimena ili da ipak bude sahranjena pod svojim imenom, a ona je tada, kao svoje ime, rekla ilegalna imena jedne druge djevojke i mladića iz svoje grupe...
U spiskove strijeljanih uvedeno je to ime, a krvnici su obustavili potragu za onim mladićem i djevojkom...
Često se pitam, u predahu između dva sna ili u trenutku dok čekam zeleno svjetlo na semaforu i imam osjećaj da sam taj isti trenutak već nekad preživio, ko je bio taj čovjek koji je umro umjesto mene, koji je u trenutku umiranja uzeo moje ime i na taj način me zaštitio, omogućio mi da bezbjedno i mirno živim i radim?

Je li se pokajao zbog toga? I je li to onaj stranac, koji me, nekad bešćutno, a nekad s mržnjom, gledao iz ogledala?

Htio bih da mu kažem da krivica nije do mene, da nema pravo da se ljuti, jer, ovaj život koji vodim, stvar je njegovog izbora i odluke.”

Dario Dzamonja