Forum Klix.ba

pathfinder wrote:Ako se sjećam dobro, a reći ću ovo ne opravdavajući Pavla niti bilo koga iz te vjerske skupine, da je i Reis Cerić isto tako blagosiljao muslimanske borce, među kojima je sigorno neko i zločin počinio, da je Papa za vrijeme II Svejtskog primio Pavelića koji je imao koncentracioni logor za sve nehrvatske nacije...

kiky wrote:nevjerovatni su ovi branioci lika i djela ...
na svaki konkretan dokaz ( dal slika dal dokument, tekst i sl. ) o pavinom učešču u sveopštem zločinu počinjenom u ime srpstva i spc-a oni odgovaraju nekim bajama o tome kako je pavo reko ovo ili ono ...
a to što je radio i što su mu ruke krvave do lakta a đepovi pucaju od pokradnog ... to nikom ništa ...
čak se jasno vidi da im ( braniocima lika i djela ) to dođe kao nešto normalno ...
dabogda vam bilo ono što je pavo želio i radio drugima ...

Ne, nego iluziju da je broj dobronamjernih i pristojnih ljudi u ovoj zemlji ipak veći od ovih koje ti spominješ.[/

TheWatcher wrote:

kiky wrote:nevjerovatni su ovi branioci lika i djela ...
na svaki konkretan dokaz ( dal slika dal dokument, tekst i sl. ) o pavinom učešču u sveopštem zločinu počinjenom u ime srpstva i spc-a oni odgovaraju nekim bajama o tome kako je pavo reko ovo ili ono ...
a to što je radio i što su mu ruke krvave do lakta a đepovi pucaju od pokradnog ... to nikom ništa ...
čak se jasno vidi da im ( braniocima lika i djela ) to dođe kao nešto normalno ...
dabogda vam bilo ono što je pavo želio i radio drugima ...

ajde malo pricaj o reisu i njegovom postenju i njegovim dzepovima da ne govorim o cestitim i postenim bosnjacima koji shebasu ovu drzavu do temelja (mislim na federaciju naravno)

nosara wrote:

TheWatcher wrote:

kiky wrote:nevjerovatni su ovi branioci lika i djela ...
na svaki konkretan dokaz ( dal slika dal dokument, tekst i sl. ) o pavinom učešču u sveopštem zločinu počinjenom u ime srpstva i spc-a oni odgovaraju nekim bajama o tome kako je pavo reko ovo ili ono ...
a to što je radio i što su mu ruke krvave do lakta a đepovi pucaju od pokradnog ... to nikom ništa ...
čak se jasno vidi da im ( braniocima lika i djela ) to dođe kao nešto normalno ...
dabogda vam bilo ono što je pavo želio i radio drugima ...

ajde malo pricaj o reisu i njegovom postenju i njegovim dzepovima da ne govorim o cestitim i postenim bosnjacima koji shebasu ovu drzavu do temelja (mislim na federaciju naravno)

Ima gomila tema o domacim lopuzama... Ovdje su glavni akteri prekodrinske bitange...

pathfinder wrote:Ako se sjećam dobro, a reći ću ovo ne opravdavajući Pavla niti bilo koga iz te vjerske skupine, da je i Reis Cerić isto tako podržavao muslimanske borce, među kojima je sigurno neko i zločin počinio, da je Papa za vrijeme II Svejtskog primio Pavelića koji je imao koncentracioni logor za sve nehrvatske nacije...

ilija cvorovic wrote:

pathfinder wrote:Ako se sjećam dobro, a reći ću ovo ne opravdavajući Pavla niti bilo koga iz te vjerske skupine, da je i Reis Cerić isto tako blagosiljao muslimanske borce, među kojima je sigorno neko i zločin počinio, da je Papa za vrijeme II Svejtskog primio Pavelića koji je imao koncentracioni logor za sve nehrvatske nacije...

ma nije, čini ti se.

pici wrote:Sahrana patrijarha kao politički događaj
Poruka otvorenog kovčega
Piše: Žarko Korać



Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg


Pristojnim ljudima je teško da gledaju količinu kiča, licemerja i zloupotreba, koje su građanima Srbije priredili crkva i država, opraštajući se od patrijarha Pavla. Umesto crkvenog obreda,dobili smo državni događaj najvišeg reda. Od trenutka kada je predsednik Tadić ispratio telo patrijarha sa VMA u Beogradu, bilo je jasno da naša vlast želi da sahranu iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga, pretvarajući je u prvorazredni politički događaj. Potpuno suprotno Ustavu i duhu sekularne drzave, predsednik Tadić je prisustvovao sednici sinoda SPC i obratio se javnosti zajedno sa mitropolitom Amfilohijem. Javni servis ili pravilnije - državna televizija, obukla je voditelje u crninu, da bi njen rukovodilac Aleksandar Tijanić, poznat inače po skromnom i čednom zivotu, demonstrirao da žale svi građani Srbije, bez obzira na versko opredeljenje, ili, ne daj Bože, moguć ateistički stav.

Komentari u medijima kretali su se po običaju od nepismenih, u kojima smo našli crkvenoslovenske reči koje ni pisci komentara ne razumeju, do egzaltiranih izjava da će sahrani prisustvovati „pola miliona“ ljudi. Ko je to proračunao, nismo doznali. Ali stvarne vernike počeo je da obuzima sram. Dok su oni strpljivo čekali u redu pred Sabornom crkvom u Beogradu da odaju poštu patrijarhu,“važne“ ličnosti su uvođene preko reda. Od Nede Ukraden, do Biljane Plavšić. Posebno je zanimljivo pitanje, čime je za zločine osuđena Biljana Plavšić stekla to pravo. Ili izjave u medijima Luke Karadžića, da ga je posle hapšenja Radovana Karadžića, primio u posetu patrijarh i rekao „da će istina pobediti“! O „jecajima“ mitropolita Amfilohija i Milorada Dodika, ne vredi ni govoriti.



Svi su se takmičili da steknu neki poen u javnosti, licemerno glumeći žalost. U to se uključilo i Ministarstvo prosvete, “preporučujući“ školama i fakultetima da ne rade. I to u zemlji gde je crkva odvojena od države. Samo ta preporuka zaslužuje krivičnu prijavu, zbog izgubljenih časova.

Ali, vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, gde se predsednik države, po svom iskazu, “konsultuje“ sa patrijarhom oko važnih pitanja.

Izgleda da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva, koje se vekovima gradilo upravo odvajajući se od crkve. Podeljena i posvađana crkva nameće se tako kao model organizacije koja treba da vodi društvo. A inače lično skromni i gotovo asketski patrijarh - kao najpoželjniji politički lider.

I tako su država i crkva sve izneverili. Prva svoj sopstveni Ustav, a druga životni primer svog preminulog patrijarha, koji popularnost nije stekao baveći se politikom, već dajući primer stilom svog života.

dallton wrote:

pathfinder wrote:Ako se sjećam dobro, a reći ću ovo ne opravdavajući Pavla niti bilo koga iz te vjerske skupine, da je i Reis Cerić isto tako podržavao muslimanske borce, među kojima je sigurno neko i zločin počinio, da je Papa za vrijeme II Svejtskog primio Pavelića koji je imao koncentracioni logor za sve nehrvatske nacije...

oho hajmo sad pokusati dokazati da su svi isti imas na ovom forumu gomilu tema koje su posvecene pljuvanju (bolje receno, opravdanom i u cinjenicama utemeljenom pljuvanju cerica) tako da to necu dalje obrazlagati, mozes se pridruziti i nacices i mene na tim temama ...

ali da podvucemo glavnu razliku (tacnije 2):
1. imas li neku sliku cerica s osudjenim i osumnjicenim za genocid na teritoriji srbije?
2. gdje je to abih osudjena za genocid, i kad je to ceric podrzavao?

de mi nadji te dvije stvari, samo nemoj bogati krenuti od 1389 preko 500 godina do jasenovca po logici "da nismo historijski nastali od majmuna kroz tesku patnju i evolutivnu muku koju smo svima zapamtili mi danas (u 20 a bogami i 21 stoljecu) ne bismo klali sve koji zive u nasoj okolini" - nije to pametno razmisljanje, nisu majmuni i gorile krivi za sva evolutivna zla

Tokio wrote:

pici wrote:Sahrana patrijarha kao politički događaj
Poruka otvorenog kovčega
Piše: Žarko Korać



Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg


Pristojnim ljudima je teško da gledaju količinu kiča, licemerja i zloupotreba, koje su građanima Srbije priredili crkva i država, opraštajući se od patrijarha Pavla. Umesto crkvenog obreda,dobili smo državni događaj najvišeg reda. Od trenutka kada je predsednik Tadić ispratio telo patrijarha sa VMA u Beogradu, bilo je jasno da naša vlast želi da sahranu iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga, pretvarajući je u prvorazredni politički događaj. Potpuno suprotno Ustavu i duhu sekularne drzave, predsednik Tadić je prisustvovao sednici sinoda SPC i obratio se javnosti zajedno sa mitropolitom Amfilohijem. Javni servis ili pravilnije - državna televizija, obukla je voditelje u crninu, da bi njen rukovodilac Aleksandar Tijanić, poznat inače po skromnom i čednom zivotu, demonstrirao da žale svi građani Srbije, bez obzira na versko opredeljenje, ili, ne daj Bože, moguć ateistički stav.

Komentari u medijima kretali su se po običaju od nepismenih, u kojima smo našli crkvenoslovenske reči koje ni pisci komentara ne razumeju, do egzaltiranih izjava da će sahrani prisustvovati „pola miliona“ ljudi. Ko je to proračunao, nismo doznali. Ali stvarne vernike počeo je da obuzima sram. Dok su oni strpljivo čekali u redu pred Sabornom crkvom u Beogradu da odaju poštu patrijarhu,“važne“ ličnosti su uvođene preko reda. Od Nede Ukraden, do Biljane Plavšić. Posebno je zanimljivo pitanje, čime je za zločine osuđena Biljana Plavšić stekla to pravo. Ili izjave u medijima Luke Karadžića, da ga je posle hapšenja Radovana Karadžića, primio u posetu patrijarh i rekao „da će istina pobediti“! O „jecajima“ mitropolita Amfilohija i Milorada Dodika, ne vredi ni govoriti.



Svi su se takmičili da steknu neki poen u javnosti, licemerno glumeći žalost. U to se uključilo i Ministarstvo prosvete, “preporučujući“ školama i fakultetima da ne rade. I to u zemlji gde je crkva odvojena od države. Samo ta preporuka zaslužuje krivičnu prijavu, zbog izgubljenih časova.

Ali, vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, gde se predsednik države, po svom iskazu, “konsultuje“ sa patrijarhom oko važnih pitanja.

Izgleda da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva, koje se vekovima gradilo upravo odvajajući se od crkve. Podeljena i posvađana crkva nameće se tako kao model organizacije koja treba da vodi društvo. A inače lično skromni i gotovo asketski patrijarh - kao najpoželjniji politički lider.

I tako su država i crkva sve izneverili. Prva svoj sopstveni Ustav, a druga životni primer svog preminulog patrijarha, koji popularnost nije stekao baveći se politikom, već dajući primer stilom svog života.

Žarko Korać ,bjež od njega i čuvaj "leđa"

konrad wrote:Ovaj komentar Zarka Koraca najvise pokazuje njegov licni poraz i zabludu.

pici wrote:

Tokio wrote:

pici wrote:Sahrana patrijarha kao politički događaj
Poruka otvorenog kovčega
Piše: Žarko Korać



Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg


Pristojnim ljudima je teško da gledaju količinu kiča, licemerja i zloupotreba, koje su građanima Srbije priredili crkva i država, opraštajući se od patrijarha Pavla. Umesto crkvenog obreda,dobili smo državni događaj najvišeg reda. Od trenutka kada je predsednik Tadić ispratio telo patrijarha sa VMA u Beogradu, bilo je jasno da naša vlast želi da sahranu iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga, pretvarajući je u prvorazredni politički događaj. Potpuno suprotno Ustavu i duhu sekularne drzave, predsednik Tadić je prisustvovao sednici sinoda SPC i obratio se javnosti zajedno sa mitropolitom Amfilohijem. Javni servis ili pravilnije - državna televizija, obukla je voditelje u crninu, da bi njen rukovodilac Aleksandar Tijanić, poznat inače po skromnom i čednom zivotu, demonstrirao da žale svi građani Srbije, bez obzira na versko opredeljenje, ili, ne daj Bože, moguć ateistički stav.

Komentari u medijima kretali su se po običaju od nepismenih, u kojima smo našli crkvenoslovenske reči koje ni pisci komentara ne razumeju, do egzaltiranih izjava da će sahrani prisustvovati „pola miliona“ ljudi. Ko je to proračunao, nismo doznali. Ali stvarne vernike počeo je da obuzima sram. Dok su oni strpljivo čekali u redu pred Sabornom crkvom u Beogradu da odaju poštu patrijarhu,“važne“ ličnosti su uvođene preko reda. Od Nede Ukraden, do Biljane Plavšić. Posebno je zanimljivo pitanje, čime je za zločine osuđena Biljana Plavšić stekla to pravo. Ili izjave u medijima Luke Karadžića, da ga je posle hapšenja Radovana Karadžića, primio u posetu patrijarh i rekao „da će istina pobediti“! O „jecajima“ mitropolita Amfilohija i Milorada Dodika, ne vredi ni govoriti.



Svi su se takmičili da steknu neki poen u javnosti, licemerno glumeći žalost. U to se uključilo i Ministarstvo prosvete, “preporučujući“ školama i fakultetima da ne rade. I to u zemlji gde je crkva odvojena od države. Samo ta preporuka zaslužuje krivičnu prijavu, zbog izgubljenih časova.

Ali, vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, gde se predsednik države, po svom iskazu, “konsultuje“ sa patrijarhom oko važnih pitanja.

Izgleda da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva, koje se vekovima gradilo upravo odvajajući se od crkve. Podeljena i posvađana crkva nameće se tako kao model organizacije koja treba da vodi društvo. A inače lično skromni i gotovo asketski patrijarh - kao najpoželjniji politički lider.

I tako su država i crkva sve izneverili. Prva svoj sopstveni Ustav, a druga životni primer svog preminulog patrijarha, koji popularnost nije stekao baveći se politikom, već dajući primer stilom svog života.

Žarko Korać ,bjež od njega i čuvaj "leđa"

a to ti iz iskustva

Zlata M. wrote:

Ne, nego iluziju da je broj dobronamjernih i pristojnih ljudi u ovoj zemlji ipak veći od ovih koje ti spominješ.[/

Jooojjj,al' ne mogu ovih prenemaganja!

Evo,tebi za ljubav (volim usreciti ljude,kad god imam vremena) :

Umro...?!...da,i...?!
Da cu skakati od srece - necu.
Covjek je,bar tako rekose,vjerovao u Boga.
Super!
Evo je dobio priliku da se sa Njim sretne.
Svi cemo...
Da budem "dobronamjerna i pristojna" pa da sa tobom podijelim tugu...?!
Nece moci - tvoj bi dobitak bio moj gubitak...postala bih munafik!
Mogu samo izraziti zaljenje sto,ocito,mnogo,mnogo ljudi nema snage da se distancira od njegovog lika,a da se pri tome ne distancira od pravoslavne vjere.
Ali ovo zadnje je,opet,moj dobitak!
Ja sam svoje iluzije pohranila davno.***
Ovo je samo bila prilika da se ucvrstim u tom ubjedjenju.

Kratko : valjda je dovoljno ljudski to sto te ja,ipak,necu ni pokusati odvratiti od tvog stava?!?!
Ocekivati vise od toga je bezobrazluk,i to malo zesci!


***a ovo malo entuzijazma sto je ostalo,cuvam za one,koji i naklonost i povjerenje zasluzuju!
Ima ih...nije da nema.
Malo ih je,po svemu sudeci,ali ih ima.
Oni danas nisu plakali.
Prije ce biti da ih je bilo stid - kao i mene sinoc,na utakmici sa Portugalom,kad je nekakav kreten sudiju spucao u glavu nekakav predmet....stid - iako znam da taj neko nisam bila ja!

Tokio wrote:]Hvala bogu ne znam al vidim ti ga nešto gotiviš pa...

pici wrote:

Tokio wrote:]Hvala bogu ne znam al vidim ti ga nešto gotiviš pa...

Ma znaš,znaš al ništa se ti nebrini u srbiji je velika tolerancija prema homiĆima...samo se opusti i uživaj

Znam da svugdje ima...svakakvih likova. Ali da će se ovakvi stavovi prodavati i prolaziti kao društveno prihvatljivi..od strane velikog broja građana. Bogami se iznenadih.
Doviđenja.

vaca wrote: Ne, nego iluziju da je broj dobronamjernih i pristojnih ljudi u ovoj zemlji ipak veći od ovih koje ti spominješ.

Snežana Malović
Emitujemo poruku da ratni zločin ne zastareva

Ministarka pravde Srbije Snežana Malović izjavila da se demokratska Srbije distancirala od ratnih vrednosti prethodne decenije i da je spremna da to i dokaže hapšenjem preostalih haških optuženika i sudskim procesima

Malovićeva je u Hotelu M u Beogradu u četvrtak otvorila dvodnevnu međunarodnu konferenciju "Uticaj međunarodnih krivičnih sudova na postupke pred nacionalim sudovima koju su organizovali Beogradski centar za ljudska prava i holandski univerzitet DOMAC, uz podršku Misije OEBS-a.

"Demokratska Srbija je spremna da hapšenjem Ratka Mladića i Gorana Hadžića, ali i procesima u Specijalnom sudu u Beogradu, pošalje jasnu poruku da se takva prošlost na ovim prostorima neće ponoviti, kao i da je Srbija zemlja u kojoj su zakon i pravda pravilo a poštovanje žrtava suština našeg rada", istakla je Malovićeva u govoru koji je dostavljen agenciji Beta.

Kako je navedeno na sajtu Beogradskog centra za ljudska prava, na skupu će biti predstavljeni rezultati istraživanja u okviru DOMAC projekta, kao i za diskusiju o uticaju međunarodnih krivičnih sudova na postupke pred nacionalnim sudovima zemalja Zapadnog Balkana i o mogućnostima unapređenja saradnje međunarodnih i nacionalnih sudova.

Konferenciji prusustvuju i predstavnici tužilaštava i sudova iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Haškog tribunala i tužilastva, OEBS-a, nevladinog sektora iz Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana.

Obraćajući se prisutnima, ministarka je navela imena Safeta Fejzića ubijenog u Trnovu 1995, Ružice Markobašić, trudnice ubijene pucnjem u stomak u Ovčari 1991, najmlađih identifikovanih žrtve Srebrenice Mehudina Alića i Izudina Alagića i Miroslava Metodijevića, ubijenog u podrumu internata u Gnjilanu "na način teško prihvatljiv ljudskom umu".opet izbjegavanje - u srebrenici je bio genocid i ne pokusavajte da sve izjednacite - uostalom spomeni da je na svim ovim mjestima prvo srpska vojska pokusala da etnicki ocisti sve ostale (potvrdjeno sudski sto puta a i ti to znas), a sve ostalo je uslijedilo nakon toga

"Knjige mrtvih koje su pisali ratovi devedestih na području bivše Jugoslavije do sada su izbrojale 130.000 ubijenih i milion raseljenih ljudi", kazala je Snežana Malović, naglašavajući da niko nema prava da te žrtve zaboravi. Naglašavajući važnost saradnje tužilaštava i pravosuđa zemalja bivše SFRJ, ona je kazala da su Srbija i Hrvatska razmenile 28 predmeta i najavila da će uskoro sa kolegoma iz BiH Barišom Čolakoma parafirati međunarodni ugovor o pružanju pravne pomoći.

Srbija je uspostavila kontakt i saradnju sa Tribunalima za Ruandu i Sijera Leone, a namerava preko misije OEBS-a da uspostavi kontakt i sa Tribunalom za Kambodžu. Osim 106 optuženih pred Većem za ratne zločine i više desetina istraga o zločinima počinjenim na području SRFJ prošle decenije, Srbija istražuje i zločine iz daleke prošlosti i Drugog svetskog rata.pretpostavljam da se vodi aktivna potraga za kostima draze mihajlovica, kao i istraga o okolnostima na ubistvo sultana murata na kosovu

"Emitujemo poruku da ratni zločin ne zastareva", kazala je Malovićeva, naglašavajući da "ljubitelji Mladića i Hadžića emituju poruku da su spremni da žrtvuju našu decu, buduće generacije zarad zločina koje su ova dvojica i njihovi saborci osumnjičeni".

Osim ministarke, na otvaranju konferencije govorili su i šefica odeljenja Misije OEBS-a za pravosuđe Rut van Rijn, sudija Vrhovnog suda Zoran Savić i tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević.

Zasmrdelo na devedesete
Štampaj E-pošta
Dimitrije Boarov
19.11.2009.

Dreka koja se podigla povodom Predloga statuta Vojvodine i Zakona o njenim nadležnostima verovatno ima dva cilja: da vrati energiju mržnje strankama desnice i da srpskoj javnosti unapred ogadi decentralizaciju države. To jest, svako propitivanje o katastrofalnim učincima centralističke, konzervativne ideje u Srbiji.

Međutim, upravo ta histerična nota u raspravi o „stvaranju države u državi u Novom Sadu“, koja je zasmrdela na atmosferu devedesetih godina, kada je „narod rušio vladu u Novome Sadu“, ovoga puta nekako ne daje očekivane efekte u širim slojevima i kao da se sprovodi bez nekadašnjeg veselja. Čak je i voditeljka emisije javnog tv servisa „Možda da, možda ne“, koja nije krila koliko je zabrinuta zbog navodnog ugrožavanja državnog jedinstva Srbije, gotovo rezignirano primetila da je njena ekipa, pripremajući prateću anketu među gledaocima, ovoga puta naišla na mnogo onih koji su odbili da učestvuju.

Ranko Đurović - Novi SadŠta je zapravo problem sa nekada veoma popularnim političkim šlagerom o „odbrani države“ od onih koji bi da je „pocepaju“? Problem je, kako je to neko već primeto, da posle Slovenije, Hrvatske i tako redom, sada neprijatelj od koga treba braniti Srbiju treba da postane Vojvodina. Toj pronicljivoj opaski, ja ću dodati svoju: jadna je ta Srbija koja je spala na to da u Vojvodini traži neprijetelja. Pogotovu posle Miloševića, koji je neprijateljski politički resurs digao na nivo Amerike, Nemačke, Engleske, Vatikana, NATO-a i celog kapitalističkog sveta. Posle takvih neprijatelja malo se šta, u tom pravcu, može postići sa Vojvodinom i njenom simuliranom autonomijom.

Zapravo, teško je govoriti o Predlogu statuta Vojvodine, koji je u proteklih 13 meseci „klao“ ko je stigao, pa se sada ni ne zna tačno šta u njemu piše, ali čini se da je glavno pitanje da li u njemu ima „elemenata državnosti“ ili nema. To je eufemizam za pitanje da li Statut predviđa da se u Vojvodini o nečemu autonomno odlučuje ili ne? Jer, u rakursu srpske konzervativne ideje, centralna vlast mora o svemu odlučivati i sve imati pod kontrolom - inače nema države. Istorija je, međutim, pokazala da u državama u kojima samo centralna vlast ima „subjektivnost“, i niko drugi, nema demokratske vlasti i nema skladnog razvoja.

Samo oni koji slabo poznaju srpsku politiku smatrali su da je taj neproduktivni „saborni stav“ razrešen u Ustavu Srbije iz 2006. godine. Naime, u njemu, u članu 12, piše: „Državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti.“

Šta prvo valja zapaziti u ovom ustavnom načelu? Naravno, to da je državna vlast „ograničena“ pravom građana na autonomiju - iz čega jednostavno proizilazi da autonomne pokrajine po ovom članu mogu participirati u svim oblicima državne vlasti: i u zakonodavnoj, i u izvršnoj, i u sudskoj. Taj generalni stav, međutim, derogiran je, kasnije, u tom istom Ustavu, prilikom nabrajanja nadležnosti autonomnih pokrajina, pa je ustavno načelo suženo do besmisla. Dakle, definisana je autonomija bez odlučivanja, to jest sistem restriktivne „poverene nadležnosti“, koju centralna vlast uvek može da povuče. Reč je, u krajnjoj instanci, o „dekoncentraciji vlasti“, a ne o decentralizaciji i o „ograničenju“ centralne vlasti - koja se, kako upravo tvrde kritičari Statuta Vojvodine, pokazuje toliko neodgovornom i nedelotvornom.

Elem, čitava priča oko „Vojvođanskog pitanja“ u stvari se odigrava na političkom, a ne na pravnom polju. U tom smislu ona u suštini ne zadire u realnu raspodelu društvene moći. Jer, koliko sam uspeo da razaberem, ni pravo na imovinu AP Vojvodine, opet nije regulisano Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, nego je samo rečeno da je imovina APV ona imovina koju koriste njeni organi, a ostalo će biti rešeno novim republičkim zakonom o imovini. Ili, na primer, AP Vojvodini nije dozvoljeno da zaključuje međunarodne ugovore, mada joj se priznaje da je pravno lice - što upućuje na zaključak da ona zapravo neće imati imovine, koja je preduslov zaduživanja. A Beogradska opština je još krajem 19. veka mogla da se zaduži u inostranstvu za izgradnju železničke stanice, koja i danas funkcioniše.

Najdelikatnije pitanje cele ove rasprave, koje u suštini stoji iza celog spora, pitanje je ko u ime države raspolaže infrastrukturnim ekonomskim resursima Vojvodine i da li se novim statutom previše tih ekonomskih ovlašćenja daje vojvođanskoj administraciji, a oduzima centralnoj. Kako sam više puta pisao, a ostajem pri tome, prema podacima koje sam ja mogao da pronađem, Vojvodina je velika žrtva centralističkog ustrojstva Srbije, uostalom, kao i cela provincijska Srbija. Da li će „poveravanje nadležnosti“ vojvođanskoj administraciji, na primer, poboljšati stanje bar na vojvođanskim železničkim prugama i u vojvođanskim vozovima, ostaje da se vidi - ali ni to ne donosi nikakav reskir građanima Srbije, jer gore stanje od ovog današnjeg praktično i nije moguće.

Uprokos svemu tome, rasprava o Vojvodini ostaje značajna baš zbog toga što bi ona mogla da označi „političku prelomnicu“ u pogledu budućnosti unutrašnje organizacije Srbije. Možda su zagovornici centralizma zbog toga toliko nervozni.

Pavlov račun sa Bogom
Piše: Gojko Berić
19/11/09 12:35
Niko ne može poreći neslavnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u proteklim ratovima. Na njenom čelu stajao je patrijarh Pavle. Ako se generalna ocjena o ulozi SPC-a može odvojiti od ličnosti njegovog patrijarha, što podrazumijeva odricanje od logičnog zaključivanja, onda je on u cijeloj toj priči potpuno bezgrešna figura

Svakome dođe smrtna vura, pa i "svecu koji hoda", kako je za života opisivan patrijarh Pavle. Srbi se danas opraštaju od čovjeka koji je skoro dvije decenije stajao na čelu njihove Crkve i bio poštovan u čitavom pravoslavnom svijetu. Rođen u slavonskom selu Kućanci kao Gojko Stojčević, ostao je rano bez roditelja, pa je o njemu brinula tetka. Bio je slabunjav i sitan, kao da ga Bog nije dao ni za šta drugo osim za crkvu, te su ga dali na bogosloviju. Imao je 32 godine kad se zamonašio u ovčarsko-kablarskom manastiru Blagoveštenju, dobivši duhovno ime po apostolu Pavlu. Dječak koji je u osnovnoj školi imao dvojku iz vjeronauka, mnogo godina kasnije postaće patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

U protekla tri dana patrijarhu Pavlu su odate mnogobrojne počasti, a neko ga je nazvao "jedinim nebeskim Srbinom". U izjavama povodom njegove smrti posljednje dvije decenije pominju se kao "period najtežih iskušenja srpskog naroda", a patrijarhu se odaje priznanje što je "sačuvao Srpsku crkvu, veru i narod". Pavle je proglašen i "najvećim mirotvorcem" u doba ratova i razaranja na prostoru bivše Jugoslavije. Citirana je i njegova poruka "Budimo ljudi, ne neljudi". Međutim, patetične izjave folklornih vjernika, mahom pripadnika srpske elite, i nekritički intonirani komentari ne mogu pretendovati na punu istinu o ulozi patrijarha Pavla i SPC-a u pomenutim događajima. O tome bi ponešto trebalo pitati i Bošnjake, Hrvate i kosovske Albance. Teško da bi tu bilo ikakve sličnosti sa srpskim pogledima na lik i djelo pokojnog poglavara SPC-a.

O patrijarhu Pavlu sam napisao nekoliko kolumni i sve su bile negativno intonirane. Nisam ih, razumije se, pisao kao monah i jevanđelista, već kao neposredni svjedok zločinačke velikosrpske politike. A jedan od stubova te politike bila je SPC, na čijem je čelu stajao patrijarh Pavle. Njegova smrt ne može poništiti činjenicu da je pod njegovim vođstvom SPC nastavila da vodi mitomansku, tradicionalističku politiku sažetu u teritorijalni, etnički i ideološki ideogram: Gdje je srpska crkva, tu je srpska zemlja. Posthumne počasti su jedno, a sud istorije je nešto drugo. Može li iko ozbiljan izjavu Vojislava Koštunice da je pokojni patrijarh "u najtežim vremenima vodio srpski narod pravednim putem" dovesti u logičnu vezu sa činjenicom da je u tim istim vremenima taj isti narod doživio politički, vojni i istorijski moralni poraz?

Prebirajući po porukama patrijarha Pavla mogu se naći dokazi da on i nije bio nacionalista, da nije huškao na rat, da je bio protiv "velike Srbije" stvorene na zločinu i da je osuđivao svaki zločin. Bio je na udaru čas Miloševića, čas tvrde nacionalističke struje u vrhu Crkve, i nije bio u stanju da obuzda vladike koje su sokolile Karadžića i podsticale Srbe na zlo i nasilje. S druge strane, u njegovim se porukama, isto tako, mogu naći dokazi njegovog nesnalaženja u tragičnim događajima, koji su nadrastali manastirskog duhovnika u njemu, čovjeka potpuno predanog vjeri i Bogu, ali nesposobnog da vidi kakvo zlo Srbi čine Bošnjacima i Hrvatima - koje je inače nazivao braćom - a na kraju i sami sebi. Osuđivao je zločine, ali nikada konkretno, uključujući i genocid u Srebrenici, nego je pribjegavao raspodjeli krivice na ravne dijelove.

Šutio je patrijarh o razaranju stare Foče koja je, zajedno sa svojim džamijama, nestala u plamenu, a potom preimenovana u Srbinje; nije se oglasio ni kad je srušeno svih 16 banjalučkih džamija, ali je krajem 1993. na njihovim ruševinama osveštao temelje velike Saborne crkve. Tada je obišao i srpske frontove oko Goražda. Za Karadžića je govorio da predstavlja "uzornog hrišćanina i oličenje duha srpskog naroda", a za generala Mladića da je "ratnik u pesmama opevan". Prešutio je patrijarh i srpske zločine nad građanima opsjednutog Sarajeva. Umjesto toga, on 1992. upućuje dramatičan apel Butrosu Galiju, generalnom sekretaru UN-a: "Naočigled čitavog sveta odbrojavaju se poslednji dani agonije desetina hiljada ljudi, Srba pravoslavne vere, koji su se zatekli u muslimanskom delu Sarajeva. Kao zatočeni taoci onemogućeni su da miču iz svojih stanova i kuća i da dođu do minimuma hrane od međunarodne pomoći..." Tri godine kasnije, na sastanku najviših predstavnika Srbije, SRJ, Republike Srpske i Srpske pravoslavne crkve u Dobanovcima, nekoliko sedmica nakon pokolja u Srebrenici, patrijarh je rekao: "Ko blagoslov traži, ja ga i dajem. Ono što nam treba je sloga pred neprijateljem. Zato smo ovde. Za opše dobro našeg naroda. Šta je bilo, bilo je..."

Patrijarh Pavle je možda bio bolji od naroda kog je duhovno predvodio i od politike koju je taj narod podržavao. Ali ako ćemo pošteno, stvari stoje ovako: Niko ne može poreći neslavnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u proteklim ratovima. Na njenom čelu stajao je patrijarh Pavle. Ako se generalna ocjena o ulozi SPC-a može odvojiti od ličnosti njegovog patrijarha, što podrazumijeva odricanje od logičnog zaključivanja, onda je on u cijeloj toj priči potpuno bezgrešna figura. Bilo kako bilo, sada je to račun između njega i Boga.

ilija cvorovic wrote:A ko je taj autor?