kiky wrote:posvađali se brega i kusta ( nemanja, po demokratskom ) ...
kako su se posvadjali: kao Srbi, Sarajlije, umjetnici, jarani, hajvani, papci, supci ????? Jel' na mrtvo ili su zagovnali, da se marketing talasa??
Dešavanja u Srbiji
-
Toto
- Posts: 8193
- Joined: 21/04/2009 11:09
- Location: 38° 26′ 55″ N, 122° 42′ 17″ W
- Grijem se na: solarno
- Vozim: EJ
#6351 Re: Desavanja u Srbiji
kako su se posvadjali: kao Srbi, Sarajlije, umjetnici, jarani, hajvani, papci, supci ????? Jel' na mrtvo ili su zagovnali, da se marketing talasa??
-
Fair Life
- Posts: 14219
- Joined: 02/03/2004 00:00
#6352 Re: Desavanja u Srbiji
KIA wrote:Ja vec stigla do Vasingtonapici wrote:NAJAVA NOVOG RATA: SRPSKA VOJSKA 2011. ZAUZIMA KOSOVO
- Nikad mi nije palo na pamet da bi negdje digli tako veliki kip mene - komentirao je Clinton 900 kilograma težak i 3,5 metara visoki kip obojan u zlatno na malenom trgu Billa Clintona okruženom zgradama iz vremena komunizma, dok je iza njega stajao transparent s natpisom “Kosovo odaje počast heroju” i njegov velik poster.
-
Bosnolog
- Posts: 8060
- Joined: 07/09/2009 00:23
- Location: Pod Suncem i Zvijezdama
#6353 Re: Desavanja u Srbiji
Zalim sto ovaj ponosno bolesni deklarisani cetnik i Vojvoda Tomislav Nikolic/lider najbrojnije velikosrpske stranke / nije pobjedio na izborima u Srbiji a bio je tako blizu da Srbiju svijet konacno upozna u njenom stvarnom fasistickom obliku kao i mentalnom sklopu,ovako nam ostaje da budemo sjedoci kako nam Tadic prodaje svoju nasminkanu verziju demokretenske /fasisticke /Srbije:
INTERVJU... TOMISLAV NIKOLIĆ, PREDSEDNIK SNS-A
Tomislav Nikolić: Ponosan sam na to što sam četnički vojvoda!
Meni normalan Tadić politički ne odgovara... Kad počne da ludi, kao što lude radikali, on gubi, a meni to odgovara. S Borisom Tadićem nemam nikakvu komunikaciju više od četiri meseca
Samo vas posmatram... Tomislav Nikolić
Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić u intervjuu za Press kaže da se ponosi što nosi titulu četničkog vojvode, koju mu je početkom devedesetih dodelio Vojislav Šešelj. Nikolić kaže da ne namerava da se odrekne tog zvanja bez obzira na sve prozivke političkih protivnika.
- Jeste, ja sam četnički vojvoda i niko ne može da mi oduzme tu titulu. Eto vam!
Poseta Medvedeva bila fijasko
Kako ocenjujete posetu predsednika Dmitrija Medvedeva?
- To je bila prava prilika da se vide odnosi Srbije i Rusije i odnos dva naroda. Zamoljen sam od strane ruske ambasade da kod groblja dovedemo ljude da pozdrave predsednika. Mi smo to organizovali, a onda su ih naši organi javnog reda oterali 300 metara, tako da ih Medvedev nije ni video... Bilo je govora da predsednik Medvedev hoće da se sastane s predstavnicima opozicije, ali to nije dao Boris Tadić! Svečana akademija je takođe bila neorganizovana. Od Rusa sam čuo da su naši tražili da poslanike sklone na balkon. Imao sam pozivnicu ruske ambasade za peti red, al' me je jedan na vratima sale zaustavio i kazao da poslanici ne mogu unutra. Bilo je tu svega i svačega...
Kad ste i kako postali vojvoda?
- Vojislav Šešelj je bio vojvoda koji je imao pravo da dodeljuje činove. On je pozvao nas 14 na Romaniju i tamo smo na Knežini miropomazani kao vojvode. Posle toga je Momčilo Đuić oduzeo to pravo Šešelju. Međutim, mene niko nije raščinio, niti to sada može...
Imate li nameru da se odreknete te titule?
- Zašto bih? To su bila druga vremena, sada to nema veze...
Da li strepite da će vam to „vojvodstvo" naneti političku štetu?
- Ma, ne! Znam da se neki tome nadaju, ali od toga nema ništa... Dragan Šutanovac mene proziva po novinama, a ja njega čekam u Skupštini, gde poslanik čeka ministra, gde se čekaju politički protivnici. Ja njega pitam zašto hoće u NATO kad je Srbija vojno neutralna, a on, umesto da mi konkretno odgovori, pita mene da li sam vojvoda. To ne priliči... Ali, eto, pretpostavljam da je želja vlasti bila da odgovorim na ova pitanja, pošto uređuju sve medije, sve državne resurse, od RTS-a, preko policijskih akcija, do poseta državnika... Sve se upotrebljava u partijske svrhe. Slavu DS-a na RTS-u prikazuju tri minuta, a naše uopšte nema. Kao da nismo isti Srbi pravoslavci, a da ne govorim o političkoj neravnopravnosti...
Da vi to malo niste nervozni zbog poraza u Vrbasu? Šta se dešava sa SNS-om?
- Pitate me za Vrbas, za opštinu u Vojvodini u kojoj DS kontroliše sve i gde ima puno para, više nego u Beogradu?! A što ne pitate šta se dešava sa DS-om u Gračanici i Peći ili šta je bilo u Zemunu i Voždovcu? Znate, ne može uvek da se pobedi... Tačno je da smo imali svojih problema u Vrbasu, ali je tačno i da je DS svim državnim sredstvima radio protiv nas. Otvarali su narodne kuhinje u subotu, pred same izbore, delili socijalne pakete, angažovali SRS protiv nas. Trijumvirat Elezović-Bajatović-Mirčić hara Vojvodinom...
A šta će biti na lokalnim izborima u Voždovcu? Koji rezultat ste sebi postavili kao zadatak?
- Ponovićemo pobedu. Bićemo još jači. Nema veze što je DS krenuo u medijsku ofanzivu i počeo da zatvara medije za SNS. Da je DS normalna stranka, mi bismo sada imali vlast na Voždovcu. Kao u Zemunu, gde je SNS u vlasti sa DSS-om i SPS-om, ili kao u Gračanici, gde su SNS, DS i DSS na vlasti.
I dalje nemate problem da sa DS-om idete u vlast?
- Nemam ništa s tim. Opštinski odbori odlučuju...
Boris Tadić reče da DS ne može sa SNS-om u vlast jer ste vi „preobučeni militantni radikali"?
- Ja više ne znam šta je, ko je i šta priča Boris Tadić. Prvo smo imali dogovor da Srbija bude normalna zemlja, da imamo fer kampanje i izbore, da jači formira vlast... Onda je podlegao pritisku svojih saradnika, koji su ga upozorili da je suviše blagonaklon prema SNS-u i da smo suviše porasli i prestigli ih, pa su postavili pitanje da li on i dalje može da vodi DS... Odmah posle toga je dao intervju u kojem me je optužio da sam ga fizički ugrožavao. A onda mi je poslao SMS poruku, koju još uvek čuvam, gde tvrdi da to nije tako rekao... Onda sam, konačno, čuo da sam umiven, preobučen militantni radikal.
Bojim se za decu
Da li plašite svinjskog gripa? U vašem Kragujevcu situacija je alarmantna.
- Ne bojim se za sebe, ali se za decu plašim... Kako za svoje unuke, tako i za svu decu. Baš se bojim za decu, a mislim da ni država nije ovo ozbiljno shvatila. Ja sam ovih meseci često putovao i na aerodromu je uvek bio prazan onaj kiosk Ministarstva zdravlja... Nije bilo nikakve kontrole. A situacija nije nimalo naivna.
I kako ste to doživeli?
- To je neistina. Ali, meni to odgovara. Meni normalan Tadić ne odgovara politički. Kad počne da ludi, kao što lude radikali, on gubi, a meni to odgovara... Međutim, posle mi rekoše da je na Javnom servisu rekao da je u dobrim odnosima sa SNS-om. E, sad stvarno ne znam kog Tadića da slušam.
Kada ste se poslednji put čuli s Tadićem?
- Poslednji kontakt smo imali posle moje posete Briselu. Znači, više od četiri meseca nemamo komunikaciju. Nit pisma, nit razglednice. Niti piše, niti se javlja...
A sa Vojom Koštunicom?
- S njim sam se čuo i video nakon što sam došao iz Moskve. Ima od tada više od mesec dana.
Da li je normalno da ne komunicirate s nekim s kim bi trebalo da rušite vlast?
- A što bismo se viđali i čuli? Pa, nije kampanja. Naše poslaničke grupe odlično sarađuju. Nedavno sam od njihovih poslanika dobio ogroman aplauz.
Da nije ljut što hoćete da preuzmete saradnju s Jedinstvenom Rusijom?
- Ništa ja nisam preuzeo. Ne mogu da ostanem mimo saradnje s Rusijom samo zato što DSS ima potpisan sporazum. I Rusi su mi rekli da tu nema nikakvih problema...
A šta je sa sporazumom s Jedinstvenom Rusijom, trebalo je u oktobru da ga potpišete?
- Uputili smo pismo predsedniku ruske Dume, gospodinu Grizlovu, i naša želja je da to bude 15. novembra, kada ćemo održati veliki skup povodom godišnjice stranke. Taj skup je trebalo da bude 17. oktobra, ali su nam zbog posete Medvedeva otkazali, kao i sve veće skupove tih dana u Beogradu. Važno je da se Severina napevala u „Areni"...
Danijela Isailović
Izvor:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vest ... da%21.html
INTERVJU... TOMISLAV NIKOLIĆ, PREDSEDNIK SNS-A
Tomislav Nikolić: Ponosan sam na to što sam četnički vojvoda!
Meni normalan Tadić politički ne odgovara... Kad počne da ludi, kao što lude radikali, on gubi, a meni to odgovara. S Borisom Tadićem nemam nikakvu komunikaciju više od četiri meseca
Samo vas posmatram... Tomislav Nikolić
Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić u intervjuu za Press kaže da se ponosi što nosi titulu četničkog vojvode, koju mu je početkom devedesetih dodelio Vojislav Šešelj. Nikolić kaže da ne namerava da se odrekne tog zvanja bez obzira na sve prozivke političkih protivnika.
- Jeste, ja sam četnički vojvoda i niko ne može da mi oduzme tu titulu. Eto vam!
Poseta Medvedeva bila fijasko
Kako ocenjujete posetu predsednika Dmitrija Medvedeva?
- To je bila prava prilika da se vide odnosi Srbije i Rusije i odnos dva naroda. Zamoljen sam od strane ruske ambasade da kod groblja dovedemo ljude da pozdrave predsednika. Mi smo to organizovali, a onda su ih naši organi javnog reda oterali 300 metara, tako da ih Medvedev nije ni video... Bilo je govora da predsednik Medvedev hoće da se sastane s predstavnicima opozicije, ali to nije dao Boris Tadić! Svečana akademija je takođe bila neorganizovana. Od Rusa sam čuo da su naši tražili da poslanike sklone na balkon. Imao sam pozivnicu ruske ambasade za peti red, al' me je jedan na vratima sale zaustavio i kazao da poslanici ne mogu unutra. Bilo je tu svega i svačega...
Kad ste i kako postali vojvoda?
- Vojislav Šešelj je bio vojvoda koji je imao pravo da dodeljuje činove. On je pozvao nas 14 na Romaniju i tamo smo na Knežini miropomazani kao vojvode. Posle toga je Momčilo Đuić oduzeo to pravo Šešelju. Međutim, mene niko nije raščinio, niti to sada može...
Imate li nameru da se odreknete te titule?
- Zašto bih? To su bila druga vremena, sada to nema veze...
Da li strepite da će vam to „vojvodstvo" naneti političku štetu?
- Ma, ne! Znam da se neki tome nadaju, ali od toga nema ništa... Dragan Šutanovac mene proziva po novinama, a ja njega čekam u Skupštini, gde poslanik čeka ministra, gde se čekaju politički protivnici. Ja njega pitam zašto hoće u NATO kad je Srbija vojno neutralna, a on, umesto da mi konkretno odgovori, pita mene da li sam vojvoda. To ne priliči... Ali, eto, pretpostavljam da je želja vlasti bila da odgovorim na ova pitanja, pošto uređuju sve medije, sve državne resurse, od RTS-a, preko policijskih akcija, do poseta državnika... Sve se upotrebljava u partijske svrhe. Slavu DS-a na RTS-u prikazuju tri minuta, a naše uopšte nema. Kao da nismo isti Srbi pravoslavci, a da ne govorim o političkoj neravnopravnosti...
Da vi to malo niste nervozni zbog poraza u Vrbasu? Šta se dešava sa SNS-om?
- Pitate me za Vrbas, za opštinu u Vojvodini u kojoj DS kontroliše sve i gde ima puno para, više nego u Beogradu?! A što ne pitate šta se dešava sa DS-om u Gračanici i Peći ili šta je bilo u Zemunu i Voždovcu? Znate, ne može uvek da se pobedi... Tačno je da smo imali svojih problema u Vrbasu, ali je tačno i da je DS svim državnim sredstvima radio protiv nas. Otvarali su narodne kuhinje u subotu, pred same izbore, delili socijalne pakete, angažovali SRS protiv nas. Trijumvirat Elezović-Bajatović-Mirčić hara Vojvodinom...
A šta će biti na lokalnim izborima u Voždovcu? Koji rezultat ste sebi postavili kao zadatak?
- Ponovićemo pobedu. Bićemo još jači. Nema veze što je DS krenuo u medijsku ofanzivu i počeo da zatvara medije za SNS. Da je DS normalna stranka, mi bismo sada imali vlast na Voždovcu. Kao u Zemunu, gde je SNS u vlasti sa DSS-om i SPS-om, ili kao u Gračanici, gde su SNS, DS i DSS na vlasti.
I dalje nemate problem da sa DS-om idete u vlast?
- Nemam ništa s tim. Opštinski odbori odlučuju...
Boris Tadić reče da DS ne može sa SNS-om u vlast jer ste vi „preobučeni militantni radikali"?
- Ja više ne znam šta je, ko je i šta priča Boris Tadić. Prvo smo imali dogovor da Srbija bude normalna zemlja, da imamo fer kampanje i izbore, da jači formira vlast... Onda je podlegao pritisku svojih saradnika, koji su ga upozorili da je suviše blagonaklon prema SNS-u i da smo suviše porasli i prestigli ih, pa su postavili pitanje da li on i dalje može da vodi DS... Odmah posle toga je dao intervju u kojem me je optužio da sam ga fizički ugrožavao. A onda mi je poslao SMS poruku, koju još uvek čuvam, gde tvrdi da to nije tako rekao... Onda sam, konačno, čuo da sam umiven, preobučen militantni radikal.
Bojim se za decu
Da li plašite svinjskog gripa? U vašem Kragujevcu situacija je alarmantna.
- Ne bojim se za sebe, ali se za decu plašim... Kako za svoje unuke, tako i za svu decu. Baš se bojim za decu, a mislim da ni država nije ovo ozbiljno shvatila. Ja sam ovih meseci često putovao i na aerodromu je uvek bio prazan onaj kiosk Ministarstva zdravlja... Nije bilo nikakve kontrole. A situacija nije nimalo naivna.
I kako ste to doživeli?
- To je neistina. Ali, meni to odgovara. Meni normalan Tadić ne odgovara politički. Kad počne da ludi, kao što lude radikali, on gubi, a meni to odgovara... Međutim, posle mi rekoše da je na Javnom servisu rekao da je u dobrim odnosima sa SNS-om. E, sad stvarno ne znam kog Tadića da slušam.
Kada ste se poslednji put čuli s Tadićem?
- Poslednji kontakt smo imali posle moje posete Briselu. Znači, više od četiri meseca nemamo komunikaciju. Nit pisma, nit razglednice. Niti piše, niti se javlja...
A sa Vojom Koštunicom?
- S njim sam se čuo i video nakon što sam došao iz Moskve. Ima od tada više od mesec dana.
Da li je normalno da ne komunicirate s nekim s kim bi trebalo da rušite vlast?
- A što bismo se viđali i čuli? Pa, nije kampanja. Naše poslaničke grupe odlično sarađuju. Nedavno sam od njihovih poslanika dobio ogroman aplauz.
Da nije ljut što hoćete da preuzmete saradnju s Jedinstvenom Rusijom?
- Ništa ja nisam preuzeo. Ne mogu da ostanem mimo saradnje s Rusijom samo zato što DSS ima potpisan sporazum. I Rusi su mi rekli da tu nema nikakvih problema...
A šta je sa sporazumom s Jedinstvenom Rusijom, trebalo je u oktobru da ga potpišete?
- Uputili smo pismo predsedniku ruske Dume, gospodinu Grizlovu, i naša želja je da to bude 15. novembra, kada ćemo održati veliki skup povodom godišnjice stranke. Taj skup je trebalo da bude 17. oktobra, ali su nam zbog posete Medvedeva otkazali, kao i sve veće skupove tih dana u Beogradu. Važno je da se Severina napevala u „Areni"...
Danijela Isailović
Izvor:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vest ... da%21.html
-
Vlajko
- Posts: 162
- Joined: 21/07/2008 14:28
#6354 Re: Desavanja u Srbiji
opet preterivanje , ovo je samo igrica. Kosovo nema potrebe da oslobadjamo jer tamo nesto i nema Srba , ima u enklavama, i to cuvao nato kao i najvaznije crkve i manastire , ovo gore na severu gde ih ima je i ovako pod upravom Srbije. i te tema oslobadjanje Kosova su samo za igrice ili za kafanu.pici wrote:NAJAVA NOVOG RATA: SRPSKA VOJSKA 2011. ZAUZIMA KOSOVO
:
Grcke i srpske patrole na admin granici Kos-Srb
http://img5.imageshack.us/img5/5135/scan0016kn.jpg
http://img7.imageshack.us/img7/3549/scan0017oi.jpg
Srbi I Ameri letos na admin grani
http://img114.imageshack.us/img114/3935/102841.jpg
http://img193.imageshack.us/img193/7943 ... 64a019.jpg
http://img193.imageshack.us/img193/8631 ... 64a001.jpg
http://img62.imageshack.us/img62/8615/0 ... anfull.jpg
Sukob nato Srbija na Kosovu nije moguc , tako nesto nije realno .Citajuci pogresne medije propustate
mnoge stvari tj da se desavaju promene zakona o odbrani u Srbiji i da ce se ici u Afganistan, evo da vam prvi saopstim da ce ici 1000 vojnika i 1000 specijalne policije i to verovatno sledece godne ako sve bude ok i ici ce se u Helmand
pod americku i britansku komandu. padaju neki dogovori iza scene. Foristrate neke krajnje nebitne stranice ovde zato sto objavljuju pljuvacke tekstove o Srbiji , te onda propustate neke prave vesti koje se citaju izmedju redova. razumem je da volite da procitate neki pljuvacki tekst o Srbima ,ali pratite najvaznije, najtiraznije medije to su prave informacije, neke stranice koje ste postovali na ovoj temi su iz Srbije,a ja sam za njih prvi put video ovde !!! ako skrenete mnogo sa kursa i odete na te sajtove koji nisu toliko bitni gubite pravi info o relanim dogadjajima. Ja kad citam BIh medije citam ono sto ima tiraz Avaz, Oslobodjenje i taj nivo sada da idem na neke stranekoje poseti 100 ljudi je glupo. enovine i takve stranice su stormfont i obraz samo na drugu stranu. link ka enovinama je isto ko da ja linkujem obraz ili stormfront - nije realno nije kredibilno i huskacki je sa obe strane. poz
-
kiky
- Posts: 4725
- Joined: 13/02/2008 13:20
#6355 Re: Desavanja u Srbiji
"avaz", a i "oslobođenje" su daleko od dobrih novina ...
ali eto tebi su o.k., čitaš ono što, u principu hočeš da znaš, što ti odgovara ....
da si spomenuo "slobodnu bosnu" ili "naše dane", što i jest pravo bosansko , onda bih ti skinuo kapu ...
oni tek pljuju al ne po državi nego po sistemu i banditima koji je uništavaju ...
tiraž nema veze sa kvalitetom na ovim prostorima, a tu je srbija tipičan primjer ...
na kraju krajeva i e-novine i b92 ( manje više ) ne pljuju po srbiji nego po lopovima i banditima i politikama koje nas guraju u sukob, a ako je tebi to jednako srbija onda imaš problem ...
ali eto tebi su o.k., čitaš ono što, u principu hočeš da znaš, što ti odgovara ....
da si spomenuo "slobodnu bosnu" ili "naše dane", što i jest pravo bosansko , onda bih ti skinuo kapu ...
oni tek pljuju al ne po državi nego po sistemu i banditima koji je uništavaju ...
tiraž nema veze sa kvalitetom na ovim prostorima, a tu je srbija tipičan primjer ...
na kraju krajeva i e-novine i b92 ( manje više ) ne pljuju po srbiji nego po lopovima i banditima i politikama koje nas guraju u sukob, a ako je tebi to jednako srbija onda imaš problem ...
-
Vlajko
- Posts: 162
- Joined: 21/07/2008 14:28
#6356 Re: Desavanja u Srbiji
citam povremno i slobodnu bosnu i nase dane nisam pomenuo i pogledam povremno drzavnu tv kod vas i citam vas sajt ovde
ne samo forum nego i naslovnu stranu . e novine se furaju da budu kao splitski feral nekad , b92 je medij e novine to nisu. U Srbiji najvaznije agencije su tanjug, beta, fonet ,najvaznije tv stanice b92,rts , najvaznije novine politika, vecernje novosti , bulevarska zuta stampa je blic, press, krir, glas....,ali zuta stampa je budalastina... najvazniji nedeljnici vreme, nin....... jedan tekst u vremenu ili ninu vredi kao celokupna zuta stampa
ne samo forum nego i naslovnu stranu . e novine se furaju da budu kao splitski feral nekad , b92 je medij e novine to nisu. U Srbiji najvaznije agencije su tanjug, beta, fonet ,najvaznije tv stanice b92,rts , najvaznije novine politika, vecernje novosti , bulevarska zuta stampa je blic, press, krir, glas....,ali zuta stampa je budalastina... najvazniji nedeljnici vreme, nin....... jedan tekst u vremenu ili ninu vredi kao celokupna zuta stampa
-
hercegovac_pravi
- Posts: 6672
- Joined: 14/03/2009 22:59
- Location: Klinika za maDŽorizaciju
#6359 Re: Desavanja u Srbiji
Da i ovo kaze covijek koji ima preko 40% glasackog tijela u Srbiji. I onda pojedinci dodju da nas ovdije ubjedjuju o nekakvoj "modernoj" i "naprednoj" Srbiji u kojoj sve vrvi od prekaljenih demokrata i boraca za slobodu. Izvinete ali zaista ne ide...ne moze i "jare i pare".....I "guca i exit" i "Kosovo i Evropa" i " Rusija i Amerika"...itd...itd.. Upravo zbog ovih nepomirljivih stavova, Srbijanska politika je u vodecim zapadnim medijima okvalifikovana kao " sizofrenicna" i "virtuelna" diplomatija koja nije pomakla dalje od sredine 90-ih proslog vijeka. Na nasu zalost to je surova istina.Bosnolog wrote:Zalim sto ovaj ponosno bolesni deklarisani cetnik i Vojvoda Tomislav Nikolic/lider najbrojnije velikosrpske stranke / nije pobjedio na izborima u Srbiji a bio je tako blizu da Srbiju svijet konacno upozna u njenom stvarnom fasistickom obliku kao i mentalnom sklopu,ovako nam ostaje da budemo sjedoci kako nam Tadic prodaje svoju nasminkanu verziju demokretenske /fasisticke /Srbije:
INTERVJU... TOMISLAV NIKOLIĆ, PREDSEDNIK SNS-A
Tomislav Nikolić: Ponosan sam na to što sam četnički vojvoda!
Danijela Isailović
Izvor:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vest ... da%21.html
-
pici
- Posts: 46489
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#6360 Re: Desavanja u Srbiji
Elita gora od rulje (7)
Đerđ Konrad, srpska majka
Piše: Mirko Kovač
Za sve je kriva Međunarodna zajednica: Đerđ Konrad, realista
Povodom nove knjige Mirka Kovača “Elita gora od rulje”, Viktor Ivančić je napisao: “Tko od ove knjige očekuje milost, neće je dobiti. Mirko Kovač svojim tekstom ulazi u ‘materiju’ kao što se skalpelom prodire u gnojno tkivo, a ‘materija’ je, uz sve svoje različite manifestacije, uvijek ista: odnos umjetnosti i ideologije, bardova nacionalne kulture i nositelja političke sile, književnika i moćnika, ili - u nemalome broju slučajeva - jednih te istih. Danas nema pisca koji bi, plemenskim zakonima usprkos, bio u stanju superiornije od Kovača podrivati nacionalne mitove i raskrinkati kulturne pogone za proizvodnju zla. Blistavim stilom, nenadmašnom erudicijom i polemičkom lucidnošću, on se bavi svojevrsnom razgradnjom spomeničke baštine. I baš zbog toga što nema uzmaka, što sa svake stranice frcaju krhotine i izbijaju autentični totalitarni mrakovi, Mirko Kovač sastavlja jedinstvenu posvetu ljudskom dostojanstvu i težnji za slobodom, na način koji nema premca u suvremenoj europskoj književnosti”. Iz knjige “Elita gora od rulje” (izdanje “Frakture”), uz dozvolu autora, prenosimo nekoliko poglavlja
György Konrád je neosporni literarni autoritet; pisac kojega rado čitam i često citiram. Njegov je um živahan i lucidan, posebice u esejima i razmišljanjima o politici i ulozi intelektualaca u totalitarnim društvima, a u briljantnoj knjizi Antipolitika (1989), dosegnuo je onu puninu koja je privilegij samo rijetkih i pameću obdarenih intelektualaca.
Pisci njegova ranga, poput H. M. Enzensbergera ili Jeana Baudrillarda, doticali su se, svatko na svoj način, fenomena ratova, pa i ovih na našemu komadu balkanske grude. György Konrád nije htio zaostati za oštroumnim i pronicavim kolegama, te je pohitao s knjižicom koja se zove Jugoslavenski rat, objavljena je u Beogradu i Budimpešti. I dok je, primjerice, Jean Baudrillard plasirao polemične i "najluđe ideje francuske intelektualne mode", a tu spadaju i tekstovi o "posrbljavanju Zapada" ili "dvoličju NATO-ratova", György je Konrád ponudio pregršt dvojbenih, malne i površnih spoznaja. Katkad mi se učini da je sve pisano na brzac i u kabinetu Dobrice Ćosića.
Već za rata u Hrvatskoj nisu mi se sviđala Konrádova razmišljanja, ali tada se još moglo polemizirati s njegovim pristranim i krivim prosudbama, a sada mi se čini da bi takvo što bilo dosadno, pa ću ostati tek na popisu nekih njegovih proizvoljnosti, bezvoljan da štogod popravljam - od toga sam davno, već davno digao ruke. Pa ipak sam, čitajući ovu knjižicu, podcrtavao neke iritirajuće pasuse, jer sam bio začuđen kako autor takvog kalibra rabi loše klišeje. Nisam kanio sačiniti polemičan tekst, niti mi je do polemike, nego sam jedino bilješke s margine uredio i pretočio u svojevrsnu recenziju.
Lakše bi mi bilo i bolje bi mi leglo da je György Konrád sačinio neku svoju intimnu priču i smjestio je, kao i ovu brošuricu, u vremenski okvir od ožujka do lipnja 1999. godine, te da je NATO-bombardiranje Srbije upisao u neki svoj dnevnik i dao mu kakvu zgodnu i izazovnu literarnu formu, ali kad se stvarima prilazi socio-psihološki, kad se autor trsi povijesnim činjenicama, onda se tu mora dobro zaorati i jače zagristi. U svakom slučaju, zanimljive mislioce i pisce, a György je Konrád jedan od tih, moramo ozbiljno i s dužnim štovanjem tretirati, čak i onda kad griješe.
György Konrád bez mnogo zazora obrazlaže da je međunarodna zajednica rasturila Jugoslaviju, jer joj se, kako veli, "dopao raspad". Nije valjda netko moćan donio odluku o rasapu jedne države samo zato što mu se to sviđalo, zabave radi, "hajde da se zavalimo u fotelju i gledamo što će nam taj raspad donijeti", povikaše mudraci međunarodne zajednice. Pisac veli da su bili protiv Jugoslavije kao "umjetne tvorevine", a potom silom oružja podržali novu državu Bosnu, koja je također "umjetna tvorevina". Takav književnik, te političar i filozof, ne bi smio prihvaćati natuknice o državama kao "umjetnim tvorevinama", jer su te i takve rabljene i zlorabljene floskule svojstvene banalnim tipovima koji vole klišeje i ne prepoznaju glupost, a uza sve, može se mnogo toga nazvati "umjetnom tvorevinom", i je li uopće nužno razarati ono što je "umjetna tvorevina", ako kao takvo funkcionira.
Ne samo što je međunarodna zajednica zabave radi rasturila jednu državu nego se stavila na stranu "albanskih terorista", veli pisac, i to na isti način kako se prije toga stavila na stranu slovenske i hrvatske secesionističke politike. Autor nadalje zbori da su Zapadnjaci sve svoje greške prebacili na Miloševića i proglasili ga zlotvorom samo zato da bi okrivili "vaskoliki srpski narod", te da bi proizveli glavnog demona protiv kojega će onda pokrenuti zračnu kampanju. Ispada kako je u ovoj balkanskoj priči najnevinija domaća politička stoka koja je na ovim pustim poljima harala, ili još hara, eto više od deset ljeta.
Analitičar György Konrád tvrdi da su "zapadni političari priznali etnički nacionalizam", što je neminovno vodilo u etničko čišćenje, pa su tako "naoružani Hrvati protjerali iz Krajine i Slavonije istojezične pravoslavce koje bismo mogli nazvati Srbima". Ne shvaćam kako bismo ih mogli drukčije nazvati, ali dopuštam da Konrád zna još neko ime za prognane pravoslavce. On dalje veli da su i "naoružani Srbi sa srpskih teritorija u Bosni protjerali istojezične muslimane i katolike koje bismo mogli nazvati Bošnjacima i Hrvatima".
Čim analitičar dvoji kako nazvati istojezične prognanike, biva očito da je to za njega jedno te isto, te da se to jedno te isto može i drukčije nazvati, a može i ostati tako kako je. Jedino je autor nešto više siguran u to da su Muslimani zapravo Srbi, pa veli kako su Hrvati i Srbi "protjerivali muslimanske Srbe koji se drukčije zovu i Bošnjacima i koji su za vrijeme Drugog svjetskog rata bili na strani ustaša". Ovo je toliko nevjerojatno da sam pomišljao kako je prijevod falsificiran i u službi propagande, ali znajući da je Vicko Arpad prevoditelj, temeljit i jedan od ponajboljih, onda sumnje ne stoje, neznanje je autorovo.
Čudi me da je jedan Konrád tako slasno pokusao bajato jelo iz srpske političke menze, te da je uzeo zdravo za gotovo žvaku o "muslimanskim Srbima", uz to još i ustašama. Kad se već piše ovakva studija, onda se moraju sve finese ozbiljno uzimati i pedantno složiti. Pisac brošure Jugoslavenski rat danomice zaobilazi Srbiju, koja je zapravo najozbiljniji vinovnik rata, valjda samo zato da bi je kasnije prikazao što nevinijom žrtvom "NATO-agresije". Zločini JNA nisu mu bitni, a za nasilje nad Albancima krivi su sami Albanci, jer su bojkotirali izbore i nisu se "udružili s opozicijom kako bi na vlast u Srbiji možda doveli neke druge ljude". Konrád bi morao znati da je srpska opozicija nacionalistička i još više protualbanska. Ona Miloševiću zamjera što Albance nije davno poubijao i protjerao. Ali jedan takav mislilac kao što je Konrád, ipak znade najednom odbrusiti, i tu smo odmah suglasni, kako mu se nimalo "ne dopada kada veliki udari na manjeg i slabijeg". To ugledni pisac misli na moćni NATO koji tuče malu Srbiju, ali taj princip ne vrijedi kad jaka Srbija udara na slabe i male Albance.
Nevinost bez zaštite: Slobodan MIlošević
Doduše, on veli na jednom mjestu da je NATO-intervencija vodila k tomu da će "mali tući još manjeg", kao da je do tada vladala idila među njima, pa je NATO sve pokvario i potaknuo osvetu. Isto tako, u suglasju sam s piscem Konrádom kad veliča "duh samoodređenja" koji je zahvatio Srednju i Istočnu Europu nakon propasti komunizma, ali me čudi što niječe taj duh ako su u pitanju narodi nekadašnje jugoslavenske federacije i naziva ga secesionističkim. Nije valjda "duh samoodređenja" privilegij za jedne, a mana za druge.
Pisac Konrád okomio se u svojemu uratku na one površne i neuke koji Srbiju prokazuju kao fašističku, a Miloševića uspoređuju s Hitlerom. U njegovoj argumentaciji najjači je adut da Srbi nikoga nisu napali, nego su "napadnuti avijacijom NATO-a". Ljutito je osporio da Srbi istrjebljuju Albance, nego je slika posve drukčija, jer je "pola milijuna Srba iskusilo ubojstva i etnička čišćenja u Slavoniji, u Krajini i u muslimanskim i hrvatskim dijelovima Bosne i Hercegovine". On veli da je Zapadu bio potreban Milošević kao zlotvor, eda bi "lideri NATO-a blistali u moralnoj dobroti". Miloševića okrivljuje samo zato što se sam uklopio "u sliku đavola", i to po mjeri Zapada, i "tako im došao kao naručen".
Baudrillardove su teze luđe i barem duhovite. On tvrdi da Milošević "pere prljavo rublje Zapada", obavlja za "bijelu Europu prljavi posao" i stoga je kažnjen, jer čini ono isto što i Europa čini, samo drugim metodama, a to je "čišćenje od svih manjina", napose od islama. Milošević je, po Baudrillardu, "izvršitelj negativne europske politike", treba ga tući, ali nikako ukloniti, nego ga ostaviti kao Saddama za još koju prigodu. Čovjek je samo "nečista savjest Europe", a ako je zaposlen kao zločinac, onda su i njegovi "naručitelji zločinstava" isto što i on. Baudrillard definira zapadni odnos prema Miloševiću kao "platonsko prepoznavanje dželata".
Konrád nije tako spektakularan, niti "otkvačen", pa će samo doći do nekih fiziognomskih značajki kako, eto, "zagovornici rata sve više sliče Miloševiću". Lagodno je to intelektualno dovijanje o monstrumu Zapada; ono može biti šokantno, duhovito, ironično, frcavo, ali ono što se ovdje zbivalo, jest tragično i zaslužuje dublju intelektualnu sondu, bez obzira na zapadnu politiku i mnoge njezine promašaje. Ne može Konrád optuživati samo Zapad, a zapostaviti sve ono što se prije intervencije ovdje događalo. Površno zvuči kad pisac, gotovo na svakoj stranici ove knjižice, kuka kako se ta NATO-lova mogla pametnije upotrijebiti ili uložiti u srpsku opoziciju. Zašto bi NATO ulagao u srpsku opoziciju? A uza sve, Konrád ne shvaća da srpska oporba neće ništa bitno promijeniti ako svrgne Miloševića, osim što će prestati s ratovima, jer su unaprijed izgubljeni.
Milošević je nečista savest Evrope: Žan Bodrijar
Naravski, György Konrád ima umjesnih prosudbi i dobrih pasusa, a svatko razborit s njim će se složiti da je nasilje neprihvatljivo ma s koje strane dolazilo, ali neka su njegova tumačenja u najmanju ruku neobična ili neduhovita, kao, primjerice, kad kaže da je čitav taj rat "proveden i da se vodi zbog nas televizijskih gledatelja". Zazirem od mišljenja koje hoće po svaku cijenu biti zabavno ili "šokirati prostotu". Tko bi to u svijetu ratovao kako bi nama, televizijskim gledateljima, priuštio zabavu? I kakav je to onda svijet u kojemu živimo i tko je taj monstrum koji poradi naše zabave i valjda vlastita profita odluči poubijati nekoliko tisuća djece samo u Sarajevu. Možda ja ne kužim te "sinarhijske dramaturge" koji sjede u nekoj loži i vuku sve konce toga jedinstvenoga i globalnoga programa smrti. Ta mi je dramaturgija neprihvatljiva, jer nivelira zbiljno i fiktivno, istinito i lažno. Ili nas mislioci tipa Konráda zafrkavaju.
Prostor mi je ograničen, pa je nemoguće navesti mnoge citate iz ove knjižice, katkad zapanjujuće originalne, poput onih da je "kalašnjikov modni detalj u izgledu mladih ljudi", ili da je normalno divljaštvo i okrutnost srpskih vojnika, jer su i sami prognanici, a albanski su im gerilci spalili domove. Konráda najviše boli to što se "NATO stavio na stranu albanske nacionalističke diktature", a to mu je još čudnije kad se zna da je za "vrijeme Drugog svjetskog rata albanski nacionalizam bio saveznik hrvatske fašističke države". Nije li ovdje autor nasjeo na srpske mitove i upao u istu prazninu? A onda, pomalo posprdno, naguđuje kako zagovornici zračnih udara "toliko suosjećaju s kosovskim Albancima da će se i rasplakati". Ma koliko se vrli književnik rugao suzama, moram priznati da me jad i bijeda albanskog izgona, tragičnost njihova egzodusa, toliko puta potresla i rasplakala.
ima likova svakakvih al ovaj je prevazišao sebe i našHeg forHumaša slavujketa
Đerđ Konrad, srpska majka
Piše: Mirko Kovač
Za sve je kriva Međunarodna zajednica: Đerđ Konrad, realista
Povodom nove knjige Mirka Kovača “Elita gora od rulje”, Viktor Ivančić je napisao: “Tko od ove knjige očekuje milost, neće je dobiti. Mirko Kovač svojim tekstom ulazi u ‘materiju’ kao što se skalpelom prodire u gnojno tkivo, a ‘materija’ je, uz sve svoje različite manifestacije, uvijek ista: odnos umjetnosti i ideologije, bardova nacionalne kulture i nositelja političke sile, književnika i moćnika, ili - u nemalome broju slučajeva - jednih te istih. Danas nema pisca koji bi, plemenskim zakonima usprkos, bio u stanju superiornije od Kovača podrivati nacionalne mitove i raskrinkati kulturne pogone za proizvodnju zla. Blistavim stilom, nenadmašnom erudicijom i polemičkom lucidnošću, on se bavi svojevrsnom razgradnjom spomeničke baštine. I baš zbog toga što nema uzmaka, što sa svake stranice frcaju krhotine i izbijaju autentični totalitarni mrakovi, Mirko Kovač sastavlja jedinstvenu posvetu ljudskom dostojanstvu i težnji za slobodom, na način koji nema premca u suvremenoj europskoj književnosti”. Iz knjige “Elita gora od rulje” (izdanje “Frakture”), uz dozvolu autora, prenosimo nekoliko poglavlja
György Konrád je neosporni literarni autoritet; pisac kojega rado čitam i često citiram. Njegov je um živahan i lucidan, posebice u esejima i razmišljanjima o politici i ulozi intelektualaca u totalitarnim društvima, a u briljantnoj knjizi Antipolitika (1989), dosegnuo je onu puninu koja je privilegij samo rijetkih i pameću obdarenih intelektualaca.
Pisci njegova ranga, poput H. M. Enzensbergera ili Jeana Baudrillarda, doticali su se, svatko na svoj način, fenomena ratova, pa i ovih na našemu komadu balkanske grude. György Konrád nije htio zaostati za oštroumnim i pronicavim kolegama, te je pohitao s knjižicom koja se zove Jugoslavenski rat, objavljena je u Beogradu i Budimpešti. I dok je, primjerice, Jean Baudrillard plasirao polemične i "najluđe ideje francuske intelektualne mode", a tu spadaju i tekstovi o "posrbljavanju Zapada" ili "dvoličju NATO-ratova", György je Konrád ponudio pregršt dvojbenih, malne i površnih spoznaja. Katkad mi se učini da je sve pisano na brzac i u kabinetu Dobrice Ćosića.
Već za rata u Hrvatskoj nisu mi se sviđala Konrádova razmišljanja, ali tada se još moglo polemizirati s njegovim pristranim i krivim prosudbama, a sada mi se čini da bi takvo što bilo dosadno, pa ću ostati tek na popisu nekih njegovih proizvoljnosti, bezvoljan da štogod popravljam - od toga sam davno, već davno digao ruke. Pa ipak sam, čitajući ovu knjižicu, podcrtavao neke iritirajuće pasuse, jer sam bio začuđen kako autor takvog kalibra rabi loše klišeje. Nisam kanio sačiniti polemičan tekst, niti mi je do polemike, nego sam jedino bilješke s margine uredio i pretočio u svojevrsnu recenziju.
Lakše bi mi bilo i bolje bi mi leglo da je György Konrád sačinio neku svoju intimnu priču i smjestio je, kao i ovu brošuricu, u vremenski okvir od ožujka do lipnja 1999. godine, te da je NATO-bombardiranje Srbije upisao u neki svoj dnevnik i dao mu kakvu zgodnu i izazovnu literarnu formu, ali kad se stvarima prilazi socio-psihološki, kad se autor trsi povijesnim činjenicama, onda se tu mora dobro zaorati i jače zagristi. U svakom slučaju, zanimljive mislioce i pisce, a György je Konrád jedan od tih, moramo ozbiljno i s dužnim štovanjem tretirati, čak i onda kad griješe.
György Konrád bez mnogo zazora obrazlaže da je međunarodna zajednica rasturila Jugoslaviju, jer joj se, kako veli, "dopao raspad". Nije valjda netko moćan donio odluku o rasapu jedne države samo zato što mu se to sviđalo, zabave radi, "hajde da se zavalimo u fotelju i gledamo što će nam taj raspad donijeti", povikaše mudraci međunarodne zajednice. Pisac veli da su bili protiv Jugoslavije kao "umjetne tvorevine", a potom silom oružja podržali novu državu Bosnu, koja je također "umjetna tvorevina". Takav književnik, te političar i filozof, ne bi smio prihvaćati natuknice o državama kao "umjetnim tvorevinama", jer su te i takve rabljene i zlorabljene floskule svojstvene banalnim tipovima koji vole klišeje i ne prepoznaju glupost, a uza sve, može se mnogo toga nazvati "umjetnom tvorevinom", i je li uopće nužno razarati ono što je "umjetna tvorevina", ako kao takvo funkcionira.
Ne samo što je međunarodna zajednica zabave radi rasturila jednu državu nego se stavila na stranu "albanskih terorista", veli pisac, i to na isti način kako se prije toga stavila na stranu slovenske i hrvatske secesionističke politike. Autor nadalje zbori da su Zapadnjaci sve svoje greške prebacili na Miloševića i proglasili ga zlotvorom samo zato da bi okrivili "vaskoliki srpski narod", te da bi proizveli glavnog demona protiv kojega će onda pokrenuti zračnu kampanju. Ispada kako je u ovoj balkanskoj priči najnevinija domaća politička stoka koja je na ovim pustim poljima harala, ili još hara, eto više od deset ljeta.
Analitičar György Konrád tvrdi da su "zapadni političari priznali etnički nacionalizam", što je neminovno vodilo u etničko čišćenje, pa su tako "naoružani Hrvati protjerali iz Krajine i Slavonije istojezične pravoslavce koje bismo mogli nazvati Srbima". Ne shvaćam kako bismo ih mogli drukčije nazvati, ali dopuštam da Konrád zna još neko ime za prognane pravoslavce. On dalje veli da su i "naoružani Srbi sa srpskih teritorija u Bosni protjerali istojezične muslimane i katolike koje bismo mogli nazvati Bošnjacima i Hrvatima".
Čim analitičar dvoji kako nazvati istojezične prognanike, biva očito da je to za njega jedno te isto, te da se to jedno te isto može i drukčije nazvati, a može i ostati tako kako je. Jedino je autor nešto više siguran u to da su Muslimani zapravo Srbi, pa veli kako su Hrvati i Srbi "protjerivali muslimanske Srbe koji se drukčije zovu i Bošnjacima i koji su za vrijeme Drugog svjetskog rata bili na strani ustaša". Ovo je toliko nevjerojatno da sam pomišljao kako je prijevod falsificiran i u službi propagande, ali znajući da je Vicko Arpad prevoditelj, temeljit i jedan od ponajboljih, onda sumnje ne stoje, neznanje je autorovo.
Čudi me da je jedan Konrád tako slasno pokusao bajato jelo iz srpske političke menze, te da je uzeo zdravo za gotovo žvaku o "muslimanskim Srbima", uz to još i ustašama. Kad se već piše ovakva studija, onda se moraju sve finese ozbiljno uzimati i pedantno složiti. Pisac brošure Jugoslavenski rat danomice zaobilazi Srbiju, koja je zapravo najozbiljniji vinovnik rata, valjda samo zato da bi je kasnije prikazao što nevinijom žrtvom "NATO-agresije". Zločini JNA nisu mu bitni, a za nasilje nad Albancima krivi su sami Albanci, jer su bojkotirali izbore i nisu se "udružili s opozicijom kako bi na vlast u Srbiji možda doveli neke druge ljude". Konrád bi morao znati da je srpska opozicija nacionalistička i još više protualbanska. Ona Miloševiću zamjera što Albance nije davno poubijao i protjerao. Ali jedan takav mislilac kao što je Konrád, ipak znade najednom odbrusiti, i tu smo odmah suglasni, kako mu se nimalo "ne dopada kada veliki udari na manjeg i slabijeg". To ugledni pisac misli na moćni NATO koji tuče malu Srbiju, ali taj princip ne vrijedi kad jaka Srbija udara na slabe i male Albance.
Nevinost bez zaštite: Slobodan MIlošević
Doduše, on veli na jednom mjestu da je NATO-intervencija vodila k tomu da će "mali tući još manjeg", kao da je do tada vladala idila među njima, pa je NATO sve pokvario i potaknuo osvetu. Isto tako, u suglasju sam s piscem Konrádom kad veliča "duh samoodređenja" koji je zahvatio Srednju i Istočnu Europu nakon propasti komunizma, ali me čudi što niječe taj duh ako su u pitanju narodi nekadašnje jugoslavenske federacije i naziva ga secesionističkim. Nije valjda "duh samoodređenja" privilegij za jedne, a mana za druge.
Pisac Konrád okomio se u svojemu uratku na one površne i neuke koji Srbiju prokazuju kao fašističku, a Miloševića uspoređuju s Hitlerom. U njegovoj argumentaciji najjači je adut da Srbi nikoga nisu napali, nego su "napadnuti avijacijom NATO-a". Ljutito je osporio da Srbi istrjebljuju Albance, nego je slika posve drukčija, jer je "pola milijuna Srba iskusilo ubojstva i etnička čišćenja u Slavoniji, u Krajini i u muslimanskim i hrvatskim dijelovima Bosne i Hercegovine". On veli da je Zapadu bio potreban Milošević kao zlotvor, eda bi "lideri NATO-a blistali u moralnoj dobroti". Miloševića okrivljuje samo zato što se sam uklopio "u sliku đavola", i to po mjeri Zapada, i "tako im došao kao naručen".
Baudrillardove su teze luđe i barem duhovite. On tvrdi da Milošević "pere prljavo rublje Zapada", obavlja za "bijelu Europu prljavi posao" i stoga je kažnjen, jer čini ono isto što i Europa čini, samo drugim metodama, a to je "čišćenje od svih manjina", napose od islama. Milošević je, po Baudrillardu, "izvršitelj negativne europske politike", treba ga tući, ali nikako ukloniti, nego ga ostaviti kao Saddama za još koju prigodu. Čovjek je samo "nečista savjest Europe", a ako je zaposlen kao zločinac, onda su i njegovi "naručitelji zločinstava" isto što i on. Baudrillard definira zapadni odnos prema Miloševiću kao "platonsko prepoznavanje dželata".
Konrád nije tako spektakularan, niti "otkvačen", pa će samo doći do nekih fiziognomskih značajki kako, eto, "zagovornici rata sve više sliče Miloševiću". Lagodno je to intelektualno dovijanje o monstrumu Zapada; ono može biti šokantno, duhovito, ironično, frcavo, ali ono što se ovdje zbivalo, jest tragično i zaslužuje dublju intelektualnu sondu, bez obzira na zapadnu politiku i mnoge njezine promašaje. Ne može Konrád optuživati samo Zapad, a zapostaviti sve ono što se prije intervencije ovdje događalo. Površno zvuči kad pisac, gotovo na svakoj stranici ove knjižice, kuka kako se ta NATO-lova mogla pametnije upotrijebiti ili uložiti u srpsku opoziciju. Zašto bi NATO ulagao u srpsku opoziciju? A uza sve, Konrád ne shvaća da srpska oporba neće ništa bitno promijeniti ako svrgne Miloševića, osim što će prestati s ratovima, jer su unaprijed izgubljeni.
Milošević je nečista savest Evrope: Žan Bodrijar
Naravski, György Konrád ima umjesnih prosudbi i dobrih pasusa, a svatko razborit s njim će se složiti da je nasilje neprihvatljivo ma s koje strane dolazilo, ali neka su njegova tumačenja u najmanju ruku neobična ili neduhovita, kao, primjerice, kad kaže da je čitav taj rat "proveden i da se vodi zbog nas televizijskih gledatelja". Zazirem od mišljenja koje hoće po svaku cijenu biti zabavno ili "šokirati prostotu". Tko bi to u svijetu ratovao kako bi nama, televizijskim gledateljima, priuštio zabavu? I kakav je to onda svijet u kojemu živimo i tko je taj monstrum koji poradi naše zabave i valjda vlastita profita odluči poubijati nekoliko tisuća djece samo u Sarajevu. Možda ja ne kužim te "sinarhijske dramaturge" koji sjede u nekoj loži i vuku sve konce toga jedinstvenoga i globalnoga programa smrti. Ta mi je dramaturgija neprihvatljiva, jer nivelira zbiljno i fiktivno, istinito i lažno. Ili nas mislioci tipa Konráda zafrkavaju.
Prostor mi je ograničen, pa je nemoguće navesti mnoge citate iz ove knjižice, katkad zapanjujuće originalne, poput onih da je "kalašnjikov modni detalj u izgledu mladih ljudi", ili da je normalno divljaštvo i okrutnost srpskih vojnika, jer su i sami prognanici, a albanski su im gerilci spalili domove. Konráda najviše boli to što se "NATO stavio na stranu albanske nacionalističke diktature", a to mu je još čudnije kad se zna da je za "vrijeme Drugog svjetskog rata albanski nacionalizam bio saveznik hrvatske fašističke države". Nije li ovdje autor nasjeo na srpske mitove i upao u istu prazninu? A onda, pomalo posprdno, naguđuje kako zagovornici zračnih udara "toliko suosjećaju s kosovskim Albancima da će se i rasplakati". Ma koliko se vrli književnik rugao suzama, moram priznati da me jad i bijeda albanskog izgona, tragičnost njihova egzodusa, toliko puta potresla i rasplakala.
ima likova svakakvih al ovaj je prevazišao sebe i našHeg forHumaša slavujketa
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#6361 Re: Desavanja u Srbiji
posto sam vec dugo u saradnji s madjarima, mogu ti samo reci da u samoj madjarskoj gyergy-a konrada jedino ozbiljno uzima JObik a nekada ranije Fidesz - za vasu informaciju Jobik je stranka s geslom "madjarska madjarima" i pod geslom "cigani i jevreji van" (jel vam ovo poznato odnekle s malo promjenjenim imenima) ? 
-
pici
- Posts: 46489
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#6363 Re: Desavanja u Srbiji
SnezanaM wrote:
joooooojjj ja bi je sutra ženio
.BA ovakve su najboljše -
Bourne
- Posts: 550
- Joined: 23/07/2009 16:47
- Location: Sarajevo-Bistrik.ba
#6364 Re: Desavanja u Srbiji
Tadić: Shvatite da živite u BiH i da ste Srbi iz Bosne i Hercegovine
03.11.2009.
Prema jednom od učesnika sastanka, predsjednik Srbije Boris Tadić nije bio nimalo nježan prema liderima političkih stranaka iz RS-a na sastanku održanom uoči završnog dijela (propalih) butmirskih pregovora.
Umjesto očekivane podrške radikalnim zahtjevima, referendumima, secesionizmu i ostalom, u čemu prednjači Dodik, Tadić je u, kako se saznaje, do sada najljućem obraćanju vođama prekodrinskih sunarodnjaka jasno poručio da je zadnji trenutak da shvate da žive u BiH i da su Srbi iz Bosne i Hercegovine.
Savjetovao im je da se okane priča o referendumima, i u smislu teritorijalnog otcjepljenja i kad se radi o ulasku u NATO, posebno naglašavajući da je i njihov interes da se BiH pridruži moćnom vojnom savezu.
Dalje je predsjednik Tadić napomenuo da će rukovodstvo Srbije pružiti Srbima u BiH svu podršku na principima Dejtonskog mirovnog sporazuma i da će poštovati sva rješenja koja strane u BiH dogovore. Ali, zaključio je Tadić, "Srbija ne može biti talac politike RS-a koja nije u duhu Dejtonskog sporazuma!"
Svi su, kako magazin "DANI" saznaju, ovom pričom bili iznenađeni, a Milorad Dodik nikada nesretniji i deprimiraniji nije napustio srbijansku prijestolnicu.
Ha jos da je ovo istina bilo bi brado
03.11.2009.
Prema jednom od učesnika sastanka, predsjednik Srbije Boris Tadić nije bio nimalo nježan prema liderima političkih stranaka iz RS-a na sastanku održanom uoči završnog dijela (propalih) butmirskih pregovora.
Umjesto očekivane podrške radikalnim zahtjevima, referendumima, secesionizmu i ostalom, u čemu prednjači Dodik, Tadić je u, kako se saznaje, do sada najljućem obraćanju vođama prekodrinskih sunarodnjaka jasno poručio da je zadnji trenutak da shvate da žive u BiH i da su Srbi iz Bosne i Hercegovine.
Savjetovao im je da se okane priča o referendumima, i u smislu teritorijalnog otcjepljenja i kad se radi o ulasku u NATO, posebno naglašavajući da je i njihov interes da se BiH pridruži moćnom vojnom savezu.
Dalje je predsjednik Tadić napomenuo da će rukovodstvo Srbije pružiti Srbima u BiH svu podršku na principima Dejtonskog mirovnog sporazuma i da će poštovati sva rješenja koja strane u BiH dogovore. Ali, zaključio je Tadić, "Srbija ne može biti talac politike RS-a koja nije u duhu Dejtonskog sporazuma!"
Svi su, kako magazin "DANI" saznaju, ovom pričom bili iznenađeni, a Milorad Dodik nikada nesretniji i deprimiraniji nije napustio srbijansku prijestolnicu.
Ha jos da je ovo istina bilo bi brado
-
pici
- Posts: 46489
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#6366 Re: Desavanja u Srbiji
poČmid da v(J)eruješkiky wrote:ja u to nevjerujem ...
-
pici
- Posts: 46489
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#6367 Re: Desavanja u Srbiji
Politizacija jedne kulturne manifestacije
Čovek je čoveku Vukov sabor
Piše: Dajana Đedović
Otac i majka nacije: Ćosić i Mišković (u prvom planu), Vitezović (u pozadini)
Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući neke druge simbole
Stare svetkovine kakvi su bili sabori i mnogi drugi rituali davali su narodu osećaj stabilnosti i kontinuiteta. Želja naroda za ovom vrstom svetkovina, rituala, proslava podudara se sa željom i interesom vladajućih političkih i intelektualnih elita da održe status quo, društveni i politički poredak. Ono što Vukov sabor čini posebnim u odnosu na druge manifestacije je činjenica da je posvećen „reformatoru srpskog jezika“ Vuku Stefanoviću Karadžiću, čoveku oko čijeg je imena decenijama stvaran jedinstven društveni mit u našoj kulturi. Proteklih sedamdeset pet godina saborovanja dalo je priliku za analizu instrumentalizacije, ideologizacije i politizacije ove manifestacije u kontekstu različitih društvenih uređenja i kulturnih politika. Pogotovu je (zlo)upotreba Vukovog imena i dela vidljiva i čitljiva u periodu velikog jubileja Dva veka Vuka 1987.
„V“ KAO KURJAK: Još neko vreme, na Saboru, akteri će se „zaklinjati“ u Jugoslaviju dok će im u glavi biti neka druga zemlja. A o kojoj zemlji je reč možda je najvidljivije bilo 1981, kada je izveden tekst Janka Vujinovića „Vuk ili povest o narodnom življanju“ koji prema nekim pokazateljima jeste „proklizavanje“ pojma radnog naroda i radničke klase ka srpskom narodu, ali još uvek ostaje na „pola puta“. Naime, i Vujinovićev tekst je slično kao i „slučaj Đogo“ ostavio ikonu netaknutom: niti je „slučaj Đogo“ stavljao pod lupu Titovu vladavinu, koja je bila svetinja, niti je „našu stvarnost“ kritički preispitivao. Vujinovićev tekst je stidljivo počeo da uspostavlja novi poredak ideologije, koja će u svojoj osnovi imati nacionalnu odnosno etničku paradigmu, ne preispitujući „ulogu vođe“ ili „našu stvarnost“.
Tekst „Vuk ili povest o narodnom življenju“ odabran je na konkursu koji je Odbor Vukovih sabora raspisao 1981. Tražilo se delo kojim će se na Vukovom saboru „obeležiti 40 godina Socijalističke revolucije“. Janko Vujinović je u svom tekstu dao svedenu sliku ratničkog diskursa u Srbiji od pre Karadjordja do II svetskog rata, kroz likove kao glasnogovornike kolektivne nacionalne svesti. Koristeći slova azbuke kao nit, on je ponavljajući neke reči oživeo upravo one pojmove i slike koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih postati opšta mesta nove ideologije. Tako je priča počinjala slovom „V“, jer je trebalo posebno naglasiti da svi potičemo od vuka ili Vuka. „To, da smo kurjaci - jesmo! Knjige vele da smo njima najsličniji jer od njih smo kažu postanuli.“ Ovaj pisac je i u svom romanu Vučiji nakot aktivirao nove/stare „svete centre“ koji su imali funkciju uspostavljanja jedinstvenosti zajednice, a jedan od atributa etničke zajednice jeste i „mit o zajedničkom pretku“. Zatim je nastavljeno slovom „B“, i to pojmovima: biti, bijem, budem. I to treba glorifikovati, verovali su pisci novog talasa u Srbiji s početka osamdesetih. Pisac se u nastavku teksta oslanjao na one stereotipne slike koje će postati okosnica buduće nacionalističke paradigme. „Mi (Srbi - prim. aut.) ostasmo sami; protiv svih“. Pod slovom D – posebno su naglašene srpske deobe. Sintagma „srpske nesloge“ maksimalno je korišćena u periodu nacionalne homogenizacije. Pod istim slovom pisac nabraja i Dalmaciju, koja ulazi u srpski korpus. Starac, glavni lik u ovom scenskom prikazu, kao oličenje svenarodne mudrosti reći će: „Srbija i nije tamo đe je zemlja srpska, već đe su ljudi srpski“. Kasnije će Vuk Drašković u svojim političkim istupima modifikovati ove reči svog partijskog kolege (J. Vujinović je u SPO-u bio od osnivanja) u slogan: „Srbija je tamo gde su grobovi srpski“.
Slobo mili, čuda velikoga: Danijel Šifer, guslar i humanista
nteresantan je izbor reči pod slovom „Z“. Pisac izdvaja, a glumci na sceni govore: „zaklati, zaklon, zakleti, zašto, zatrti, zbeg...“ Zašto nije odabrao reči: znati, znanje, zaliti, zasaditi, zriti, zeleneti? Zato što je takvim izborom trebalo probuditi afekte, iracionalnost čitavog konteksta, uvući gledaoce u prostor mita koji potpuno zamagljuje istorijske činjenice, istinu, prebaciti ih u metanaraciju večitih bitaka. Trebalo je reći kako je vreme u Srbiji „zamrznuto“, a da se istorija ponavlja ciklično. Nije ni čudo što je nakon toga slovo „J“ asociralo na jauk i Jasenovac, a „K“ na Krajinu i Kosovo („Oj Krajino krvava aljino“, „Kosovo, kuća, koren, kum“). Tekst se završavao kako je i počeo, pominjanjem kurjaka. Ukorenjivanje u etnonacionalistički diskurs se na ovim prostorima odvija ciklično. Ovo je bio prvi – mali krug. Drugi deo procesa ukorenjivanja otpočeo je 1988.
VREME JUBILEJA: Inicijativni odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Stefanovića Karadžića dao je osnove za obeležavanje ovog jubileja već u oktobru 1984. Taj predlog programa bio je osnov za proslavu koja je trebalo da obuhvati ceo prostor Jugoslavije, u više segmenata kako kulture tako i prosvete i obrazovanja. Predlog programa je podrazumevao i uključivanje svih institucija i organizacija u kulturi na tom prostoru. Predvidjen je bio i čitav niz aktivnosti u inostranstvu. „Proslavu 200-godišnjice rođenja Vuka Karadžića treba obeležiti kao opštenarodnu proslavu ... kao godišnjicu jedne od najistaknutijih ličnosti srpskog naroda i osnivača novije srpske kulture. ...potrebno je ukazati na ogromno Vukovo delo: tvorac novog srpskohrvatskog književnog jezika, pisac prve srpske gramatike i srpskog pravopisa, ... srpske književnosti, istoričar Prvog srpskog ustanka, ... posebno je značajna povezanost Vukovog dela sa ukupnom borbom srpskog naroda ...potrebno je ukazati na njegove ideje o kulturnom jedinstvu našeg naroda na jezičkim osnovama...“ Postavlja se pitanje zbog čega je bilo nužno da se ta godišnjica „pod obavezno“ obeležava na celom jugoslovenskom prostoru. Odakle je poticala ta potreba? Bilo je očigledno da to nije bio odraz istinske kulturne potrebe. U Zagrebu će ovo, dve godine kasnije, Dunja Rihtman Auguštin protumačiti na sledeći način: „Oni veličaju srpsku naciju, ali ne skrivaju integralističke težnje, Vuk koji je priznanje zaslužio otkrićem narodne kulture u međuvremenu je postao njen simbol.“
Inicijativni Odbor je tih godina doneo zaključak da „Republička konferencija SSRN Srbije treba da imenuje reprezentativni Odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića. U Republici bi organizacioni, stručni i administrativni poslovi Odbora za proslavu bili povereni Kulturno- prosvetnoj zajednici Srbije.“ Republička konferencija SSRN Srbije formirala je Odbor čiji predsednik je bio Dušan Čkrebić, član predsedništva CK SKJ. Članstvo je brojalo blizu 150 ljudi, predstavnika društveno političkih organizacija, kulturnih institucija iz cele zemlje. Ono što što se prvi put događalo kada su Odbori Vukovog sabora u pitanju, bilo je prisustvo jednog crkvenog velikodostojnika medju članovima. Naime u ovom Odboru za obeležavanje 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića našao se i Jovan Velimirović episkop šabačko-valjevski. Nije li to nagoveštavalo praksu koju će obilato koristiti nova vlast u svrhu stvaranja „narodnog jedinstva“, svesrdno reafirmišući i (zlo)upotrebljavajući pravoslavnu tradiciju? Tokom 1987. i proslave Dva veka Vuka, politička elita je u svoju praksu inkorporirala model instrumentalizacije tradicije. Nesrećni sticaj okolnosti je bio taj što se ova velika proslava događala u godini velike društvene krize i umesto da zaista sa najviše počasti proslavi delo ovog velikana, sve je ukazivalo na prisustvo političkih motiva. Dunja Rihtman Auguštin piše u Zagrebu: „1987. je bila godina glasnog i pompeznog proslavljanja dvestote godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića sa obiljem jugoslovenskih i stranih naučnih skupova, radova, novinskih članaka, TV emisija, političkih tumačenja... Čak je bilo predloženo da bude donet zakon (podvukla D.Đ.) koji bi obavezivao celu zemlju da učestvuje“.
MESTO POLITIČKE REGRESIJE: Odnos prema Vuku u godini velikog jubileja bio je odličan pokazatelj kako su se parcijalni grupni interesi politički legitimisali. Ljubiša Rajić u tekstu „Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro“ koji je objavljen u časopisu Kultura 78/79, piše: „Otpori koji postoje prema Vuku u određenim krugovima kod Hrvata, Muslimana i Crnogoraca određeni su željom da se doda ona karika lanca koja po njihovom mišljenju nedostaje, a koja je nužna, to jest, da se jednoj državi i jednom narodu dodeli jedan standardan jezik unutar jedne kulture. Drugim rečima, da Hrvati, Muslimani i Crnogorci imaju kao narod svaki svoj poseban standardni jezik.“ U takvoj situaciji, Vukov članak „Srbi svi i svuda“ bio je povod čestih napada i dobijao je savim osobenu funkciju koju on nije imao u odnosu na vreme kada je nastao. Vuk je shodno tom članku i njegovom čitanju s raznih strana postajao velikosrpski hegemonista, a svi koji su se zalagali za Vuka nosili su istu etiketu. Međutim, kada SKJ kao garant Jugoslavije nije više mogla da drži pod kontrolom nacionalističke diskurse, ostao je veliki slobodan prostor za prodor nacionalističke ideologije u svim federalnim jedinicama. Tako je i Vuk shodno promeni idološke prakse u odnosu na jezik postao mesto oštrih razgraničavanja izmedju nekada bratskih naroda. U retkim tekstovima koji su se kritički osvrnuli na Dva veka Vuka i ono što je ovu jubilarnu godinu pratilo, autori su primetili da je „Vuk bio više povod, a manje predmet“. To nije bio slučaj samo u svečarskim momentima. Čak je i naučna javnost sledila u velikoj meri paradigmu, prisutnu u javnosti još od njegove smrti, paradigmu nekritičkog veličanja njegovog dela. Proglašenje Vukove godine i sve ono što se tada dešavalo imalo je jasnu političku dimenziju. To nije neobično, jer sve države koje imaju takvog naučnika i reformatora, pa i mnogo manjeg kalibra od Vuka, teže da takve godišnjice iskoriste u političke svrhe. „Naime, euforično stanje u određenim sredinama u Srbiji u odnosu na Vuka, a osobito tokom jubilarne godine, pokazuje da se Vuku i slavljenju Vuka dodeljuje izuzetno jaka politička funkcija. U određenim trenucima, neophodno je pronaći sredstva za legitimisanje odredjene politike“, beleži Ljubiša Rajić i napominje da je Vuk bio veoma pogodan za najšire slojeve srpskog stanovništva u specifičnom momentu kada je bilo potrebno pronaći simbol nacionalnog okupljanja ili bar nacionalnog identifikovanja.
Zvezda Vukovog sabora: Radovan Karadžić, glava bez knjige
„Vuk je dobio atribute srpskog nacionalnog simbola.“ Ali iza svega ovoga krio se i srpski nacionalizam različitih profila. „Vuk nije više samo veliki naučnik i veliki reformator jezika. Vuk nije više simbol nacionalnog okupljanja jedne nacije. Vuk je danas, možda više nego ranije, simbol nacionalnog sukobljavanja više nacija. Biti za ili protiv Vuka (ili bar uzdržan prema Vuku) postaje međa nacionalnog odvajanja i nacionalističkog podvajanja. U najekstremnijim vidovima sukoba argumenti za i protiv Vuka prelaze u čist šovinizam“. Profesor Rajić je, možda, ovim naznačio okvir u kojem će se narednih godina kretati programi na Vukovim saborima. Biće to upravo mesto „naših“ sukobljavanja sa Drugim, mesto veličanja onog „našeg“ i samo „našeg“, mesto regresije. Vuk mnogima više neće biti zanimljiv zbog svojih zasluga u jezičkoj reformi već će biti zanimljivo samo ono što se iz njega može izvući. O tome svedoči i činjenica „da je svečarska aktivnost bila prebogata,... ali praktično nikakva kada je u pitanju ostvarivanje bar minimuma zahteva koje jezička politika i planiranje jezika moraju ispuniti da bi bili zasnovani na načelima ne samo Vuka, već i drugih velikih pregalaca iz njegovog doba na našim prostorima i u Evropi, a pre svega da bi bili okrenuti budućnosti.“ Profesor Rajić potom zaključuje: „... na najboljem smo putu da našu standardnojezičku budućnost izgubimo u korist njene davne prošlosti...“ Nažalost ni danas situacija nije bolja kada je jezička standardizacija u pitanju, ali ni kada je Vukovo delo u pitanju. Žrtvovana je budućnost u korist prošlosti.
KALENIĆ VS. CRVENA ZASTAVA: Naravno tako velika proslava kao što je Dva veka Vuka zaslužuje dublju analizu, mnogo sadržajniju nego što je to moguće učiniti u ovom sažetom prikazu ideologizacije jedne manifestacije posvećene Vuku, jer bi se tako stekao uvid i u neke vrlo vredne doprinose proučavanju Vukovog dela i jezika koji su skrajnuti u cilju nametanja samo ove praznične atmosfere i populističkog veličanja Vuka. Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući neke druge simbole. Na saborištu je kao gost bio prisutan i Slobodan Milošević. Prema svedočenju prisutnih, vladala je velika napetost među zvanicama, a Milošević i Stambolić nisu razmenili nijednu reč. Govor na saborištu bio je Stambolićeva politička „labudova pesma“, a Milošević je tada video, verovatno jasnije nego drugde, da pozivanje na prevaziđene simbole SKJ i njene reformske metode više nisu svrsishodne za održavanje na vlasti.
Labudova pesma: Ivan Stambolić
Danas, kada se čita Stambolićev govor i pored retorike svojstvene ideolozima komunizma, neki delovi zvuče kao propuštena šansa. Stambolić je u svom govoru, pozivajući se na Vuka, naznačio da ulazak u red razvijenih evropskih zemalja znači: „... da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja - mostove i ćuprije.“ Stambolić će ovim pravdati komunističku viziju progresa i integracije, ali nesvesno ili svesno, on je markirao dihotomiju koje će se držati nacionalisti, a koju će Bećković tako vešto inkorporirati u svoju besedu 1990. godine u Tršiću: „Kalenić je skuplji od ’Crvene zastave’, Lazarica od ’Merime’, Studenica i Žiča od hidro-sistema ’Ibar’, Ljubostinja i Naupare od ’Prve petoletke’.“ Ovim će zauvek biti napravljen jaz između komunista i nacionalista. U Bećkovićevoj dihotomiji, komunisti su bili oni koji su zidali fabrike i zaboravljali crkve, što u takvoj interpretaciji, nije donelo nikome dobro te je stoga bilo neophodno ponovo razviti nacionalni barjak. Bećkovićeva beseda označiće početak vremena u kojem su mišljenje i razum polagano ali veoma agresivno marginalizovani. Nasuprot tome, Stambolićev govor biće jedan od poslednjih ako ne i poslednji govor koji se poziva na „razum“, „uvažavanje“, a protiv „mržnje“ i „razdora“. Već od naredne godine, uslediće na saborištu otvoreno igranje na etno-nacionalističku kartu. Stambolićev govor bio je tačka na korišćenje komunističkog diskursa.
*
Inače, od naredne 1988. godine Vuk će postati nosilac svih odlika srpskog naciona i samo srpskog. Novinari više neće izveštavati sa Sabora kao sa mesta zbližavanja svih naroda i narodnosti već će govoriti o „probuđenom srpskom narodu“, o „srpskom narodu koji je našao svoju istinu“. Na delu će biti prelaženje iz komunističke lažne narodne zajednice ka nacionalističkoj lažnoj zajednici, a Vuk - narod - tradicija činiće neraskidivo trojstvo. Biće to kraj perioda „identitetske panike“. Imenovana su nova identitetska središta. Situacija je dopuštala pozivanje na sve nacionalne mitove, simbole, tradicije, a naročito na one koje su bile pogodne za učvršćivanje veze izmedju naroda i novog vodje. Sabor će se i u tom slučaju pokazati kao idealno mesto za oživljavanje tih mitova, simbola i tradicija.
ovo me podsjeti na staru srpsku poslovicu.....Batina ima dva kraja.
Čovek je čoveku Vukov sabor
Piše: Dajana Đedović
Otac i majka nacije: Ćosić i Mišković (u prvom planu), Vitezović (u pozadini)
Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući neke druge simbole
Stare svetkovine kakvi su bili sabori i mnogi drugi rituali davali su narodu osećaj stabilnosti i kontinuiteta. Želja naroda za ovom vrstom svetkovina, rituala, proslava podudara se sa željom i interesom vladajućih političkih i intelektualnih elita da održe status quo, društveni i politički poredak. Ono što Vukov sabor čini posebnim u odnosu na druge manifestacije je činjenica da je posvećen „reformatoru srpskog jezika“ Vuku Stefanoviću Karadžiću, čoveku oko čijeg je imena decenijama stvaran jedinstven društveni mit u našoj kulturi. Proteklih sedamdeset pet godina saborovanja dalo je priliku za analizu instrumentalizacije, ideologizacije i politizacije ove manifestacije u kontekstu različitih društvenih uređenja i kulturnih politika. Pogotovu je (zlo)upotreba Vukovog imena i dela vidljiva i čitljiva u periodu velikog jubileja Dva veka Vuka 1987.
„V“ KAO KURJAK: Još neko vreme, na Saboru, akteri će se „zaklinjati“ u Jugoslaviju dok će im u glavi biti neka druga zemlja. A o kojoj zemlji je reč možda je najvidljivije bilo 1981, kada je izveden tekst Janka Vujinovića „Vuk ili povest o narodnom življanju“ koji prema nekim pokazateljima jeste „proklizavanje“ pojma radnog naroda i radničke klase ka srpskom narodu, ali još uvek ostaje na „pola puta“. Naime, i Vujinovićev tekst je slično kao i „slučaj Đogo“ ostavio ikonu netaknutom: niti je „slučaj Đogo“ stavljao pod lupu Titovu vladavinu, koja je bila svetinja, niti je „našu stvarnost“ kritički preispitivao. Vujinovićev tekst je stidljivo počeo da uspostavlja novi poredak ideologije, koja će u svojoj osnovi imati nacionalnu odnosno etničku paradigmu, ne preispitujući „ulogu vođe“ ili „našu stvarnost“.
Tekst „Vuk ili povest o narodnom življenju“ odabran je na konkursu koji je Odbor Vukovih sabora raspisao 1981. Tražilo se delo kojim će se na Vukovom saboru „obeležiti 40 godina Socijalističke revolucije“. Janko Vujinović je u svom tekstu dao svedenu sliku ratničkog diskursa u Srbiji od pre Karadjordja do II svetskog rata, kroz likove kao glasnogovornike kolektivne nacionalne svesti. Koristeći slova azbuke kao nit, on je ponavljajući neke reči oživeo upravo one pojmove i slike koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih postati opšta mesta nove ideologije. Tako je priča počinjala slovom „V“, jer je trebalo posebno naglasiti da svi potičemo od vuka ili Vuka. „To, da smo kurjaci - jesmo! Knjige vele da smo njima najsličniji jer od njih smo kažu postanuli.“ Ovaj pisac je i u svom romanu Vučiji nakot aktivirao nove/stare „svete centre“ koji su imali funkciju uspostavljanja jedinstvenosti zajednice, a jedan od atributa etničke zajednice jeste i „mit o zajedničkom pretku“. Zatim je nastavljeno slovom „B“, i to pojmovima: biti, bijem, budem. I to treba glorifikovati, verovali su pisci novog talasa u Srbiji s početka osamdesetih. Pisac se u nastavku teksta oslanjao na one stereotipne slike koje će postati okosnica buduće nacionalističke paradigme. „Mi (Srbi - prim. aut.) ostasmo sami; protiv svih“. Pod slovom D – posebno su naglašene srpske deobe. Sintagma „srpske nesloge“ maksimalno je korišćena u periodu nacionalne homogenizacije. Pod istim slovom pisac nabraja i Dalmaciju, koja ulazi u srpski korpus. Starac, glavni lik u ovom scenskom prikazu, kao oličenje svenarodne mudrosti reći će: „Srbija i nije tamo đe je zemlja srpska, već đe su ljudi srpski“. Kasnije će Vuk Drašković u svojim političkim istupima modifikovati ove reči svog partijskog kolege (J. Vujinović je u SPO-u bio od osnivanja) u slogan: „Srbija je tamo gde su grobovi srpski“.
Slobo mili, čuda velikoga: Danijel Šifer, guslar i humanista
nteresantan je izbor reči pod slovom „Z“. Pisac izdvaja, a glumci na sceni govore: „zaklati, zaklon, zakleti, zašto, zatrti, zbeg...“ Zašto nije odabrao reči: znati, znanje, zaliti, zasaditi, zriti, zeleneti? Zato što je takvim izborom trebalo probuditi afekte, iracionalnost čitavog konteksta, uvući gledaoce u prostor mita koji potpuno zamagljuje istorijske činjenice, istinu, prebaciti ih u metanaraciju večitih bitaka. Trebalo je reći kako je vreme u Srbiji „zamrznuto“, a da se istorija ponavlja ciklično. Nije ni čudo što je nakon toga slovo „J“ asociralo na jauk i Jasenovac, a „K“ na Krajinu i Kosovo („Oj Krajino krvava aljino“, „Kosovo, kuća, koren, kum“). Tekst se završavao kako je i počeo, pominjanjem kurjaka. Ukorenjivanje u etnonacionalistički diskurs se na ovim prostorima odvija ciklično. Ovo je bio prvi – mali krug. Drugi deo procesa ukorenjivanja otpočeo je 1988.
VREME JUBILEJA: Inicijativni odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Stefanovića Karadžića dao je osnove za obeležavanje ovog jubileja već u oktobru 1984. Taj predlog programa bio je osnov za proslavu koja je trebalo da obuhvati ceo prostor Jugoslavije, u više segmenata kako kulture tako i prosvete i obrazovanja. Predlog programa je podrazumevao i uključivanje svih institucija i organizacija u kulturi na tom prostoru. Predvidjen je bio i čitav niz aktivnosti u inostranstvu. „Proslavu 200-godišnjice rođenja Vuka Karadžića treba obeležiti kao opštenarodnu proslavu ... kao godišnjicu jedne od najistaknutijih ličnosti srpskog naroda i osnivača novije srpske kulture. ...potrebno je ukazati na ogromno Vukovo delo: tvorac novog srpskohrvatskog književnog jezika, pisac prve srpske gramatike i srpskog pravopisa, ... srpske književnosti, istoričar Prvog srpskog ustanka, ... posebno je značajna povezanost Vukovog dela sa ukupnom borbom srpskog naroda ...potrebno je ukazati na njegove ideje o kulturnom jedinstvu našeg naroda na jezičkim osnovama...“ Postavlja se pitanje zbog čega je bilo nužno da se ta godišnjica „pod obavezno“ obeležava na celom jugoslovenskom prostoru. Odakle je poticala ta potreba? Bilo je očigledno da to nije bio odraz istinske kulturne potrebe. U Zagrebu će ovo, dve godine kasnije, Dunja Rihtman Auguštin protumačiti na sledeći način: „Oni veličaju srpsku naciju, ali ne skrivaju integralističke težnje, Vuk koji je priznanje zaslužio otkrićem narodne kulture u međuvremenu je postao njen simbol.“
Inicijativni Odbor je tih godina doneo zaključak da „Republička konferencija SSRN Srbije treba da imenuje reprezentativni Odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića. U Republici bi organizacioni, stručni i administrativni poslovi Odbora za proslavu bili povereni Kulturno- prosvetnoj zajednici Srbije.“ Republička konferencija SSRN Srbije formirala je Odbor čiji predsednik je bio Dušan Čkrebić, član predsedništva CK SKJ. Članstvo je brojalo blizu 150 ljudi, predstavnika društveno političkih organizacija, kulturnih institucija iz cele zemlje. Ono što što se prvi put događalo kada su Odbori Vukovog sabora u pitanju, bilo je prisustvo jednog crkvenog velikodostojnika medju članovima. Naime u ovom Odboru za obeležavanje 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića našao se i Jovan Velimirović episkop šabačko-valjevski. Nije li to nagoveštavalo praksu koju će obilato koristiti nova vlast u svrhu stvaranja „narodnog jedinstva“, svesrdno reafirmišući i (zlo)upotrebljavajući pravoslavnu tradiciju? Tokom 1987. i proslave Dva veka Vuka, politička elita je u svoju praksu inkorporirala model instrumentalizacije tradicije. Nesrećni sticaj okolnosti je bio taj što se ova velika proslava događala u godini velike društvene krize i umesto da zaista sa najviše počasti proslavi delo ovog velikana, sve je ukazivalo na prisustvo političkih motiva. Dunja Rihtman Auguštin piše u Zagrebu: „1987. je bila godina glasnog i pompeznog proslavljanja dvestote godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića sa obiljem jugoslovenskih i stranih naučnih skupova, radova, novinskih članaka, TV emisija, političkih tumačenja... Čak je bilo predloženo da bude donet zakon (podvukla D.Đ.) koji bi obavezivao celu zemlju da učestvuje“.
MESTO POLITIČKE REGRESIJE: Odnos prema Vuku u godini velikog jubileja bio je odličan pokazatelj kako su se parcijalni grupni interesi politički legitimisali. Ljubiša Rajić u tekstu „Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro“ koji je objavljen u časopisu Kultura 78/79, piše: „Otpori koji postoje prema Vuku u određenim krugovima kod Hrvata, Muslimana i Crnogoraca određeni su željom da se doda ona karika lanca koja po njihovom mišljenju nedostaje, a koja je nužna, to jest, da se jednoj državi i jednom narodu dodeli jedan standardan jezik unutar jedne kulture. Drugim rečima, da Hrvati, Muslimani i Crnogorci imaju kao narod svaki svoj poseban standardni jezik.“ U takvoj situaciji, Vukov članak „Srbi svi i svuda“ bio je povod čestih napada i dobijao je savim osobenu funkciju koju on nije imao u odnosu na vreme kada je nastao. Vuk je shodno tom članku i njegovom čitanju s raznih strana postajao velikosrpski hegemonista, a svi koji su se zalagali za Vuka nosili su istu etiketu. Međutim, kada SKJ kao garant Jugoslavije nije više mogla da drži pod kontrolom nacionalističke diskurse, ostao je veliki slobodan prostor za prodor nacionalističke ideologije u svim federalnim jedinicama. Tako je i Vuk shodno promeni idološke prakse u odnosu na jezik postao mesto oštrih razgraničavanja izmedju nekada bratskih naroda. U retkim tekstovima koji su se kritički osvrnuli na Dva veka Vuka i ono što je ovu jubilarnu godinu pratilo, autori su primetili da je „Vuk bio više povod, a manje predmet“. To nije bio slučaj samo u svečarskim momentima. Čak je i naučna javnost sledila u velikoj meri paradigmu, prisutnu u javnosti još od njegove smrti, paradigmu nekritičkog veličanja njegovog dela. Proglašenje Vukove godine i sve ono što se tada dešavalo imalo je jasnu političku dimenziju. To nije neobično, jer sve države koje imaju takvog naučnika i reformatora, pa i mnogo manjeg kalibra od Vuka, teže da takve godišnjice iskoriste u političke svrhe. „Naime, euforično stanje u određenim sredinama u Srbiji u odnosu na Vuka, a osobito tokom jubilarne godine, pokazuje da se Vuku i slavljenju Vuka dodeljuje izuzetno jaka politička funkcija. U određenim trenucima, neophodno je pronaći sredstva za legitimisanje odredjene politike“, beleži Ljubiša Rajić i napominje da je Vuk bio veoma pogodan za najšire slojeve srpskog stanovništva u specifičnom momentu kada je bilo potrebno pronaći simbol nacionalnog okupljanja ili bar nacionalnog identifikovanja.
Zvezda Vukovog sabora: Radovan Karadžić, glava bez knjige
„Vuk je dobio atribute srpskog nacionalnog simbola.“ Ali iza svega ovoga krio se i srpski nacionalizam različitih profila. „Vuk nije više samo veliki naučnik i veliki reformator jezika. Vuk nije više simbol nacionalnog okupljanja jedne nacije. Vuk je danas, možda više nego ranije, simbol nacionalnog sukobljavanja više nacija. Biti za ili protiv Vuka (ili bar uzdržan prema Vuku) postaje međa nacionalnog odvajanja i nacionalističkog podvajanja. U najekstremnijim vidovima sukoba argumenti za i protiv Vuka prelaze u čist šovinizam“. Profesor Rajić je, možda, ovim naznačio okvir u kojem će se narednih godina kretati programi na Vukovim saborima. Biće to upravo mesto „naših“ sukobljavanja sa Drugim, mesto veličanja onog „našeg“ i samo „našeg“, mesto regresije. Vuk mnogima više neće biti zanimljiv zbog svojih zasluga u jezičkoj reformi već će biti zanimljivo samo ono što se iz njega može izvući. O tome svedoči i činjenica „da je svečarska aktivnost bila prebogata,... ali praktično nikakva kada je u pitanju ostvarivanje bar minimuma zahteva koje jezička politika i planiranje jezika moraju ispuniti da bi bili zasnovani na načelima ne samo Vuka, već i drugih velikih pregalaca iz njegovog doba na našim prostorima i u Evropi, a pre svega da bi bili okrenuti budućnosti.“ Profesor Rajić potom zaključuje: „... na najboljem smo putu da našu standardnojezičku budućnost izgubimo u korist njene davne prošlosti...“ Nažalost ni danas situacija nije bolja kada je jezička standardizacija u pitanju, ali ni kada je Vukovo delo u pitanju. Žrtvovana je budućnost u korist prošlosti.
KALENIĆ VS. CRVENA ZASTAVA: Naravno tako velika proslava kao što je Dva veka Vuka zaslužuje dublju analizu, mnogo sadržajniju nego što je to moguće učiniti u ovom sažetom prikazu ideologizacije jedne manifestacije posvećene Vuku, jer bi se tako stekao uvid i u neke vrlo vredne doprinose proučavanju Vukovog dela i jezika koji su skrajnuti u cilju nametanja samo ove praznične atmosfere i populističkog veličanja Vuka. Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući neke druge simbole. Na saborištu je kao gost bio prisutan i Slobodan Milošević. Prema svedočenju prisutnih, vladala je velika napetost među zvanicama, a Milošević i Stambolić nisu razmenili nijednu reč. Govor na saborištu bio je Stambolićeva politička „labudova pesma“, a Milošević je tada video, verovatno jasnije nego drugde, da pozivanje na prevaziđene simbole SKJ i njene reformske metode više nisu svrsishodne za održavanje na vlasti.
Labudova pesma: Ivan Stambolić
Danas, kada se čita Stambolićev govor i pored retorike svojstvene ideolozima komunizma, neki delovi zvuče kao propuštena šansa. Stambolić je u svom govoru, pozivajući se na Vuka, naznačio da ulazak u red razvijenih evropskih zemalja znači: „... da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja - mostove i ćuprije.“ Stambolić će ovim pravdati komunističku viziju progresa i integracije, ali nesvesno ili svesno, on je markirao dihotomiju koje će se držati nacionalisti, a koju će Bećković tako vešto inkorporirati u svoju besedu 1990. godine u Tršiću: „Kalenić je skuplji od ’Crvene zastave’, Lazarica od ’Merime’, Studenica i Žiča od hidro-sistema ’Ibar’, Ljubostinja i Naupare od ’Prve petoletke’.“ Ovim će zauvek biti napravljen jaz između komunista i nacionalista. U Bećkovićevoj dihotomiji, komunisti su bili oni koji su zidali fabrike i zaboravljali crkve, što u takvoj interpretaciji, nije donelo nikome dobro te je stoga bilo neophodno ponovo razviti nacionalni barjak. Bećkovićeva beseda označiće početak vremena u kojem su mišljenje i razum polagano ali veoma agresivno marginalizovani. Nasuprot tome, Stambolićev govor biće jedan od poslednjih ako ne i poslednji govor koji se poziva na „razum“, „uvažavanje“, a protiv „mržnje“ i „razdora“. Već od naredne godine, uslediće na saborištu otvoreno igranje na etno-nacionalističku kartu. Stambolićev govor bio je tačka na korišćenje komunističkog diskursa.
*
Inače, od naredne 1988. godine Vuk će postati nosilac svih odlika srpskog naciona i samo srpskog. Novinari više neće izveštavati sa Sabora kao sa mesta zbližavanja svih naroda i narodnosti već će govoriti o „probuđenom srpskom narodu“, o „srpskom narodu koji je našao svoju istinu“. Na delu će biti prelaženje iz komunističke lažne narodne zajednice ka nacionalističkoj lažnoj zajednici, a Vuk - narod - tradicija činiće neraskidivo trojstvo. Biće to kraj perioda „identitetske panike“. Imenovana su nova identitetska središta. Situacija je dopuštala pozivanje na sve nacionalne mitove, simbole, tradicije, a naročito na one koje su bile pogodne za učvršćivanje veze izmedju naroda i novog vodje. Sabor će se i u tom slučaju pokazati kao idealno mesto za oživljavanje tih mitova, simbola i tradicija.
ovo me podsjeti na staru srpsku poslovicu.....Batina ima dva kraja.
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#6368 Re: Desavanja u Srbiji
i na opste iznenadjenje, ko bi to rekao, ma ko bi se tome nadao
sta li bi mogla biti dijagnoza? da probam pogoditi - kronicni nacisrbitis?
kakvo iznenadjenje, istrazivaci su kao "frapirani" podrskomDruštvo bolesno, dijagnoza nije postavljena
03.11.2009
Iva Martinović
Broj građana Srbije koji se protive izručenju Ratka Mladića značajno je porastao pa tako, prema poslednjim istraživanjima, haški optuženik ima preko 40 procenata podrške, dok je broj onih koji smatraju da treba da bude u Hagu pao na svega 25 posto.
Dok vlasti ovaj trend objašnjavaju negativnim uticajem “pritisaka iz međunarodne zajednice”, analitičari procenjuju da su podaci rezultat odnosa vladajuće elite prema pitanju ratnih zločina, ali i opšte atmosfere u javnosti u kojoj se odgovorni tretiraju kao heroji.
Uoči posete glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca, koji Srbiji neće dati prelaznu ocenu za dalje evropske integracije dok Ratko Mladić ne bude u Hagu, podrška ovom najtraženijem beguncu u Srbiji je veća nego ikada. Svetlana Logar iz agencije Stratedžik marketing kaže da su proteklog meseca, na pitanje - da li izručenje Mladića jeste ili nije u interesu zemlje, dobili sledeće rezultate:
“43 posto građana je reklo da se ne slaže da je isporuka Ratka Mladića u interesu Srbije, a 26 posto je reklo da se slaže.”
Još veću podršku haškom optuženiku beleže istraživanja koja sprovode u Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je, prema rečima predsednika Saveta Rasima Ljajića, premašila 50 posto. Ljajić navodi da se ovakav trend beleži posle izručenja Radovana Karadžića, a ima i objašnjenje zašto je to tako:
“Kada su ljudi videli da je i nakon hapšenja Karadžića pritisak da se hapsi Mladić još veći, da je stalno to bila politika uslovljavanja, onda je opadala i podrška za izručivanje Mladića. Nikada u istarživanjima nismo imali manje onih koji kažu da su za izručenje Mladića, svega 25, 97 posto.”
Iako tvrdi da ga ovakav trend neće omesti u nameri da Mladića uhapsi i izruči, kako svakodnevno obećava, do kraja godine, Ljajić je najavio da će rezultate istraživanja predstaviti i Bramercu lično. Valjda kako bi mu unapred pokazao štetnost poruka koje donosi, ali i kakvim se preprekama odupiru vlasti u svojim višegodišnjim neuspelim naporima da pronađu generala.
UZROK U DEVEDESETIM
Iako isti primer rasta podrške Mladiću posle hapšenja Karadžića navodi i Svetlana Logar, ona poručuje da bi uzrok takvim rezulatatima Ljajić i drugi nadležni trebalo da traže u sopstvenim, a ne porukama međunarodne zajednice:
“Ako se govori o pritisku, o ucenjivanju, o uslovljavanju, onda naša javnost to tako i tumači. Konačno, ako se više govori o tome zašto je Ratko Mladić zapravo optužen i da li mi takvu optužnicu sa tačke gledišta sistema vrednosti prihvatamo ili ne, onda je to sasvim drugačija poruka koja bi bila i shvaćena drugačije.”
Odsustvu prave i jasne poruke vlasti zbog čega Mladić mora da bude izručen Hagu treba dodati jak učinak nacionalističkih partija, koje čak i Skupštinu Srbije pretvaraju u za njega sigurnu kuću. Izručenje “slavnog srpskog generala”, kako ga u javnosti zovu Šešeljevi Radikali suprotno je nacionalnom interesu zemlje, uz ostale poručuje funkcioner SRS Milorad Mirčić:
“To je ono što je elitno u srpskom narodu. Nije haški tribunal skupio ono što ne valja.”
Slični stavovi mogu se čuti i u anketi koju je u među građanima zabeležio naš dopisnik Miloš Ivanović.
CRNA SLIKA
Uz svakodnevne poruke podrške, u knjižarama u Srbiji možete pronaći brojne naslove koji veličaju optuženike, kao i same haške autore, njihov lik dočekuje vas samo što stignete u Beograd, po izlasku sa autobuske stanice na tezgama se smeše sa majica, postera, bedževa…
“Sve ovo crna je i bolesna slika današnjeg srpkog društva”, ocenjuje književnik i jedan od najoštrijih boraca protiv Miloševićeve ratne politike Vidosav Stevanović. Uzrok joj vidi u devedesetim godinama, kada je stvoren potpuno pogrešan pogled na svet:
“Jedan od njih je da zločinac može biti heroj. A ono što treba zapaziti to je da se ni država, koja ima obavezu da se pridržava bar svojih zakona ako ne tuđih zakona, ne bori protiv takvog mišljenja. Intelektualna elita, koja je devedesetih godina obavila krvavi posao propagande za jedan krvavi posao koji je posle toga nastao, nastavlja i dalje svoj posao zamenjivanja teza. Sve skupa, društvo je bolesno, dijagnoza nije postavljena, država ne čini šta treba, mediji umnogome doprinose iskrivljavanju slike, a srpska inteligencija, mislim na ono što sebe veleumno naziva srpskom elitom, radi potpuno štetan i strašan posao.”
Sada na potezu su državni čelnici koji će morati da ispune jedno od obećanja: ili će do kraja godine isporučiti Mladića ili će taj posao prepustiti nekom drugom. U protivnom, neće ni biti potrebno istraživati da li i dalje raste podrška koju u Srbiji uživa Ratko Mladić.
sta li bi mogla biti dijagnoza? da probam pogoditi - kronicni nacisrbitis?
-
pici
- Posts: 46489
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#6369 Re: Desavanja u Srbiji
Naučni skup o Meši Selimoviću
Beogradska SANU šalje pozive u BiH i RS
Bh. književnik Enver Kazaz ošto je reagirao na poziv Srpske akademije nauka i umjetnosti koja ga je pozvala da naredne godine dođe u Beograd, na naučni skup u Meši Selimoviću. Naime, Kazaza je iritirala činjenica da SANU navodi da, između ostalog, poziva predstavnike Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Pismo akademiku Predragu Palavestri prenosimo u cjelosti.
Pismo akademika Predraga Palavestre
'Uvaženi akademiče Palavestra,
Kao potpisniku poziva koji sam dobio iz SANU, a zbog dijela njegovog sadržaja, smatram da je neophodno da Vam se obratim otvorenim pismom kao odgovorom na poziv za učešće na naučnom skupu što ga u aprilu slijedeće godine priprema SANU u povodu stogodišnjice rođenja Meše Selimovića.
Naime, u pozivu između ostalog naglašavate: „Pripremajući program, želja nam je da pozovemo i okupimo književnike, kritičare, istoričare književnosti i profesore iz Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, Hrvatske, Makedonije i Srbije, pošto je književno delo Meše Selimovića u tim sredinama imalo najviše odjeka“.
Ova rečenica implicira da Republiku Srpsku, kao entitet u sastavu Bosne i Hercegovine, smatrate samostalnom državom i u tom pogledu jednakom nabrojanim suverenim i međunarodno priznatima državama nastalim nakon krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Činjenica da poziv potpisujete u ime SANU, kao istaknuti njen član, navodi na zaključak da je takav stav o Republici Srpskoj i zvaničan stav institucije u čije ime mi se obraćate.
Ne treba posebno naglašavati da je Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine Bosna i Hercegovina uređena kao dvoentitetska država sastavljena iz Federacije BiH i Republike Srpske, pa je shodno tome moguće status Republike Srpske upoređivati samo sa Federacijom BiH, a nipošto sa Bosnom i Hercegovinom u cjelini, kao ni sa ostalim nabrojanim državama.
Nadalje, poziv koji sam dobio spada u zvanične dokumente koji se u jednoobraznoj formi šalju svim pozvanim stručnjacima. To podrazumijeva da su svi budući učesnici naučnog skupa dobili poziv iste sadržine, pri čemu im je eksplicitno sugerirano da Republiku Srpsku trebaju smatrati samostalnom državom.
Eventualni izostanak njihove reakcije na poziv koji su dobili može značiti samo jedno: saglasnost sa spornim stavom iznesenim u pozivu, a prisustvo naučnom skupu simboličku i svaku drugu podršku tom stavu i ideologiji na kojoj se on utemeljuje.
Ne zaboravimo, u SANU je osmišljena i kreirana ideologija čijoj operacionalizaciji smo svjedočili devedesetih godina prošlog stoljeća tokom krvavih ratova na prostoru Jugoslavije. Ne sugerira li stav iskazan u navedenoj rečenici iz poziva koji sam dobio da SANU i dalje održava tu ideologiju i direktno podržava političke subjekte koji je realiziraju?
To je ona ideologija iza čije su operacionalizacije na prostoru BiH i Hrvatske ostali masovni zločini, srušeni i spaljeni gradovi, masovna silovanja, urbicid i genocid čiji su simbolički toposi Vukovar u Hrvatskoj i Srebrenica u BiH.
Zbog svega navedenog, obavezan sam upoznati javnost sa sadržajem spornog stava iskazanog u pozivu te rezolutno odbiti svaku mogućnost da učestvujem na naučnom skupu SANU posvećenom životu i djelu Meše Selimovića.
Prof. dr. Enver Kazaz
(Sarajevo-x.com)
To su te "Elite" slobodne,pacifizirane i demokratske srbije....TaTa Ljuba i Čika Geđža dobro odgajaju nove naraštaje....taman za "Novo Topovsko Meso"
i ša kažeš jonien sreo Čika Geđžu ono ko neki oronuli slabi dedica ma nebi on mrava zgazio.....al bi napisao da se kolonija mrava eksterminira i proČisti....
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#6370 Re: Desavanja u Srbiji
ma te tlapnje o sanu i sprskoj "eliti" kao nacistickoj, pa o spc-u i ostalom, to su lazne price koje sire fantazmagorici kao @zavrzlama i fasisti kao sto je @dallton
i onda ti ljudi napisu pismo i razbiju svaku zabludu
i onda ti ljudi napisu pismo i razbiju svaku zabludu
-
vee-jay
- Posts: 10044
- Joined: 22/06/2004 20:50
- Location: --- nisam vise ovdje ---
#6372 Re: Desavanja u Srbiji
Delegacija Vlade RS: Obezbijediti evropsku budućnost Srpske i BiHpici wrote:Naučni skup o Meši Selimoviću
Beogradska SANU šalje pozive u BiH i RS
Bh. književnik Enver Kazaz ošto je reagirao na poziv Srpske akademije nauka i umjetnosti koja ga je pozvala da naredne godine dođe u Beograd, na naučni skup u Meši Selimoviću. Naime, Kazaza je iritirala činjenica da SANU navodi da, između ostalog, poziva predstavnike Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Pismo akademiku Predragu Palavestri prenosimo u cjelosti.
Pismo akademika Predraga Palavestre
'Uvaženi akademiče Palavestra,
Kao potpisniku poziva koji sam dobio iz SANU, a zbog dijela njegovog sadržaja, smatram da je neophodno da Vam se obratim otvorenim pismom kao odgovorom na poziv za učešće na naučnom skupu što ga u aprilu slijedeće godine priprema SANU u povodu stogodišnjice rođenja Meše Selimovića.
Naime, u pozivu između ostalog naglašavate: „Pripremajući program, želja nam je da pozovemo i okupimo književnike, kritičare, istoričare književnosti i profesore iz Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, Hrvatske, Makedonije i Srbije, pošto je književno delo Meše Selimovića u tim sredinama imalo najviše odjeka“.
Ova rečenica implicira da Republiku Srpsku, kao entitet u sastavu Bosne i Hercegovine, smatrate samostalnom državom i u tom pogledu jednakom nabrojanim suverenim i međunarodno priznatima državama nastalim nakon krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Činjenica da poziv potpisujete u ime SANU, kao istaknuti njen član, navodi na zaključak da je takav stav o Republici Srpskoj i zvaničan stav institucije u čije ime mi se obraćate.
Ne treba posebno naglašavati da je Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine Bosna i Hercegovina uređena kao dvoentitetska država sastavljena iz Federacije BiH i Republike Srpske, pa je shodno tome moguće status Republike Srpske upoređivati samo sa Federacijom BiH, a nipošto sa Bosnom i Hercegovinom u cjelini, kao ni sa ostalim nabrojanim državama.
Nadalje, poziv koji sam dobio spada u zvanične dokumente koji se u jednoobraznoj formi šalju svim pozvanim stručnjacima. To podrazumijeva da su svi budući učesnici naučnog skupa dobili poziv iste sadržine, pri čemu im je eksplicitno sugerirano da Republiku Srpsku trebaju smatrati samostalnom državom.
Eventualni izostanak njihove reakcije na poziv koji su dobili može značiti samo jedno: saglasnost sa spornim stavom iznesenim u pozivu, a prisustvo naučnom skupu simboličku i svaku drugu podršku tom stavu i ideologiji na kojoj se on utemeljuje.
Ne zaboravimo, u SANU je osmišljena i kreirana ideologija čijoj operacionalizaciji smo svjedočili devedesetih godina prošlog stoljeća tokom krvavih ratova na prostoru Jugoslavije. Ne sugerira li stav iskazan u navedenoj rečenici iz poziva koji sam dobio da SANU i dalje održava tu ideologiju i direktno podržava političke subjekte koji je realiziraju?
To je ona ideologija iza čije su operacionalizacije na prostoru BiH i Hrvatske ostali masovni zločini, srušeni i spaljeni gradovi, masovna silovanja, urbicid i genocid čiji su simbolički toposi Vukovar u Hrvatskoj i Srebrenica u BiH.
Zbog svega navedenog, obavezan sam upoznati javnost sa sadržajem spornog stava iskazanog u pozivu te rezolutno odbiti svaku mogućnost da učestvujem na naučnom skupu SANU posvećenom životu i djelu Meše Selimovića.
Prof. dr. Enver Kazaz
(Sarajevo-x.com)
To su te "Elite" slobodne,pacifizirane i demokratske srbije....TaTa Ljuba i Čika Geđža dobro odgajaju nove naraštaje....taman za "Novo Topovsko Meso"
i ša kažeš jonien sreo Čika Geđžu ono ko neki oronuli slabi dedica ma nebi on mrava zgazio.....al bi napisao da se kolonija mrava eksterminira i proČisti....
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#6373 Re: Desavanja u Srbiji
s obzirom na turske namjere na balkanu i upornu obstrukciju eu integracija od strane pc-a, pc ce sebi obezbjediti tursku buducnost, a ne evropsku
-
kiky
- Posts: 4725
- Joined: 13/02/2008 13:20
#6374 Re: Desavanja u Srbiji
beograd če da dobije nove tranvaje ...
španske ...
španske ...
-
kiky
- Posts: 4725
- Joined: 13/02/2008 13:20
#6375 Re: Desavanja u Srbiji
begiš če da dobije nove trajnvaje ...
španske ...
španske ...